Halloween Ends

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: David Gordon Green

scenario: David Gordon Green, Danny McBride, Chris Bernier, Paul Brad Logan

uloge: Jamie Lee Curtis, Andy Matichak, Rohan Cambell, Will Patton, James Jude Courtenay, Michael Barbieri, Joanne Baron, Rick Moose, Michele Dawson, Keraun Harris

Za neke filmove, od kojih su većina nastavci, može se reći da je šteta što uopšte postoje. Većina nastavaka „slasher“ franšize Halloween spada u tu kategoriju. Originalni film Johna Carpentera bio je genijalan u svojoj jednostavnosti, a tek jedan nastavak, onaj koji je došao odmah za prvim delom, je imao smisla. Svi daljnji su zapravo bili manje ili više eksperimenti da se izvuče što više love od zainteresovane publike, varirajući tu pritom i prisustvo dvoje centralnih likova u sukobu: „babarogastog“ ubice Michaela Myersa i nesuđene žrtve kojom je on opsednut, Laurie Strode. Tako su oni frivolno upadali i ispadali iz kombinacija za film, scenarističkom „magijom“ su postali brat i sestra i prolazili kroz slične faze melodramatskih obrata sa svakim novim „restartom“ franšize. Jedan od njih se dogodio 90-ih sa H20, drugi 2000-ih sa serijalom Roba Zombieja, a treći s trilogijom Davida Gordona Greena.

Od svih njih, ako se izuzme zarada na kino-blagajnama, Greenova trilogija ima najmanje smisla postojanja, bez obzira na Carpenterov „amin“, potpis na listi izvršnih producenata i muziku koju je lagano modernizovao zajedno sa sinom Codyjem. Razlog tome je što Green kojem horor kao žanr definitivno nije fah temeljno ne razume onu magičnu jednostavnost zbog koje je originalni Halloween tako izuzetan film. Umesto da se drži toga da je Myers samo „babaroga“, ubica pod maskom s minimalnom motivacijom (o kojem samo znamo da je ubio sestru i da je pobegao iz ludnice), Green, zajedno sa ko-scenaristom i ko-producentom Dannyjem McBrideom i varijabilnim pomagačima pokušava da objasni ne samo manifestacije njegovog zla, nego i suštinu. Rezultat toga su konfuzni, iskalkulirani filmovi koji nisu ni dovoljno strašni za standarde horora, ni dovoljno inteligentni na dramskom nivou i nivou uvida, a na kraju ni dovoljno zabavni za status kino-hita.

Tako je prvi deo bio metiljava i plitka drama o traumi i magnetskom privlačenju poremećenog ubice i njegove nesuđene žrtve, a drugi banalna sociološka studija psihologije rulje, s potkom da je jedan od oblika Myersovog zla to što budi najgore u ljudima i njih same tera da čine zlo. Još i veća greška tog drugog, prošlogodišnjeg dela pod naslovom Halloween Kills, bila je ta da je i Laurie i Myersa stavio na „klupu za rezervne igrače“ dok se ponašao kao tipičan drugi deo trilogije koji služi da premosti prvi deo u kojem se iznosi teza i treći u kojem se na njoj poentira. Pred nama je sada i taj treći deo pod naslovom Halloween Ends koji će nas svakako iznenaditi, ali to i nije tako dobra vest kao što nam se može na prvi pogled učiniti.

Naime, i Laurie (Curtis) i Myers (Courtenay) su i dalje, praktično do samog kraja, svedeni na sporedne likove, dok se veći deo fabule odnosi na njihove naslednike, njenu unuku Alison (Matichak) i jednog njegovog neočekivanog polaznika, te veze između njih dvoje. Zapravo, kroz dve trećine filma Green pokušava da progura novu tezu kako zlo nastaje koja nema ni blage veze s konceptom Myersa i samog Halloween originala.

Ogledni primer za to Corey (Campbell), povučeni nesuđeni student mašinstva s kojim se sudbina surovo poigra jedne Noći veštica. On je tada otišao na posao da pričuva jednog prilično bezobraznog klinca dok su njegovi roditelji na zabavi. Klinac mu je priredio spačku i zaključao ga na tavan kuće, pa je Corey, u pokušaju da razvali vrata i oslobodi se, istog tog klinca „lansirao“ preko ograde od stepeništa, što je rezultiralo klinčevom smrću. Od tada Corey nosi etiketu „psiho-dadilje“ i ubice, radi kao mehaničar na jednom otpadu, na meti je mladih nasilnika, a kod kuće je pod „papučom“ svoje dominantne majke (Baron).

Možda se ikakva šansa za njegovo spasenje može videti kada on, na Lauriein nagovor ode na ušivanje kod Alison i kada se između njih pojavi varnica strasti, ali „mračna strana“ i želja za osvetom ga toliko vuku da on, jednom kad slučajno nabasa na Myersa koji se sakrio u nekom kanalu ispod gradića Haddonfielda (valjda čekajući sledeću Noć veštica), on počne da se oslanja na njegovo mentorstvo. Kao što je Myers u Coreyu prepoznao deo sebe, tako i Laurie u njemu počinje da prepoznaje deo Myersa. Obračun sledi, a u njemu će učestvovati i „mlade snage“ i „stari znanci“.

Šta god da je Green pokušao da izvede s trilogijom, sada je već potpuno jasno da nije uspeo. Za početak, to je taj poriv da se objasni Myersovo zlo, i to na način da se ono svede na neke „ljudskije“ komponente poput impulsa i opsesije, što rezultira ne baš uspešnim, a svakako neukusnim pokušajem humanizacije lika. Da stvar bude crnja, Green je na taj način „skočio u usta“ samom sebi, i to iz svog najboljeg filma, skoro-pa-remek-dela Joe (2013) u kojem je uspeo da dijagnostifikuje čak to obično ljudsko zlo i razluči ga od gordosti, impulsa, očaja ili loše odluke, odnosno da poentira da su neki pripadnici ljudske vrste naprosto „loše seme“ i da su rođeni otrovni. U formi nove Halloween trilogije tu nije žrtva samo koncept Michaela Myersa koji je školski primer „lošeg semena“, nego tu stradaju i drugi likovi koji, ako su preživeli od prvog do trećeg dela, ne pokazuju ni zrnce koherentnosti, pa se njihove osobine, motivacije i crte ličnosti „šetaju“ kako to Greenu i ko-scenaristima odgovara.

Sve to je začinjeno prilično muljavom režijom u kojoj je upotreba Carpenterove muzičke teme jedina dobra strana i prilično slabašnom glumom. Green je inače makar znao s glumcima, ali ovde su likovi naprosto takve lutke na koncu da je glumce iza njih skoro nemoguće voditi. Izuzetak jedino može biti Jamie Lee Curtis koju ne treba režirati jer naprosto ima prirodno snažno prisustvo na ekranu, ali šta čak i ona ima novoga da kaže u ulozi Laurie Strode? Ostali, pogotovo oni mlađi i manje iskusni, nisu ni izbliza te sreće.

Da stvar bude gora, Green ne odustaje od horora kao žanra i oživljavanja upropaštenih franšiza kao misije. Sledeća stavka na spisku je The Exorcist. I ako smo dovoljno pametni da ne pokleklnemo pred svojom radoznalošću, to bi valjalo preskočiti.

Halloween Kills

 tekst objavljen u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Moć horora skriva se u prenesenom značenju, u implikaciji, a ne u krvoliptanju, napadu i prepadu. To smo do sada valjda savladali. Nije cilj, dakle, suočiti se sa zlom tog nekog mitskog demona, duha, vampira ili koljača, već sa zlom koje inherentno nosimo u samima sebi.

Tu ideju, nažalost, najnoviji nastavak ,,Halloween“ serijala, ,,Halloween Kills“, okreće na krajnju banalnost i to je osnovna greška zbog koje ne pada samo ovaj film, već i cela franšiza u svim njenim inkarnacijama.

Istini za volju, serijal ,,Halloween“ je odavno izgubio smisao. Prvi, Karpenterov deo, bio je genijalan iz prostog razloga što je išao kontra tipa, bio potpuno lišen konteksta i satkan od zanatski savršenih „set piece“ scena, zbog čega je, ako ne stvorio, onda barem propelirao pod-žanr „slashera“. Majkl Majers je naprosto bio babaroga, s minimalno definisanom prošlošću (kao dečak ubio stariju sestru, kao odrastao pobegao iz ludnice, pa se vratio kući) i skoro bez ikakve detaljne motivacije za svoje ubilačke pohode.

Usledilo je osipanje sa svakim narednim nastavkom (drugi, takođe Karpenterov, je još i imao smisla, treći je bio bez Majersa, u četvrtom je s njegovim povratkom, a nestankom Lori Strod koja je postala njegova opsesija, sve otišlo u melodramatičnu kiselinu koja je postajala sve kiselija i kiselija), pa pokušaj indukcije nostalgije sa inače solidnim H20, pa „reboot“ pod dirigentskom palicom ikone treša Roba Zombija koji je dobacio do dva dela.

A onda su nadležni u studiju Universal odlučili da celu priču temeljno obnove, pa su izvršnu produkciju, scenario i režiju poverili Dejvidu Gordonu Grinu, uz asistenciju Denija Mekbrajda za prva dva segmenta. Izbrisani su svi nastavci iza originala, a film je podržao i Džon Karpenter koji je pre toga iz serijala izašao nakon drugog dela. Štos sa svime time je, pak, da Dejvid Gordon Grin nije „horordžija“, iako je u jednom sasvim drugom ključu, nezavisnog ruralnog noara, kroz film ,,Joe“ (2013) savršeno precizno secirao iskonsko zlo i njegovu razliku od pogrešnih odluka, očajništva, gordosti ili preke naravi. Tako je i ,,Halloween“ (2018) zapravo više bio neka vrsta relativno površne drame o decenijskoj traumi, uz potku koja je istovremeno i patrijarhalna i površno feministička (ah te porodične vrednosti) o tri generacije žena u istoj familiji koje se zlu koje ih proganja moraju suprotstaviti zajedno.

Ono po čemu ćemo taj film pamtiti nije ni velika priča, ni nekoliko odrađenih (najdalje do dometa korektnog) „set piece“ scena, pa ni ta priča o ženskom jedinstvu, već je to pre svega ćela Majkla Majersa pomoću koje Grin i kompanija signaliziraju viziju da on stari. I time čine grešku brojnih prethodnih nastavaka – humanizuju ga. Time demonstriraju da Karpenterovu suštinu iz prvog dela nisu pojmili, a on im se verovatno ispod glasa podsmeva dok broji dolare dobijene iza najnovije trilogije (,,Halloween Ends“ je najavljen za sledeću godinu).

Sa ,,Halloween Kills“, pak, Grin, MekBrajd i društvo odlaze još korak dalje u nerazumevanju, pa čak i polunamernom uništavanju originala. Vreme radnje je Noć veštica 2018. godine, nekoliko trenutaka nakon što je ranjena Lori (jedna i jedina Džejmi Li Kertis) spalila svoju kuću s Majersom u njoj, a kći Karen (Džudi Grir) i unuka Alison (Endi Matičak) su krenule da je voze u bolnicu. Nailaze vatrogasci, a ranjena Lori samo ponavlja „Pustite (ga) da gori!“.

Pre nego što se vatrogasci zeznu, spasu monstruma i postanu njegove žrtve (solidan „set-piece“ u kojem sekire, pijuci i cirkulari postaju umesto oruđa za spasavanje oruđa za ubistvo), radnja se seli u obližnji park gde je ostao da leži napadnuti policajac Hokins (Vil Paton), jedan od onih koji su se sa Majerson susreli i te fatalne noći 1978. godine, što vidimo u „flešbeku“. Lori i Hokins će ostatak filma provesti u bolnici, praktično na klupi za rezervne igrače, dok radnja prati sukob Majersa s nekim drugim.

Ti drugi su klinci koje je Lori čuvala te fatalne noći i spasila od ubice s nožem u ruci i belom maskom na licu. Među njima glavnu reč ima Tomi Dojl (Entoni Majkl Hol) koji svake godine za Noć Veštica okuplja društvo i čuva sećanje na noć kada su jedva živu glavu izvukli. Kada se pročuje da Majers (opet) hara gradom, Tomi će preuzeti ulogu vođe rulje sa zadatkom da mu konačno stane na rep.

U tome će se, na suprotnim „ideološkim“ stranama naći Alison (koja će se rulji pridružiti) i Karen (koja će braniti poziciju zakona, odnosno institucija sistema). Još jedan pod-zaplet prati i gej par, Velikog i Malog Džona koji su se uselili u staru kuću Majersovih i preuredili je, što će se pokazati kao loša investicija, a rulja će doći i do bolnice u kojoj su Lori i Hokins. Ali, šta god uradili, a napraviće i par kardinalnih grešaka, Majersa neće zaustaviti ni metkom, ni palicom, ni sečivom...

Iz priloženog je jasno da je ,,Halloween Kills“ tek razrada za finale trilogije u kojem možemo očekivati da će se s Majersom ponovo suočiti Lori. Dotle će se likovi ponašati ekstremno glupavo, po zakonima „slasher“ filmova, zbog toga ginuti ili ubijati pogrešne ljude. Ništa od toga ne bi bio problem kada bi barem jedan od dva uslova bio zadovoljen: da to ima smisla u izgradnji neke šire slike koja korespondira s našim svetom. Ili, da je makar to toliko dobro izvedeno (scenaristički, glumački, režijski, tehnički) da formira neku internu logiku tog sveta (u ovom slučaju gradića Hadonfilda u saveznoj državi Ilinois) pa da na te nesavršenosti zaboravimo jer smo zabavljeni nečim drugim.

Ali, avaj, ,,Halloween Kills“ na oba plana pada, i to prilično žestoko. Sama metafora kako se tajna Majersovog zla skriva u tome da ono potpiruje zlo u drugim ljudima oslikana kroz motive rulje i linča toliko je površna i obrabljena u drugim filmovima da ju je više teško shvatati ozbiljno, a i u samom filmu su te poente toliko puta nabijene kroz trapavo napisani dijalog da se u tom „sažvakavanju“ gubi svaki čar gledalačkog otkrića, pa sve postaje i ostaje banalno.

Izvedbeno, pak, problem leži i u dosta slabom scenariju koji pokušava da poveže dosta toga, ali to čini nevešto, ali i u režiji koja se nikako ne može nazvati inspirisanom. Dejvid Gordon Grin je ponajviše u formi kada može da imitira Karpentera (za šta mu se pruža prilika u scenama smeštenim u 1978. godinu) ili nekog od savremenijih filmskih stvaralaca u domenu horora koji, da ponovimo, nije njegov fah. U inflaciji likova „nahranjenih“ lošim replikama glumci zapravo i nemaju šta pametno da rade, što je inače za Grina atipično jer je u svojim filmovima makar znao da razigra glumce.

Što je najgore, kraj ovakvog Grinovog štanca još nije ni na vidiku. Kad završi s ,,Halloween“, preći će na još jedan serijal, ,,The Exorcist“, koji se takođe s vremenom od genijalnog prvog dela potpuno potrošio. Nadajmo se da je reditelj ipak nešto naučio ili makar da će naučiti u međuvremenu.