A Private War

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Matthew Heineman

scenario: Arash Amel (prema članku Marie Brenner)

uloge: Rosamund Pike, Jamie Dornan, Tom Hollander, Stanley Tucci

Godine 2012. svet je ostao bez ponajbolje ratne reporterke svoje generacije, čuvene Marie Colvin koja je, prema onoj hajdučkoj, zaista bila kadra "stići i uteći i na strašnom mestu postojati", a sve kako bi ispričala priču u ime nekih običnih malih ljudi u žrvnju političkih odluka i ratnih igara. Za razliku od onih koji su igrali na sigurno i od vojničkih brifinga krojili izveštaje, ona se nije plašila da zaprlja ruke, fizički i metaforički, i njene priče su imale dušu. Poginula je u Homsu u Siriji upravo uhvativši Bashara al-Assada u laži kako se on i njegov režim bore samo protiv terorističkih grupa, a civile ne diraju kao jedna od retkih koja se usudila nogom kročiti tamo.

Daleko od toga da joj je to bio prvi rizični poduhvat. Jedanaest godina ranije je na Šri Lanki izgubila oko na reporterskoj dužnosti zbog čega je kasnije, verovatno se na račun toga malo i zezajući, kao zaštitni znak nosila povez. Nije bilo ratišta na kojem nije bila, od Iraka, Irana, Bosne, Čečenije, Kosova, Sijera Leonea, Istočnog Timora do Iraka (ponovo), Afganistana, Libije i Sirije, a upravo sa dva narečena događaja je omeđen i film, igrani prvenac dokumentariste Matthewa Heinemana.

A Private War je film koji se odvija na dva nivoa, u hronološkom redosledu, ali i neparnom, gotovo maničnom ritmu. Razlog tome su što su ta dva nivoa oba ratovi, ili doslovno ratišta sa kojih Marie Colvin (Rosamund Pike) izveštava, ili rat sa samom sobom i celokupnom svojom okolinom, od urednika (Hollander) do novog ljubavnika (Tucci), a najviše sa samom sobom, post-traumatskim stresom, zamorom materijala od viđenih gadosti i opačina, ali i magnetskom privlačnošću svoga poziva. Kao nekakva konstanta je tu jedini snimatelj Paul Conroy (Dornan) koji je sa njom bio i u Homsu odakle se jedva izvukao i postao predmet dokumentarca Under the Wire prikazanog na DokuFestu u Prizrenu i na ZagrebDoxu.

A Private War nije ni film o jednom partikularnom ratu ili više njih, niti je film o suštini reporterskog posla, već je pre svega ljudska priča o Marie Colvin i onome što je ona radila, kako je to radila i kako se sa time nosila. I u tom smislu smo mi od početka do kraja uz nju ili čak u njenoj glavi i proživljavamo ono što je ona proživljavala. Verujemo joj da je ona svoj posao radila sa misijom ako ne promene sveta, a ono barem prenosa svedočanstava onih koje ne bismo saslušali, kao i to da je ona na taj način preuzela žrtvu da te strahote mi ne bismo gledali svojim očima.

Samim tim je opravdan hektičan ritam filma: ona je bila i ostala rastrzana između dve nepomirljive želje, one za mirom i one da uvek bude na mestu zbivanja, osećajući se prilično mučno u obe situacije. Reditelj Matthew Heineman je u tom smislu ostao veran svom dokumentarističkom poreklu (pre toga je snimio filmove Cartel Land o trgovini drogom uz američko-meksičku granicu i City of Ghosts sačinjen od materijala koji su snimili reporteri-aktivisti u Raki, prestonici Islamske Države, a koji govori o urbicidu između ostalih islamističkih zločina) u smislu naturalizma u scenama na i oko bojišta, ali je jednako tako sposoban da se upusti u prilično maštovitu rekonstrukciju psihičkog stanja svoje protagonistkinje. Pohvalu zaslužuje i zbog svoje odluke da ne pokušava da nam svoju junakinju i njen postupke objašnjava jer to verovatno ni ona nije bila u stanju - čak iako je shvatala, teško da se tako nešto može artikulariti.

Zapravo se jedina zamerka može uputiti naslovu, i to isključivo u smislu navođenja na krivi trag jer nam iz filma nije jasno kakve je privatne ratove Marie Colvin vodila i s kim. Naslov je doduše "dignut" direktno iz članka Marie Brennan objavljenog u časopisu Vanity Fair, a razlog je verovatno njegova zvučnost.

Međutim, kada govorimo o A Private War govorimo pre svega o Rosamund Pike i njenoj interpretaciji Marie Colvin koja se, za razliku od sličnih biografskih uloga (doduše teško da je reporterka imala "celebrity" status osim u vrlo uskim novinarskim krugovima), ne svodi na puku imitaciju. Glumica je u ovom filmu ostvarila svoju do sada najbolju ulogu, konzistentno je odlična u vrlo raznolikim scenama, a njen "line delivery" je perfektan i, prema svedočenjima, sasvim u skladu sa onim što je duhovita i šarmantna, ali ćudljiva novinarka znala da izjavi i na koji način. Možda se čak može reći da je Rosamund Pike zakinuta za oscarovsku nominaciju (s obzirom da ju je imala za manje konzistentnu ulogu u Gone Girl), ali svi znamo koliko Akademija izbegava teške teme ako nisu upakovane u celofan.

The Phenom

2016.

scenario i režija: Noah Buschel

uloge: Johnny Simmons, Paul Giamatti, Ethan Hawke, Paul Adelstein, Elizabeth Marvel, Marin Ireland, Louisa Krause, Yul Vazquez, Sophie Kennedy Clark, Alison Elliot

Bejzbol je fenomenalan, kompleksan sport. Nije to stvar sirove snage, tehnike ili bazične sportske taktike, već nečeg drugog. Na fizičkom planu, osnova svega je eksplozivnost, brzina transformacije iz relativnog mirovanja u precizno kretanje, a uslov za eksplozivnost je anticipacija kod udarača, hvatača i igrača u polju i vrlo stabilna psihološka slika kod bacača. Još više od toga, bejzbol je pre svega igra karaktera, mentalne snage, hladnokrvnosti i veštine “čitanja” protivnika i manipulacije, 1 na 1, u solidnoj meri nalik pokeru. Ima nečeg arhetipskog, revolveraškog u samoj slici koja hvata trenutak bacanja.

The Phenom je na svojoj površini film o bejzbolu, ali potpuno lišen te tipične sportske, takmičarske komponente, tih trenera koji bodre svoj tim, tih ključnih trenutaka koji kuju karijere i zapravo svih klišea sportskih filmova. Ovo je pametniji film od toga, fokusiran upravo na psihološku sliku jednog igrača, klinca koji je tek postao profesionalac, pa se lomi, te na njegov odnos sa ljudima iz prošlog i sadašnjeg okruženja: agentom, novinarkom koja ga ganja, psihoterapeutom, nekadašnjim trenerom, ocem, majkom, devojkom, učiteljicom, na koncu i sa samim sobom i igrom koja bi morala biti radost, a nije.

Toliko smo naviknuti na filmove o uspehu kao nekakvu formulu da zaboravljamo da uspevaju samo izuzetno retki, dok ih većina otpada na ovoj ili onoj stepenici. Transfer u profesionalce i igranje u velikim ligama je stres i opterećenje za jednu mladu ličnost koja je celi život razmišljala o palicama, neuspeh u toj situaciji je poraz sa kojim se mora živeti. The Phenom čak u nekoliko navrata neskriveno ukazuje na grešku u kodu američkog odnosa do sportista koji su istovremeno gladijatori (visokouvaženi robovi u ovom slučaju slave i novca) i idoli koje gotovo religiozno štujemo. U tom smislu, savršeno nova je slika glavnog lika, mladića u problemu, Hoppera Gibsona (Simmons) koji je finansijske ideale ispunio kada je majci kupio vilu i kojem do slave nije stalo ni najmanje.

Ali, najviše od svega, The Phenom je priča o propasti jedne svojim izborom hendikepirane osobe, lomljenju pod pritiskom i tek nagoveštenim oporavkom. The Phenom je priča o stresu, mentalnoj snazi i ranjivosti i o uticajima koje skupljamo a da ih nismo ni svesni. O odsutnom ocu (Hawke) koji je sina teškim “drillom” pretvorio u robota za bacanje loptice i terapeutu (Giamatti) koji pokušava da ga navede da bude ličnost i vidi celu sliku u kojoj je sport samo odlično plaćena igra, potpuno besmislena ako u njemu ne možemo naći radost.

The Phenom je film o bejzbolu i njegovoj psihologiji u kojem nećemo videti nijedan meč, čak nijedno bacanje prema protivničkom igraču, u kojem će likovi pre svega razgovarati jedni s drugima u dugim scenama. Takvi dijalozi, smešteni u sadašnjost ili u maglovita sećanja na prošlost imaju jedan “mametovski” kvalitet, istovremeno zvuče životno, literarno i filozofski. Takav scenario od glumaca zahteva jedan veoma precizan rad i kontrolu, a od reditelja da povuče difuznu granicu između filma i teatra, pošto bi The Phenom bio savršena pozorišna predstava.

Glumci će dobiti svoje trenutke da zablistaju, bila to jedna scena ili više njih. Ethan Hawke opet igra neodgovornog oca, ali doza agresivnosti koju ispoljava je strašna i bolna. Paul Giamatti i njegov utišani stil glume nisu nikada bili bolje iskorišćeni nego sada, u ulozi terapeuta. Ta dva lika, dva sveta, presudna su za Hoppera kojeg Johnny Simmons igra suvereno, sa merom i empatijom prema liku koristeći priliku da sarađuje sa njima dvojicom starijih i iskusnijih. Ostatak glumačke postave ima manje prostora, ali sasvim dovoljno za karakterne, filigranske minijature.

 Zapravo, ovakav film smo mogli očekivati od autora kao što je Noah Buschel, jednog od onih koje možemo odmah prepoznati na osnovu stila. On je jedan od onih koji će uzeti žanrovski standard ili standardne motive i potpuno ih izokrenuti i podrediti svom pripovedačkom i rediteljskom stilu. Sportom se već bavio u svom prethodnom filmu Glass Chin, u pitanju je bio boks, ali je ceo film izokrenut u pravcu “talky” noira niskog intenziteta. Sada bejzbol služi kao svojevrstan uvod u film o terapiji, psihološku i egzistencijalnu dramu. Vrlo zanimljivo i pamtljivo, sveže i nesvakidašnje filmsko iskustvo.

Last Girl Standing

2015.

scenario i režija: Benjamin R. Moody

uloge: Akasha Villalobos, Bryan Villalobos, Danielle Evon Ploeger, Jason Vines

Šta se događa sa takozvanom “Final Girl”, curom koja preživi pokolj, bilo od strane poremećenog čoveka, (mutirane) životinje ili monstruma, jednom kada se horor završi? Prva mogućnost je bajkovita, potpuno u skladu sa fantazijskim svetom (većine) horor filmova: ona preživi i živi srećno do kraja života. Druga je malo ciničnija: ona preživi, ali samo do sledećeg nastavka, a neumrli negativac dobije svoju franšizu.

Međutim, šta se stvarno dešava sa tom curom koja je preživela tragediju? Većina horora i ne pokušava da zapravo sagleda tu problematiku. Logičan odgovor se sam nameće: PTSP i horor svakodnevnog života. Last Girl Standing, dugometražni filmski prvenac Benjamina R. Moodyja, autora nekoliko kratkih filmova i televizijskih serija, bavi se upravo tim pitanjem.

Camryn (Akasha Villalobos) je preživela masakr u šumi tako što je maskiranog ubicu zvanog Lovac (Vines) “pospremila” u njegovu sopstvenu zamku, ali su na njegovom pohodu izginuli svi njeni prijatelji. Camryn od tog trenutka oseća krivicu preživelog, a dane provodi u praznoj rutini odlaska na posao i gledanja televizije u slobodno vreme. Kada spava ima košmare vezane za Lovca koji možda i nije mrtav, a na javi se opseda sa sličnim serijskim ubistvima o kojima skuplja članke, foto-dokumentaciju i sve što joj padne šaka.

Jasno, ona nije na dobrom mestu, ima samo jednu prijateljicu koja je drži iznad vode (Ploeger), ali situacija će se možda promeniti kada upozna novog kolegu s posla, Nicka (glumičin muž, Bryan Villalobos). Biće to teška borba za normalnost, ali možda nije sve izgubljeno...

Last Girl Standing se tek uslovno može nazvati slasherom i hororom, jer je glavnina akcije odigrana u prvih pet minuta. Film zapravo počinje tamo gde se većina filmova s tim etiketama završava. Poštujući žanr, autor će se vraćati motivima i tropama kroz košmare, vešto spajajući izvorni žanr sa ne toliko čestom poetikom indie drame i studije karaktera. U tome mu dosta pomažu raspoloženi glumci, pre svega sjajno odmerena Akasha Villalobos kojoj je ovo tek treći dugometražni film u karijeri. Uparena sa svojim mužem, inače uglavnom epizodistom, ona uspeva da od svog lika izvuče maksimum i tako održi kvalitet filma na solidnom nivou. Moodyjeva režija je takođe sasvim solidna, a vizuelni identitet filma je prilično dobar.

 Problem su, međutim, priča i scenario koji nikako ne uspevaju da odu mnogo dalje od ideje. Ona je, složićemo se, prilično originalna i snažna, posebno uzevši u obzir koliko horor publika zapravo ne voli studije karaktera i dramu kao takvu, ali ipak nije dovoljna da bi iznela celi film. Jednom kada se karte otvore, ono što sledi je uglavnom ponavljanje poznatog. Naprosto, fali dubine. Ali svejedno Benjamin R. Moody pokazuje potencijal da bude zanimljiv autor.

The Pretty One

2013.

scenario i režija: Jenée LaMarque

uloge: Zoe Kazan, Jake Johnson, Ron Livingston, Frankie Shaw, John Carroll Lynch

Identični blizanci različitih karaktera nisu nikakva novost na filmu. To može biti osnova za laganu komediju jednako kao i za tešku perverziju, zavisi od želja i preferncija autora. U svakom slučaju, sa tako obrabljenim konceptom teško je biti svež. Za svežinu je potreban dobar, uverljiv scenario (ili neka svesna ironija prema samom konceptu) i više nego sposoban glumac da iznese dvostruku ulogu.

The Pretty One je prvenac autorice Jenée LaMarque i, što se tiče scenarija i režije, pokazuje šansu da su pred njom veća dela, nešto iskrenih emocija i spremnosti da se bavi njima, ali i nekoliko simptoma poslovičnih “prvih mačića”. Glumica Zoe Kazan, unuka slavnog Elie Kazana, demonstrira sposobnost da ležerno i sa lakoćom odigra dvostruku ulogu kroz niz različitih situacija i ona je što filmu daje početnu vrednost.

Dakle, imamo bliznakinje Laurel i Audrey. Laurel je naivna, tiha i povučena, reklo bi se pomalo čudna devojka koja živi na selu sa ocem (Lynch) i brine se o njemu nakon majčine smrti. Otac je slikar jeftinih kopija poznatih slika (nije falsifikator jer ih ne potura kao originale) i Laurel se kreće njegovim stopama. Audrey, naslovna “ona lepša” je sušta suprotnost, otišla je u veliki grad i potpuno se osamostalila, te želi povući Laurel sa sobom. Kod njih je sve drugačije iako su identične, počev od frizure i odevanja, pa do držanja i facijalne ekspresije.

Zaplet nastaje kada Audrey pogine u saobraćajnoj nesreći, a Laurel završi sa blagom post-traumatskom amnezijom. Zabuna je u tome što je Laurel upravo promenila frizuru i zaličila na Audrey, pa čak i rođeni otac misli kako je Laurel poginula, a Audrey preživela. Malo iz radoznalosti, a malo i iz očaja i smorenosti seoskim životom, Laurel reši da preuzme ulogu svoje sestre, uskoči u njenu odeću, ode u njen stan u gradu, na njen posao i preuzme njen život. Štos je u tome da je tuđa trava zelenija samo kada gledamo preko plota, a ne i kada po njoj gazimo i Laurel će se suočiti sa nizom sitnijih i krupnijih neprijatnosti.

Dobro, neke od njih se mogu otpisati na stres usled nesreće i gubitka voljene osobe, ali Audreyin veoma oženjeni ljubavnik (Livingston), koleginica s posla (Shaw), pa čak i dobronamerni blentavi sused Basel (Johnson) će primetiti da se “nova Audrey” ponaša dosta drugačije nego “stara” i da to predugo traje za privremenu amneziju ili post-traumatski stres. Logično je pretpostaviti da Laurel neće zapravo postati Audrey i da će morati konačno da pronađe sebe.

U stvari, kada bolje pogledamo, Zoe Kazan ne igra samo dve nego četiri uloge: naivnu Laurel, kučkastu, ali snalažljivu Audrey, Laurel koja se pretvara da je Audrey i na kraju pravu, odraslu Laurel. Sve četiri uloge igra odlično i distinkcija među njima je dovoljno jasna, a opet dovoljno prirodna. U tome joj dosta pomaže interakcija sa drugim glumcima, od kojih je Ron Livingston (Office Space) još i najmanje primetan. Jake Johnson pronalazi svoj tip uloge, flegmatičnog, zaigranog sanjara. John Carroll Lynch krade svaku scenu u kojoj se pojavi, ali i lik mu je tako koloritan i ekscentričan.

Scenario prolazi kroz nekoliko nelogičnosti i nikad ne zalazi dovoljno u emotivne dubine, a pritom je opterećen i prilično nategnutom simbolikom, kao što je recimo Laurelino traženje svojeg “ja” u životu jednako kao i u slikarstvu. Režija je veoma standardna i neprimetna, što i nije loše jer omogućava glumcima da zablistaju.

Kada ne pokušava da kaže nešto neverovatno pametno ili neverovatno slatko i pusti likove i glumce u interakciju, Jenée LaMarque uspeva da sa svojim scenarijem i režijom kaže mnogo više nego kada se trudi iz petnih žila. Sve u svemu, The Pretty One je jedna sasvim solidna indie dramica sa nekoliko apsurdno komičnih momenata i odličnim glumačkim ostvarenjima.