Cartel Land

2015.

autor: Matthew Heineman

Svake godine se kladim na Oscare i svake godine popušim, nekad za kategoriju ili dve, nekad onako baš opasno. Ne zato što pozlaćene kipiće Američke Akademije Filmskih Nauka i Umetnosti smatram pravednom i merodavnom nagradom, već zato što testiram svoje znanje o tome kako logika filmske industrije razmišlja. Ove godine sam na dva tiketa promašio po jednu stavku, nisam predvideo toliko furanje Inarritua čak i sa lošim do prosečnim filmom i posledično nepoštovanje Georgea Millera koji je nam je dao prvi pametni blockbuster posle pet godina i kategoriju dokumentarca.

Moram priznati da mi jako ide na živce trend da se nagrada po pravilu dodeljuje najtrivijalnijem od naslova, osim kada se radi o teškom “hypeu” od teme kao što je to bio slučaj sa Citizenfour. Ove godine sam se kladio na Cartel Land iz racionalnih razloga: tema je američka i aktuelna, čak iako nije baš “vruća”, sprema se izborna godina, zaumni desničari ionako povezuju migracije i kriminal, ma koliko to bile odvojene stvari, a takvi u Americi obećavaju zidove. Dodajmo na to i sličan diskurs glede izbeglica u Evropi i postupke pojedinih država unutar EU, pa je jasno zašto je Cartel Land materijal za Oscara, ako su već Joshua Oppenheimer i njegove disekcije o zločinima u Indoneziji koje je makar posredno podržala Amerika nešto suviše radikalno za Akademiju. Međutim, mudre glave su ove godine rešile da nagrade ne-loš, ali ne ni briljantan dokumentarac o predoziranoj pop-zvezdi i njenoj genijalnosti, stvarnoj ili učitanoj.

Cartel Land se ipak bavi važnijom temom, meksičkim narko-kartelima i njihovim uticajem na životne prilike sa obe strane meksičko-američke granice, putem nasilja i preuzimanja ekonomske i društvene moći. To smo već imali kao temu u brojnim dokumentarnim i igranim filmovima, poslednji put pre nekoliko meseci u Sicariu Dennisa Villeneuvea. Ono što Cartel Land čini unikatnim je njegova perspektiva: Matthew Heineman se bavi “vigilante” grupama boraca protiv kriminala sa obe strane granice.

Stvar se svodi na jednostavnu činjenicu da je tim ljudima i u Arizoni i duboko u Meksiku dosta državne nemoći, možda čak uz dozu korupcije ili proste ljudske kvarljivosti, u borbi protiv sve moćnijih, sve bogatijih i sve agresivnijih kriminalnih grupa. U korenu kartela, pa i posledične korupcije, krije se neumoljiva tržišna logika: ljudi vole drogu, na tome se može zaraditi, ko kontroliše više tržišta može više profitirati, taj profit kasnije ide u podmićivanje nadležnih radi jednostavnije logistike posla i u pranje, odnosno u legalnu ekonomiju pa tako karteli nekom običnom sirotanu ili jedva plaćenom lokalnom policajcu postaju poslodavci. Nekima drugima, pak, oni upadaju u kuće, ubijaju i otimaju rođake, uništavaju sela i gradove i čine druge gadosti. Pa opet na ove samoorganizacije građana gledamo različito u odnosu na to jesu li one na američkoj ili na meksičkoj strani granice, što nas opet dovodi do različitih perspektiva kao u primeru sa mojim klađenjem i konačnim rezultatima.

Prosto, na organizacije tog tipa u Americi gledamo kao na desničarske militante i rasiste, čak i kad njihova priča ima smisla, a njihovi motivi su potpuno validni strah za sopstvenu sigurnost u uslovima kad je najbliža policijska jedinica udaljena sat vremena vožnje. Opet, moramo priznati da njihov strah najčešće nije utemeljen u realnosti, meksički karteli u Americi ipak nisu toliko moćni da ubiju ko god im stoji na putu i moraju da se ponašaju po načelima poslovne komunikacije koja ne gleda blagonaklono na ubistva civila. A i argumentacija im je blago rasistička, s obzirom da kartele i ilegalne migrante u svojoj glavi trpaju u isti koš, iako ti ilegalni migranti dolaze u Ameriku možda i zbog toga što su im karteli uništili izvor sredstava za živor.

Iako to otvara jednu drugu i dugu temu, a analogno je sa izbeglicama i islamskim militantima u Evropi, možemo se složiti da situacija nije tako jednostavna kao što je oni predstavljaju, ali da to ne znači da ti zabludeli ljudi zaslužuju osudu pre edukacije i uvođenja u nekakav sistem. Uostalom, šta oni rade? Patroliraju pored granice, traže zaposlenike kartela, a ako slučajno uhvate ilegalne migrante, predaju ih policiji.

Sa druge strane, meksičke grupe za samoodbranu automatski dobijaju naše simpatije jer brane svoju imovinu, svoja sela i gradove od pretnje kartela, kada već država ne može ili ne želi da im pomogne. One su veće i brojnije od američkih militantnih patroldžija i imaju veću podršku među običnim ljudima, toliku da kada dođu u sukob sa vojskom građani naoružani motkama sprečavaju vojnike da ih razoružaju. Međutim, ono što se kod tih naoružanih grupa građana zanemaruje je to da oni sa brojnošću postaju sila i učesnik u sukobima, da rade posao koji nije njihov, da uzimaju pravdu u svoje ruke, da takođe upadaju u nečije kuće, neosnovano zadržavaju i ispituju građane, a da takođe svako od pripadnika te naoružane građanske formacije može imati i “poslić” sa strane, sa lokalnim kartelom ili konkurentskim, pa možda čak i potpuno privatnu varijantu. Te grupe građana jesu posledica delovanja, odnosno nedelovanja države i možda imaju inicijalne simpatije građanstva, ali postaju problem: ko je njih ovlastio i ko ih kasnije može potčiniti i nekako ugurati u zakonske okvire?

Cartel Land je film o tome koji govori na jedan direktan i “matter of fact” način. Matthew Heineman je uvek tu, na licu mesta, sa svojom kamerom i još jednim snimateljem i zapravo je uspeo da prodre duboko u obe organizacije, čak i da ih snima u različitim akcijama. Dok za američke militente to nije čudno, vole oni pažnju, a naročito priliku da se prikažu kao obični, ni po čemu ekstremni ljudi, priča o meksičkim grupama za samoodbranu je detaljnija, uverljivija i zanimljivija. Do njih možda nije lako doći, a možda samo niko nije pokušao, ali Heineman uspeva da napravi hroniku uspona i pada (odnosno utapanja u neku državnu formaciju) jedne takve grupe, kroz sve razvojne faze, brojne akcije i sukobe, pa čak i unutarnja trvenja i neslaganja.

“Matter of fact” pristup ne treba da čudi, Kathryn Bigelow, poznata po takvim igranim filmovima je producent Cartel Landa, uz ostale, naravno. Cartel Land uspeva da zadrži duh jednog od njenih filmova, inteligentan je, pronicljiv, kompleksan i otvara bezbroj tema za razmišljanje o motivima i postupcima, a pritom nije lak na obaraču i na osudi. Heineman je to održao, ali je uspeo da održi i drugu potpisnu stvar za njene filmove: nemalu količinu napetosti i utisak da smo baš na licu mesta i u epicentru događanja. Preporuka se podrazumeva.

Razredni sovražnik SLO

  2013.

režija: Rok Biček

scenarij: Rok Biček, Nejc Gazvoda, Janez Lapajne

igrajo: Igor Samobor, Nataša Barbara Gračner, Saša Železnik, Maša Derganc, Robert Prebil, Voranc Boh, Jan Zupančič, Daša Cupevski, Doroteja Nadrah, Špela Novak, Pia Korbar, Jan Vrhovnik

Razredni sovražnik je eden med tistimi filmi, kateremu lahko najdete en kup logičkih in drugačih nedostatkov. Očitno je da so se avtorji lotili številnih precej težkih tem, katerih ni lahko kar tako zbasati v en sam film. Ampak kritik, ki pojde po poti analize vsebine i iskanja pomanjkljivosti, tvega da postane tečen.

Na splošno, režijski prvenec Roka Bička je odličen film, katerega se ne bi posramil tudi režiser s iskušnjami in dolgo kariero za sabo.

Razredni sovražnik je postavljen v šolsko okolje, bolj ali manj v učilnico. Posneto je bilo kar nekaj takšnih filmov v zadnjih časih, denimo canneski zmagovalec The Class ali zelo emotivni Detachment. Za razliko od teh dveh filmov, interes Razrednega sovražnika se ne konča na šoli in šolskemu sistemu. Nasprotno, ta film nam ukazuje na težave cele družbe, tako kot The Hunt.

Šolski sistem v Sloveniji in zdi se tudi v celem svetu, je napačno postavljen. Namesto vedenja, znanja in veščin, v njegovem centru so otroci (kar je v redu), njihovi starši (kot njihovi zakonski predstavniki in nekakršni lobi, skupina za pritisk – to pa ni v redu) in različne inšpekcije iz ministrstva ter medijska pozornost, kar je neumno in nezaslišano. Učenci imajo le eno obveznost: narediti standardizirano državno maturo. Ta matura je pritisk za učence in tudi za šolo, ker šola mora imeti dobre rezultate na maturi, če hoče pritegniti nove generacije učencev, njihovih staršev in sponzorjev. Znanje ni več pomembna roba, znanje je eden izmed načinov da se dobi ocena. Oceno se lahko kupi z denarjem, lahko se za njo joka, grozi, baranta... Učenci vedo vse manj, kako o snovi in njeni uporabi v nadaljnjem življenju, tako tudi o stvareh katerih ni v kurikulumu. Pomembno je edino da so prezaščiteni od zunanjega, resničnega sveta, za katerega sploh niso pripravljeni ko končajo šolanje.

Posebej neprijetna ja situacija v gimnaziji, kjer se tudi dogaja radnja filma. Gimnazija, srednja šola nasplošno, je prvo srečanje mladega posameznika sa sistemom, sa vprašanjem ali ga sploh moramo spoštovati, zakaj ga spoštujemo, kako in koliko ga je treba menjati. Lahko dodamo to da so dijaška leta formativna, predvsem na emotivni in intelektualni plati. Mladostniki razumejo svoje pravice, ne poznajo pa svojih obveznosti. Oni vedo, ali pa mislijo da vedo (razlika obstaja) kaj je narobe sa svetom okoli njih in so sposobni vstati v lastno obrambo, tudi se organizirati, če začutijo da imajo sovražnika. Profesorji težave rešujejo z nadaljnjim razvajanjem dijakov, tako kot razredničarka (Derganc); z zlorabo avtoritete, kot ravnateljica (Gračner) ali z nezainteresiranostjo in sledenjem le lastnim interesom, tako kot profesor matematike (Prebil).

Vendar nihče od njih ni razredni sovražnik. Ta čast je pripadla novem, hladnokrvnem profesorju nemščine, Robertu Zupanu (Samobor). On verjame da šola ni le izobraževalna inštitucija, ampak tudi odgojna, ter meni da je srednja izobrazba privilegija in ne pravica. Inzistira da se z dijaki pogovarja le v nemščini in vstraja na tem, da ne bo znižal kriterijev. Je hladen, distanciran, lahko rečemo - nesimpatičen.

Zaradi svojih lastnosti bo proglašen za sovražnika, nacista, manijaka, perverzneša itn. Njegove težave se tu le začenjajo. Popolnoma novo obliko dobijejo takrat, ko introvertna in občutljiva dijakinja Sabina (Cupevski) naredi samomor.

Razloge zanj ne bomo izvedeli. Profesor Zupan postaja priložnosna tarča dijakom in v njem vidijo vir svojih frustracij. Za njih je on nacist, ker inzistira na nemščini - prav na uri nemščine! Baje je zaradi tega Sabina naredila samomor. Nacisti so na koncu dijaki, ker ne morejo prihvatiti nobene različnosti.

Ravnateljica profesorju nemščine teži da spremeni svojo kruto držo i nefleksibilnost, profesor matematike ga svetuje naj otrokom da klinčeve ocene, pa bo mir. Posebej zanimiva je uloga profesorice športne uzgoje (Železnik), katero je Zupan zavrnil na aroganten način in se iz nje norčeval.

Učenci so heterogena skupina; soglasni so le o tem, da ne marajo svojega profesorja nemščine. Enkrat ko ga “premagajo”, ali mislijo da so dokončno zmagali, začnejo se kregati med sabo. Kot tudi vsi revolucionarji in buntovniki brez razloga, postanejo učenci žrtve revolucije, ki požre svoje otroke. Pridigarski režiserjev komentar iz ust delavnega kitajskega imigranta, ki ne razume Slovencev (“če se ne ubijete sami, boste ubili drug drugega”) ni preveč eleganten, ampak je na mestu. Še ena resnično neskladna scena je tista s roditeljskim sestankom, iz katere je razvidno da so otroci (čeprav so to najstniki, skoraj polnoletni) le kopija svojih staršev, kar je stališče brez podlage. Poleg tega, satira v tej sceni je mlačna i neinventivna, kalkulantstka.

Resnično ne morem zamisliti drugega igralca kot Samoborja v vlogi hladnega, nefleksibilnega profesorja. On se je popolnoma vživel v lik, ki je edini popolnoma karakteriziran v celem filmu. Dobri so tudi drugi profesionalni igralci v vlogah profesorjev, tako kot amaterji v vlogah učencev. Problem je nedokončana karakterizacija vseh likov razen Zupana, ki je še posebej vidna pri učencih. Oni so nosilci tipskih lastnosti in tipskih, pogosto kontradiktornih stališč.

Razredni sovražnik je film, ki ga potrebujemo. Precizno snimljen in zaigran, emotiven, provokativen, ta film nas sili da razmišljamo o nujnih temah i težavah. Kritika je to prepoznala - film je nagrajen na tednu kritike v Benetkah. Tudi občinstvo je imelo pozitivno reakcijo. Čeprav sem ga pogledal v sproščeni, festivalski atmosferi, sem ostal pretresen in zaskrbljen za prihodnost otrok, njihovih učiteljev in celega sveta. Svet v katerem samomorilec morda najbolj ve kam gre, ni preveč optimistično mesto. Premočan film.

srbohrvaški prevod:

http://film-na-dan.blogspot.com/2014/03/razredni-sovraznik-class-enemy.html

Razredni sovražnik / Class Enemy

tekst originalno objavljen na: www.fak.hr

2013.

režija: Rok Biček

scenario: Rok Biček, Nejc Gazvoda, Janez Lapajne

uloge: Igor Samobor, Nataša Barbara Gračner, Saša Železnik, Maša Derganc, Robert Prebil, Voranc Boh, Jan Zupančič, Daša Cupevski, Doroteja Nadrah, Špela Novak, Pia Korbar, Jan Vrhovnik

Razredni sovražnik, u prevodu na naš Razredni neprijatelj je jedan od onih filmova za koje je jasno da mu se može naći gomila mana, logičkih propusta i nepažnji, gde se jasno vidi da su se autori uhvatili prevelikog broja velikih i teških tema koje ne mogu nabiti u jedan film, ali sve to je jalovo. Kritičar koji se uhvati analize sadržaja i traženja mana preuzima na sebe rizik da ispadne cepidlaka. U celini, rediteljski prvenac Roka Bičeka je odličan film, onakav kakvog se ne bi postideo reditelj sa dugom karijerom iza sebe.

Razredni sovražnik je jedan od onih ozbiljnih filmova smeštenih u škole. Bilo je toga i ranije, recimo canneski pobednik od pre nekoliko godina, The Class ili još jedan veoma emotivno nabijen film Detachment. Za razliku od ova dva filma, čiji se spektar interesovanja uglavnom završava u školi, Razredni sovražnik ukazuje na probleme društva u celini, pomalo nalik na The Hunt.

Školski sistem u Sloveniji, a čini se i u celom svetu, je pogrešno postavljen, umesto znanja u njegovom centru stoje deca, što je u redu, roditelji kao njihovi zastupnici i neka vrsta grupe za pritisak, što nije u redu, kao i raznorazne inspekcije od ministarstva i medijska pažnja, što je u najmanju ruku besmisleno. Učenici imaju jednu jedinu obavezu, oličenu u standardizovanoj državnoj maturi, ali ta ista državna matura, ma koliko da je pritisak za učenike je i pritisak za školu, jer škola mora imati dobar prosek da bi tako privukla učenike i sponzore. Znanje nije roba od značaja, znanje postaje jedno ali ne i jedino sredstvo za sticanje ocene, jer se ocene mogu kupiti, isplakati, ispretiti ili nategnuti. Učenici realno znaju sve manje i manje, kako o nezgrapnom gradivu i primeni istog u budućem životu, tako i o svetu oko sebe, o onome što ne stoji u kurikulumu, ali su tetošeni i prezaštićeni od stvarnog sveta.

 

Posebno nezgodna situacija je u gimnaziji, gde je film i smešten. Gimnazija, i srednja škola uopšte je prvi susret jedinke u formiranju sa sistemom, sa pitanjem da li ga i zašto treba poštovati, kako i koliko ga treba menjati. Dodajmo i to da su srednjoškolci u formativnim godinama, posebno na emotivnom i intelektualnom planu, da mogu da pojme svoja prava ili „prava“, da znaju ili misle da znaju (ima razlike) šta je pogrešno sa svetom oko njih i da su u snazi da stanu sebi u odbranu kada osete da imaju neprijatelja. Profesori to rešavaju daljnjim tetošenjem, kao njihova majčinski nastrojena razredna (Derganc), muljanjem i eksploatacijom autoriteta, kao njihova direktorka (Gračner) ili prostom nezainteresovanošću i izbegavanjem sukoba i gledanjem samo svog interesa, poput njihovog profesora matematike (Prebil).

Međutim, niko od njih nije razredni neprijatelj. Ta čast da bude naslovni lik ovog filma pripala je Robertu Zupanu (Samobor), novom, hladnom profesoru nemačkog jezika koji smatra da je škola i vaspitna, a ne samo obrazovna (ako i to) institucija, i koji smatra da je srednje obrazovanje privilegija, a ne osnovno ljudsko pravo. On insistira da sa učenicima komunicira na nemačkom i da ne spušta kriterijume. On je hladan i distanciran, reklo bi se čak da je prilično nesimpatičan.

Kao takav biva označen za neprijatelja, čak nacistu. I to od strane onih momaka i devojaka koji i sami imaju sklonosti ka totalitarizmu, proglašen perverznjakom i čime sve ne. Njegovi problemi tu samo počinju, ali dobijaju sasvim nov oblik kada jedna učenica, introvertna emotivka Sabina (Cupevski) izvrši samoubistvo iz razloga neobjašnjenih u filmu. On će se naći na meti svih jer u njemu vide razlog za svoju frustraciju. Nacisti su oni, a ne on. Direktorka će ga gnjaviti zbog nefleksibilnosti, matematičar će mu savetovati da klincima da te kurčeve ocene i mirna Bosna, profesorka fiskulture (Železnik) će mu zameriti što ju je odbio i arogantno ismejao, a učenici će u njegovom strogom pristupu videti razlog za Sabinino samoubistvo, ali i za svoje nagomilane frustracije.

 

Oni su heterogena grupa, složni jedino oko toga da ne podnose svog profesora. Jednom kada ga „pobede“ ili pomisle da su ga konačno pobedili, okrenuće se jedni protiv drugih. Kao i svi razmaženi revolucionari i buntovnici bez razloga, postaće žrtve samih sebe. Popujući rediteljski komentar izrečen iz usta radišnog kineskog imigranta Changa da ne razume Slovence, „jer ako ne ubije svako sebe, poubijaće se međusobno“ je nezgrapan, ali na mestu.

Zaista ne mogu da zamislim nekog drugog glumca umesto Igora Samobora u ulozi strogog, nefleksibilnog profesora. On se potpuno saživeo sa likom, jedinim do kraja karakteriziranim u celom filmu. Dobar je i ostatak profesionalne glumačke ekipe, ali za njima ne zaostaju ni naturščici u ulogama učenika. Problem sa ostatkom likova je nedovršena karakterizacija, a to se posebno vidi na učenicima koji su do jednog nosioci tipskih osobina, i imaju tipske, često kontradiktorne stavove, ali i u nezgrapno napisanoj sceni roditeljskog sastanka koja je puna nategnute satire i služi da potvrdi dubioznu tezu da su deca (ovde su u pitanju već skoro punoletni mladi ljudi) preslika stavova svojih roditelja.

Vešto snimljen, nabijen emocijama i sa nekoliko različitih i pametnih teza, Razredni sovražnik je dobar i potreban film. Kritika je to prepoznala, film je nagrađen na Nedelji kritike u Veneciji, kao i publika do koje je dospeo. Gledajući ga u opuštenoj festivalskoj atmosferi, ostao sam zamišljen i zabrinut za decu, profesore i svet u kome samoubica možda najbolje zna šta želi. Prejak film.



slovenački/slovenski prevod:
http://film-na-dan.blogspot.com/2014/03/razredni-sovraznik-slo.html