Verity

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Filmovi nam dosta često serviraju pojednostavljene, stereotipne i ultimativno pogrešne predstave umetnika. Tako, primera radi, imamo napaljene i perverzne slikare, autistične ili traumatizovane muzičare i egoistične glumce. Najgore je ipak rezervisano za kapriciozne, lude pisce koji ili zavise od inspiracije ili lažu, odnosno izmišljanjem manipulišu istinom za život. U toj slici se često gubi ona osnovna mehanika da, kada se nešto radi za novac ili da se ispuni ugovor, to nešto postaje posao.

Verujte nekome ko piše za život, stvari su dosta manje mistične. Urednik naruči članak za novine, magazin, portal ili radio imajući u vidu svoju publiku i na novinaru, kritičaru, kolumnisti je da to ispuni u zadatim okvirima. Nema tu puno laganja i izvrtanja istine, a često ni inspiracije: to je pre svega zadatak, posao koji treba obaviti.

Dobro, lako za nas koji po zadatku „mrčimo“ stvarnu ili virtuelnu hartiju, pa i za akademce i akademike koji pišu na (samo-)zadate teme. Naš najveći greh je najčešće rastezanje i razvlačenje nečega što bi se moglo da stane u dve-tri reči ili rečenice na dve-tri strane. Stvari, međutim, nisu naročito različite ni u „ozbiljnoj“ književnosti.

Izadavačke kuće imaju svoje urednike koji moraju da zadovoljavaju potrebe publike i tržišta, pa i pisci danas češće pišu po narudžbini, a ređe po inspiraciji. Naravno, među njima, kao i u svakoj umetnosti, ima i onih „pravih“, nezavisnih i nedodirljivih umetnika koji ne trpe sufliranje, ali oni često moraju da prave druge kompromise i ispunjavaju zadatke poput književnih večeri i turneja, po čemu se ne razlikuju puno od masovno proizvedene, „pakovane“ književnosti koja se dobro prodaje od knjižara do supermarketa, trafika i aerodromskih štandova.

Za te, najčešće, krimiće i ljubiće postoji sijaset manje ili više pežorativnih izraza od kojih je najsvežiji upravo „aerodromska literatura“. Protagonistkinja filma Verity, stvarna, a ne naslovna, u jednom trenutku će reći da takvu literaturu ne čita i to će biti jedan od nekoliko samosvesnih momenata koji su u film utkali reditelj Majkl Šouvolter i scenarista Nik Antoska. Film je, ironije li ili ne, upravo adaptacija jednog popularnog bestselera Kolin Huver čija se dela u poslednje vreme često adaptiraju za veliki ekran.

Ovde nemamo jednu, nego čak dve spisateljice: naslovnu cenjenu autorku popularnih krimića Veriti Kroford (En Hetavej) i našu protagonistkinju, još uvek neproslavljenu spisateljicu krimića Louen (Dakota Džonson). Zaplet igra na kartu misterije koja uključuje posao pisca iz senke, ljubavni trougao između dve spisateljice i Veritinog muža Džeremija (Džoš Hartnet) i „kuću na osami punu tajni“ od kojih je najveća pozadina tragedije u kojoj su supružnici izgubili svoju kćer, te nesreće koju je Veriti doživela i zbog koje joj je potreban pisac iz senke da dovrši njeno delo. Recimo samo da su Veritini krimići atipični po tome što ona pripoveda iz perspektive zločinca čime ona propituje i subvertira devet moralnih principa, što nešto naivniju Louen može navesti na krivi trag, naročito kad potonja pronađe USB s dnevnikom prethodne u kojem ona otkriva početke svoje veze s Džeremijem i svoje spisateljske karijere, ali i svoja negativna osećanja po pitanju materinstva i dece.

Reklamiran kao erotski triler na talasu prošlogodišnjeg hita The Housemaid (Pol Feig), Verity dosta zavisi od „napaljivosti“, ali i od preokreta, misterije i manipulacije istinom. Uostalom, ime romana, filma, pa i glavne junakinje nije nimalo slučajno izabrano – taj engleski formalizam francuskog i latinskog porekla upravo označava istinu, preciznost i vernost stvarnosti. Po tom pitanju, i autorica „mračnih ljubića“ kao što su to bili It Ends With Us, Regreting You i Reminders of Him (da navedemo samo one koji su dobili filmske adaptacije poslednjih par godina), ali i scenarista i reditelj sve karte bacaju upravo na to, dok aspekt seksipila ostaje kalkulantski podigran. Seksa ima, ali on je po pravilu u odeći i snimljen da deluje sterilno u lovu na cenzorske rejtinge, dok je jedna jedina scena „meke“ golotinje ubačena u okvir košmarnog sna. Možda se tu radi o subverziji i svesti o tome da je Dakota Džonson postala slavna zbog filma Fifty Shades of Gray, inače adaptacije još jednog komada „treš“-literature u fahu mračne romanse, ali verovatnije je da se ipak računalo s time koliko se isplati čačkati u puritanstvo savremenog Holivuda.

Što se misterije i njenog izlaganja tiče, ni tu se Antoska i Šouvolter nisu proslavili makar sa sakrivanjem tragova verovatno posejanih već u izvornom romanu. (Lično, ne bih znao, jer, kao i Louen, i ja izbegavam „aerodromsku literaturu“.) Jednostavno rečeno, prosede, pa i prvi, glavni preokret nije teško pogoditi, i toga su svesni i njih dvojica. Upitno je, međutim, koliko ima smisla golicati maštu gledaoca po pitanju preokreta najavljujući ga s nekoliko hororičnih prepada, pa onda isporučiti baš ono što se očekuje.

Opet, možda je u pitanju ironijski odmak i demonstracija nekog pomerenog smisla za humor autorskog dvojca na način da namerno zamajavaju gledaoce. Antoska možda nema takav pedigre kao televizijski producent i scenarista za horor-filmove, ali Šouvolter je radio u domenu komedije i kao glumac i kao autor. Uostalom, scena u kojoj se još pre ugovorenog posla Louen i Džeremi upoznaju (ona ostaje zabezeknuta nakon što pred njenim očima vozač pokupi i na mestu ubije biciklistu, a ona biva zalivena krvlju, dok joj on priskače u pomoć kao da je to scena koju viđa svakodnevno na pešačkim prelazima), kao i scene Veritinih intervjua u kojima se imitira stil zastarelih televizijskih emisija „za domaćice“ i savremenih podkasta, ukazuju na to.

Bilo kako bilo, ti samosvesni momenti i možda podmetnuti komentari će stvar relaksirati samo na određeno vreme, jer sam zaplet toliko mulja i pati od nedostatka elementarne logike, kako životne (ovako nešto je prošlo redom kroz ruke osoba koja se vrlo retko sreću s decom i pitanjima roditeljstva da možemo tvrditi da ih ne poznaju dovoljno), tako i one interne. Samim time, uverljivosti filma je potpisana smrtna presuda, budući da se autori na kraju nalaze pred izborom da puste sve da ode bestraga ili da pokušaju da nas „predriblaju“ s viškom oštrih preokreta i samim time viškom krajeva kako bi misteriju veštački održali u životu i trajanje rastegli na oko dva sata.

Glumci, doduše, pokušavaju da spasu stvar. Naravno, ne Dakota Džonson, budući da rezervisanost njenog lika dok se ne „napali“ savršeno oslikava glumičinu bezizražajnost, dok joj je igranje napaljenosti inherentno još od filma koji ju je proslavio. Za En Hetavej znamo da je tip glumice koja daje sve od sebe u svakom filmu, ali i da zna da pretera kako bi „nadglumila“ svoje partnere u filmu i svoje glumačke uzore. Ovde joj je otežavajuća okolnost što su joj u „realnom vremenu“ smanjene mogućnosti izraza, pa većinu „mesa“ ima u flešbek-sekvencama čija je svrsishodnost upitna. Iako deluje kao foto-robot sastavljen iz Ričarda Gira, Vojina Ćetkovića i Vorena Outsa, Džoš Hartnet ovde zapravo ima najviše posla – Džeremi je tip lika koji u sebi nosi i stoicizam i gospodske manire i skriveno nezadovoljstvo i misteriju s lagano sociopatskim tonovima. On posao odrađuje prilično dobro, čak dosta bolje nego što film zaslužuje.

Na kraju, Verity deluje kao posao koji nije obavljen do kraja iz prostog razloga što se u njega nije ušlo s jasnom idejom šta i kako treba to nešto uraditi. Zapravo, kao da su Nik Antoska i Majkl Šouvolter tu i tamo imali neke šta bi oni napravili od materijala, da bi započeli da to istražuju, pa onda naprasno odustali. U nekom drugom primeru, možda bismo i mogli da kažemo da je šteta što film izneverava očekivanja, ali ovde imamo primer da od određenih stvari pita ne biva.