A Private War

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Matthew Heineman

scenario: Arash Amel (prema članku Marie Brenner)

uloge: Rosamund Pike, Jamie Dornan, Tom Hollander, Stanley Tucci

Godine 2012. svet je ostao bez ponajbolje ratne reporterke svoje generacije, čuvene Marie Colvin koja je, prema onoj hajdučkoj, zaista bila kadra "stići i uteći i na strašnom mestu postojati", a sve kako bi ispričala priču u ime nekih običnih malih ljudi u žrvnju političkih odluka i ratnih igara. Za razliku od onih koji su igrali na sigurno i od vojničkih brifinga krojili izveštaje, ona se nije plašila da zaprlja ruke, fizički i metaforički, i njene priče su imale dušu. Poginula je u Homsu u Siriji upravo uhvativši Bashara al-Assada u laži kako se on i njegov režim bore samo protiv terorističkih grupa, a civile ne diraju kao jedna od retkih koja se usudila nogom kročiti tamo.

Daleko od toga da joj je to bio prvi rizični poduhvat. Jedanaest godina ranije je na Šri Lanki izgubila oko na reporterskoj dužnosti zbog čega je kasnije, verovatno se na račun toga malo i zezajući, kao zaštitni znak nosila povez. Nije bilo ratišta na kojem nije bila, od Iraka, Irana, Bosne, Čečenije, Kosova, Sijera Leonea, Istočnog Timora do Iraka (ponovo), Afganistana, Libije i Sirije, a upravo sa dva narečena događaja je omeđen i film, igrani prvenac dokumentariste Matthewa Heinemana.

A Private War je film koji se odvija na dva nivoa, u hronološkom redosledu, ali i neparnom, gotovo maničnom ritmu. Razlog tome su što su ta dva nivoa oba ratovi, ili doslovno ratišta sa kojih Marie Colvin (Rosamund Pike) izveštava, ili rat sa samom sobom i celokupnom svojom okolinom, od urednika (Hollander) do novog ljubavnika (Tucci), a najviše sa samom sobom, post-traumatskim stresom, zamorom materijala od viđenih gadosti i opačina, ali i magnetskom privlačnošću svoga poziva. Kao nekakva konstanta je tu jedini snimatelj Paul Conroy (Dornan) koji je sa njom bio i u Homsu odakle se jedva izvukao i postao predmet dokumentarca Under the Wire prikazanog na DokuFestu u Prizrenu i na ZagrebDoxu.

A Private War nije ni film o jednom partikularnom ratu ili više njih, niti je film o suštini reporterskog posla, već je pre svega ljudska priča o Marie Colvin i onome što je ona radila, kako je to radila i kako se sa time nosila. I u tom smislu smo mi od početka do kraja uz nju ili čak u njenoj glavi i proživljavamo ono što je ona proživljavala. Verujemo joj da je ona svoj posao radila sa misijom ako ne promene sveta, a ono barem prenosa svedočanstava onih koje ne bismo saslušali, kao i to da je ona na taj način preuzela žrtvu da te strahote mi ne bismo gledali svojim očima.

Samim tim je opravdan hektičan ritam filma: ona je bila i ostala rastrzana između dve nepomirljive želje, one za mirom i one da uvek bude na mestu zbivanja, osećajući se prilično mučno u obe situacije. Reditelj Matthew Heineman je u tom smislu ostao veran svom dokumentarističkom poreklu (pre toga je snimio filmove Cartel Land o trgovini drogom uz američko-meksičku granicu i City of Ghosts sačinjen od materijala koji su snimili reporteri-aktivisti u Raki, prestonici Islamske Države, a koji govori o urbicidu između ostalih islamističkih zločina) u smislu naturalizma u scenama na i oko bojišta, ali je jednako tako sposoban da se upusti u prilično maštovitu rekonstrukciju psihičkog stanja svoje protagonistkinje. Pohvalu zaslužuje i zbog svoje odluke da ne pokušava da nam svoju junakinju i njen postupke objašnjava jer to verovatno ni ona nije bila u stanju - čak iako je shvatala, teško da se tako nešto može artikulariti.

Zapravo se jedina zamerka može uputiti naslovu, i to isključivo u smislu navođenja na krivi trag jer nam iz filma nije jasno kakve je privatne ratove Marie Colvin vodila i s kim. Naslov je doduše "dignut" direktno iz članka Marie Brennan objavljenog u časopisu Vanity Fair, a razlog je verovatno njegova zvučnost.

Međutim, kada govorimo o A Private War govorimo pre svega o Rosamund Pike i njenoj interpretaciji Marie Colvin koja se, za razliku od sličnih biografskih uloga (doduše teško da je reporterka imala "celebrity" status osim u vrlo uskim novinarskim krugovima), ne svodi na puku imitaciju. Glumica je u ovom filmu ostvarila svoju do sada najbolju ulogu, konzistentno je odlična u vrlo raznolikim scenama, a njen "line delivery" je perfektan i, prema svedočenjima, sasvim u skladu sa onim što je duhovita i šarmantna, ali ćudljiva novinarka znala da izjavi i na koji način. Možda se čak može reći da je Rosamund Pike zakinuta za oscarovsku nominaciju (s obzirom da ju je imala za manje konzistentnu ulogu u Gone Girl), ali svi znamo koliko Akademija izbegava teške teme ako nisu upakovane u celofan.

Cartel Land

2015.

autor: Matthew Heineman

Svake godine se kladim na Oscare i svake godine popušim, nekad za kategoriju ili dve, nekad onako baš opasno. Ne zato što pozlaćene kipiće Američke Akademije Filmskih Nauka i Umetnosti smatram pravednom i merodavnom nagradom, već zato što testiram svoje znanje o tome kako logika filmske industrije razmišlja. Ove godine sam na dva tiketa promašio po jednu stavku, nisam predvideo toliko furanje Inarritua čak i sa lošim do prosečnim filmom i posledično nepoštovanje Georgea Millera koji je nam je dao prvi pametni blockbuster posle pet godina i kategoriju dokumentarca.

Moram priznati da mi jako ide na živce trend da se nagrada po pravilu dodeljuje najtrivijalnijem od naslova, osim kada se radi o teškom “hypeu” od teme kao što je to bio slučaj sa Citizenfour. Ove godine sam se kladio na Cartel Land iz racionalnih razloga: tema je američka i aktuelna, čak iako nije baš “vruća”, sprema se izborna godina, zaumni desničari ionako povezuju migracije i kriminal, ma koliko to bile odvojene stvari, a takvi u Americi obećavaju zidove. Dodajmo na to i sličan diskurs glede izbeglica u Evropi i postupke pojedinih država unutar EU, pa je jasno zašto je Cartel Land materijal za Oscara, ako su već Joshua Oppenheimer i njegove disekcije o zločinima u Indoneziji koje je makar posredno podržala Amerika nešto suviše radikalno za Akademiju. Međutim, mudre glave su ove godine rešile da nagrade ne-loš, ali ne ni briljantan dokumentarac o predoziranoj pop-zvezdi i njenoj genijalnosti, stvarnoj ili učitanoj.

Cartel Land se ipak bavi važnijom temom, meksičkim narko-kartelima i njihovim uticajem na životne prilike sa obe strane meksičko-američke granice, putem nasilja i preuzimanja ekonomske i društvene moći. To smo već imali kao temu u brojnim dokumentarnim i igranim filmovima, poslednji put pre nekoliko meseci u Sicariu Dennisa Villeneuvea. Ono što Cartel Land čini unikatnim je njegova perspektiva: Matthew Heineman se bavi “vigilante” grupama boraca protiv kriminala sa obe strane granice.

Stvar se svodi na jednostavnu činjenicu da je tim ljudima i u Arizoni i duboko u Meksiku dosta državne nemoći, možda čak uz dozu korupcije ili proste ljudske kvarljivosti, u borbi protiv sve moćnijih, sve bogatijih i sve agresivnijih kriminalnih grupa. U korenu kartela, pa i posledične korupcije, krije se neumoljiva tržišna logika: ljudi vole drogu, na tome se može zaraditi, ko kontroliše više tržišta može više profitirati, taj profit kasnije ide u podmićivanje nadležnih radi jednostavnije logistike posla i u pranje, odnosno u legalnu ekonomiju pa tako karteli nekom običnom sirotanu ili jedva plaćenom lokalnom policajcu postaju poslodavci. Nekima drugima, pak, oni upadaju u kuće, ubijaju i otimaju rođake, uništavaju sela i gradove i čine druge gadosti. Pa opet na ove samoorganizacije građana gledamo različito u odnosu na to jesu li one na američkoj ili na meksičkoj strani granice, što nas opet dovodi do različitih perspektiva kao u primeru sa mojim klađenjem i konačnim rezultatima.

Prosto, na organizacije tog tipa u Americi gledamo kao na desničarske militante i rasiste, čak i kad njihova priča ima smisla, a njihovi motivi su potpuno validni strah za sopstvenu sigurnost u uslovima kad je najbliža policijska jedinica udaljena sat vremena vožnje. Opet, moramo priznati da njihov strah najčešće nije utemeljen u realnosti, meksički karteli u Americi ipak nisu toliko moćni da ubiju ko god im stoji na putu i moraju da se ponašaju po načelima poslovne komunikacije koja ne gleda blagonaklono na ubistva civila. A i argumentacija im je blago rasistička, s obzirom da kartele i ilegalne migrante u svojoj glavi trpaju u isti koš, iako ti ilegalni migranti dolaze u Ameriku možda i zbog toga što su im karteli uništili izvor sredstava za živor.

Iako to otvara jednu drugu i dugu temu, a analogno je sa izbeglicama i islamskim militantima u Evropi, možemo se složiti da situacija nije tako jednostavna kao što je oni predstavljaju, ali da to ne znači da ti zabludeli ljudi zaslužuju osudu pre edukacije i uvođenja u nekakav sistem. Uostalom, šta oni rade? Patroliraju pored granice, traže zaposlenike kartela, a ako slučajno uhvate ilegalne migrante, predaju ih policiji.

Sa druge strane, meksičke grupe za samoodbranu automatski dobijaju naše simpatije jer brane svoju imovinu, svoja sela i gradove od pretnje kartela, kada već država ne može ili ne želi da im pomogne. One su veće i brojnije od američkih militantnih patroldžija i imaju veću podršku među običnim ljudima, toliku da kada dođu u sukob sa vojskom građani naoružani motkama sprečavaju vojnike da ih razoružaju. Međutim, ono što se kod tih naoružanih grupa građana zanemaruje je to da oni sa brojnošću postaju sila i učesnik u sukobima, da rade posao koji nije njihov, da uzimaju pravdu u svoje ruke, da takođe upadaju u nečije kuće, neosnovano zadržavaju i ispituju građane, a da takođe svako od pripadnika te naoružane građanske formacije može imati i “poslić” sa strane, sa lokalnim kartelom ili konkurentskim, pa možda čak i potpuno privatnu varijantu. Te grupe građana jesu posledica delovanja, odnosno nedelovanja države i možda imaju inicijalne simpatije građanstva, ali postaju problem: ko je njih ovlastio i ko ih kasnije može potčiniti i nekako ugurati u zakonske okvire?

Cartel Land je film o tome koji govori na jedan direktan i “matter of fact” način. Matthew Heineman je uvek tu, na licu mesta, sa svojom kamerom i još jednim snimateljem i zapravo je uspeo da prodre duboko u obe organizacije, čak i da ih snima u različitim akcijama. Dok za američke militente to nije čudno, vole oni pažnju, a naročito priliku da se prikažu kao obični, ni po čemu ekstremni ljudi, priča o meksičkim grupama za samoodbranu je detaljnija, uverljivija i zanimljivija. Do njih možda nije lako doći, a možda samo niko nije pokušao, ali Heineman uspeva da napravi hroniku uspona i pada (odnosno utapanja u neku državnu formaciju) jedne takve grupe, kroz sve razvojne faze, brojne akcije i sukobe, pa čak i unutarnja trvenja i neslaganja.

“Matter of fact” pristup ne treba da čudi, Kathryn Bigelow, poznata po takvim igranim filmovima je producent Cartel Landa, uz ostale, naravno. Cartel Land uspeva da zadrži duh jednog od njenih filmova, inteligentan je, pronicljiv, kompleksan i otvara bezbroj tema za razmišljanje o motivima i postupcima, a pritom nije lak na obaraču i na osudi. Heineman je to održao, ali je uspeo da održi i drugu potpisnu stvar za njene filmove: nemalu količinu napetosti i utisak da smo baš na licu mesta i u epicentru događanja. Preporuka se podrazumeva.