Mayday

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Osamdesete kao dekada odjekuju karijerom autorskog tandema Džon Frensis Dejli – Džonatan Goldstin. Njihov prvenac Vacation (2015) bio je nastavak, rimejk i „ribut“ kultne komedije iz 80-ih, National Lampoons Vacation (1983). U filmu Game Night (2018) iskombinovali su duh After Hours (1985) s tipom drugarskog humora iz komedija 80-ih. Konačno, Dungeons & Dragons: Honor Among Thieves (2023) je filmska verzija društvene igre koja je 80-ih bila na vrhuncu popularnosti, a duh filma zadržao je duh načina na koji je igra igrana tokom navedene decenije.

Bilo je, dakle, pitanje vremena kada će neki svoj film zapravo postaviti u 80-te i to smo dobili s akciono-drugarskom Mayday koji nam se upravo ukazao na „strimingu“. Globalna filmska kritika je počela da se utrkuje s kojim će sve kultnim naslovima iz te dekade da ga uporedi, od Red Heat, preko Black Rain do Top Secret. Nije, uostalom, da Dejli i Goldstin za to nisu sami dali štofa obilatim referiranjem na Top Gun i špijunske i političke trilere onog doba. Međutim, u našoj regiji imali smo naslov čija se radnja mogla skoro doslovce prepisati i preraditi za potrebe ovog filma.

U pitanju je pomalo zaboravljeni Pad u raj Miloša Radovića iz 2004. godine. U njemu zagriženi rodoljub Ljubiša (Lazar Ristovski) uspeva da obori američki avion tokom NATO-bombardovanja 1999. godine i da zarobi njegovog pilota (Sajmon Lindon). Peripetija, međutim, nastaje kada se Ljubišina sestra Dušica (Branka Katić) u pilota zaljubi, pa se i Ljubiša prema njemu smekša, pa od tamničara postane pomagač u bekstvu.

Kod Dejlija i Goldstina je, međutim, preskočen rom-kom deo zapleta tako što je, u ovom slučaju, kćerka jednog od dvojice protagonista (Marija Bakalova) iz evidentnih razloga nezainteresovana za drugog protagonistu. Zbog toga njihova saradnja od početka počiva na drugim osnovama. Na koncu, ovo je više akcioni film, a manje komedija karaktera, a i zanatske kompetencije Dejlija i Goldstina se razlikuju od Radovićevih. Pa opet, poenta filma da lično prijateljstvo znači više od državnih politika, ma koliko se one međusobno objektivno razlikovale, ostala je očuvana.

Nakon što je uspeo da izvede manevar kojim je pomogao drugu iz eskadrona da se prizemlji na nosač aviona, mornarički pilot Troj Keli (Rajan Rejnolds) dobija tajni zadatak da u tandemu s još jednim pilotom špijunskim avionom preleti preko teritorije u dubini SSSR-a i uslika šta treba. Avion biva presretnut i oboren, Trojev kolega gine, a on uspeva da se na vreme katapultira negde duboko u ruskoj provinciji.

Čini se kao sreća u nesreći da ga je spasio Nikolaj Justinov zvani Nik (Kenet Brana), bivši agent KGB-a za ispitivanje i sadašnji pustinjak koji je entuzijasta za američku kulturu, od filmova (Top Gun), preko muzike (Brus Springstin) do politike (demokratija i ljudska prava). Pitanje koliko Troj može da veruje bivšem špijunu, naročito kada u potragu za njim krene nadobudni KGB-ovac Volkov (Marčin Doročinski), ali izgleda da nema izbora jer Nik jedini hoće, može i zna kako da mu pomogne.

Za svoje usluge, pak, želi azil u Americi za sebe i svoju kćerku, ali pitanje je koliko u datoj geopolitičkoj situaciji (godina je 1987, Hladni rat se bliži kraju, Gorbačov pokušava da reformiše Sovjetski Savez iznutra i pregovara s Reganom) Amerika sme da prizna da šalje svoje špijune u Sovjetski Savez i koliko sme da prihvati prebege sovjetskih špijuna... Čini se da nespretno uparen dvojac nema izbora nego da sarađuje, a Troj i Nik će putem naučiti dosta jedan o drugom, o zemljama sa suprotne strane konflikta, ali i o svojim zemljama i njihovim politikama.

S pozitivne strane, detalji perioda su solidno pogođeni, ruski likovi međusobno razgovaraju na ruskom jeziku (a ne na lošem engleskom s preglumljenim akcentom), a fotografija Berija Petersona i montaža Džejmi Gros i Džona Lija su dovoljno glatke i dinamične da se čini da je film stalno u pokretu i da nema praznog hoda. To je priličan uspeh za „striming“-film koji se po pravilu gleda usput, ali sve troje su stalni saradnici dvojca, i deluje da svi znaju šta treba činiti.

S negativne, pak, imamo standardne boljke striminga kao koncepta, odnosno potrebu da se „crta“ ono što bi trebalo da se podrazumeva svakom fokusiranom gledaocu s predznanjem bilo iz istorije, bilo iz filmova, kao i potrebu da se na mahove gledalačka pažnja privlači veštačkim putem. Tu dolazimo do problema Rajana Rejnoldsa i njegove glume kao takve: izgleda da je on toliko ušao u određeni tip likova u rasponu od iritantnih akcionih komičara do Dedpula da mu je sada već teško, ako ne i nemoguće, da iz toga izađe. Možda nije samo do glumca, već i do filmskih autora i studija koji više ne znaju kako da ga drugačije upotrebe, a Dejli i Goldstin pritom i propuštaju priliku da bolje razviju epizodne likove i razigraju glumce koji ih igraju.

Srećom, stvar vadi Kenet Brana, zaista školovan, multi-talentovan i slojevit glumac koji pritom zna da razmišlja i kao autor. U rukama nekog drugog, bradati Nik bi ispao kao karikatura – hibrid između drvoseče i Raspućina ili, pak, kao generički akcioni čiča iz B-filmova. Međutim, Brana uspeva da mu udahne nešto ličnosti i duše, pa se zbog toga i isplati pogledati Mayday.