Halloween Ends

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: David Gordon Green

scenario: David Gordon Green, Danny McBride, Chris Bernier, Paul Brad Logan

uloge: Jamie Lee Curtis, Andy Matichak, Rohan Cambell, Will Patton, James Jude Courtenay, Michael Barbieri, Joanne Baron, Rick Moose, Michele Dawson, Keraun Harris

Za neke filmove, od kojih su većina nastavci, može se reći da je šteta što uopšte postoje. Većina nastavaka „slasher“ franšize Halloween spada u tu kategoriju. Originalni film Johna Carpentera bio je genijalan u svojoj jednostavnosti, a tek jedan nastavak, onaj koji je došao odmah za prvim delom, je imao smisla. Svi daljnji su zapravo bili manje ili više eksperimenti da se izvuče što više love od zainteresovane publike, varirajući tu pritom i prisustvo dvoje centralnih likova u sukobu: „babarogastog“ ubice Michaela Myersa i nesuđene žrtve kojom je on opsednut, Laurie Strode. Tako su oni frivolno upadali i ispadali iz kombinacija za film, scenarističkom „magijom“ su postali brat i sestra i prolazili kroz slične faze melodramatskih obrata sa svakim novim „restartom“ franšize. Jedan od njih se dogodio 90-ih sa H20, drugi 2000-ih sa serijalom Roba Zombieja, a treći s trilogijom Davida Gordona Greena.

Od svih njih, ako se izuzme zarada na kino-blagajnama, Greenova trilogija ima najmanje smisla postojanja, bez obzira na Carpenterov „amin“, potpis na listi izvršnih producenata i muziku koju je lagano modernizovao zajedno sa sinom Codyjem. Razlog tome je što Green kojem horor kao žanr definitivno nije fah temeljno ne razume onu magičnu jednostavnost zbog koje je originalni Halloween tako izuzetan film. Umesto da se drži toga da je Myers samo „babaroga“, ubica pod maskom s minimalnom motivacijom (o kojem samo znamo da je ubio sestru i da je pobegao iz ludnice), Green, zajedno sa ko-scenaristom i ko-producentom Dannyjem McBrideom i varijabilnim pomagačima pokušava da objasni ne samo manifestacije njegovog zla, nego i suštinu. Rezultat toga su konfuzni, iskalkulirani filmovi koji nisu ni dovoljno strašni za standarde horora, ni dovoljno inteligentni na dramskom nivou i nivou uvida, a na kraju ni dovoljno zabavni za status kino-hita.

Tako je prvi deo bio metiljava i plitka drama o traumi i magnetskom privlačenju poremećenog ubice i njegove nesuđene žrtve, a drugi banalna sociološka studija psihologije rulje, s potkom da je jedan od oblika Myersovog zla to što budi najgore u ljudima i njih same tera da čine zlo. Još i veća greška tog drugog, prošlogodišnjeg dela pod naslovom Halloween Kills, bila je ta da je i Laurie i Myersa stavio na „klupu za rezervne igrače“ dok se ponašao kao tipičan drugi deo trilogije koji služi da premosti prvi deo u kojem se iznosi teza i treći u kojem se na njoj poentira. Pred nama je sada i taj treći deo pod naslovom Halloween Ends koji će nas svakako iznenaditi, ali to i nije tako dobra vest kao što nam se može na prvi pogled učiniti.

Naime, i Laurie (Curtis) i Myers (Courtenay) su i dalje, praktično do samog kraja, svedeni na sporedne likove, dok se veći deo fabule odnosi na njihove naslednike, njenu unuku Alison (Matichak) i jednog njegovog neočekivanog polaznika, te veze između njih dvoje. Zapravo, kroz dve trećine filma Green pokušava da progura novu tezu kako zlo nastaje koja nema ni blage veze s konceptom Myersa i samog Halloween originala.

Ogledni primer za to Corey (Campbell), povučeni nesuđeni student mašinstva s kojim se sudbina surovo poigra jedne Noći veštica. On je tada otišao na posao da pričuva jednog prilično bezobraznog klinca dok su njegovi roditelji na zabavi. Klinac mu je priredio spačku i zaključao ga na tavan kuće, pa je Corey, u pokušaju da razvali vrata i oslobodi se, istog tog klinca „lansirao“ preko ograde od stepeništa, što je rezultiralo klinčevom smrću. Od tada Corey nosi etiketu „psiho-dadilje“ i ubice, radi kao mehaničar na jednom otpadu, na meti je mladih nasilnika, a kod kuće je pod „papučom“ svoje dominantne majke (Baron).

Možda se ikakva šansa za njegovo spasenje može videti kada on, na Lauriein nagovor ode na ušivanje kod Alison i kada se između njih pojavi varnica strasti, ali „mračna strana“ i želja za osvetom ga toliko vuku da on, jednom kad slučajno nabasa na Myersa koji se sakrio u nekom kanalu ispod gradića Haddonfielda (valjda čekajući sledeću Noć veštica), on počne da se oslanja na njegovo mentorstvo. Kao što je Myers u Coreyu prepoznao deo sebe, tako i Laurie u njemu počinje da prepoznaje deo Myersa. Obračun sledi, a u njemu će učestvovati i „mlade snage“ i „stari znanci“.

Šta god da je Green pokušao da izvede s trilogijom, sada je već potpuno jasno da nije uspeo. Za početak, to je taj poriv da se objasni Myersovo zlo, i to na način da se ono svede na neke „ljudskije“ komponente poput impulsa i opsesije, što rezultira ne baš uspešnim, a svakako neukusnim pokušajem humanizacije lika. Da stvar bude crnja, Green je na taj način „skočio u usta“ samom sebi, i to iz svog najboljeg filma, skoro-pa-remek-dela Joe (2013) u kojem je uspeo da dijagnostifikuje čak to obično ljudsko zlo i razluči ga od gordosti, impulsa, očaja ili loše odluke, odnosno da poentira da su neki pripadnici ljudske vrste naprosto „loše seme“ i da su rođeni otrovni. U formi nove Halloween trilogije tu nije žrtva samo koncept Michaela Myersa koji je školski primer „lošeg semena“, nego tu stradaju i drugi likovi koji, ako su preživeli od prvog do trećeg dela, ne pokazuju ni zrnce koherentnosti, pa se njihove osobine, motivacije i crte ličnosti „šetaju“ kako to Greenu i ko-scenaristima odgovara.

Sve to je začinjeno prilično muljavom režijom u kojoj je upotreba Carpenterove muzičke teme jedina dobra strana i prilično slabašnom glumom. Green je inače makar znao s glumcima, ali ovde su likovi naprosto takve lutke na koncu da je glumce iza njih skoro nemoguće voditi. Izuzetak jedino može biti Jamie Lee Curtis koju ne treba režirati jer naprosto ima prirodno snažno prisustvo na ekranu, ali šta čak i ona ima novoga da kaže u ulozi Laurie Strode? Ostali, pogotovo oni mlađi i manje iskusni, nisu ni izbliza te sreće.

Da stvar bude gora, Green ne odustaje od horora kao žanra i oživljavanja upropaštenih franšiza kao misije. Sledeća stavka na spisku je The Exorcist. I ako smo dovoljno pametni da ne pokleklnemo pred svojom radoznalošću, to bi valjalo preskočiti.

Halloween Kills

 tekst objavljen u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Moć horora skriva se u prenesenom značenju, u implikaciji, a ne u krvoliptanju, napadu i prepadu. To smo do sada valjda savladali. Nije cilj, dakle, suočiti se sa zlom tog nekog mitskog demona, duha, vampira ili koljača, već sa zlom koje inherentno nosimo u samima sebi.

Tu ideju, nažalost, najnoviji nastavak ,,Halloween“ serijala, ,,Halloween Kills“, okreće na krajnju banalnost i to je osnovna greška zbog koje ne pada samo ovaj film, već i cela franšiza u svim njenim inkarnacijama.

Istini za volju, serijal ,,Halloween“ je odavno izgubio smisao. Prvi, Karpenterov deo, bio je genijalan iz prostog razloga što je išao kontra tipa, bio potpuno lišen konteksta i satkan od zanatski savršenih „set piece“ scena, zbog čega je, ako ne stvorio, onda barem propelirao pod-žanr „slashera“. Majkl Majers je naprosto bio babaroga, s minimalno definisanom prošlošću (kao dečak ubio stariju sestru, kao odrastao pobegao iz ludnice, pa se vratio kući) i skoro bez ikakve detaljne motivacije za svoje ubilačke pohode.

Usledilo je osipanje sa svakim narednim nastavkom (drugi, takođe Karpenterov, je još i imao smisla, treći je bio bez Majersa, u četvrtom je s njegovim povratkom, a nestankom Lori Strod koja je postala njegova opsesija, sve otišlo u melodramatičnu kiselinu koja je postajala sve kiselija i kiselija), pa pokušaj indukcije nostalgije sa inače solidnim H20, pa „reboot“ pod dirigentskom palicom ikone treša Roba Zombija koji je dobacio do dva dela.

A onda su nadležni u studiju Universal odlučili da celu priču temeljno obnove, pa su izvršnu produkciju, scenario i režiju poverili Dejvidu Gordonu Grinu, uz asistenciju Denija Mekbrajda za prva dva segmenta. Izbrisani su svi nastavci iza originala, a film je podržao i Džon Karpenter koji je pre toga iz serijala izašao nakon drugog dela. Štos sa svime time je, pak, da Dejvid Gordon Grin nije „horordžija“, iako je u jednom sasvim drugom ključu, nezavisnog ruralnog noara, kroz film ,,Joe“ (2013) savršeno precizno secirao iskonsko zlo i njegovu razliku od pogrešnih odluka, očajništva, gordosti ili preke naravi. Tako je i ,,Halloween“ (2018) zapravo više bio neka vrsta relativno površne drame o decenijskoj traumi, uz potku koja je istovremeno i patrijarhalna i površno feministička (ah te porodične vrednosti) o tri generacije žena u istoj familiji koje se zlu koje ih proganja moraju suprotstaviti zajedno.

Ono po čemu ćemo taj film pamtiti nije ni velika priča, ni nekoliko odrađenih (najdalje do dometa korektnog) „set piece“ scena, pa ni ta priča o ženskom jedinstvu, već je to pre svega ćela Majkla Majersa pomoću koje Grin i kompanija signaliziraju viziju da on stari. I time čine grešku brojnih prethodnih nastavaka – humanizuju ga. Time demonstriraju da Karpenterovu suštinu iz prvog dela nisu pojmili, a on im se verovatno ispod glasa podsmeva dok broji dolare dobijene iza najnovije trilogije (,,Halloween Ends“ je najavljen za sledeću godinu).

Sa ,,Halloween Kills“, pak, Grin, MekBrajd i društvo odlaze još korak dalje u nerazumevanju, pa čak i polunamernom uništavanju originala. Vreme radnje je Noć veštica 2018. godine, nekoliko trenutaka nakon što je ranjena Lori (jedna i jedina Džejmi Li Kertis) spalila svoju kuću s Majersom u njoj, a kći Karen (Džudi Grir) i unuka Alison (Endi Matičak) su krenule da je voze u bolnicu. Nailaze vatrogasci, a ranjena Lori samo ponavlja „Pustite (ga) da gori!“.

Pre nego što se vatrogasci zeznu, spasu monstruma i postanu njegove žrtve (solidan „set-piece“ u kojem sekire, pijuci i cirkulari postaju umesto oruđa za spasavanje oruđa za ubistvo), radnja se seli u obližnji park gde je ostao da leži napadnuti policajac Hokins (Vil Paton), jedan od onih koji su se sa Majerson susreli i te fatalne noći 1978. godine, što vidimo u „flešbeku“. Lori i Hokins će ostatak filma provesti u bolnici, praktično na klupi za rezervne igrače, dok radnja prati sukob Majersa s nekim drugim.

Ti drugi su klinci koje je Lori čuvala te fatalne noći i spasila od ubice s nožem u ruci i belom maskom na licu. Među njima glavnu reč ima Tomi Dojl (Entoni Majkl Hol) koji svake godine za Noć Veštica okuplja društvo i čuva sećanje na noć kada su jedva živu glavu izvukli. Kada se pročuje da Majers (opet) hara gradom, Tomi će preuzeti ulogu vođe rulje sa zadatkom da mu konačno stane na rep.

U tome će se, na suprotnim „ideološkim“ stranama naći Alison (koja će se rulji pridružiti) i Karen (koja će braniti poziciju zakona, odnosno institucija sistema). Još jedan pod-zaplet prati i gej par, Velikog i Malog Džona koji su se uselili u staru kuću Majersovih i preuredili je, što će se pokazati kao loša investicija, a rulja će doći i do bolnice u kojoj su Lori i Hokins. Ali, šta god uradili, a napraviće i par kardinalnih grešaka, Majersa neće zaustaviti ni metkom, ni palicom, ni sečivom...

Iz priloženog je jasno da je ,,Halloween Kills“ tek razrada za finale trilogije u kojem možemo očekivati da će se s Majersom ponovo suočiti Lori. Dotle će se likovi ponašati ekstremno glupavo, po zakonima „slasher“ filmova, zbog toga ginuti ili ubijati pogrešne ljude. Ništa od toga ne bi bio problem kada bi barem jedan od dva uslova bio zadovoljen: da to ima smisla u izgradnji neke šire slike koja korespondira s našim svetom. Ili, da je makar to toliko dobro izvedeno (scenaristički, glumački, režijski, tehnički) da formira neku internu logiku tog sveta (u ovom slučaju gradića Hadonfilda u saveznoj državi Ilinois) pa da na te nesavršenosti zaboravimo jer smo zabavljeni nečim drugim.

Ali, avaj, ,,Halloween Kills“ na oba plana pada, i to prilično žestoko. Sama metafora kako se tajna Majersovog zla skriva u tome da ono potpiruje zlo u drugim ljudima oslikana kroz motive rulje i linča toliko je površna i obrabljena u drugim filmovima da ju je više teško shvatati ozbiljno, a i u samom filmu su te poente toliko puta nabijene kroz trapavo napisani dijalog da se u tom „sažvakavanju“ gubi svaki čar gledalačkog otkrića, pa sve postaje i ostaje banalno.

Izvedbeno, pak, problem leži i u dosta slabom scenariju koji pokušava da poveže dosta toga, ali to čini nevešto, ali i u režiji koja se nikako ne može nazvati inspirisanom. Dejvid Gordon Grin je ponajviše u formi kada može da imitira Karpentera (za šta mu se pruža prilika u scenama smeštenim u 1978. godinu) ili nekog od savremenijih filmskih stvaralaca u domenu horora koji, da ponovimo, nije njegov fah. U inflaciji likova „nahranjenih“ lošim replikama glumci zapravo i nemaju šta pametno da rade, što je inače za Grina atipično jer je u svojim filmovima makar znao da razigra glumce.

Što je najgore, kraj ovakvog Grinovog štanca još nije ni na vidiku. Kad završi s ,,Halloween“, preći će na još jedan serijal, ,,The Exorcist“, koji se takođe s vremenom od genijalnog prvog dela potpuno potrošio. Nadajmo se da je reditelj ipak nešto naučio ili makar da će naučiti u međuvremenu.

Manglehorn

2014.
režija: David Gordon Green
scenario: Paul Logan
uloge: Al Pacino, Holly Hunter, Harmony Korine, Chris Messina, Skylar Gasper, Natalie Wilemon

Vreme prolazi svojim tempom. Sve se menja i sve ostaje isto. Neko se drži kontinuiteta na koji je navikao, a neko drugi žali što više ne može da taj kontinuitet održi. Evo, recimo, David Gordon Green je opet napravio jednu karakternu studiju, opet smeštenu u Teksas i opet je to učinio sa stilom, uz predivnu, liričnu fotografiju Tima Orra sa bogatom teksturom i sjajnu muziku post-rock sastava Explosions in the Sky. I Al Pacino održava kontinuitet dobrih uloga, zasnovanih pre svega na integritetu i pažljivom izboru.
Ono što se menja je to, da u Greenovom slučaju, Manglehorn nije ni tako introspektivan i intimistički kao Prince Avalanche, niti je u pitanju filmčina od koje zastaje knedla u grlu, kao što je to Joe. Ono što se menja je i to da se Green uglavnom odvaja od poetike Hollywooda u kojem je u dva navrata radio, prvi put kao “Katica za sve”, drugi put kao štancer-plaćenik. Ono što se menja za Al Pacina je činjenica da bi bilo neozbiljno da stalno igra stare pandure, stare gangstere ili stare strastvene ljubavnike, pa igra samo starce, setne, melanholične, rekluzivne, pomalo čudne. Ono što je dobra vest je to da njegov Manglehorn ne liči ni na Dannija Collinsa, ni na Phila Spectora, a ni na Simona Axlera iz The Humbling. Mogu se naći sličnosti u određenim detaljima, ali tu nema ni traga od repetitivnosti.

Opet, Manglehorn je manje ili više standardni tipski lik. Star, usamljen, nekad brbljiv, nekad sanjar, nekad namćor. Kao gvožđar Roberto Ricarda Darina u Un cuento chino ili kao penzioner, baraba, drkadžija i zgubidan Vincent Billa Murraya u St. Vincentu. Naš AJ Manglehorn je bravar i ključar koji je, kako zgodno i poetski, zaključao svoje emocije i koji krije jednu tugu i jednu muku. Ona se zove Clara i ostavila ga je pre mnogo godina.
Sa sinom (Messina), bogatim špekulantom jedva razgovara i to uglavnom kroz podjebavanje. Sa bivšom ženom ne razgovara. Od sebe gura čak i Garija (Korine), jednog ljigavca, propalicu i kurvara koji ga, iz nekog već razloga negde u ranoj mladosti, smatra za idola. Manglehorn se jedino snalazi sa svojom unukom Kylie (Gasper) i čini se sa decom generalno, sa svojom mačkom Fannie koju obožava, kao i sa slučajnim prolaznicima kojima je simpatična njegova logoreja. Jedna od njih je bankarska blagajnica Dawn (naj-Južnjakinja Holly Hunter) koja prema starcu gaji ogromne simpatije. Ona je možda jedina njegova šansa za normalnost, ali pitanje je hoće li on to shvatiti na vreme.

To su, složićete se verovatno, sasvim svakodnevni, čak banalni životni problemi. Verovatno da u tom komadiću “americane” ima i većih problema od jedne davne, zaključane, a nikad zaključene ljubavi. U nekom egzistencijalnom smislu, Manglehorn nije u tolikom problemu: radi svoj usamljenički posao i zarađuje dovoljno za sebe. Imamo i jednu scenu na onom doručku sa palačinkama gde se okupljaju nesrećniji od njega, a on im drži predavanje kako nema Boga. U tom smislu je u većem problemu njegov sin - špekulant koji je, uostalom, sam kriv za ono što će ga snaći, kad-tad. U većem problemu je i Gary, zbog polu-legalne prirode svog posla. Svi oni bi bili bolji protagonisti za “slice of life” priču. Čak ni po pitanju usamljenosti naš bravar nije očajan. Čini se da je navikao na svoju egzistenciju, i više od toga: da ju je on takvu skrojio prema svojoj meri. U tom smislu, Dawn mnogo teže živi sama sa sobom i mnogo joj više treba društvo.
Manglehorn kao film nije o tome, ili barem nije samo o tome. Bilo bi ga površno svoditi na opis u jednoj rečenici, ali pokušaću svejedno. Ovo je Pacinov film mnogo više nego Greenov. Ovo je poligon za maestralnost i slojevitost njegove glume. Nema tu mnogo ni njegove teatralnosti koja ga je pratila kroz veći deo karijere. Nema, osim u jednoj sceni, ni karakterističnog podizanja glasa. Samo prisustvo, pojačano pomalo kičastom odećom, lagano pogureni stav, pomalo izgubljeni pogled i tih, setni glas na granici šapata. Retko kad je ovaj velikan izgledao ljudskije i ranjivije. I to je razlog zašto je Manglehorn više nego solidan film, iako ima daleko više stila nego supstance.

Joe

2013.

režija: David Gordon Green

scenario: Gary Hawkins (po romanu Larrija Browna)

uloge: Nicolas Cage, Tye Sheridan, Gary Poulter, Ronnie Jean Blevins, Adriene Mishler

Joe je film nalik na Mud. Oba filma imaju naslovnog junaka jednostavnog imena, sa ogromnim emotivnim bagažom, istorijom nasilja i zločina i iskrenom željom da se promene, da budu bolji ljudi ili da se makar stave pod kontrolu, u čemu im pomažu klinci. U ovom slučaju u pitanju je isti klinac, Tye Sheridan, najperspektivniji glumac svoje generacije, čudo od deteta koje je otkrio Terrence Malick u The Tree of Life. Oba filma su smeštena negde na Jug i oba filma su režirali južnjački autori, kolege sa North Caroline, i oba filma u naslovnim ulogama imaju moćne glumce čije su karijere bile oštećene sa gomilom loših filmova.

U pitanju su ipak dva distinktivno različita filma, kao što su u pitanju dva distinktivno različita autora. Jeff Nichols, autor Muda, nikada nije izlazio iz okvira indie scene, snima nešto sporijim tempom i od Muda je napravio mračan, ali ipak pomalo sanjarski i nostalgičan film sa skoro pa romantičnim krajem. David Gordon Green je, sa druge strane, imao flert sa Hollywoodom gde je snimio tri različito uspešne žanrovske komedije, u stanju je da izbaci i po više filmova godišnje. Joe je drugi u 2013. godini, posle svedenog Prince Avelanche, i oba su snimljena po predlošku. Joe snimljen po romanu južnjačkog tragičnog pisca Larrija Browna u adaptaciji Garija Hawkinsa, velikog poznavaoca piščevog dela i autora dokumentarca The South of Larry Brown. Joe je nepatvoreno mračna, tragična priča nabijena emocijama i simbolikom, perfektno snimljena i smeštena u derutni Winter's Bone setting.

 

Joe (Cage) je tipičan južnjački grubijan dobrog srca – pošten prema svojim radnicima, zaštitnički nastrojen prema svojoj ljubavnici, dobar prijatelj sa šerifom, bakalinom i damama iz javne kuće. Vozi stari pick-up i ima opasnog psa. Bivši je robijaš koji ne trpi nepravdu, alkoholičar kratkih živaca koji začas plane i upada u nevolje. Jedna od nevolja je lančana tuča sa lokalnim sociopatom Willijem Russelom (Blevins). Kada upozna mladog Garija (Sheridan), Joe će ostati impresioniran momkovom radnom i životnom etikom i time kako se nosi sa pijanim i nasilnim ocem po imenu Wade (Gary Poulter, stvarni alkoholičar i beskućnik, naturščik u vrhunskoj i jedinstvenoj ulozi, tragično nastradao na ulicama Austina pre premijere filma), mentalno oštećenom majkom i sestrom i siromaštvom. Gary nema dana škole, ali je pametan, snalažljiv i vredan i Joe se brzo veže za njega. Kada Wade i Willie udruže snage u jednom odurnom poduhvatu, film će krenuti putem očajničkog obračuna.

Snimljen kamerom Tima Orra, Joe nudi kontrast između lepog, šumovitog predela i đubreta koje prave ljudi, ljudske bede i opasnosti. Kuće su neodržavane i prete da se pretvore u straćare. Ljudima fale zubi, izgubljeni što zbog nebrige, što u tučama. Svi imaju oružje, pištolje, noževe, sačmare. Nasilje i stara zameranja su jedino što ih drži izvan apatije. Čak je Joe relativno dobrostojeći, ima firmu za šumske radove, ali se bavi ilegalnom shemom trovanja slabog divljeg drveća da bi veliki drvni kombinat tu zasadio kvalitetnije i profitabilnije sadnice. Joe je svestan koliko je u boljem položaju od svojih radnika i tretira ih sa strogom, ali pravednom disciplinom, zaštitnički i ljudski. Pomenuo sam Winter's Bone, film jedinstven po atmosferi propasti, divljačke izgubljenosti na granici post-apokalipse, ali Joe je film koji je zamisliv i u drugačijoj atmosferi. Joe bi jednako tako mogao biti vlasnik vrtlarske firme ili male fabrike, Wade bi mogao biti radnik u čeličani ili policajac u penziji. Joe je više ljudska nego socijalna priča.

 

U pitanju je parabola o moralu, pitanja su gotovo biblijski moćna. Joe je u konfliktu između svoje stalne potrebe za nasiljem (scena kada dovodi psa u bordel), kurčenjem (vožnja u pijanom stanju i sukob sa policijom), pijanstvom i haosom sa jedne strane i potrebe da bude dobar, pravdoljubiv čovek sa druge. U njemu se bore one sile surove prirode i milosrđa, kao u The Tree of Life, ali ta borba je mnogo turbulentnija nego kod Seana Penna u Malickovom filmu. Joe je svestan da kada je sam i zaključan u kući neće napraviti nikakvo sranje, pa tome i pribegava kad god može. Trudi se da bira bitke i izbegava nevolje, ali one ga sustižu. U jednom pijanom monologu Wade kaže da oni koji traže nevolju često dobiju i više nego što žele i više nego što mogu podneti, Ovo se sa sigurnošću odnosi i na Joea, ali i na sve likove u filmu. Nažalost, i na malog Garija koji se fizički može i želi suprotstaviti ocu, ali ga sputava njegova dobrota i nevinost, iako je otac sertifikovano đubre od čoveka. Film se oslanja na simbole i ta simbolika je pogođena savršeno i tajming je perfektan. Istakao bih samo nimalo slučajne scene sa psima (možda malo banalna, ali svakako efektna “dog eat dog” metafora) i sa zmijom otrovnicom u šumi. Neki ljudi su rođeni otrovni.

Ono što ostavlja pomalo mlak utisak je scenario koji nikako nije loš, ali koji pokušava i da izmeni i da istovremeno ostane veran izvornom romanu. Larry Brown je imao određeni stil pisanja koji je podrazumevao izlomljeni narativ i česte šokantne i slučajne postupke likova iza kojih ne stoji motivacija. U filmu je narativ upeglan toliko da je fluidan, ali su određeni postupci likova ostali bez motivacije, iako su likovi dorađeni i karakterni. Na trajanje od dva sata, dodadtnih 15-20 minuta gde bi se objasnila motivacija za određene postupke ne bi bili na odmet. To film čini neujednačenim i posebno kvari utisak na kraju filma, gde bi klimaks mogao biti i veći.

 

Glumci su savršeno odabrani i savršeno vođeni. Nicolas Cage je ostvario jednu od svojih najboljih uloga (a imao ih je – cela njegova karijera je prožeta sjajnim ili očajnim ulogama, bez sredine) i možda “kupio kredit” za još nekoliko groznih. Tye Sheridan je pokazao da je sposoban da deli scenu sa velikim glumcima i da ne ostane kratkih rukava, ima sjajan izbor uloga i verovatno blistavu karijeru pred sobom. Podseća me na nekadašnje hollywoodske mladiće Johnnija Deppa i Leonarda Di Capria, samo mi se čini još životnijim i versatilnijim od njih dvojice. Relativno nepoznati indie glumci Ronnie Jean Blevins i Adriene Mishler su potpuno na mestu u svojim ulogama. Međutim, profesionalci mogu samo da se sklone pred naturščikom Poulterom. Ovaj osebujni beskućnik je bio “wild card” i kamen spoticanja između reditelja i producenata, upitan zbog svog alkoholizma i verovatne psihičke bolesti, međutim u filmu se čini da on nije igrao Wadea, nego da je on Wade. Tako nešto je teško, skoro nemoguće postići i zaista mu je zasluženo posvećen film.

Istini za volju, Joe nije ni jedini, pa čak ni redak predstavnik žanra “backwoods” trilera i drama. Filmovi smešteni u ruralne, primitivne krajeve Amerike, u milje sirotinje, nasilnika i očajnika su trend poslednjih godina i svojevrsni socijalni komentar. Iako su u pitanju često temeljno promišljeni filmovi iznad proseka, moguće je očekivati da će se njihova kritička oštrica zbog inflacije uradaka, tipiziranja i slivanja u žanr. Joe je vizuelno besprekoran, narativno posložen i promišljen film o malim ljudima i velikim temama. Zaista je u pitanju jedan pravi autorski film i od mene dobija masivnu preporuku za gledanje.

Prince Avalanche

2013.

scenario i režija: David Gordon Green

uloge: Paul Rudd, Emile Hirsch, Lance LeGault

Snimci iz visine koji prikazuju spaljenu zemlju. Tekst o seriji šumskih požara u Teksasu 1987, za koje nikada nije otkriven uzrok, o materijalnoj šteti i četvoro poginulih. Muzika islandske grupe Explosions In The Sky u pozadini. Pred nama može biti nešto grozno kao srceparajući dokumentarac o prirodi i pogubnom ljudskom uticaju na nju.

Da, ima i toga, više u slici nego u reči, ali to je samo jedna od vrlo usputnih tema. Već sam naslov krije zagonetku koju treba rešiti: otkud lavina (avalanche) u Teksasu? Ne, nema veze sa lavinom, osim možda lavinom emocija koju nose glavni likovi, Alvin (Rudd) i Lance (Hirsch). Atmosfera i narativ filma podseća na Becketta, na Čekajući Godoa, a Avalanche u naslovu je nekakav spoj imena Alvin i Lance, baš kao što je Godo spoj Gogoa i Didija, glavnih junaka drame. I još kada shvatimo da je Prince Avalanche re-make islandskog minimalističkog filma Either Way (2011), i da je reditelj bio jedan od viđenijih autora na indie-art sceni, sve počinje da smrdi na umetničarenje.

Ima i toga, i to dosta, ali ovde to ne smeta. Prince Avalanche spaja dve ključne stvari: ima atmosferu nedavne katastrofe u pozadini i dva uglavnom sama lika, dvojicu dijametralno suprotnih ličnosti upućenih jedno na drugo radi očuvanja fizičkog i mentalnog zdravlja. Uz njih dvojicu nije potrebna čak ni radnja u klasičnom smislu ređanja događaja, film se gleda sa pažnjom zbog njihovog razgovora, ponašanja, raspoloženja. Znači, teška egzistencijalistička drama, konačno?

I toga ima, možda i ponajviše od svega, ali pri jednom pogledu na njih dvojicu dramatična napetost opada: pred nama su dva tikvana, dva stereotipa osamdesetih. Alvin nosi brkove a la Fredy Mercury, drži se ozbiljno i nadmeno, kao čovek ko je u skladu sa prirodom, koji svog kolegu kojeg je poveo iz usluge (Lance je mlađi brat Alvinove devojke) gleda sa visine, jer Lance ne zna da postavi šator i očisti ribu i samo bi čitao stripove, drkao i pričao o ženskama u gradu. Lance je, sa druge strane, prestareli tinejdžer koji samo razmišlja o ženskama i flertovanju sa njima, fura frizuru kao mladi Jack Black i na posao je nateran čini se od kuće, ne bi li posle jednog leta relativne samoće u prirodi samom sebi nametnuo neku vrstu discipline.

Njih dvojica popravljaju milje i milje puta oštećenog u požaru, farbaju linije i postavljaju signalizaciju. Skoro sve vreme su sami, a jedini tip koga sreću je kamiondžija (LeGault) koji sa njima deli svoje pivo i neidentifikovanu žestinu od koje čovek pobrljavi (ima jedna važna scena sa tim). Naši vrli radnici se uglavnom prepiru, prve replike su svađe oko kasetofona. Alvin bi naučio nemački, jer se sprema na put ili preseljenje tamo. Lance bi poslušao neki tvrđi rock da se razmrda. To je naravno uvod, njih dvojica će se prepirati i podjebavati oko suštinskih karakternih razlika. Alvin se drži uštogljeno, kao da je ne-znam-kako odgovoran tip, a sa svojim glupim brkovima, konstantnim self-helpom i uštogljenim stavom je stereotip krelca. Lance kenja o ženskama i svojim uspesima koji su u najboljem slučaju stara slava, jer više nije u godinama kada se takve priče shvataju ozbiljno. I jedan i drugi su svesni da samo poziraju i samo čekaju da se jedan drugom otvore.

Iz vizuelne komponente filma prepoznaćemo uzore. Tu su Herzog i Malick najprimetniji, Prince Avalanche se odvija po njihovom ključu ispitivanja prirode i njene lepote i fragilnosti, ljudske psihe i veze između ta dva pojma. Indie i artistička estetika nije tu sama sebe radi, već pruža okvir za studiju karaktera i postavljanje temeljnih pitanja poput kako živeti sam sa sobom, a kako sa drugima. Zahvaljujući veštom i detaljnom scenariju i preciznoj režiji, mi ćemo za naše likove razviti neku vrstu simpatije ili empatije, prosto će nam prirasti srcu, takvi blesavi i oštećeni kakvi su. Put je tu metafora, oni ga moraju popraviti po službenoj dužnosti, ali moraju nekako „popraviti“ same sebe.

Film će, naravno, imati svoje komične momente i to u prilično blentavom smislu, što za Greena ne treba da čudi. Posle solidne art karijere sa niskobudžetnim filmovima, autor je tezgario po Hollywoodu i spetljao se sa ekipom koja radi ćorave stoner komedije (Seth Rogen, James Franco i ta ekipa iz This Is The End), čak je režirao njihovu „potpisnu“ komediju Pineapple Express. Na našu sreću, blesavljenje je ograničeno i ne uspeva da skrene film sa ozbiljne linije kojom ide.

A Godo? Naći ćemo ga, ako prihvatimo da Godo može biti usamljena starica koja je izgubila sve u požaru, govori sa blagim nemačkim akcentom i povremeno ispali neku elegičnu mudrost poput: „Sada je sve u prošlom vremenu“. Šalu na stranu, Prince Avalanche je inteligentan, dobro koncipiran i realizovan film koji ne bi valjalo propustiti. Krajem ove godine ili početkom sledeće će se pojaviti Greenov novi film Joe. Ostaje nam nada da će biti po kvalitetu blizu Prince Avalanche. To bi značilo da se Green vratio u svoje matične indie okvire i da mu ide odlično, a to treba pozdraviti.