They Will Kill You

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Napomena: Drugi deo 3-u-1 "kapsula"-kritike

Možda junakinja-osvetnica u filmu They Will Kill You Kirila Sokolova nije nevesta u beloj, pa od skorene krvi tamno-crvenoj venčanici, ali se zato i ona bori protiv satanističkog kulta. Samo što je ovaj kult malo drugačiji od onog u prethodnom filmu, jer njegovi članovi postaju besmrtni.

Ejža Rivs (Zazi Bits) je, pokušavajući da zaštiti svoju mlađu sestru Mariju, ubila oca koji ih je zlostavljao, pa zbog toga odrobijala deset godina. Sveže izašla iz zatvora, javila se pod lažnim imenom na oglas za posao spremačice u pomalo zlokobnoj zgradi Virdžil u Njujorku koju posećuje malo ekscentrična klijentela, pa i šefovi među osobljem deluju malo ekscentrično. Na primer, kućepaziteljica Lili (Patriša Arket) mora da istera domara (Paterson Džozef) iz sobe namenjene novoj devojci. Ejžina motivacija je da u zgradi pronađe Mariju (Miha‘la) koja je tu navodno nestala, došla je naoružana i sa znanjem borilačkih veština, ali izgleda da nije baš shvatila s kim će imati posla. Akcija koja će uslediti je, dakle, puna odsečenih glava i udova i zalivena hektolitrima krvi koja šiklja.

Jasno, Sokolov ovim filmom ne otkriva ništa novo, i mladi prebegli ruski reditelj je toga itekako svestan, budući da lepi referencu na referencu, a to tek tu i tamo preseče nekom svojom dosetkom. U centru njegovog panteona svakako stoji Kventin Tarantino, budući da They Will Kill You jako podseća na Kill Bill, od koreografiranih borbi do objašnjavanja motivacija pojedinih likova kroz flešbekove, ali izveden u Grindhouse maniru, i to kao da bi se u priču umešao Sem Reimi sa svojim osećajem za set-pis scene i praktične efekte. Ima i drugih referenci i citata, makar vizuelnih, od Kjubrika i The Shining, pa do Gospodara muva, a sama zgrada deluje kao da je ispala iz nekakvog John Wick serijala, ali „obrnutog“ za siromašne, ali mlaćenje junakinje s negativcima (među kojima je i Heder Grejem kao najpoznatije lice) postaje pomalo repetitivno i zamorno. Srećom, film sa svojih 90-ak minuta ne traje predugo, Zazi Bits ima onu pravu „bleksploatacijsku“ energiju akcione heroine iz geta, a i sve je od početka do kraja nepatvoreni „treš“ i zezalica koju ne treba uzimati preterano ozbiljno.

Ready or Not 2: Here I Come

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Napomena: Prvi deo 3-u-1 kapsula-kritike

Okreni-obrni, izgleda da su mlade žene predodređene da budu žrtve nasilja na ekranu. To je stvar sistema, metaforičkog „hardvera i softvera“, odnosno raspodele moći koja po pravilu ide u korist starijih i muških članova društva. Nasilje samo po sebi je češće pitanje moći i dominacije nego nekakve psihopatologije.

Ako budu imale sreće i scenarističke milosti, mlade žene će se izvući kao „finalke“ iz slešera i horora, dame u nevolji iz akcionih filmova, triler i noara, ili čak to nadmašiti – uzvratiti i osvetiti se. Setimo se, recimo, neveste koja je tek u drugom tomu filma Kill Bill dobila „kršteno ime“ Bitriks Kido (Uma Turman), ali i žrtava koje su obrnule uloge i postale ratnice i osvetnice iz plejade „rape and revenge“ trilera. Ove godine nam je festival SXSW u Ostinu doneo čak tri filma s takvom mehanikom, od kojih su dva relativno odmah po premijeri pušteni u bioskope, a treći direktno na striming putem Amazona.

Počnimo s prvim bioskopskim, Ready or Not 2: Here I Come rediteljskog dvojca Met Betineli-Olpin i Tajler Džilet. Kao što mu ime kaže, u pitanju je nastavak filma Ready or Not (2019). U njemu je nova nevesta u bogataškoj familiji Le Domas, Grejs (Samara Viving) morala da preživi nasilnu igru žmurki (prvo s hladnim, a onda i s vatrenim oružjem) s familijom svog novog muža i njihovom poslugom. U pitanju je bila oštra socijalna satira na temu porodičnih vrednosti i tradicija upakovana u krvavo-nasilnu mešavinu akcije, horora i slepstik komedije i ta formula je radila vrlo dobro. Ali, kad formula u „singl“ filmu radi vrlo dobro, a rediteljski dvojac već pokuša da neke njene elemente reciklira u drugoj priči s manje uspeha (Abigail, 2024), postavlja se pitanje ima li smisla raditi nastavak i kako mu pristupiti.

Betineli-Olpin i Džilet su se opredelili da stvari podignu na jedan viši nivo i prodube mitologiju oko negativaca (čime se pomalo pozivaju i na franšizu John Wick), dok su junakinji dodali jednu nevoljnu pomoćnicu – njenu sestru Fejt (Ketrin Njutn) s kojom Grejs nije bila u kontaktu godinama i koja je u svojstvu kontakta u hitnim slučajevima došla u bolnicu da je obiđe. Radnja se, dakle, nastavlja tamo gde se prethodni film završio, a nakon rekapitulacije u montažnoj sekvenci otkrivamo da Le Domasovi nisu bili sami u satanističkom kultu, već da su deo šire mreže porodica koje upravljaju svetom. To što je Grejs preživela igru s njima je povuklo novu „rundu“ iste, samo s većim ulozima: nju će loviti po jedan predstavnik od svake familije u „Veću“ koje upravlja kultom, a ulog je stolica Predsedavajućeg nakon što stari predsedavajući Čester Denfort (reditelj Dejvid Kronenberg u perfektnoj kameo-ulozi) odluči da mu je dosta života i naredi svojoj deci da ga uguše. Grejs i Fejt, dakle, sada love blizanci Danfort, Titus (Šon Hatosi) i Ursula (Sara Mišel Geler), kineska poslovnjakinja Van (Olivija Čeng), indijsko-londonski klan Radžan čija jedna predstavnica u jednom trenutku psuje na sočnom bosanskom, te ekscentrični Španac Ignacio (Nestor Karbonel) sa svojom decom. Sve to u funkciji tumača pravila i sudije nadzire Advokat (Ilajdža Vud).

Nastavci su uvek problematični, a ovaj je posebno. Prvo tehnički – radnja nastavka odvija se ubrzo nakon radnje prvog filma, a na Samari Viving je vidljivo da je ipak šest ili sedam godina starija nego u prvom filmu. Zatim – satanistizam je u prvom filmu služio kao generički filmski alibi za motivaciju negativaca, dok je ovde borba protiv istog uzdignuta na nivo poente, čime se kompletno menja o čemu se u ovoj franšizi u povojima radi. Negativci su možda postali interesantniji, ali i potrošniji, dok pojava Fejt ne dodaje na težini glavne junakinje, već njihova generički neprijatna međusobna dinamika služi tu i tamo za relaksaciju. I akcija je postala manje maštovita, uglavnom svedena na veštački haos izazvan drmusavom kamerom. Ponešto funkcionalnih prepada, iznenadnih eksplozija humora (tuča uz pesmu Total Eclipse of My Heart je jeftin, ali uspeo štos), scenarističkih i glumačkih dosetki, kao i migova u pravcu nepatvorenog „treša“ nisu bili dovoljni da poprave utisak da se ovde radi o bilo čemu drugom od ceđenja suve drenovine.

The Strangers: Chapter 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao što rekosmo, krčag ide na vodu dok se ne razbije, pa ponekad ide i okrunjen ili ulubljen. Ali šta ako krčag od početka ne valja, ako nije napravljen da izdrži, pa od samog početka ne drži vodu? Ništa, ide dok se ne razbije.

Iskreno, ni originalni The Strangers (2008) nije bio revolucionaran kako mu pripisuju. Fora s napadačima bez poznate pozadine koji upadaju u kuću i seju teror bez razloga provaljena je još sa Funny Games, bilo originalnom (1997), bilo američkom verzijom (2007), a The Strangers su u priču doneli maske za napadače i „slešerski“ modus operandi. Istina je, međutim, da je obilato citiran kasnije, naročito u filmovima baziranim na upadu u kuću.

Citirani su određeni elementi i u nastavku Prey at Night (2018) koji je očito zakasnio da bi mogao da podigne priču na novi nivo. Ali su „stranci“ pod maskama strašila s maskom od džaka na glavi i dve lutke makar ostali stranci i stoga misteriozni. Nevolja je u tome što u dugom metru horora glupe ne ispadaju samo žrtve, već i počinioci koji iz pokušaja u pokušaj ne uspevaju da ih ulove.

Čemu onda „rimejk“ tako nečeg? To je pitanje za scenariste Alana R. Koena i Alana Fridlenda, kao i za legendarnog reditelja najčešće akcionih filmova Renija Harlina. Ideja je bila da se pozamašni scenario podeli u tri dela, ali da se sve snimi zajedno s istim likovima u neka dva meseca i da se filmovi izdaju jedan za drugim u kratkim razmacima prošle godine. Ali ljudi iz produkcijske kuće Lionsgate koji su ujedno zaduženi i za distribuciju nisu bili naročito zadovoljni kritikama prvog dela (2024) koji je zapravo bio prilično verna kopija originalnog filma, pa je distribucija drugog odložena za godinu dana.

Podsetimo se, na putu za Portland gde je Maja (Medlin Peč) dobila fantastičan posao, ona i njen verenik Rajan (Froj Gutierez) ostali su zaglavljeni u neprijateljski nastrojenom i prilično čudnom gradiću Venus zbog kvara na automobilu. Već prvu noć su ih napali „stranci“, prvo im je jedna devojka kucala na vrata i tražila Tamaru, a onda se vratila s nožem, maskom i ekipom takođe pod maskama. Rajan nije preživeo napad, ali Maja jeste.

Drugi deo počinje s njom u bolnici, dok je medicinska sestra Denika (Bruk Džonson) obaveštava o Rajanovoj smrti, a prava sestra Debi (Rejčel Šenton) preko telefona da pomoć stiže, odnosno da će je sutra sanitetom prebaciti u Portland. Šerif (legenda žanra Ričard Brejk) je ispituje o napadu, ali u tome deluje vrlo jezivo i dvolično, kao da nešto krije, svoju nesposobnost ili čak identitet napadača. Čim padne mrak, Maji nestaje signal na mobilnom telefonu, što je siguran znak da će uskoro biti ponovo napadnuta.

Ono što sledi je potera za poterom u različitim okruženjima: bolnica, ranč sa štalom, šuma, kuća za odmor, druga kuća na jezeru, kola hitne pomoći... Maja uvek uspe da utekne napadačima, čak i da povremeno povredi nekog od njih, ali je oni uvek ponovo nađu. A kada je ne nađu oni, nađe je džinovski CGI divlji vepar koji je već nekako i iz već nekog razloga zalutao u film.

Harlin je, dakle, dobio zadatak da samom sebi uradi ono što je Rik Rozental (Halloween II) uradio Džonu Karpenteru (Halloween), odnosno da nastavi direktno gde je stao sa pričom. Problem je, međutim, što Medlin Peč svakako nema ni blizu toliko talenta, znanja i harizme kao Džejmi Li Kertis, a ni „stranci“ nisu ni izbliza ikonički kao Majkl Majers. Istini za volju, nije ni Harlin Karpenter, možda je veštiji zanatlija od Rozentala, ali u hororu mu je domet da orkestrira „set-pis“ scenu ili više njih.

Nevolja je, međutim, što se one po smislu ne uklapaju jedna s drugom u neku logičnu celinu i priču, što je svakako stvar scenarija. Takođe, nepromišljenost, glupost i nespretnost postupaka protagonistkinje i njenih nemezisa kako vreme prolazi sve više nervira svesnog gledaoca. Na kraju, možda je i najveći krimen scenarija što ruši kanon, pa „stranci“ dobijaju pozadinske priče (na stranu što je odmah na početku jasno sugerisano ko je jedna od njih), pa tako prestaju da budu misteriozni.

Da, ovo je onaj tipični drugi deo trilogije, praznjikavi i klimavi most između postavke u prvom i velikog otkrovenja u trećem. Taj treći ćemo svakako dobiti, ali nemamo baš čemu dobrom da se nadamo.

Companion

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Htjeli mi to ili ne, ponekad moramo upasti u zamku takozvanih „spoilera”, odnosno otkrivanja radnje filma i obrata u njoj jer drugačije bilo kakva kritička analiza ne bi bila moguća. Jednostavno, neki se filmovi toliko oslanjaju na konstrukciju vlastite radnje i obrata u okviru nje kako bi nam, poput mađioničarskog trika, preusmjerili pažnju i nesmetano poantirali. Novi film u hrvatskim kinima u neatraktivnom terminu s prijelaza siječnja na veljaču, Pratnja, jedan je od takvih filmova. Zato je možda najbolje, prije zalaženja u dubinu, makar jedan dio radnje izložiti onako kako to nama, gledateljima, izlaže autor Drew Hancock, inače relativni anonimus do sada uglavnom prisutan na televiziji i u kratkim video-formama u funkcijama glumca, scenarista i redatelja.

Hancock film otvara naracijom protagonistice Iris (igra ju Sophie Thatcher) o tome kako joj se život promijenio dvaput: prvi put kada je upoznala svog dragog Josha (Jack Quaid), a drugi kada ga je ubila. Njih dvoje su se slučajno upoznali na odjelu voća i povrća u supermarketu kada je on nespretno oborio skoro sve naranče iz gajbe na pod, a ona mu ih je pomogla skupiti, pa su od tada u vezi. Ta veza je sada na jednoj od većih kušnji jer njih dvoje odlaze na vikend u „rustikalnoj kolibi u šumi” s njegovim prijateljima. Iako ju Josh uvjerava da će sve biti u redu, Iris se boji da im se neće svidjeti. Razlog za njezinu zabrinutost je prije svega cinična Kat (Megan Suri) čiji je dečko misteriozni ruski kontroverzni biznismen Sergej (Rupert Friend), ujedno i vlasnik vile koju su njih dvoje s dozom lažne skromnosti predstavili kao vikendicu. Pored dva navedena para, u vili je prisutan još jedan, Eli (Harvey Guillén) i njegov partner Patrick (Lukas Gage). Joshova uputa Iris je da se opusti i smiješi, da se ne duri i ne ponaša čudno, pa će se svi lijepo provesti. Okupljanje i ide u tom smjeru: Patrick je skuhao gurmansku večeru za kojom on dijeli svoju romantičnu viziju poznanstva s Elijem, Sergej zabavlja goste uz pomoć alkohola i vrhunskog zvučnog sistema, a cinična Kat samo u jednom trenutku iskrenosti priznaje Iris da nema ništa protiv nje osobno, već protiv onoga „što ona predstavlja”. Josh i Iris večer završavaju seksom u svojoj spavaćoj sobi, nakon čega joj on pomalo osorno govori da ode spavati.

Posljednje dvije navedene replike će koliko sutradan dobiti jedno sasvim novo značenje. Naime, mamurni Josh odbija se pridružiti Iris na prvoj jutarnjoj kavi pored jezera. Umjesto njega pojavit će se Sergej koji prema Iris, čini se, ima „zadnje namjere” za koje mu je, kaže, Kat dala dozvolu da ih proba ispuniti. Pokušaj silovanja završava fatalno po njega, jer ga Iris ubije u samoobrani. Kada se ona u okrvavljenoj majici pojavi nazad u vili, Josh ju opet na komandu uspavljuje i vezuje za stolicu. Iris, naime, nije ljudsko biće, nego robot „za pratnju”, dakle, proizvod umjetne intelignecije koji je moguće legalno nabaviti. Neke stvari na njoj poput jezika koji govori, boje očiju ili glasa moguće je podesiti, baš kao i razinu inteligencije (od glupog automata koji izvršava komande do osobe enciklopedijskog obrazovanja s kojom je moguće voditi intelektualne razgovore). Druge karakteristike se određuju s prvim podešavanjima, poput objekta zaljubljivanja i vjernosti, pa i scenarija upoznavanja. Treće su, pak, tvornički zadane, poput imperativa suradljivosti i docilnosti, odnosno bilo kakve zabrane povređivanja bilo kojeg ljudskog bića ili drugog automata, ali i to se može naknadno modificirati, odnosno hakirati. Upravo to se i dogodilo u ovom slučaju: Iris je poslužila kao oruđe u uroti Josha i Kat da ubiju i opljačkaju Sergeja. Međutim, dok se Josh posljednji put oprašta s njom prije nego li je pokupi kompanija koja ju je i proizvela, još uvijek modificirana Iris uspjeva pobjeći i sa sobom uzeti mobitel pomoću kojeg Josh njome upravlja. Kreće potjera i borba za preživljavanje...

Žanrovski, Pratnja se može definirati kao kombinacija lagane znanstvene fantastike, romantične i crne komedije, kao i horor-trilera, a glavna joj je referenca film Ona (Spike Jonze, 2013), ali garnirana žanrovskim okvirom „šumskog slešera”. Izvedbeno je film na mjestu, budući da Drew Hancock suvereno vlada žanrovskim obrascima, klišejima i tropima, pa točno zna kada treba pozicionirati obrate, kada preusmjeriti pozornost gledatelja, kada „naplatiti” ranije ubačenu dosjetku, a kada određeno dramaturško pomagalo, pa tako ovdje električni vadičep postaje „čehovljevska puška”, što funkcionira i kao još jedna od niza dosjetki. Tehnički film izgleda dobro: Hancock-redatelj glatko realizira zamisli Hancocka-scenarista, fotografija je dovoljno glatka da će bez problema preživjeti tranziciju s velikog na manji ekran, a montaža dinamična, ali ne i skokovita, pa se intrigantna premisa filma jasno razrađuje i izlaže kako vrijeme odmiče, a i tranzicija kroz žanrove protiče bez poteškoća. Glumački, možda se čini kontra-intuitivnim da Sophie Thatcher koja igra „robotski” lik zapravo s tim likom ima najviše posla jer Iris gledamo u različitim „postavkama” i u svakoj od njih mora djelovati dovoljno „ljudski”. Ostali su likovi ipak plošniji i prisutni u svojoj zadatosti: Josh kao frustrirani glupan s planom da naplati ono što mu „svijet duguje”, Kat kao cinična osoba koja u jednom trenutku shvaća da se preigrala, Sergej kao namjetljivi ljigavac, a Eli kao komična relaksacija koju je moguće bezbolno odstraniti iz filma negdje oko polovice. Tumačeći ih, glumci ne mogu puno pogrešiti, ali ne mogu ni zablistati.

Ne bi, naravno, bilo pretjerano teško smisliti potencijalno neugodna pitanja kojima bi se Hancockova premisa uzdrmala, ako ne i sasvim srušila, ali to nije naročito važno za ovakvu „laku” znanstvenu fantastiku u kojoj se ne moramo opterećivati tehnikalijama. Jer, kako to obično biva, stvari čega nas ima biti strah u tako izmišljenom i osmišljenom svijetu samo su manje ili više uvijena metafora za ono čega bismo se trebali bojati u našem i realnom. Pratnja je, dakle, tek manjim dijelom film o ponašanju nekih budućih partnerskih robota čiju pojavu uvjetovanu razvojem umjetne inteligencije ne smijemo tako olako isključiti kao mogućnost. Dosta većim dijelom je, pak, to film o izazovima trenutnog načina života koji će stvoriti potrebu za proizvodima te vrste, a najvećim o onim stvarima inherentno ljudskim poput zavisti, pokvarenosti, potrebe za kontrolom i smišljanjem prečica do nekakvog zadovoljstva i sreće. Tu ljudsku „kvarljivost”, uostalom, konstatira i sam autor kroz usta jednog od epizodnih likova pri kraju filma. Majstor iz tvrtke, naime, objašnjava svom mlađem kolegi da ljudi već izvode svakakve gluposti sa svojim robotima za pratnju, od njihova korištenja istih za vježbe gađanja do iživljavanja sadističkih fantazija, pa što ih ne bi modificirali da ispunjavaju i neke druge ne-etične želje svojih gospodara. U tom smislu, Pratnja se ispostavlja kao film koji će nas držati zabavljenima dok nam okreće ogledalo u lice i prikazuje nam našu budućnost kakvu možemo radi vlastite ugodnosti sami sebi kreirati. Neće nas na kraju pobijediti strojevi, nego ćemo pobijediti same sebe koristeći se tim istim mašinama.

In a Violent Nature

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Oko dugometražnog prvenca Krisa Neša In a Violent Nature se podigla prašina odmah posle premijere u noćnom programu ovogodišnjeg Sandensa. Pričalo se o njegovoj krvavosti i revolucionarnosti, o ubistvima koja su brutalna čak i za standarde najkrvavijih slešera i o unikatnoj autorskoj viziji. S tom reputacijom došao je i u američke bioskope krajem prošlog meseca i na Grosmanov festival fantastičnog filma i vina koji se svake godine održava u slovenačkom gradiću Ljutomeru. U pitanju je svakako film fore ili više njih, ali je li to dovoljno da In a Violent Nature bude fora film.

Centralna fora oko koje je film konstruisan zapravo je toliko jednostavna da nam dođe da se zapitamo kako se niko pre Neša, majstora specijalnih efekata i povremenog autora uglavnom u kratkom metru, niko nije setio, iako su mnogi verovatno postavili isto pitanje kao i on. Pitanje glasi: Kakav bi bio osećaj da gledamo slešer, ali ne iz perspektive tinejdžera koji će (većinom) biti pobijeni, već iz perspektive mahnitog ubice. Glavna referenca ovde je serijal Friday the 13th i njegov neumrli zlikovac Džejson Vurhes, ali se u Nešovom postupku mogu iščitati i neke druge, za horor kao žanr i slešer kao pod-žanr prilično neočekivane.

Neš film otvara jednim od mnogih subjektivnih kadrova, možda i najapstraktnijim u celom filmu. U njemu vidimo prozorski ram bez stakla sa kojeg, kasnije ćemo obratiti pažnju na to, visi zlatni medaljon. Grupu kampera još ne vidimo, ali zato čujemo njihov opušteni razgovor koji će se u jednom trenutku povesti oko medaljona i toga je li dobra ideja dirati ga. Naše predznanje nam govori da u filmu ovog žanra to nikada nije slučaj, baš kao što nije dobra ideja ni odbiti da ti čudni lik ispriča strašnu i potencijalnu poučnu priču zašto je to tako. Naši vrli kamperi tu čine obe greške: jedan od njih uzima medaljon za poklon svojoj devojci koja je tu s njima na kampovanju, ali je nema u dotičnoj kadar-sceni.

Već u sledećoj vidimo nekakvu cevku u zemlji ispred napuštene, delimično razrušene kolibe. Cevka i zemlja počinju da se mrdaju, polako, pa sve brže, i odatle izlazi grmalj koji bez reči (neće progovoriti do kraja filma, a nećemo mu ni lice videti jasno) odlazi u šumu. Ispada, po svoje prvo ubistvo koje, doduše, nema veze s kamperima koji su poremetili njegov mir: žrtva je lokalni seljak i krivolovac kojeg je šerifov zamenik upozorio da batali postavljanje zamki u šumi.

Posle tog prvog i diskretnog ubistva (zbog kojeg ćemo se upitati čemu toliki „hajp“), u savršeno izvedenoj žanr-sceni oko logorske vatre snimljenoj u jednom rotirajućem kadru, saznaćemo „ruralnu legendu“ o grmaljevom poreklu. On je Džoni (Raj Beret), šumarev mentalno hendikepirani sin kojeg su drvoseče namamile da ga preplaše, pa su ga nesrećnim slučajem i ubile. Kada je otac krenuo da istražuje slučaj, i njega su dokrajčili i složili priču o samoubistvu. Ubrzo nakon toga, svi su pronađeni mrtvi, njih nekoliko desetina, a pričalo se da ih je ubio Džonijev duh. Malom Džoniju je, pak, dok je bio živ, bilo stalo samo do igračaka i jednog pozlaćenog medaljona kao jedine uspomene na majku...

Ono što sledi je masakr nad kamperima koji ginu kao na pokretnoj traci. Prvi gine čudak sa horor-pričom tako što mu Džoni savije testeru oko vrata. Jedna od devojaka gine u vodi kada se Džoni već opremio kukama, sekirom i starom vatrogasnom maskom. Druga gine na brutalan način koji ne bi bilo lepo otkrivati. Neko će dobiti sekiru, a neko stenčugu u glavu. A neko upada i u mašinu za obradu drveta...

Sve to, dakle, gledamo što iz bliskog trećeg (kao, recimo, u filmovima braće Darden), što iz prvog lica, tako da nas sve pomalo podseća i na video-igricu, ne samo po tretmanu žrtava i našeg antagoniste, već i po tretmanu filmskog vremena. Neš, naime, vreme popunjava praznim hodom, ali onim usmerenim, baš kao u igricama gde taj detalj često previđamo. Uz apsolutno odsustvo muzike koju nadomešćuje sjajan dizajn zvuka, te mahom uverljive praktične specijalne efekte, konačan utisak je mešavina nespojivih stvari kao što su Friday the 13th, Hardcore Henry Ilje Najšulera i – slow cinema na tragu Bele Tara.

Pitanje je samo koliko to sve zajedno funkcioniše, budući da Neš dosta arbitrarno krši pravila koja je sam uspostavio. Čak i ako mu oprostimu logorsku vatru i kamperske priče gde se fokus s negativca pomera na žrtve zbog kvaliteta izvedbe cele scene, isto ipak ne možemo uraditi s finalnom sekvencom koja zauzima poslednjih 20-ak minuta filma i ne služi ničemu osim da uvede kameo Lorin-Mari Tejlor kao jednu verovatno parodičnu referencu.

I u tome je problem s forama. Neke jednostavno ne prolaze...

Piggy / Cerdita

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Carlota Pereda

uloge: Laura Galán, Richard Holmes, Carmen Machi, Julián Valcárel, Amets Otxoa, Irene Ferreiro, Camille Aguilar, Claudia Salas

Tinejdžerka Sara (Galán) koja ima problema s telesnom težinom na bazenu bude napadnuta i ponižavana pred neznancem od strane svojih mučiteljica – vitkih i popularnih cura koje joj na kraju otmu peškir i odeću i tako je prisile da kući ode samo u bikiniju, dok je njeno salo „na izvol‘te“ pogledima prolaznika. Tokom šetnje kući će nabasati na istog stranca koji je napad na nju nemo posmatrao, ali i na mučiteljice, otete i zavezane u tovarnom prostoru njegovog kombija. Šta joj je činiti?

Ovo je radnja kratkog filma Cerdita (2018) u režiji Carlote Perede koji je obišao brojne festivale i u matičnoj Španiji i u inostranstvu, marljivo skupljajući nagrade putem. Spoj žanrova horora i drame s društveno releventnom tematikom očito je bio odgovarajući. Četiri godine kasnije, na Sundance Festivalu zaigrala je i dugometražna verzija filma koja premisu kratkometražnog prethodnika dodatno nadgrađuje i produžava. U toku svoje festivalske distribucije, film je izašao i na internetu, što sugeriše to da će bioskopska distribucija biti preskočena, premda Piggy u svom pojavnom obliku prosto zaziva obnovu kulture „grindhouse“ bioskopa.

Ekspanzija kratkog filma našu junakinju Saru smešta u preciznije definisanu sredinu: u porodicu gde je, kao i u selu u kojem živi, na dnu hranidbenog lanca. Mlađi brat (Otxoa) je nemilosrdno zeza, otac (Valcárel) je ignoriše, a majka (Machi) se po svom pristupu ne razlikuje puno od siledžija i siledžijki od kojih je na ulici brani, budući da na svaki Sarin gest reaguje pitanjem „šta s tobom nije u redu?“ i da je ona sama uvaljuje u neke od sramotnijih situacija, budući da je tera da pomaže u porodičnoj mesari, dok svoju moć nad njom demonstrira i u „prepisivanju“ dijete.

U selu je ona na meti popularnij devojaka Mace (Salas) i Roci (Aguilar), dok njena bivša prijateljica Claudia (Ferreiro) to sve posmatra i pasivno učestvuje u sramoćenju. Ispostavlja se da je bradati stranac s bazena, kasnije se ispostavlja serijski ubica (Holmes), jedini koji je tretira kao ljudsko biće. Zbog toga Sara nije baš sklona da, jednom kada se otmica dogodi, o onome čemu je svedočila izvesti policiju, roditelje otetih devojaka, pa ni svoje roditelje jer zna da će sumnja pasti na nju. Opet, sumnja će na nju pasti kako god, pa nije baš uputno za nju da sedi skrštenih ruku...

Istini za volju, film pri sredini svog trajanja pada u tempu, što biva rešeno okretnom i krvlju natopljenom horor-trilerskom završnicom, ali sama ta završnica nudi generičko rešenje u pojednstavljivanju centralne metafore filma. Pa opet, Piggy nije film koji će toliko apelovati na naše cerebralne funkcije (naprosto, bavi se tipski razrađenim jednostavnim konceptima), niti na visceralni deo, mada se tu više trudi (nije toliko šokantan i gadan), već na emocije, budući da je Sarin internalizovani horor (odrastanja u poziciji „čudaka“ u maloj, suženoj sredini) i gađenje koje ona oseća sama prema sebi zapravo gušći, snažniji i opipljiviji od žanrovskih rešenja za zaplet i rasplet.

Takođe, Piggy je sjajno odglumljen film. Laura Galán reprizira ulogu iz originalnog kratkog filma i u njoj verno dočarava sav bes i svu nemoć osobe koja je sama pred neprijateljski nastrojenim svetom i koja konstantno između dva zla mora birati ono manje ili makar manje bolno. Carmen Machi u ulozi majke poseduje izuzetnu prezencu na ekranu i kao takva je dragocen dodatak u ekspanziji kratkog filma na dugi metar, a scene koje njih dve dele (uglavnom je to majčino hvatanje Sare „na delu“, za šta ona pretpostavlja da su ataci na frižider, a nesrećna devojka bi se zapravo samo izvukla iz komplikovane situacije) glumački su najmesnatije i najbogatije u filmu.

Na kraju, Piggy funkcioniše kao hibrid nekoliko klasičnih horora i trilera, od Carrie (doduše lišene natprirodne manifestacije gneva), preko natruha Bonnie & Clydea / Badlands (koncept „love on the run“) i trilera osvete, pa do punokrvnih ruralnih kasapljenja u stilu The Texas Chainsaw Massacre, ali sa izraženijim angažmanom. Time se nastavlja na „novi-novi francuski ekstremni film“ čiji talas uglavnom nose režiserke i koji se intenzivno bavi pozicijom višestruke drugosti, prvo po kriterijumu pola, a onda i po drugim kriterijumima koji mogu doći u obzir za diskriminaciju. Piggy daje glas svim onim debelim curama koje su bile i još uvek jesu na meti uvreda u svojim sredinama.

Bodies Bodies Bodies

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Halina Reijn

scenario: Sarah DeLappe (po priči Kristen Roupenian)

uloge: Amandla Stenberg, Maria Bakalova, Pete Davidson, Myha'la Herrold, Chase Sui Wonders, Rachel Sennott, Lee Pace

Nakon što je privukao pažnju kritičke javnosti proletos na festivalima u Americi i Velikoj Britaniji, a američke bioskopske publike letos, Bodies Bodies Bodies je postao priličan hit širom globalnog virtuelnog prostora jesenas. Percepcija, naravno, zavisi od ugla gledanja i sredine odakle gledalac dolazi, a sudeći po prvim reakcijama, reč je o filmu koji bi se mogao ispostaviti kao prelomni, donekle u filmskom smislu, ali više od toga kao generacijski uradak.

Žanrovski gledano, Bodies Bodies Bodies bi se mogao opisati kao spoj „slasher”-horora, „who done it” misterije i tinejdžerske drame, sa svađom, vređanjem, laganjem i izdajom. Nije to samo po sebi nešto toliko novo i u smislu žanra subverzivno, budući da smo sve ove elemente već videli u Scream serijalu, ali ovde nema meta-filmske ironije kao krovne ograde. Generacijski, pak, pitanje je koliko holandska glumica i filmska autorica Halina Reijn, inače pripadnica generacije X, doista može razumeti pripadnike dva stepena mlađe generacije Z, čak i uz sistematsko posmatranje, makar joj kao veza služio scenario „milenijalke” Sarah DeLappe nastao po priči „xenijalke” Kristen Roupenian. Ali možda se na ovom mestu mi kao gledaoci osećamo pozvanim da učitamo tumačenje stvaralačke motivacije („šta je pesnik hteo da kaže”) na osnovu finalnog proizvoda, od čega bismo se morali odbraniti jer možda nijednoj od tri autorice ni na kraj pameti nije bilo da komentariše celu generaciju, već odabrane pripadnike svake, makar od poslednjih triju koje su sazrele.

Film počinje u obrnutom ključu od onoga kako će se većim delom odvijati: na poetično sunčan dan, u mekom fokusu ljube se dve mlade devojke, Sophie (Stenberg) i Bee (Bakalova). One su relativno sveži par i idu na žurku kod Sophieinih prijatelja za koje upozorava svoju devojku da zapravo „nisu tako grozni kakvima se na prvu loptu čine”. Povod za žurku je uragan, a mesto radnje je vila u vlasništvu (odsutnih) roditelja najbogatijeg člana ekipe i Sophieininog najboljeg prijatelja Davida (Davidson).

Ostali „članovi bande” uključuju Davidovu devojku, glumicu Emmu (Wonders) koja zna da zaplače kako bi izvukla sažaljenje, brbljivu „podcasterku” Alice (Sennott) i njenog novog, primetno starijeg, ali zato ništa pametnijeg dečka Grega (Pace), te otrovnu Jordan (Herrold). Od svih navedenih, jedino Bee nije bogatašica i iz privilegovanih krugova, pa su i ona i Sophie dočekane ne baš prijateljski, sa tonom koji varira od pasivno-agresivne „iskrenosti” (odnosno zameranja da zašto se Sophie nije javila na grupni chat, potvrdila dolazak i prijavila „+1”), pa do ismevanja (meta toga je Bee i njen hleb od tikvica koji je donela kao poklon za žurku).

Uostalom, žurka ima drugačije pogonsko gorivo: alkohol, drogu različite težine i „kućnu apoteku”, iako se Sophie nedavno „skinula” i otreznila. Kako oluja dolazi, a znaci upozorenja, indirektni i direktni gomilaju, tako se polako otkriva da to kako ekipa komunicira nije samo štos, nego i da odnosi među njima ne štimaju ili makar nisu iskreni. Očekuje se da stvari kulminiraju kada oni uzmu da igraju naslovnu „role play” igru koja je varijacija na temu igrara mafije/vampira/vukodlaka (jedan je ubica i njegovo je da dodirom po leđima „ubije” sve ostale koji do kraja igre moraju da se prave mrtvi, a ako neko naiđe na mrtvo telo mora da izgovori naslovni poklič), ali kada se uragan razbukti i kada počnu da se gomilaju mrtva tela zbilja, a ne u igri, njihove lojalnosti će biti stavljene na test. Bespotrebno je naglašavati da će oni taj test kolektivno pasti.

Ako bismo Bodies Bodies Bodies uzeli kao komentar cele generacije, onda bismo iz toga mogli da zaključimo kako su današnji mladi kompletno ovisni o tehnologiji, da im je najvažnija slika o sebi koju emituju na internet, da su jako svesni i obazrivi prema raznim banalnostima, formalnostima i sitnicama oko sebe i u svom govoru, ali da im vrlo često promiče suština. Mada, opet, nisu li to, minus internet i društvene mreže kao relativno novi koncepti, odlike ama baš svake generacije u mladosti? Barem onaj deo o sticanju ugleda i održavanju fasade u društvu, pa bilo ono neposredno ili posredovano medijima ili pričama...

S tim u vezi, primerci koje imamo prilike da vidimo pred sobom su posebno grozni, što je, opet, pre signal klase nego generacije kao takve. Što će reći, mladi bogataši svih generacija naprosto imaju tendenciju da budu grozni ljudi, i to pre svega prema samima sebi, svojim bližnjima i svojim prijateljima, jer to ide uz njihovu privelegiju. Mada, generaciju Z se po pravilu portretira kao groznu na filmu (American Honey Andree Arnold je dobar primer za to), pa bila tu reč o klišeu da su oni otuđeni i odljuđeni zbog interneta koji ih šalje da žive u virtuelnom prostoru, ili da su koncepti poput iskrenosti, prijateljstva i lojalnosti naprosto anahroni u svetu kojim vlada borba za opstanak. I to je opet pitanje koliko to filmski autori imaju komentar na tu samu generaciju (doduše, pojavni oblici u smislu stila i ukusa su joj po pravilu grozni), a koliko samo beleže ono što vide s tačke gledišta svojih svetonazora.

Pitanje koje se na ovom mestu postavlja je: može li film „naseljen” sve samim groznim likovima biti dobar? U žanru drame, komedije ili satire – svakako, jer je upravo ta grozota ono što se tu komentariše. Ali u hororu ili trileru gde se od publike očekuje da stane na stranu potencijalnih žrtava, a ne misterioznog ubice, to je već malo teže postići. Zato i Sarah DeLappe s pozicije scenaristkinje, i Halina Reijn s rediteljske pozicije pokušavaju da se izvuku što sa humorom u koji pakuju neke uvide, što sa iznenađenjima kojima nam izmiču tlo pod nogama, što sa napetošću induciranom muzikom koju potpisuje Disasterpeace (It Follows kao najbolja referenca za ono što pokušava i uspeva da postigne ovde) i fotografijom u mraku (svetlost dolazi od baterijskih lampi, ekrana telefona i fluorescentnih „party” ogrlica) Jaspera Wolfa.

Dosta toga zavisi i od glumaca, njihove međusobne hemije i „tajminga” u jednom ovakvom ansamblu. U tom smislu, na ovom mestu moram priznati da su mi većina nepoznati ili tek prolazno poznati (karijere su gradili na serijama ili na filmovima gde ih uglavnom nisam „ubrao”), ali svoj deo posla odrađuju lavovski, posebno zato što igraju grozne likove koji čak nisu ni detaljno napisani i odvojeni su tek trivijalijama, pa zapravo funkcionišu kao grupni karakter. U tome se vidi i rediteljska ruka i talenat Haline Reijn (prethodni film joj je bio „festivalski” spoj psihološke drame i trilera Instinct nastao u holandskoj produkciji pre tri godine) koja dosta dobro kontroliše taj haos zameranja. Na kraju, Bodies Bodies Bodies verovatno neće pomeriti granice ni žanrova, ni ljudskog pogleda na neke stvari, ali je svejedno dovoljno interesantan film koji bi valajlo pogledati.

Halloween Kills

 tekst objavljen u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Moć horora skriva se u prenesenom značenju, u implikaciji, a ne u krvoliptanju, napadu i prepadu. To smo do sada valjda savladali. Nije cilj, dakle, suočiti se sa zlom tog nekog mitskog demona, duha, vampira ili koljača, već sa zlom koje inherentno nosimo u samima sebi.

Tu ideju, nažalost, najnoviji nastavak ,,Halloween“ serijala, ,,Halloween Kills“, okreće na krajnju banalnost i to je osnovna greška zbog koje ne pada samo ovaj film, već i cela franšiza u svim njenim inkarnacijama.

Istini za volju, serijal ,,Halloween“ je odavno izgubio smisao. Prvi, Karpenterov deo, bio je genijalan iz prostog razloga što je išao kontra tipa, bio potpuno lišen konteksta i satkan od zanatski savršenih „set piece“ scena, zbog čega je, ako ne stvorio, onda barem propelirao pod-žanr „slashera“. Majkl Majers je naprosto bio babaroga, s minimalno definisanom prošlošću (kao dečak ubio stariju sestru, kao odrastao pobegao iz ludnice, pa se vratio kući) i skoro bez ikakve detaljne motivacije za svoje ubilačke pohode.

Usledilo je osipanje sa svakim narednim nastavkom (drugi, takođe Karpenterov, je još i imao smisla, treći je bio bez Majersa, u četvrtom je s njegovim povratkom, a nestankom Lori Strod koja je postala njegova opsesija, sve otišlo u melodramatičnu kiselinu koja je postajala sve kiselija i kiselija), pa pokušaj indukcije nostalgije sa inače solidnim H20, pa „reboot“ pod dirigentskom palicom ikone treša Roba Zombija koji je dobacio do dva dela.

A onda su nadležni u studiju Universal odlučili da celu priču temeljno obnove, pa su izvršnu produkciju, scenario i režiju poverili Dejvidu Gordonu Grinu, uz asistenciju Denija Mekbrajda za prva dva segmenta. Izbrisani su svi nastavci iza originala, a film je podržao i Džon Karpenter koji je pre toga iz serijala izašao nakon drugog dela. Štos sa svime time je, pak, da Dejvid Gordon Grin nije „horordžija“, iako je u jednom sasvim drugom ključu, nezavisnog ruralnog noara, kroz film ,,Joe“ (2013) savršeno precizno secirao iskonsko zlo i njegovu razliku od pogrešnih odluka, očajništva, gordosti ili preke naravi. Tako je i ,,Halloween“ (2018) zapravo više bio neka vrsta relativno površne drame o decenijskoj traumi, uz potku koja je istovremeno i patrijarhalna i površno feministička (ah te porodične vrednosti) o tri generacije žena u istoj familiji koje se zlu koje ih proganja moraju suprotstaviti zajedno.

Ono po čemu ćemo taj film pamtiti nije ni velika priča, ni nekoliko odrađenih (najdalje do dometa korektnog) „set piece“ scena, pa ni ta priča o ženskom jedinstvu, već je to pre svega ćela Majkla Majersa pomoću koje Grin i kompanija signaliziraju viziju da on stari. I time čine grešku brojnih prethodnih nastavaka – humanizuju ga. Time demonstriraju da Karpenterovu suštinu iz prvog dela nisu pojmili, a on im se verovatno ispod glasa podsmeva dok broji dolare dobijene iza najnovije trilogije (,,Halloween Ends“ je najavljen za sledeću godinu).

Sa ,,Halloween Kills“, pak, Grin, MekBrajd i društvo odlaze još korak dalje u nerazumevanju, pa čak i polunamernom uništavanju originala. Vreme radnje je Noć veštica 2018. godine, nekoliko trenutaka nakon što je ranjena Lori (jedna i jedina Džejmi Li Kertis) spalila svoju kuću s Majersom u njoj, a kći Karen (Džudi Grir) i unuka Alison (Endi Matičak) su krenule da je voze u bolnicu. Nailaze vatrogasci, a ranjena Lori samo ponavlja „Pustite (ga) da gori!“.

Pre nego što se vatrogasci zeznu, spasu monstruma i postanu njegove žrtve (solidan „set-piece“ u kojem sekire, pijuci i cirkulari postaju umesto oruđa za spasavanje oruđa za ubistvo), radnja se seli u obližnji park gde je ostao da leži napadnuti policajac Hokins (Vil Paton), jedan od onih koji su se sa Majerson susreli i te fatalne noći 1978. godine, što vidimo u „flešbeku“. Lori i Hokins će ostatak filma provesti u bolnici, praktično na klupi za rezervne igrače, dok radnja prati sukob Majersa s nekim drugim.

Ti drugi su klinci koje je Lori čuvala te fatalne noći i spasila od ubice s nožem u ruci i belom maskom na licu. Među njima glavnu reč ima Tomi Dojl (Entoni Majkl Hol) koji svake godine za Noć Veštica okuplja društvo i čuva sećanje na noć kada su jedva živu glavu izvukli. Kada se pročuje da Majers (opet) hara gradom, Tomi će preuzeti ulogu vođe rulje sa zadatkom da mu konačno stane na rep.

U tome će se, na suprotnim „ideološkim“ stranama naći Alison (koja će se rulji pridružiti) i Karen (koja će braniti poziciju zakona, odnosno institucija sistema). Još jedan pod-zaplet prati i gej par, Velikog i Malog Džona koji su se uselili u staru kuću Majersovih i preuredili je, što će se pokazati kao loša investicija, a rulja će doći i do bolnice u kojoj su Lori i Hokins. Ali, šta god uradili, a napraviće i par kardinalnih grešaka, Majersa neće zaustaviti ni metkom, ni palicom, ni sečivom...

Iz priloženog je jasno da je ,,Halloween Kills“ tek razrada za finale trilogije u kojem možemo očekivati da će se s Majersom ponovo suočiti Lori. Dotle će se likovi ponašati ekstremno glupavo, po zakonima „slasher“ filmova, zbog toga ginuti ili ubijati pogrešne ljude. Ništa od toga ne bi bio problem kada bi barem jedan od dva uslova bio zadovoljen: da to ima smisla u izgradnji neke šire slike koja korespondira s našim svetom. Ili, da je makar to toliko dobro izvedeno (scenaristički, glumački, režijski, tehnički) da formira neku internu logiku tog sveta (u ovom slučaju gradića Hadonfilda u saveznoj državi Ilinois) pa da na te nesavršenosti zaboravimo jer smo zabavljeni nečim drugim.

Ali, avaj, ,,Halloween Kills“ na oba plana pada, i to prilično žestoko. Sama metafora kako se tajna Majersovog zla skriva u tome da ono potpiruje zlo u drugim ljudima oslikana kroz motive rulje i linča toliko je površna i obrabljena u drugim filmovima da ju je više teško shvatati ozbiljno, a i u samom filmu su te poente toliko puta nabijene kroz trapavo napisani dijalog da se u tom „sažvakavanju“ gubi svaki čar gledalačkog otkrića, pa sve postaje i ostaje banalno.

Izvedbeno, pak, problem leži i u dosta slabom scenariju koji pokušava da poveže dosta toga, ali to čini nevešto, ali i u režiji koja se nikako ne može nazvati inspirisanom. Dejvid Gordon Grin je ponajviše u formi kada može da imitira Karpentera (za šta mu se pruža prilika u scenama smeštenim u 1978. godinu) ili nekog od savremenijih filmskih stvaralaca u domenu horora koji, da ponovimo, nije njegov fah. U inflaciji likova „nahranjenih“ lošim replikama glumci zapravo i nemaju šta pametno da rade, što je inače za Grina atipično jer je u svojim filmovima makar znao da razigra glumce.

Što je najgore, kraj ovakvog Grinovog štanca još nije ni na vidiku. Kad završi s ,,Halloween“, preći će na još jedan serijal, ,,The Exorcist“, koji se takođe s vremenom od genijalnog prvog dela potpuno potrošio. Nadajmo se da je reditelj ipak nešto naučio ili makar da će naučiti u međuvremenu.

Freaky

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Christopher Landon

scenario: Christopher Landon, Michael Kennedy

uloge: Vince Vaughn, Kathryn Newton, Celeste O’Connor, Misha Osherovich, Emily Holder, Nicholas Stargel, Kelly Lamor Wilson, Mitchell Hoog, Uriah Shelton, Dana Drori, Katie Finneran

Kako smo završili prošlu godinu u smislu kritika filmova, žanrovski i veselo, tako ćemo započeti novu, sa jednom post-modernom horor-komedijom, umerenom parodijom i riznicom referenci na kultne filmove od 70-ih do 90-ih godina prošlog veka. Prvo i osnovno, treba imati puno petlje da bi se smućkao derivativni »high concept« sastavljen od Freaky Friday (zamena tela) i Friday the 13th (slešer) i onda film prosto nazvati Freaky. Ali ako neko to može, onda to može »high concept« žanrovski štreber Christopher Landon, najpoznatiji po režiji Groundhog Day-slešer serijala Happy Death Day, ali i po scenarijima za filmove kao što su Disturbia i Viral.

Landon film otvara retro-fontom kojim potpisuje dan i datum, sreda jedanaesti. Ne treba biti doktor matematike da bi se sračunalo šta sledi za dva dana. Prvi deo uvodne sekvence, međutim, referenca je na visoko-referencijalni, samosvesni horor, Scream. Četvoro tinejdžera tulumari u praznoj viletini, pričajući »strašne priče pored vatre«, od kojih se dobar deo njih odnosi na »gerijatrijskog serijskog ubicu«, maskiranog i aktivnog od 70-ih, što je jasna asocijacija na Carpenterov Halloween serijal kojim je praktično izmišljen slešer kao pod-žanr. Zabavu im, međutim, prekida dotični maskirani ubica a la Jason (Friday the 13th), B-filmska varijanta Halloweenovog Michaela Myersa, koji ih tiho, efikasno i semi-kreativno tamani pre nego što ukrade astečki bodež koji će se ispostaviti kao pokretač glavnog zapleta filma.

Rez na sledeći dan i na našu heroinu Millie (Newton), slešer-heroinu starog kova, tihu, povučenu, nevinu i sa traumom gubitka u bliskoj prošlosti. Nakon jutarnje rutine sa zaštitničkom majkom i starijom sestrom policajkom, nalazi se sa svojim najbližim prijateljima (O’Connor, Osherovich) i odlazi u školu gde se mora nositi sa »hororom« nepopularnosti i neuzvraćenom simpatijom prema školskoj sportskoj zvezdi Bookeru (Shelton). Pravi horor za nju nastaje kada se nađe oči u oči s manijakom iz prethodne sekvence (Vaughn) i on je probode astečkim nožem u rame, ali se rana pojavljuje i njemu i to na istom mestu.

Ujutru ih oboje očekuje iznenađenje: zamenili su tela, pa se sada psihopata iz urbanih legendi nalazi u telu Millie, što mu omogućava da se ponaša kao »vuk u jagnjećoj koži« i da svoje žrtve efikasno mami, a nežna i dobra Millie se budi u nezgrapnom telu dvometraša. Njih dvoje imaju 24 časa da zamene tela, a pitanje je žele li oboje baš isto. Sledi komična avantura sa ponešto horor-elemenata, ali i sa obiljem referenci i »uskršnjih jaja« iz sveta filma, sa akcentom na kinematografiju 80-ih, i to ne samo njenu horor-stranu.

Osnovni štos za zamenom tela je literarni standard još od Twainovog Kraljevića i prosjaka, u filmu je korišćen nebrojeno puta, ali je njegova Freaky Friday inkarnacija ovde istaknuta pre svega naslovom, ali i spletom referenci koje nisu odmah uočljive, iako ih nije teško mentalnom gimnastikom izvesti iz onoga što vidimo na ekranu. Recimo u pomenutoj »family friendly« komediji su igrale Lindsay Lohan i Jamie Lee Curtis, zvezda Halloween serijala čiji je lik postao uzor za konzervativnu »finalku«, dok je Lindsay Lohan od svojih kasnih tinejdžerskih dana bila sinonim za skandale. Ako te reference razvijemo malo dalje, jasno nam je da Millie u svom telu počinje kao Jamie Lee Curtis-tip »finalke«, dok je ponašanje tog istog tela kada njime upravlja psihopata više na liniji Lindsay Lohan, što donosi određeni tip pažnje i popularnosti od strane okruženja, ali to takođe funkcioniše kao komentar i na filmske i na kulturne i na standarde ponašanja u prošlosti i u sadašnjosti.

Drugi koloplet referenci vezan je za Vincea Vaughna u ulozi poremećenog manijaka. Vaughn je inače karijeru izgradio na komedijama gde je pažljivo gradio personu nespretnog i nesuptilnog dobrice oko svog prirodno gabaritnog tela. Ovde je u komičnim momentima očekivano briljantan, a snebivanje u stilu seoske mlade kada tim telom upravlja duša Millie su zlata vredni, kao i do perfekcije izgrađena referenca na originalni Back to The Future i pretnju incesta u njemu. Ono što se, međutim, lako zaboravlja je to da je jedna od prvih visokoprofilnih Vaughnovih uloga bila uloga Normana Batesa u novoj verziji Psiha u režiji Gusa Van Santa, a lik Normana Batesa kao psihopate s nožem stoji u temeljima slešera. Vaughn je nedavno pokušao da napravi restart svoje karijere upravo u pravcu uloga u akcionim i trieleroidnim dramama kod S. Craiga Zahlera (Brawl in the Cell Block 99, Dragged Across Concrete), koristeći svoje krupno telo u više pretećem, a manje komičnom kontekstu. Naravno da je Vaughn kao glumac za tri klase iznad od onih koji su igrali slešerske negativce, a čiji je zadatak bio jednostavno da budu preteći svojom po pravilu maskiranom pojavom, bez reči, ali ovde demonstrira raskoš svog talenta i kao komičar i kao pretnja.

Naravno da Landon tu i tamo preteruje, pa svoje štoseve ponekad ubacuje i nemotivisano (primera radi, u nekom trenutku će se gotovo iznenada pojaviti i kuka iz I Know What You Did Last Summer, dok je »homecoming« kao mesto konačnog obračuna takođe oprobani standard američkog horora), ali ponekad je to toliko blesavo da je prosto zabavno, kao recimo štos da policajci pucaju u vazduh čak i u zatvorenoj prostoriji (referenca na generalne 80-te) i tako stvaraju bespotrebnu paniku. Takođe ne može se reći da uspeva u ozbiljnim namerama da se pozabavi razlikama između rodnih uloga, ali to mu verovatno i nije bila namena. Freaky je možda malo pretrpan i odveć kitnjast u smislu mreže referenci, ali je više nego dobar i zabavan film za bioskopsko, ali i za kućno gledanje.

The Strangers: Prey at Night

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Pre deset godina je prvenac Bryana Bertina The Strangers prilično osvežio pod-žanrove “home invasion” trilera i “slasher” horora svojim nepatvorenim nihilizmom i odsustvom potrebe da se opravdava. Trik je bio jednostavan: pustiti troje maskiranih stranaca da se iživljava nad parom kojem se veza raspada na opusteloj lokaciji, dakle nešto pomalo nalik na Hanekeov klasik Funny Games, samo bez artističke samosvesti i ciljano kritičkog pod-teksta. Godina je 2018. i imamo nastavak sa podnaslovom Prey at Night koji to istovremeno i jeste i nije. Koji je istovremeno i redefinicija originala i nije. Kako to?

Od prošlog filma ostali su samo naslovni stranci pod maskama, tip u smeđem odelu sa redneck-fantomkom napravljenom od džaka na glavi i dve ženske sa lutkastim maskama potpisane kao Pin-Up Girl i Dollface. Ostao je i tip lokacije, manje ili više, pa umesto vikend-naselja sa apartmanima imamo isto to sa prikolicama. Ostao je i uvod u teror da devojka duge talasaste svetle kose čije je lice skriveno slabim osvetljenjem kuca na vrata i traži Tamaru da bi se vratila kasnije sa maskom na licu, nožem u ruci i ekipom. Razlika, suštinska, je u tome da na meti stranaca nije par, već stereotipna horor-filmska nuklearna familija koja će se ponašati stereotipno glupo kako već to filmske familije čine u tim situacijama. Što onda implicira da će se, ako već imamo dugometražni, a ne kratki film, jednako glupo ponašati i napadači. Što znači da, makar na dramaturškom nivou, film odlazi u kiselinu jako brzo.

To je šteta jer imenom i retro-špicom, sa sve elektronsko-orkestracijskom muzičkom temom na klavijaturama i “metalskim” fontom iz 80-ih, nastavak The Strangers pokazuje solidan potencijal. Međutim, uvodna scena ubistva (ne)povezana sa daljim tokom radnje svime osim izborom muzike (pop-hit iz 80-ih Kids in America u izvođenju Kim Wilde) već pokazuje da ćemo se ovde baviti uglavnom stereotipima i filmskim klišeima. To ne mora biti loše samo po sebi ako se iza toga krije nekakva razrađenija ideja ili komentar, ali ovde to baš i nije slučaj.

Da, dobro, izbor muzike je fenomenalan kroz ceo film jer ne samo da ironizira vesele i tugaljive pop-melodije koje danas možda imaju retro-patinu ali su tada bile percipirane kao kičaste, već je jasna asocijacija na zlatno doba “slashera” s prelaska 70-ih na 80-te. Asocijacija ostaje na filmskom nivou i ne ide na širi, društveno-politički kontekst, što je relativno pametna odluka. A na filmskom planu u estetskom i tehničkom smislu zalazi duboko, od par izrazito uspelih “jump scare” momenata, preko jedne epske scene obračuna na bazenu, osvetljenja u kojem tipičnu maglovitost zamenjuje neukusni neon, pa do genijalne fotografije Ryana Samula koja emulira stil poznih 70-ih sa sve preciznim, sporim zoomovima i minimumom upotrebe ručne kamere.

Međutim, sve to ima malo smisla ne samo zato što su likovi tako stereotipni i glupi, već i zato što nas nije briga za njih. Lako za “strance”, odsustvo konteksta ih čini više pretećima, ali blentavi otac (Martin Henderson), lagano očajna majka (Christina Hendricks), buntovna kćerka (Bailee Madison) i sin sportista (Lewis Pullman) zaista nisu ne samo simpatični likovi do kojih nam može biti stalo, nego jedva da su likovi općenito. Dvoje starijih i iskusnijih glumaca nekako uspevaju u te ravne linije uneti drugu i možda pola treće dimenzije, ali oni po nepisanom pravilu dramaturgije užasa moraju poginuti ranije, pa smo ostavljeni sa ovo dvoje koji će, kao, uzvratiti udarac.

Umesto smislenog, čak pomalo šokantnog nihilizma originalnog filma, ovde imamo šprancu i gomilu citata. Iako je Bertino potpisan kao scenarista, teško je razaznati šta je njegov uticaj, a šta je u priču dodao ili oduzeo njegov kolega Ben Ketai. Reditelj Johannes Roberts ima reputaciju štancera i pouzdanog zanatlije, premda me u svojoj karijeri nije nijednom oduševio, čak naprotiv, sa The Other Side of the Door mi je u solidnoj meri stao na žulj, pa nije ni čudo da mu je Prey at Night najsolidniji film. Čini se da je njegova namera bila ne samo rekreirati duh klasika (u čemu baš i ne može uspeti dalje od toga da napravi kopiju), nego i obilato ih citirati, pa tako u ovom filmu imamo sve i svašta – od Carpentera (Halloween, The Fog i Christine kao direktni citati) i Cravena pa do serijala Friday the 13^th i The Texas Chainsaw Massacre, ali uklopljeno tako da ima vrlo malo smisla. Razočaranje je u tome što se reditelj sa svojom ekipom očito više zabavio igrajući se sa tehnikalijama, citatima, posvetama i kopiranjem nego što se mi možemo zabaviti gledajući nešto tako derivativno.

A Film a Week - The Maus

Sometimes all you need for an efficient, lean and mean horror flick are: a forest setting, a broken car, a terrified woman and a reckless man. The monsters and/or psychos will emerge somewhere somehow, but the real sense of terror comes from being lost and having almost no control over the events that will follow. Gerardo Herrero Peredo’s debut feature The Maus, having its European premiere in Sitges International Fantastic Film Festival of Catalonia, exploits the very same fear and comfortably lives on it. Up to a point.

It opens with a young woman Selma (Bosnian actress Alma Terzić of Snow and In the Land of Blood and Honey) clinging to her talisman and praying to Allah. When the scope widens, we can see that the car belonging to or rented by her German boyfriend Alex (August Wittgenstein) is stuck on the road in deep forest. It is somewhere in eastern Bosnia and Selma has every reason to be scared: from the rational point of view, the wooded area is still full of landmines, and from the personal side, she is still traumatized from the war in the 90‘s she survived losing her family in Srebrenica genocide. They both have no idea where they are and where they should go.

The real trouble follows soon in the form of the two forest workers, Vuk (Aleksandar Seksan) and Miloš (Sanjin Milavić), kinda offering help, but being rude and unpleasant to Alex and Selma. After an accidental mine explosion, she gets hurt and two of them run out of options. The men that are supposed to help them are not just rude, they are also local Bosnian Serbs, which puts Selma in paranoid mode while she is slipping in and out of horrific nightmares of ethnic violence.

It works well because Herrero is using a lot of cinematic technique and nightmare logic to throw us a curveball after curveball, so The Maus is genuinely unpredictable. Hand-held camera flying around the characters in quick, but smooth movements depraves us of any idea where are they at the moment and where are they going, denying us any sort of mental map of the place. Also, for a decent period of time we are wondering what is Selma’s bad dream and what is reality.

The lead actors are proving themselves to be a good casting choices. Alma Terzić is gentle and scarred and determined at the same time, while August Wittgenstein shows enough of the casual cockiness for the type of the character he is playing. Vuk and Miloš are pretty poorly written caricatures and the actors are doing enough to get the paycheck, but not more than that.

The real problem, however, shows up around the midpoint when all the dream-reality dichotomy wears out its welcome and culminates with the random, “anything goes” solutions to end the conflict. More to the point, we are not at the end yet, and plot twists are getting more and more insane and even dubious from the ethical standpoint. First-timer to feature-length films, Herrero obviously wants to put the Bosnian context to a use, but clearly does not know a lot about the region (not a single take was filmed there), its history, its traumas or its folklore.

It is good when the characters do not know where they are, it is even acceptable to keep the viewers in the same type of dark from time to time. But if it is the case with the director, that is not going to end well. Herrero had enough ideas for a short to mid-length film and he is clearly technically accomplished to pull it of, but a feature, even though it is a simple “slasher in the woods” trope, has proven to be too much for him.

Lake Bodom

2016.
režija: Taneli Mustonen
scenario: Taneli Mustonen, Aleksi Hyvärinen
uloge: Nelly Hirst-Gee, Mimosa Willamo, Mikael Gabriel, Santeri Helinheimo Mäntylä, Sami Eerola, Tommi Korpela (glas)

Potkraj proleća 1960. godine, četvoro tinejdžera kampera bilo je napadnuto na spavanju nožem i tupim predmetom na obali jezera Bodom, nekih 20-ak kilometara od Helsinkija. Troje je ubijeno na mestu, a jedan momak je preživeo sa potresom mozga i frakturom vilice. Slučaj se još uvek vodi kao nerešen, u svojstvu osumnjičenih su ispitivani razni ljudi, od lokalnih baraba, skitnica, pijanaca i psihopata, preko navodnog agenta KGB-a, pa do samog preživelog mladića, ali istraga nije vodila nikuda. Možda je to bio rezultat visokog publiciteta koji se oko slučaja odmah podigao, a misteriozna ubistva su postala nacionalna trauma u Finskoj, opsesija entuzijastima i deo globalne pop-kulture. Ne samo da su poslužili kao inspiracija za “slashere” (čak i filmove po stvarnim događajima kao što je mađarski “found footage” naslov Bodom iz 2014. godine), nego su preko metal sastava Children of Bodom stekli popularnost i u toj sub-kulturi.

Film Tanelija Mustonena, u svojoj zemlji poznatog po teen-komedijama iz serijala Reunion, zvanično nije film po istinitom događaju, nego je inspiriran pričama i teorijama o ubistvima na jezeru. Razlika je drastična i ona Mustonenu otvara mogućnost da se, uz standardne motive vezane za “šumske slashere”, pozabavi i ispitivanjem same misterije, ako ne i pokušajem njenog razrešenja, možda njenom re-imaginacijom i fenomenom njene percepcije u Finskoj i globalno. Čini se, međutim, da tokom filma Mustonen toliko često menja pristupe kao da nas pomalo zadirkuje ili da ni sam ne zna šta bi tačno sa svime čega se uhvatio.

Lake Bodom počinje kao klasičan tinejdžerski horor, sa ekipom koja se okuplja za odlazak na izlet. Metiljavi štreber Atte (Mäntylä) želi ispitati misteriju iz prošlosti ili je makar “živeti” preko neukusnih fotografija na kojima bi današnji tinejdžeri pozirali u sličnoj odeći kao ubijeni. Njegov “bad boy” drugar Elias (Gabriel) u celoj šaradi učestvuje iz mnogo prozaičnijih razloga - zbog cura. Nora (Willamo) deluje kao droljasta ženska, ali njen prvenstveni motiv je da zaštiti svoju prijateljicu Idu (Hirst-Gee) i omogući joj “novi početak” nakon skandala sa navodnim golišavim fotografijama koji ju je uvalio u neprilike u školi i kod kuće sa konzervativnim i religioznim roditeljima.

Ekipa je, dakle, standardna i bila bi stereotipna da likovi nemaju toliko iscrtane pozadine. Gradeći film kao “slasher”, Mustonen se nalazi pred dve manjkave opcije: ili će krenuti sa standardnom dramaturgijom za taj tip filma i susresti se sa problemom relativno uskog izbora ko je žrtva, a ko počinilac (iznutra ili sa strane), ili će raspršiti misteriju i krenuti u sasvim novom pravcu uz rizik da sve to deluje nategnuto ili čak potpuno nesuvislo. Autor se poigrava sa obe mogućnosti u čemu mu naročito pomaže vešto izveden obrat negde na trećini kada se ekipa prepolovi i Lake Bodom skreće u pravcu “revenge flicka” iz čega se kasnije razvija tinejdžerska drama koja se bavi zlostavljanjem u školi i društvu i sramoćenjem kao izuzetno bolnom psihološkom komponentom toga.

U tome Mustonen ima osećaj i za tempo i za citat (svlačionice u poetičnoj usporenoj flashback sekvenci su direktna posveta De Palmi i njegovoj Carrie), a zbog važnosti teme moguće je ne cepidlačiti oko prilično zamuljane motivacije likova. Problem, međutim, nastaje kasnije, kod drugog obrata i povratka na prvotnu žanrovsku matricu. Sam obrat nije izveden loše, pravilno je tempiran, ujedno nije suviše očigledan i sasvim je logičan kada se prekopa po asocijacijama od pola sata ranije, ali je problem što se film pred kraj vraća na skoro pa potrošeni šablon kojem čak ni sablasno duboki glas internacionalne zvezde Tommija Korpele ne pomaže da bi nas zaista iznenadio i uplašio, niti teorijama i “fan teorijama” o događajima na Bodomu ikako doprinosi. Prema kraju filma i sitne nelogičnosti postaju sve krupnije i iritantnije, što pojačava utisak Mustonenove pogubljenosti u žanrovima i idejama. Recimo, ona jurnjava kroz šumu po noći u kojoj kamionet za vuču tegli veliki i teški Volvo karavan nije samo fizički nemoguća, nego se čini kao da autor s njom kupuje minutažu.

Sa pozitivne strane, čak i kad autor brlja, Lake Bodom ni u jednom trenutku nije dosadan film za gledanje, a ni za slušanje. Prvo, soundtrack koji potpisuje Panu Aaltio nije ni u kom slučaju tipičan za horore iz američke B produkcije i njihove evropske klonove, već je izuzetno promišljen, tripozan i na momente čak meditativan, te sjajno uklopljen u ostatak dizajna zvuka. Drugo, Mustonenov standardni direktor fotografije Daniel Lindholm se zaista potrudio oko slike koja deluje nastudirano što se tiče škrtog osvetljenja noći u šumi i obiluje dimačnim, ali izuzetno preciznim i kontroliranim pokretima kamere. Konačno, mladi glumci su dorasli zadatku, pa njihovi likovi koji počinju kao stereotipi putem dobivaju na ljudskosti i životnosti.

Ostaje žal za tim da Lake Bodom nije bolji i još originalniji film koji će redefinirati pod-žanr “slahera”, iako je to mogao biti. Ali dinamiku i hrabrost u vožnji kroz žanrove mu svakako moramo priznati. Ponekad je i to dovoljno.

Last Girl Standing

2015.

scenario i režija: Benjamin R. Moody

uloge: Akasha Villalobos, Bryan Villalobos, Danielle Evon Ploeger, Jason Vines

Šta se događa sa takozvanom “Final Girl”, curom koja preživi pokolj, bilo od strane poremećenog čoveka, (mutirane) životinje ili monstruma, jednom kada se horor završi? Prva mogućnost je bajkovita, potpuno u skladu sa fantazijskim svetom (većine) horor filmova: ona preživi i živi srećno do kraja života. Druga je malo ciničnija: ona preživi, ali samo do sledećeg nastavka, a neumrli negativac dobije svoju franšizu.

Međutim, šta se stvarno dešava sa tom curom koja je preživela tragediju? Većina horora i ne pokušava da zapravo sagleda tu problematiku. Logičan odgovor se sam nameće: PTSP i horor svakodnevnog života. Last Girl Standing, dugometražni filmski prvenac Benjamina R. Moodyja, autora nekoliko kratkih filmova i televizijskih serija, bavi se upravo tim pitanjem.

Camryn (Akasha Villalobos) je preživela masakr u šumi tako što je maskiranog ubicu zvanog Lovac (Vines) “pospremila” u njegovu sopstvenu zamku, ali su na njegovom pohodu izginuli svi njeni prijatelji. Camryn od tog trenutka oseća krivicu preživelog, a dane provodi u praznoj rutini odlaska na posao i gledanja televizije u slobodno vreme. Kada spava ima košmare vezane za Lovca koji možda i nije mrtav, a na javi se opseda sa sličnim serijskim ubistvima o kojima skuplja članke, foto-dokumentaciju i sve što joj padne šaka.

Jasno, ona nije na dobrom mestu, ima samo jednu prijateljicu koja je drži iznad vode (Ploeger), ali situacija će se možda promeniti kada upozna novog kolegu s posla, Nicka (glumičin muž, Bryan Villalobos). Biće to teška borba za normalnost, ali možda nije sve izgubljeno...

Last Girl Standing se tek uslovno može nazvati slasherom i hororom, jer je glavnina akcije odigrana u prvih pet minuta. Film zapravo počinje tamo gde se većina filmova s tim etiketama završava. Poštujući žanr, autor će se vraćati motivima i tropama kroz košmare, vešto spajajući izvorni žanr sa ne toliko čestom poetikom indie drame i studije karaktera. U tome mu dosta pomažu raspoloženi glumci, pre svega sjajno odmerena Akasha Villalobos kojoj je ovo tek treći dugometražni film u karijeri. Uparena sa svojim mužem, inače uglavnom epizodistom, ona uspeva da od svog lika izvuče maksimum i tako održi kvalitet filma na solidnom nivou. Moodyjeva režija je takođe sasvim solidna, a vizuelni identitet filma je prilično dobar.

 Problem su, međutim, priča i scenario koji nikako ne uspevaju da odu mnogo dalje od ideje. Ona je, složićemo se, prilično originalna i snažna, posebno uzevši u obzir koliko horor publika zapravo ne voli studije karaktera i dramu kao takvu, ali ipak nije dovoljna da bi iznela celi film. Jednom kada se karte otvore, ono što sledi je uglavnom ponavljanje poznatog. Naprosto, fali dubine. Ali svejedno Benjamin R. Moody pokazuje potencijal da bude zanimljiv autor.

Office / Opiseu

2015.

režija: Woo-Chan Hong

uloge: Seong-woo Bae, Eui-sung Kim, Ah-sung Ko, Sung-woong Park, Hyuon-kuong Ryoo, Soo-hyun Son

Evo zezalice: pokušam da ulovim uvrnuti mjuzikl Johnnieja Toa, a završim sa korejskim trilerom istog naziva. Doduše, jedan u engleskom prevodu ima član, a drugi ne, ali šta ima veze. Uostalom, Woo-Chan Hong je napisao scenarije za filmove Hong-jin Na, The Chaser (2008) i The Yellow Sea (2011). Zašto onda ne okušati sreću, pa makar naslepo?

I Hong nas dobija na foru, odnosno na udicu, i to dobru. Poslovni čovek Byeong-gook Kim (Bae) se vraća kući i sve deluje idilično ili makar prijatno: posvećena žena, majka i zahvalni sin. Ali nastavak scene je sve samo ne idiličan: vidimo gospodina sa čekićem u rukama, nakon toga slušamo krike i vidimo krv kako se rasprskava. Zašto bi jedan ugledan gospodin i poslovni čovek potamanio svoju familiju na tako krvav način?

Sledi policijska istraga koju vodi detektiv Jong-hoon (Park) i koja vodi prema firmi u kojoj je gospodin Kim radio. Ne samo da je logično da se istraži radno mesto čoveka koji je tamo provodio mnogo vremena pre nego što je počinio zločin, nego je i sam gospodin Kim ušao u firmu (viđen je na sigurnosnim kamerama), ali iz nje izašao.

I tu sad priča odlazi u dva pravca i postaje zanimljiva. Sa jedne strane je policijska istraga i lanac ćutanja u firmi naređen ne samo od strane glavnog šefa (Kim), nego i od njegovih nadređenih. Sa druge strane, korporativna kultura deluje rigidno, a odnosi među zaposlenima su otrovni. Ključna ličnost u filmu postaje stažistica s dna lanca ishrane, radišna, ali patološki povučena i jedva komunikativna Mi-rye Lee (Ko). Datektivi su zapravo jedini koji je tretiraju kao ljudsko biće, dok su u kompaniji spremni da je preskoče za unapređenje. Lee se javno divila Kimovoj radnoj etici i to ne krije ni pred policijom, ali to nije čak ni najzanimljivija stvar oko nje...

Dakle, ubica Kim se krije u zgradi firme, ubistva se iz privatne sele u kompanijsku sferu (kolege počinju da ginu na elaborirane, ali zato krvave načine), a istraga se vrti u krug. Pravi triler se, međutim, odvija u odnosima zaposlenih, sa samovoljnim šefom, šefovima odseka i zaposlenicima, a svi osim nesnađene gospođice Lee kao da žive za spletke, podmetačine i iživljavanja. Kapitalizam, šta ćete, naročito korejski...

I eto nas u problemu sa filmom... On ima tu navlakušu na početku i kako se nastavlja, ne deluje kao tek još jedno žanrovsko delce za brzu konzumaciju, već kao da tu neko zaista ima nešto za reći. Na primer, o surovom orijentalnom “tigrovskom” kapitalizmu i njegovim posledicama na pojedince i na zajednicu. Ili o korporativnoj kulturi gde se svaka etika osim radne smatra štetnom i ograničavajućom. Ili makar o poziciji ljudi koji jednostavno nisu rođeni da plivaju sa ajkulama, pa postaju njihov plen ili odgovore još žešće i potpuno patološki.

Naravno, sve je to vešto režirano sa osećajem, atraktivno snimljeno, znalački inscenirano i montirano da su pojedine scene čista poezija (što je jača strana korejske kinematografije), a čak ni gluma nije loša. U filmu vidimo glumce iz prvog ešalona korejskog filma, doduše sa dosta tipskim likovima koje igraju, ali uspevaju da pogode prave emocije, čak i da nam izazovu određenu mučninu dok ih gledamo.

Problem nastaje na kraju i preti da sruši celi utisak o filmu. Krajevi su za film i inače neobično važni, a filmove koji svoj kraj zaseru percipiramo kao razočarnja veća nego u slučaju od početka loših filmova. Naime, Hong je mogao da krene u nebrojeno pravaca ili da se drži detektivskog, neo-noir štiha obojenog nasiljem, verbalnim i fizičkim, ili je mogao da se više fokusira na kontekst kompanije, ali se umesto toga odlučio za skretanje ka vodama klasičnog “slashera”. To, da se ne lažemo, na par momenata sjajno izgleda, ali je u suštini šuplje i odaje utisak “štake” i lenjosti u pisanju. A oni ubačeni natprirodni elementi su čist višak i čak vređaju gledaočevu inteligenciju. Srećom, to je samo poslednjih 20-ak minuta filma, dok je ostalih 100-ak vredno pažnje. Znate za ono sa kravom koja da mnogo mleka, a onda prevrne kantu? Office ostavlja takav utisak.

The Last Heist

2016.

režija: Mike Mendez

scenario: Guy Stevenson

uloge: Henry Rollins, Torrance Coombs, Victoria Pratt, Michael Aaron Milligan, Kristina Klebe, John J. York

Kako to obično biva na filmu, pažljivo isplanirana pljačka koju izvodi tim utreniranih pljačkaša pođe po zlu. Prosto da se čovek zapita kako su oni već isterali toliko pljački (i od toga živeli), da do poslednje nisu ništa naučili. Recimo da smanje rizik: 10 minuta znači 10 minuta, broj potencijalnih talaca treba biti što manji, u banku se ne ulazi za civilom i, prilično važno, ne gađa se imenima čak ni kad u banci prepoznaš rođenog brata.

Dobro, to je stara premisa, toliko puta isfurana, i naravno da se u neposrednoj blizini banke (koja zbog budžetskih ograničenja izgleda kao industrijska zona u predgrađu, recimo, Pardubica) u roku od odmah stvori kontingent murije. Međutim, reditelj Mike Mendez i scenarista Guy Stevenson tu vade asa iz rukava: napolju je murija, a među taocima je serijski ubica koji je došao da proveri / dopuni svoju kolekciju iskopanih očiju (nije spoiler, to vidimo odmah). I on je rešen da se izvuče i, kad je već tu, da rokne još poneku žrtvu.

Dakle, napolju murija i banda iz privatne zaštitarske firme, a u banci koja ne liči na banku serijski ubica koji izgleda kao putujući propovednik i kojeg igra HC pevač Henry Rollins, ujedno i najveće glumačko ime u postavi. Između njih naši banditi, muški, ženski, stari, mladi, crni, beli, koji psuju, skidaju svoje maske (koje su najinventivniji detalj u filmu) i čak i pored pseudo-profesionalnog vojničkog linga zapravo deluju kao da ne bi mogli opljačkati cvećaru na groblju u Pizdićima Donjim. Dakle, jeftino CGI puškaranje i koljačina mogu da počnu...

Mendezova namera je jasna: spojiti triler pljačke sa hororom, slasherom i splatterom, zaliti sve veštačkom krvlju i gadostima i iskoristiti koliko se da od retardiranog scenarija. Dobro, tog poslednjeg možda i nije svestan, jer u protivnom ne bi pri zdravoj pameti napravio ovakav film: dosadnjikav, ravan, sačinjen od samih opštih mesta. Možda je ipak svestan manjkavosti i rado ih se hvata: ovaj u privatnom životu televizijski montažer već ima istoriju sa snimanjem filmova koji balansiraju između B produkcije i trasha i sklonosti ka mešanju žanrova. Ponekad mu uspe, ponekad ne. Kako stvari stoje ovde, triput pogađajte...

Čak ni Henry Rollins koji svakako nije vrhunski glumac, ali ima neponovljivo prisustvo, ne uspeva da ovu brljotinu od filma podigne do nivoa polu-pristojnog. Da se ne lažemo, Rollins je u filmu ubedljivo najbolji glumac i njegov lik je nominalno najzanimljiviji, ali konkurencija mu, primećujete nije baš neka. Torrance Coombs kao najelokventniji među kriminalcima, Michael Aaron Milligan kao njegov pošteni buraz, Victoria Pratt kao stereotipna policajka i ostali koji izgovaraju rečenice slabije od statista... Ne budimo smešni.

Ali ko me je terao da to gledam? Možda sam se polakomio za Rollinsom koji je bio tako sjajan u He Never Died. Ovo đubre je ispod njegovog nivoa. Ne, ovo đubre je ispod svakog nivoa. Sve sam rekao.