31.5.22

Lista - Maj 2022.

 


Ukupno pogledano: 57 (50 dugometražnih, 7 kratkometražnih)
Prvi put pogledano: 43 (38 dugometražnih, 5 kratkometražnih)
Najbolji utisak (prvi put pogledano): The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic / Sokea mies joka ei halunnut nähdä Titanicia
Najlošiji utisak: The City and the City / I poli ke i poli


*ponovno gledanje
**kratkometražni
***srednjemetražni
**(*)kratkometražni, ponovno gledanje

objavljene kritike su aktivni linkovi

datum izvor Naslov na Engleskom / Originalni naslov (Reditelj, godina) - ocena/10


01.05. festival Upurga (Ugis Olte, 2021) - 5/10
01.05. festival Journey to the Sun / Viagem ao Sol (Susana de Sousa Dias, Ansgar Schäfer, 2021) - 6/10
01.05. festival The City and the City / I poli ke i poli (Christos Passalis, Syllas Tzoumerkas, 2022) - 3/10
**02.05. festival Newsreel 670 - Red Forests / Obzornik 670 - Rdeči gozdovi (Nika Autor, 2022) - 7/10
02.05. festival Newsreel 80 - Metka, Meki / Obzornik 80 - Metka, Meki (Nika Autor, 2021) - 7/10
**03.05. festival Big (Daniele Pini, 2021) - 7/10
**03.05. festival Amygdala / Amygdali (Maria Hatzakou, 2021) - 7/10
04.05. festival Hatching / Pahanhautoja (Hanna Bergholm, 2022) - 7/10
*05.05. festival Factory to the Workers / Tvornice radnicima (Srđan Kovačević, 2021) - 7/10
*05.05. festival Museum of the Revolution / Muzej revolucije (Srđan Keča, 2021) - 7/10
*05.05. festival Dida (Nikola Ilić, Corina Schwingruber Ilić, 2021) - 7/10
*05.05. festival The Staffroom / Zbornica (Sonja Tarokić, 2021) - 8/10
*05.05. festival Looking for Venera / Në kërkim të Venerës (Norika Sefa, 2021) - 8/10
*05.05. festival The Hill Where the Lionesses Roar / La colline ou rugissent les lionnes / Luaneshat e kodres (Luana Bajrami, 2021) - 7/10
**(*)05.05. festival Displaced / Pa vend (Samir Karahoda, 2021) - 9/10
**(*)05.05. festival Penalty Shot / Kazneni udarac (Rok Biček, 2021) - 9/10
**05.05. festival Snow White / Snjeguljica (Lana Barić, 2022) - 7/10
**05.05. festival Kids on the Moon (Dinko Draganović, 2022) - 7/10
05.05. festival Silent Land / Cicha Ziemia (Aga Woszczynska, 2021) - 7/10
06.05. festival Runner / Begike (Andrius Blaževičius, 2021) - 8/10
*06.05. kino H-8... (Nikola Tanhofer, 1958) - 9/10
*07.05. kino Official Competition / Competencia oficial (Mariano Cohn, Gastón Dupart, 2021) - 7/10
09.05. festival Playground / Un monde (Laura Wendel, 2021) - 8/10
10.05. kino Seance (Simon Barrett, 2021) - 4/10
11.05. video 7 Prisoners / 7 Prisoneiros (Alexandre Moratto, 2021) - 8/10
11.05. kino The Bad Guys (Pierre Perifel, 2022) - 6/10
12.05. festival Inexorable (Fabrice du Welz, 2021) - 8/10
12.05. kino Doctor Strange in the Multiverse of Madness (Sam Raimi, 2022) - 5/10
*15.6. festival Working Class Heroes / Heroji radničke klase (Miloš Pušić, 2022) - 6/10
16.05. festival House Arrest / Delo (Aleksey German Jr, 2021) - 7/10
16.05. festival Camouflage / Camuflaje (Jonathan Perel, 2022) - 8/10
16.05. festival The Cathedral (Ricky D'Ambrose, 2021) - 5/10
16.05. festival The Hole / Il buco (Michelangelo Frammartino, 2021) - 7/10
17.05. video On the Count of Three (Jerrod Carmichael, 2021) - 8/10
17.05. festival Myanmar Diaries (The Myanmar Film Collective, 2022) - 5/10
17.05. festival Mutzenbacher (Ruth Beckermann, 2022) - 8/10
17.05. festival The Inheritance (Ephraim Asili, 2020) - 4/10
18.05. festival Dogwatch (Gregoris Rentis, 2022) - 7/10
18.05. festival Krai (Alexey Lapin, 2021) - 7/10
18.05. festival All Light, Everywhere (Theo Anthony, 2021) - 3/10
19.05. kino Operation Mincemeat (John Madden, 2021) - 7/10
19.05. festival The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic / Sokea mies joka ei halunnut nähdä Titanicia (Teemu Nikki, 2021) - 9/10
19.05. festival El Planeta (Amalia Ulman, 2021) - 7/10
19.05. festival A demain mon amour (Basile Carré-Agostini, 2021) - 6/10
*19.05. festival The Great Movement / El gran movimiento (Kiro Russo, 2021) - 7/10
*20.05. festival 107 Mothers / Cenzorka (Peter Kerekes, 2021) - 7/10
*20.05. festival Unclenching the Fists / Razzhimaya kulaki (Kira Kovalenko, 2021) - 6/10
20.05. festival The Tale of King Crab / Re Granchio (Alessio Rigo de Righi, Matteo Zoppis, 2021) - 6/10
21.05. festival The Novelist's Film / So seol ga ui Yeong-hwa (Hong Sang-soo, 2022) - 3/10
21.05. festival How to Save a Dead Friend (Marusya Syroechkovskaja, 2022) - 8/10
21.05. festival Fire / Avec amour et acharnement (Claire Denis, 2022) - 4/10
22.05. festival I Want to Talk About Duras / Vous ne désirez que moi (Claire Simon, 2021) - 6/10
22.05. festival Le nature (Artavazd Peleshian, 2019) - ?/10
24.05. video Some Like It Rare / Barbaque (Fabrice Eboué, 2021) - 7/10
26.05. video You Won't Be Alone (Goran Stolevski, 2022) - 8/10
26.05. kino Firestarter (Keith Thomas, 2022) - 4/10
31.05. kino Memory (Martin Campbell, 2022) - 5/10

Some Like It Rare / Barbaque

 kritika objavljena na XXZ



2021.

Režija: Fabrice Eboué

Scenario: Fabrice Eboué, Vincent Solignac

Uloge: Fabrice Eboué, Marina Fois, Jean-François Cayrey, Virginie Hocq, Lisa De Couto Texeira, Victor Meutelet, Stéphane Soo Mongo, Colette Sodoyez

 

Kako ćete u grupi ljudi prepoznati vegana? Prosto, reći će vam šta je jer neće izdržati da ostane tiho, a verovatno će vam održati i predavanje s visoke moralne pozicije o tome kako ste vi lično ubica ili makar saučesnici u ubistvu i masakru jadnih i nedužnih životinja. Svako pravilo ima i izuzetke, naravno, ali vredi spomenuti da su vegani često na meti šala mesojeda, određenim delom sasvim zasluženo. Ali šta kad se vegani fizički nađu na meti mesojeda kojima kanibalizam nije stran ili ga makar nisu svesni?

Horor-komedija koje se na ovaj ili onaj način vrte oko (nesvesnog) kanibalizma nije nedostajalo u filmskoj istoriji, još manje u „palp“ literaturi, a ponajmanje u urbanim legendama, od engleskih viktorijanskih „Penny Dreadful“ izdanja preko nemačkih legendi o Carlu Grossmanu i Karlu Denkeu koji su, svaki za sebe, navodno prodavali ljudsko meso, pa do filmskih adaptacija u različitim registrima, od kojih je verovatno najintrigantnija Delicatessen (1990) Marca Caroa i Jean-Pierrea Jeuneta. Najnoviji uradak glumca, komičara i filmskog autora Fabricea Ebouéa, Some Like IT Rare, nastavlja se na taj niz, možda s manje istaknutim dizajnom nego Delicatessen, ali zato s isukanom satiričnom oštricom.

Protagonisti filma su nesrećni bračni par, mesar Vincent (igra ga sam Eboué) i njegova smorena supruga Sophie (Fois). Posao ne ide dobro, radnja polako propada jer nije ni dovoljno ekskluzivna da privuče bogatu klijentelu, niti je Vincent toliko ne-etičan da prodaje hormonalno tretirano meso kao u supermarketima, želja među njima se ugasila, prijatelji (Cayrey i Hocq) im trljaju so na ranu svojim skorojevićkim hvalisanjem, a Sophie noći provodi gledajući „true crime“ emisije o serijskim ubicama, što je siguran znak depresije. Povrh toga, njihova radnja će se naći na meti napada militantnih veganskih aktivista.

Pravi zaplet počinje kada Vincent slučajno prepozna jednog od njih, onog kojem je tokom napada uspeo da skine masku, i kada u napadu besa pregazi na putu. Njegov plan da telo iskasapi i malo-pomalo ga se reši usled zabune propada: butka završi na stalku za šunku, a mušterije polude za novim mesom za koje Vincent smisli alternativno ime („iranska svinjetina“) i neverovatnu priču o sačuvanoj malobrojnoj pasmini svinja koja je naporima nekih farmera preživela revoluciju 1979. godine i pokolj koji je usledio. A kad tržište traži, trgovac mora da ponudi, pa Vincent i Sophie moraju da krenu u lov na svoju robu, a ni oni, naročito Sophie, nisu imuni na čari novog tipa mesa koje imaju u ponudi.

Mesarsko-veganske šale zapravo su najuspelije u filmu, možda upravo zbog toga kako su i koliko elaborirane, od toga da ipak treba naći podgojene vegane, što nije uvek najlakše, po tome da se vegani od ostalih ljudi razlikuju upravo zbog svoje dijete (i životinje koje pod normalno jedemo se hrane veganski, zar ne?) i sve u tom stilu. Naravno, pošto je reč o čvrstom žanrovskom okviru komedije, neke repeticije su neizbežne, ali one su izvedene relativno vešto da ne opterećuju ritam filma.

Do određenih problema, međutim, dolazimo kada Ebouéove komičarske ambicije skrenu na stranu šire društvene satire koja u njegovoj izvedbi postaje pomalo neukusno „širokopotezna“ i oslonjena na najopštija od opštih mesta. Autor to ipak uspeva da „ispegla“ trećim, psihološkim aspektom, u čemu je ključan razvoj dvoje protagonista. Vincent od početka do kraja ostaje u tipu „beta“-muškarca, dok Sophie odlazi u smeru psihopatije, a glumačka hemija između Ebouéa kojem leže ti pristojni, nesnađeni likovi koji se tek u nekim momentima ohrabre, i Marine Fois je na zavidnom nivou da iznese ceo film, dok Eboué s pozicije reditelja upotrebljava tuđe oprobane trikove da Some Like It Rare ni u jednom trenutku ne deluje razvučeno i dosadno. Pa bili vi vegani, vegetarijanci ili mesojedi...


27.5.22

Operation Mincemeat

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda


Drugi svetski rat i dalje služi kao inspiracija i za stvari sasvim životne, i za umetnost u raznim oblicima, pa i za film.

Ratova kasnije nije manjkalo do dana današnjih, i o njima je snimljeno dosta filmova, ali Drugi svetski je sam po sebi nešto posebno, možda kao poslednji rat u kome se znalo „ko je ko“, odnosno ko je šta zastupao i ko se protiv koga borio i zašto (fašizam i antifašizam), pa se oko njega herojski narativ sam nameće. Sad, znamo li zaista ili samo mislimo da znamo?

I u takvom ratu, odnosno oko takvog rata u kome je navodno sve jasno (mada nas tu istina demantuje tako da rat postaje predmet raznih revizija čak i u bazičnom smislu ko je u njemu pobedio), postoje priče koje još nisu ispričane. Ili makar nisu dovoljno. A neke od njih bi čak mogle da budu i ključne. Operacija Mleveno meso je svakako jedna od njih i kao takva je sasvim legitiman predmet za ratnu dramu Džona Medena pod nazivom ,,Operation Mincemeat“ koja nam se ukazala na Netfliksu nekoliko dana pre „uplovljavanja“ u bioskope.

Za početak, podsetimo se istorije. Jedan od prvih frontova na kojima su saveznici odneli totalnu pobedu nad silama Osovine bio je onaj južni, u severnoj Africi, što je obezbedilo dalji tok događaja u vidu invazije na Italiju, kasnije i Normandiju, pa sve do pada Berlina. Onda pogledajmo geografsku kartu Sredozemlja i prisetimo se da je Adolf Hitler možda bio arogantan, ali da svakako nije bio ni slep ni glup da ne vidi da je udaljenost između Tunisa i Sicilije toliko mala da je za pretpostaviti da će iz tog pravca ići sledeći saveznički napad. Opet, u noći između 9. i 10. jula 1943. godine, obala Sicilije bila je gotovo nebranjena. Zašto?

Priča kaže sledeće... Da se na obali neutralne Španije, gde su obe zaraćene strane imale razgranate i funkcionalne mreže, pojavio leš ubijenog britanskog oficira, u čijoj su tašni nađeni dokumenti o planovima savezničkih sila za desant na Grčku. Sve je, naravno, bilo lažno: oficir je zapravo bio skitnica i umro je u Londonu, a ne u ratnim operacijama, a „dokumenti“ su bili čisti falsifikat. Nemci su, međutim, „zagrizli udicu“ i utvrdili se na mesto gde im zapravo nije pretila opasnost.

To je bila operacija Mleveno meso: potvrda da su špijunske igre ponekad važnije i više odlučujuće od bitaka na terenu. Sama operacija nije nepoznata, a i teško da može biti usled tolike bizarnosti. O njoj su pisane knjige, a po nekim njenim delovima i „pod-zapletima“ su snimani i filmovi.

Međutim, Medenov ,,Operation Mincemeat“, nastao kao ekranizacija nefikcijske knjige Bena Mekintajera, prvi je takav uradak koji operaciju sagledava „u totalu“. Usput uspeva i da nas ponegde iznenadi...

Prvo iznenađenje je identitet našeg naratora. U pitanju je Ijan Fleming (igra ga glumac i pevač Džoni Flin), kreator književnog serijala od Džejmsu Bondu, kojem su špijunske igre i podvale kojima je svedočio kao službenik obaveštajne službe. Možda je upravo ova operacija bila inspiracija za one neverovatnije delove knjiga o agentu 007.

Ključnu ulogu u operaciji, međutim, igrala su druga dva muškarca, kao i dve žene. Glavnokomandujući je bio Juan Montagju (Kolin Fert), a ideja u neku ruku potekla od Čarlsa Čolmondelija (Metju Makfejden). Njih dvojica su zapravo nepoverljivi jedan prema drugome, uz određenu dozu rivalstva i sumnji, ali su spremni da za operaciju ovog tipa razlike ostave po strani.

Sad, kako neverovatna priča mora da bude elaborirana i zapravo koherentna da ne bi bila odbačena od poslovično pedantnih Nemaca, tu na scenu stupa ženski deo ekipe. Penelopa Vilton igra iskusnu službenicu Hester Leget koja je bila odgovorna za dobar deo kreacije lažnog identiteta kapetana Vilijama Martina za leš koji nosi dokumenta. A u priču je iz pozadine ušla i Džin Lesli (Keli Mekdonald), prvo time što je posudila svoju fotografiju koja daje lice Vilijamovoj izmišljenoj devojci Pameli, a onda dopisujući zajedno s Juanom pozadinsku priču o njih dvoje. Dok se izmišljena ljubavna priča piše i izmišlja, ona prava između Juana i Džin preti da bljesne i ugrozi i operaciju i njihove karijere i reputacije, tim pre što je ona udovica, a on je ženu poslao u izbeglištvo u Ameriku.

,,Operation Mincemeat“ baš je onakav film kakav očekujemo od ratne tematike, dramskog, pa čak i dokudramskog pristupa, ali i od reputacije Džona Medena najpoznatijeg po vrlo klasičnim, čak konzervativnim filmovima kao što su ,,Shakespeare in Love“ (1998) i ,,Captain Corelli‘s Mandolin“ (2001).

U pitanju je, dakle, ispoliran, engleski nepretencioznan film pun poštovanja sa posebno studioznim okom za detalje perioda koji čine njegovu teksturu bogatom. Medenova režija je zgodno bešavna i potpuno u funkciji usmeravanja pažnje na priču, dok fotografija Sebastijana Blenkova hvata detalje scenografije Džona Pola Kelija i Andree Fleš, koji na izuzetan način rekreiraju detalje vremena (ratno) i mesta (od kišnog Londona do sunčane Španije).

U našem fokusu su, pak, glumci koje Meden izvrsno usmerava i između kojih se javlja uverljiva i ubedljiva hemija bez potrebe za prenaglašavanjem. Zato bez problema kupujemo rivalstvo između Juana i Čarlsa koje je ukroćeno i pravilima službe i dubljim osećajem patriotske dužnosti. Ali i ljubavnu priču koja bi, da je drugačije osmišljena i izvedena, bila čisti višak. Pod Medenovom kontrolom i u izvedbi sjajnih Kolina Ferta i Keli Makdonald, ta ljubavna priča je diskretna, setna, od početka do kraja motivisana prijateljskim i pokroviteljskim osećajima pre nego romantičnim, i kao takva služi da obogati emocionalnu teksturu filma.

Problem sa tim upadljivo pristojnim filmovima punim poštovanja ponekad zna biti upravo ta njihova pristojnost i poštovanje prema temi koje ih sputava da se razmahnu. To vredi i za ,,Operation Mincemeat“, što se posebno oseti u scenariju Mišel Ešford, kojem možda ne nedostaje humora i emocije, ali mu nedostaje nekog akcenta i „udara“ u pojedinim momentima. Dva su potencijalna razloga za to: prvi bi bio scenaristkinjino televizijsko poreklo, a drugi dokumentarno poreklo izvorne knjige.

Mišel Ešford i Džon Meden nisu uspeli do kraja da „razigraju“ tu istinitu priču koja je sama po sebi čudnija od bilo čega što bi se moglo izmisliti. Ali u svom fahu istorijski korektnih ratnih drama, ,,Operation Mincemeat“ je sasvim solidan film.

26.5.22

The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic / Sokea mies joka ei halunnut nähdä Titanicia

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda


Verovatno da ne postoji grublja i malicioznija pogreška, od tvrdnje da su osobe s invaliditetom zapravo osobe s posebnim potrebama.

To čak i logički ne štima: potrebe koje imaju (za samostalnošću, društvom, ljubavlju, zabavom) su sasvim normalne i ni po čemu posebne. Sa druge strane, put za njihovo zadovoljavanje je duži, teži i zaobilazniji, pa zahteva poseban trud i od njih samih, i od njihove neposredne okoline, i od društva.

Zašto bi slepa osoba bila zakinuta za iskustvo uživanja u filmovima? Zašto u tome ne bi imala neke određene preference, poput, recimo, filmova Džona Karpentera ili Džejmsa Kamerona? Zašto ne bi, kao i svaka druga osoba, imala pravo da apriorno i bez gledanja mrzi neki film, recimo Kameronov ,,Titanic“ (1997), jer ga smatra izdajom svega za čime je autor stajao?

Sa ovim pitanjima ući ćemo u najnoviji uradak finskog režisera i velikog filmofila Temua Nikija, ,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“. Niki je samouki autor koji se praksirao na video-spotovima i kratkim filmovima, i koji je pre ovog filma kreirao lokalnu hitičnu TV seriju i tri filma od kojih je s poslednjim, naslovom ,,Euthanizer“ (2017), izašao i na globalnu pozornicu kao autor finskog kandidata za Oskara. Njegov se izraz može opisati kao hibrid žanrovskog, dramskog i crnohumornog, uz obilje referenci i nekoliko dodirnih tačaka s uracima „finskog čudačkog talasa“ (,,Finnish Weird Wave“). ,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“ premijeru je imao prošle godine u Veneciji, u novom programu ,,Orizzonti Extra“, gde je osvojio nagradu publike, a na festivalskoj turneji je zaigrao i na Crossing Europe festivalu u Lincu.

Niki film otvara scenom sna u kojoj muškarac trči, i na tu scenu će se vraćati i produbljivati je. Nakon toga, u vizuelno vrlo neobičlnoj sekvenci sačinjenoj od dugih, neprekinutih vožnji kamerom iz blizine, uz zaslepljujuću svetlinu i izrazito plitki fokus kamere Sari Altonen, koji pozadinu kadra ostavlja potpuno mutnom, upoznajemo se s našim protagonistom Jakom (Petri Poikolainen). On pati od multiple skleroze, zbog koje je slep i paralizovan od struka naniže.

On u svom malom stanu živi svojevrsni „Dan mrmota“ koji se sastoji od ustajanja uz muku, podsetnika da treba da uzme tablete, smarajućih telefonskih poziva njegovih roditelja, poseta patronažne medicinske sestre i skrbnice koju on u crnohumornoj i filmofilskoj maniri „krsti“ Vilks ili Rečid, te trenutaka opuštanja uz medicinsku marihuanu, dok ga susedi olajavaju, pretpostavljajući da je njegov invaliditet posledica pijanstava u prošlosti.

Jedino što razbija tu rutinu su telefonski razgovori sa prijateljicom Sirpom (Marjana Maijala) koja se, pak, nosi sa bolešću koja joj uzrokuje teške bolove. Njih dvoje se nikada nisu upoznali uživo, i žive u različitim gradovima („udaljenost od 100 kilometara je kao udaljenost od milion svetlosnih godina“, kaže jedna replika njihovog razgovora), ali njihovo prijateljstvo i njihova veza je stvarna. Sve dok Jako ne dođe na ideju da promeni dva taksija i jedan voz i dođe joj u posetu, za šta mu, po njegovom izračunu, treba pomoć „petoro neznanaca“.

Iako mu je humor pomalo crn (dosta tipično za Fince), a filmski ukus gravitira ka mračnijim i manje sentimentalnim žanrovima, za Jakoa možemo reći da je simpatičan i vedrog duha, zbog čega može računati da će pomoć dobiti čak i od nepoznatih ljudi. Opet, osim dobrih ljudi, ima i onih koji su spremni svaku slabost iskoristiti i koji u tome ne prezaju ni od čega. Očekivano, stvari ne kreću po planu na njegovom putu, pa će se on naći u opasnosti bez garancija preživljavanja. Njemu, pak, preživljavanje kao takvo ne znači ništa ako ne upozna Sirpu...

Ma koliko se Nikijevi filmovi činili ekstravagantnim i neobičnim, zapravo su puni duha, srca i iskrene humanosti. ,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“ po tome nije izuzetak, već pre radikalni ekstrem, kako po pitanju prenosa tog osećaja nemoći i osujećenosti s kojim se suočavaju osobe s invaliditetom na gledaoce, tako i zbog duboko humane poente, zbog čega bismo čak mogli da ga nazovemo i ultimativnim romantičnim filmom.

Nikijev scenario baziran je na istraživanju i posrednim iskustvima, režija je apsolutno posvećena efektu i dubokim emocijama koje film uspeva da generiše od početka do kraja, humorni momenti se smenjuju s potresnima, ali bez sažaljevajuće sentimentalnosti, vešto su kalibrirani i znalački raspoređeni. O sinergiji s direktorkom fotografije i s dizajnerima zvuka je izlišno govoriti, oni nas pod Nikijevom dirigentskom palicom transponuju direktno u srce i u um našeg protagoniste.

Ovakvi filmovi bi u nekoj drugoj varijanti znali da budu zamka za glumca koji bi bio primoran da igra nešto što mu je posve nepoznato, čak i teško zamislivo, a ultimativno dostignuće bi mu bila relativno verna i respektabilna imitacija koja ne bi nikog uvredila. Nažalost, Petri Poikolainen ne treba puno da glumi: on i sam pati od multiple skleroze, zbog čega je dvadeset godina bio odsutan s velikih i malih ekrana. Opet, Jako nije neka fikcionalizovana verzija glumca (premda je Temu Niki imao svog prijatelja u vidu za glavnu ulogu verovatno još i pre nego što je počeo da piše scenario), niti je njegova ekstenzija, već je punokrvni i pomno interpretirani filmski lik.

,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“ je svakako značajan film, i to na više nivoa, i kao film koji detaljno i dubinski predstavlja invaliditet i kao film koji ruši tabu da osoba sa invaliditetom može da bude aktivni glumac ili glumica. Pored toga je na svakom izvedbenom planu ovo jedan od onih retko pažljivih, odmerenih, inteligentnih i humanih filmova koji će još dugo ostati s gledaocima.

24.5.22

On the Count of Three

 kritika objavljena na XXZ



2021

režija: Jerrod Carmichael

scenario: Ari Katcher, Ryan Welch

uloge: Christopher Abbott, Jerrod Carmichael, Tiffany Haddish, J.B. Smoove, Lavell Crawford, Henry Winkler


Poremećaj u lancima distribucije filmova više ne možemo gledati kao poremećaj, odnosno kao prolazni trend, već kao nešto što je tu da ostane za duži vremenski period, ako ne i za stalno. Možda su se komercijalni filmovi vratili u kino-dvorane, ali i kod njih su rokovi dok se ne pojave na „streaming“ platformama skraćeni. Filmovi nezavisne produkcije retko dolaze u bioskope, a to važi čak i za one s nekom određenom festivalskom reputacijom. Poslednji primer u nizu je On the Count of Three, film koji je dobio dobre kritike na prošlogodišnjem Sundance Festivalu, a koji i pored toga nije uspeo da osigura festivalsku turneju i bioskopsku distribuciju pre izlaska na internetu.

U pitanju je dugometražni igrani prvenac renesansne ličnosti američke „indie“ scene, Jerroda Carmichaela. Carmichael je po osnovnoj struci glumac, ali je i komičar, pisac, producent i reditelj aktivan na različitim projektima, od televizijskih komičnih serijala do kratkometražnih dokumentaraca. Za svoj dugometražni i igrani prvenac je angažovao dvojicu svojih saradnika na ranijim projektima, Arija Katchera i Ryana Welcha, da napišu scenario, sebi je dodelio do-glavnu (ili bolje rečeno drugu glavnu ulogu u filmu), a za glavnu je izabrao Christophera Abbotta, glumca sa izuzetnom reputacijom i brojnim ikoničkim ulogama na „indie“ sceni.

On the Count of Three počinje sa scenom koja bi nas mogla navesti na krivi trag da posumnjamo da se ovde radi o nekakvoj nezavisnoj kopiji akcionih spektakala, ili o laganoj, kontrolisanoj parodiji na iste. Dvojica muškaraca, jedan crnac i jedan belac, drže pištolje uperene jedan u drugog na kratkoj distanci i broje do tri. Cilj, međutim, nije uplašiti „protivnika“, već izvršiti samoubistvo koristeći jedan drugoga za povlačenje obarača. Njih dvojica su, dakle, prijatelji, a očito je da im je ovaj improvizovani plan suicidalnog pakta pun rupa.

Za scenu se ispostavlja da je „flash forward“ kada jednog od njih, Kevina (Abbott) vidimo na psihoterapiji koja je po svoj prilici mandatorna. Saznajemo da Kevin ima istoriju pokušaja samoubistava, da pati od manične depresije, i da je dobar deo života proveo na terapiji. Sa druge strane, drugi muškarac iz uvodne scene, Val (Carmichael), isto želi da se ubije, i to da se obesi u klozetu na svom neinspirativnom poslu, ali, čini se, iz potpuno drugih, nešto akutnijih razloga. On na ponudu za unapređenjem na poslu fabričkog radnika reaguje tako što daje otkaz, a nedavno je raskinuo i sa svojom devojkom Tash (Haddish) koja je inače trudna i dosta joj je njegove detinjaste bespomoćnosti i neodlučnosti.

Njih dvojica se sreću u bolnici gde je Kevin na zatvorenom odeljenju, Val mu organizuje improvizovano bekstvo (zapali cigaretu da bi sestra otvorila prozor kroz koji njih dvojica šmugnu) i eto nas na sceni s početka. Kevin na tom mestu dobije ideju da oni svoj pakt odlože za jedan dan kasnije, a da taj dan iskoriste kako bi možda „poravnali stare račune“ što Val nevoljno prihvata. Ono što sledi je niz kratkih „set-piece“ scena koje uključuju Kevinovog školskog mučitelja, prvog doktora koji ga je izneverio, zajedničkog prijatelja (Crawford) i nekada omiljenu zabavu – motokros, posetu streljani radi pucačke obuke, Valovog oca (Smoove) i bivšu devojku.

Zaplet možda deluje bazično i derivativno, kao da se koristi elementima drugih filmova iz dramskog ili trilerskog registra ubačenim u okruženje „buddy“ komedije sa vrlo crnim „twistom“, ali takav zaplet je samo kostur na koji se kače pomenute minijature. Ton minijatura varira od komičnog do tragičnog i nazad, ali one zapravo imaju dvojaku funkciju: problematiziranje nekih pojava koje već dugo vremena muče Ameriku i ceo svet (depresija, nasilništvo u kući i neposrednom okruženju, nemogućnost zdavstvenog sistema, privatnog ili državog, da pruži potrebnu pomoć, posedovanje oružja i opšta neosetljivost usled egocentrizma kao načina života), ali i ubiranje humornih poena koji su neprijatni, a nikako jeftini.

Vrag je, kako to obično biva, u detaljima. Zbog svoje frizure, odeće koju nosi, pa i izbora muzike, Kevin je podignut na neki univerzalni nivo opisiv kao spoj američke milenijalske anksioze, inherentne preosetljivost i liberalske krivice zbog koje teret celog sveta nosi na svojim nejakim plećima, a opet deluje kao sasvim životni lik. U tom smislu je Christopher Abbott izvrstan izbor za koloritnijeg od dvojice drugara, naročito sa svojom sposobnošću da menja emocionalni registar u kojem operiše, a Jerroda Carmichaela treba pohvaliti zbog autorske hrabrosti da u svom filmu igra onog drugog, naoko normalnijeg, a zapravo samo ušančenijeg, čija je depresija „siva“ i trajna, a često je pogoni onaj varljivi, neodređeni osećaj da je nekad bilo bolje. Šta je i kako bilo bolje – ne znamo.

Kao glumac, Carmichael se sa tim izazovom vrlo dobro nosi. Kao reditelj, osim te „casting“ odluke koja je izvrsna, ne uspeva toliko da zablista posebno u onim najužim režijskim aspektima poput kadriranja i pozicioniranja montažnih rezova koji pomalo narušavaju ritam filma i pre vremena razbijaju onu magiju koju autor uspeva da kreira. Srećom, dobra gluma i promišljeni scenario uspevaju da izvuku film do kraja, pa je On the Count of Three za sada jedan od najimpresivnijih američkih nezavisnih filmova koje smo dobili priliku da pogledamo, pa makar i na malom ekranu.


20.5.22

Doctor Strange in the Multiverse of Madness

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda


Narodna mudrost nam kaže da krčag ide na vodu dok se ne razbije. Prevedeno na jezik biznisa, balon se pumpa dok ne pukne. A kad pukne, neretko ostavlja pustoš.

Primera balona u poslovnom svetu je mnogo, od nekretnina do akcija i obveznica, poslednje pucanje krajem prve dekade novog milenijuma nas je osudilo na nekoliko godina ekonomske krize. Sa sadašnjom inflacijom koju u priličnoj meri pumpaju rastuće cene energenata, situacija u budućnosti ne deluje nimalo ružičasto.

S tim u vezi, Holivud je pre svega poslovni entitet, pa su njegovi filmovi zapravo produkti usmereni na zaradu više nego na umetničke ili makar pripovedne kvalitete. U okviru samog Holivuda, pak, „najposlovnije“ se ponašaju superherojski filmovi. Trend koji je uspostavljen baš negde pred izbijanje ekonomske krize još je na snazi: povezivanje različitih superheroja, kako u stripovima, tako i u filmovima, u zajedničke univerzume, ako je ikako izvodljivo koherentne.

Narativno gledano, inflatorni efekat Marvelovih filmova je odavno morao da rezultira pucanjem balona, najkasnije sa završetkom superherojskog „blender“-serijala ,,Avengers“ i uništenjem dobrog dela univerzuma koji je isti implicirao. To se ipak nije dogodilo, a studio je imao nekoliko pripremljenih izlaznih strategija, od kontrolisanog „izduvavanja“, preko ideja o novim počecima negde po rubovima univerzuma, uvođenja novih univerzuma... I konačno, spajanja istih u multiverzum, što je zapravo i jedini još neko vreme održivi koncept usled svoje pseudofilozofske intrigantnosti.

Ideja je na nekom filozofskom nivou ispitana u animiranom filmu ,,Spider-Man: Into the Spiderverse“ (Piter Remzi, Bob Persiketi, Rodni Rotman, 2018), u čemu se animirana forma pokazala vrlo zahvalnom za stilsko kodiranje različitih univerzuma. Nakon toga su se u Marvelovim filmovima iz različitih univerzuma sa strane pojavljivali likovi iz onih drugih. Finale poslednje ,,Spider-Man“ trilogije je jasno naglasilo da će se upravo u tom smeru razvijati Marvelovi svetovi. A najnoviji film o Doktoru Strejndžu, ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ Sema Rejmija prvi je film u kojem se problematikom bavi direktno u nečemu što smo nekada zvali Marvelovim filmskim univerzumum, a od sada ćemo je zvati Marvelovim filmskim multivezumom.

Nisu ni Spajdermen ni Doktor Strejndž bezveze izabrani kao nosioci tog novog koncepta. Prvi kao jedan od najpopularnijih Marvelovih likova koji je već doživeo mnoge ekrenizacije, čak i pre nego što se ideja o filmskom univerzumu javila u glavama studijskih direktora. Drugi, pak, kao figura od autoriteta spremna da popuni upražnjeno mesto na vrhu ili makar pri vrhu superherojske hijerarhije nakon finala ,,Avengers“ (,,Avengers: Endgame“ Entonija i Džoa Rusa, 2019).

Uvođenje Doktora Strejndža kao lika u univerzumu izvedeno je znalački, kako u njegovom „origins story“ filmu Skota Deriksona, tako i u drugim filmovima kao što su ,,Thor: Ragnarok“ (Taika Vaititi, 2017), Avengers: Infinity War (braća Ruso, 2018), kao i ,,Spider-Man: No Way Home“ (Džon Vots, 2021), izvedeno je pametno.

Kao drugi intregrativni faktor mogao bi poslužiti i režiser izabran za najnoviji film o Doktrou Strejndžu, Sem Rejmi, koji je (između ostalog) režirao i prvu ,,Spider-Man“ trilogiju, delimično oživljenu prošle godine u ,,No Way Home“. Rejmi je režiser prepoznatljivog stila u kojem se spajaju horor, akcija, spektakl i fino kontrolisani kemp iz B-filmova i nezanemarive autorske reputacije, što je trik koji ljudi iz Marvela znaju da iskoriste ne bi li podigli profil svojih filmskih proizvoda.

Krajnji rezultat, međutim, biće razočaravajući za sve u publici koji nisu Marvelovi fanatici i manijaci. Razlog tome je pre svega vođenje priče kroz scenario Majkla Voldrona (kreator prošlogodišnjeg televizijskog hita, serije ,,Loki“), usmereno pre svega na fanove i njihovo ekstenzivno znanje o Marvelovim univerzumima.

Utešno je što film ne traje predugo (sa 126 minuta spada u najkompaktnije u svojoj klasi) i što će Sem Rejmi zablistati kada za to dobije priliku u šarenim ili mračnim, a svakako vrtoglavim akcionim sekvencama, zbog čega ćemo na trenutak moći da zaboravimo da zapravo gledamo telenovelu sa obiljem akcije bazirane na kompjuterskim efektima.

Za početak, ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ tek je nominalno nastavak filma ,,Doctor Strange“ (Skot Derikson, 2016), dok je za „ulaz“ u njega poznavanje ,,Avengers“ serijala, filma ,,Spider-Man: No Way Home“ i naročito prošlogodišnje televizijske serije ,,WandaVision“. Dodatni kuriozitet je i to da sam Doktor Strejndž (Benedikt Kamberbač) svoje liderstvo mora da deli sa Amerikom Čavez (Ksočitl Gomez) čija posebna, a još uvek neosveštena sposobnost skakanja između različitih univerzuma funkcioniše kao motor još jedne od akcija spasavanja sveta i svetova. Kako od entiteta iz drugih dimenzija, tako i od povređene Vande Maksimof, odnosno Skarletne Veštice (Elizabet Olsen).

Mesto u filmu naći će i mudri Vong (Benedikt Vong), i baron Mordo (Čivetel Edžiofor, Britanac sa glavnom ulogom u aktuelnoj seriji ,,The Man Who Fell to Earth“), Strejndžov nekadašnji prijatelj, a sada neprijatelj, barem u većini svetova. Pa i Strejndžova velika ljubav Kristin Palmer (Rejčel Makadams) koja se u „našem“ svetu udaje za drugoga. Postojanje više univerzuma odnose među likovima u svakom od njih samo još više komplikuje, a opasnost čini većom.

Osnovni problem sa svime time je što je priča filma očito tranzitna, funkcionalna samo u okviru franšize, a, iako se čini zapletenom i zakomplikovanom, u svojoj suštini je zapravo banalna, oslonjena na mehanizme melodrame koji bolje funkcionišu u televizijskim nego u filmskim formatima, i za dobru meru napunjena jeftinom simbolikom (da, da, Ameriku treba stalno spasavati). Likovi i njihove motivacije ne dobijaju vremena da se razviju i prodišu, a haotična postavka multiverzuma samo dodaje na frustraciji.

To pod određeni pritisak stavlja glumce, a ovakva postavka donosi i neke olakšavajuće, ali i neke otežavajuće okolnosti. Olakšavajuća je svakako da su nam likovi većinom poznati, pa mogu funkcionisati u toj nekoj svojoj zadatosti, a otežavajuća, pak, to da im je ta funkcionalnost uglavnom i limit mogućnosti, dok za neku diverzifikaciju (koju multiverzum, je li, podrazumeva) nema prostora.

Jedini izuzetak od pravila je posve novi lik Amerike Čavez, ali i on se može svesti na koncept devojke u nevolji koju treba spasavati, a za ono što je u glumačkom smislu pokazala Ksočitl Gomez ne možemo reći da je na bilo koji način izuzetno.

Elaborirane akcione sekvence tu dolaze kao slamka spasa i u njima potpisni štosevi Sema Rejmija, kao što su vizualizacija onog mračnog i okultnog, ali i tehnička rešenja sa iskošenim uglovima i kamerom koja se kreće pravolinijski i brzo poput projektila. Rejmi svakako poseduje strahovite zanatske veštine i solidnu dozu smisla za humor da se ne bi shvatao previše ozbiljno, ali opet treba podvući da je reč pre o reditelju koji može da napravi izvanredan „set piece“, ali ne nužno o pripovedačkom geniju sposobnom da na koherentan način raspetlja nešto ovako očito veštački zapetljano.

Konačno, poređenja su možda nezahvalna, ali kada smo se već dohvatili koncepta multiverzuma, ovde moramo povući jedno. Nedavno smo imali priliku da vidimo film koji taj koncept tretira s poštovanjem i igrivošću, i gde u srži tog haosa stoji sasvim humana i životna potka. ,,Everything Everywhere All at Once“ autorskog tandema The Daniels još ostaje miljama ispred svega što su u Marvelu smislili, a ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ nije čak najbolji ni u svojoj kategoriji superherojštine.

Zapravo je tek još jedan franšizni proizvod, i to za svoju specifičnu publiku. A, sudeći prema brojkama u prvoj sedmici prikazivanja, nje ima dovoljno da Marvelovu mašineriju održi u pogonu.


19.5.22

Inexorable

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda


Pre nego što je pojam „elevated genre“ skovan u Americi, u Evropi su autori već stvarali po tim postulatima. Novi francuski ekstremni film je protutnjao na prelazu između dva milenijuma, spajajući na novi i posebno uznemirujući način tekovine ekstremnijih žanrova poput horora i neprijatnih trilera sa tekovinama art-filma, a na svom „repu“ nam doneo Fabrisa du Velca.

Ali on nije samo belgijska ekstenzija jednog francuskog filmskog pokreta, već je jedan od onih retko hrabrih autora spremnih na skoro sve za postizanje cilja koji bi se mogao nazvati ekstremna neprijatnost.

Njegovi filmovi su izuzetno organski (snimljeni na filmskoj traci, pokretnom kamerom i u što prirodnijem svetlu), apsolutno visceralni (gađaju „utrobu“, zaobilazeći mozak) i izazivaju instantnu i oštru reakciju. Du Velcova hrabrost se, pak, najviše skriva u tome dokle je on spreman da ide u rušenju tabua i destrukciji čak i „najsvetijih“ koncepata.

Na ,,put“ belgijski autor uvek kreće on nečeg poznatog i normalnog, da bi kasnije uvrtao, izvrtao i pervertirao ono čega se dohvatio. U prvencu ,,Calvaire“ (2004), uništio je veru u ljude. U ,,Vinyan“ (2008) je udario na roditeljstvo, posebno materinstvo, usput rušeći civilizaciju, čovečanstvo, na kraju i animalnost dok nije ostalo ništavilo i, još gore od toga, monstruoznost. U nastavku Ardenske trilogije, filmu ,,Alleluia“ (2014) je u formi trilera o paru serijskih ubica na pohodu masakrirana ljubav kao nešto uzvišeno i potencijalno spasonosno, a u njenom finalu ,,Adoration“ (2019) na meti je bila mladost, odnosno nevinost koju ista implicira. Pritom nas ovaj šarmanti nihilista sve vreme zadirkuje dajući likovima imena i prezimena koja se ponavljaju, nagoveštavajući da svi oni egzistiraju u nekom skupnom, uvrnutom univerzumu pred kolapsom.

S tim u vezi, ,,Inexorable“, Du Velcov za sada poslednji film i prvi nakon završetka trilogije, spada u red njegovih „normalnijih“, predvidljivijih i svedenijih, budući da se može opisati u jednoj rečenici kao triler u kojem neznanka bez prošlosti dolazi da uništi idilu buržoaske porodice. Ali, kako to kod Du Velca biva, stvari su komplikovanije od toga.

To nam je jasno već od samog početka smeštenog u azil za pse. Kako to već azilski psi rade, nepregledno mnoštvo njih pokušava da se umili dvonožnim prolaznicima u ono malo vremena što im je na volju. Međutim, za naše posetioce, oca i kći očito nešto višeg profila, gazda je već odvojio posebnog psa, velikog štenca snežno-bele, ravne i raščešljane dlake po imenu Ulises, što je latinsko ime za Odiseja. „Nomen est omen“, da se opet poslužim jezikom starih Rimljana, ali „povratak kući“ zapravo neće imati veze s psom.

Posvetimo se, dakle, kćeri i ocu. Kćerka Lusi (Žanaina Aloj) deluje kao mala razmažena princeza kojoj se želje serijski ispunjavaju, dok otac Marsel Belmer (Benoa Poelvorde, glumac možda najpoznatiji kao jedan od trojca iza „lažnog dokumentarca“ ,,Man Bites Dog“ Benoe Pelvorda i Remija Belvoa, 1992) poznati pisac čiji bi ego mogao ispuniti amfiteatar. Pas je još jedan dodatak savršenom novom životu koji su otac i kći, zajedno sa suprugom/majkom, izdavačicom i naslednicom Žanom (Melani Duti) započeli u pravom pravcatom dvorcu okruženom livadom i šumom.

U isto vreme, u obližnji neimenovani gradić dolazi nervozna devojka za koju ćemo kasnije saznati da se zove Glorija (Alba Gaja Beluđi) i smešta se u pansion koji drži lokalni pričljivi krčmar (Džeki Beroje, isti onaj krčmar iz ,,Calvaire“, što nikako ne može biti dobar znak). Jednom kada se otrgne kontroli i pobegne, a svojim „dvonošcima“ prouzroči krizu u kući koja je pod konstantnim renoviranjem, pas će poslužiti kao njena tačka ulaska u život Belmerovih. Ona će postati dreserka za psa, a kasnije će „parazitskim“ manevrom, napredovati do kućepaziteljice, Lusine dadilje i posestrime.

Marselova „tajna“ je ta da je prilično impotentan i kao pisac (od romana koji ga je proslavio, a čiji je naslov upotrebljen za naslov filma, nije napisao ništa), a i kao muškarac, budući da mora uspostaviti dominaciju nad suprugom kako bi oni imali odnos. Realna situacija je, međutim, takva da je ona u kući gazda, a ne gazdarica, budući da su i kuća i dvorac njeno nasledstvo, zbog čega se ne libi da, kad zagusti, ljude tretira kao posed. Jedna od Žaninih „tajni“, je, pak, ona čuvena „šta su njeni baba i deda radili za vreme rata“, drugog svetskog, dakako.

I Glorija ima svoje tajne, od kojih je možda najbenignija da joj je Marselova knjiga spasila život. Međutim, njene poveznice s kućom sežu dublje od jednog priznanja i poneke manipulacije u svrhu zavođenja i ličnog probitka. Kako tačno, otkrićemo tek na samom kraju...

Opis radnje sugeriše nešto što je zapravo relativno standardno i na čemu je, primera radi, Klod Šabrol ispekao zanat majstora „kućnog trilera intrige“. Čak i za autora atipičan letnji kolorit (i to snimljen na ,,super-16“ kameri) i kontrolisana kamera (direktor fotografije je autorov stalni saradnik Manuel Dakos) u kojoj „zumovi“ pomoću „far-šina“ menjaju nošenje rukom, sugerišu da je „Inexorable“ nešto „običniji“ film od onoga što od Du Velca očekujemo.

Doduše, izborom imena likova, a ponekad i glumaca, Du Velc nas podseća da je još onaj stari, a jedan je detalj dramaturški posebno značajan: snimajući često u kontrasvetlu, Du Velc lica drži u mraku i sugeriše da nešto skrivaju.

Vrag je u detaljima i to Du Velc zna, zato postupno nabija atmosferu i najavljuje katastrofu, dok se posvećuje teksturi u pozadini koja možda i nije nužna za priču, ali je svakako nešto što ga dodatno boji, kao i izgradnji profila svojih likova. Čini se da je u praksi pokušao proveriti teoriju o trileru kao o žanru u kojem su svi likovi zapravo žrtve, potvrđujući je, ali pritom dodajući da te žrtve nisu nužno nevine ako su uopšte. Kao ispitivač onog mračnog u ljudskoj psihi, Du Velc ni sa ,,Inexorable“ nije zakazao.



16.5.22

Playground / Un monde

 kritika objavljena na XXZ



2021.

scenario i režija: Laura Wendel

uloge: Maya Vanderbeque, Günter Duret, Karim Lekleu, Laura Verlinden, Simon Caudry, Lena Girard Voss


Škole, igrališta, a naročito školska igrališta su svetovi za sebe koji funkcionišu po svojim pisanim i nepisanim pravilima. Stoga je igra rečima koju tvore originalni naslov Un monde i njegov prevod na engleski Playground vrlo uspela, čak i nužna za shvatanje prvenca Laure Wendel. Film je premijeru imao prošle godine u Cannesu, i to u programu Un certain regard, gde je osvojio i svoju prvu festivalsku nagradu – međunarodnog kritičkog žirija FIPRESCI. U međuvremenu je skupio još preko dvadeset odličja i osigurao status belgijskog kandidata za nagradu Oscar za međunarodni film. Poslednja u nizu nagrada je nagrada publike na festivalu Crossing Europe u Linzu.

Već samim otvaranjem filma, belgijska autorica nas stavlja „in medias res”. Kapija je školskog dvorišta, maloj Nori (Vanderbeque) se baš ne mili da ide u školu, pa se zato drži za skut svome ocu (Lekeu) kojeg, pak, dežurna nastavnica opominje da mora da pusti decu da uđu u školu, što on i čini. Razlog Norinog izbegavanja škole neće biti razjašnjen na prvom času kod učiteljice (Verlinden) koja za nju pokazuje simpatije, ali će svakako postati jasniji na odmoru. Njen stariji brat Abel (Duret) je, naime, žrtva zlostavljanja nešto starijih dečaka, a situacija se pogoršava kada ona pokuša da interveniše.

Rekosmo, školska igrališta imaju svoja pravila, a svaki znak slabosti ili, daleko bilo, cinkarenja, rezultira samo još jačim i ustrajnijim mučenjem onog koga je banda uzela na pik. Pretpostavka o dečijoj nevinosti se pokazuje kao iluzija, na svetlo dana izbija njena totalna suprotnost – surovost u upotrebi vulgarne fizičke moći. Čak i kada se nadležni (nastavnici, administrativno osoblje) pokušaju uključiti, nema garancija da će to uroditi plodom: deca itekako znaju da se prave blesava, a potencijalnih problema i ekscesa koji uključuju različite forme i stepene nasilja je previše da bi „čuvari” tog „ekosistema” mogli da reaguju na svaki.

Nora ipak bira da se umeša i da uključi prvo nastavno osoblje, a onda i svog oca, što će i njoj i Abelu doneti same probleme, pa čak i potkopati bratsko-sestrinsku vezu i zajedništvo između njih. Jer od fizičkog nasilja još više boli sramota priznavanja istog, pa se kao rešenje po pravilu nameće da žrtva nađe svoju žrtvu. Usput, deca imaju svoju sliku sveta, pa će vratolomnom logikom objašnjavati napredne koncepte poput rasizma i korištenja socijalne pomoći o kojima slušaju u spoljnom svetu, a bukvalno svaki detalj po kojima dete odstupa od idealne slike koju propagiraju vršnjaci može poslužiti kao osnov za diskriminaciju i postavljanje istog u ulogu žrtve.

Istini za volju, nijedan od koncepata koje Laura Wendel dodiruje, otvara i raščlanjuje u svom prvencu nije posebno nov, kao što nisu novi ni pojedinačni elementi njenog autorskog postupka. Primera radi, autorica nikad ne napušta prostorije škole i dvorišta, podatke iz spoljnog sveta o tome kako se i zašto ko drži, ko je i zašto „čudan”, čiji tata ne ide na posao i tome slično, dobijamo na kašičicu iz dijaloga koji deca između sebe vode.

Laura Wendel studira taj svet s jednom savršeno pogođenom formalnom rigoroznošću: kamera Frédérica Noirhommea sve vreme levitira oko Nore, uglavnom u visini njenih očiju (i kvaka na škloskim vratima), odrasli u kadar ulaze samo kada je to neophodno, a dužna pažnja je posvećena i prostoru van kadra kroz dizajn zvuka koji implicira dramaturgiju, dok mikronski precizna montaža Nicolasa Rumpa trajanje filma skraćuje na tek 72 minuta, čineći od njega izuzetno koncentrovano iskustvo. Tome u prilog ide i izuzetan „casting” koji sačinjavaju izuzetno prirodna i sjajno vođena deca, te profesionalni glumci koji su do sada uglavnom igrali samo epizodne uloge diljem frankofone kinematografije. Playground je zaista zaokružen i surov svet, a gledanje filma izazvaće snažnu reakciju od strane gledalaca.


13.5.22

Runner / Begike

 kritika objavljena na XXZ


2021.

režija: Andrius Blaževičius

scenario: Andrius Blaževičius, Marija Kavtaradze, Tekle Kavtaradze

uloge: Elena Žygimante Jakštaite, Marius Repšys, Laima Akstanaite, Aiste Zabotkaite, Vytautas Kaniusonis, Lukas Malinauskas, Indre Patkauskaite, Viktorija Kuodyte, Valentinas Krulikovskis, Emilis Askelovičius, Maksim Tučvatulin

 

Po pravilu, trčimo bežeći od nekog ili jureći za nekim, i to u suštini stoji u osnovi nebrojenih trilera i akcionih filmova koje propeliraju i motivišu još uvek neispunjene želje ili potrebe naših likova. Čak i kad trčimo bez razloga, kao Forest Gump uzduž i popreko po Americi u „oskarovskom” filmu Roberta Zemeckisa, trčimo zbog sebe. Retko trčimo zbog ili za nekog drugog, kao Franka Potente u naslovnoj ulozi Tykwerovog Run Lola Run koji je ipak pre bio primer filma trenutka baziranog na jednoj fori.

Runner, drugi film Andriusa Blaževičiusa, i unekoliko nastavak njegovog prvenca The Saint (2016), jedan je od onih filmova koji izvrću perspektivu filmskog trčanja, budući da njegova protagonistkinja ne trči kako bi pobegla i spasila se, ili kako bi sustigla nekog s kime ima neraščišćene račune. Ona trči kako bi nekom pomogla, nekome koji pomoć nije tražio i koji će je možda grubo odbiti. Film je premijerno prikazan u Karlovym Varyma, u konkurenciji East of West, kasnije i na Baltiku, na festivalima u Rigi, Tallinnu i Vilniusu, a najskorije je zaigrao u Austriji, u takmičarskom programu festivala Crossing Europe.

Marija (Jakštaite) kroz ceo film, ponekad doslovno, ponekad u prenesenom značenju, trči za Vytasom (Repšys) koji od nje beži. Vytas, naime, pati od bipolarnog poremećaja ličnosti, i trenutno je u maničnoj fazi, što je problem imajući u vidu da je pred njim važan događaj: prezentacija doktorske disertacije. U pomoć će joj svojim autom priteći prijateljica (Zabotkaite), ali pitanje je koliko joj vremena ona može pomagati, budući da na zadnjem sedištu vozi svog sina osetljivog na psovanje. Pomoć će, onako kako to samo očevi znaju – pogrešno, ponuditi i Marijin otac (Kaniusonis), policijski oficir.

Neke naizgled banalne stvari, poput izlaska s posla, zaboravljenog punjača za iPhone, propuštenog lekarskog pregleda, propuštenih poziva od roditelja, slučajnog susreta s grupom ukrajinskih mladića koji pokušavaju da joj se obrate na ruskom jeziku koji ona pak ne razume, ovde se mogu pokazati potencijalno značajnima. Značajan je svakako i ton komunikacije na društvenim mrežama, što se može pokazati ključnim za istragu. Neke druge stvari su pak čista simbolika, poput prijateljski nastrojenog rotvajlera bez pratnje koji počinje da je prati (crni pas je simbol depresije koja će uslediti posle manije), a neke mogu biti vizija, poput pominjanja pojmova „rat” i „Rusija” u vestima i prisustva naoružanih vojnika na ulicama Vilniusa, bilo proročka, bilo paranoidna.

Ništa, zapravo, u Blaževičiusovom filmu nije slučajno, već se sve može posmatrati kao deo šire slike. Poveznice s prethodnim filmom su jasne, Vytas je isti lik kao i u The Saint, igra ga isti glumac, a ista je i scenaristička ekipa. Runner, međutim, funkcioniše sasvim samostalno, a tek jedna referenca, jedan telefonski razgovor s jednim likom prisutnim samo na tom nivou, čini narativnu poveznicu. Okruženje je drugačije, urbanije i modernije, kao i Blaževičiusov izraz koji se ogleda u kinetičnoj fotografiji Narvydasa Naujalisa i frenetičnoj montaži Ieve Veiveryte koji uz pulsirajući „soundtrack” Jakuba Rataja stvaraju nabijenu trilersku atmosferu u pretežno dramskom materijalu u kojem smo prinuđeni da preispitamo emocionalne pejzaže i porazmislimo na temu toga koliko smo spremni da idemo (ili, ako hoćete, da trčimo) u svrhu ljubavi, brige i žrtve za bližnjeg svog, i to ne u figurativnom, već u prilično doslovnom smislu.

Jedno je sigurno: litvanski film i Andrius Blaževičius u njegovom okviru idu krupnim koracima, hrabro napred. Runner je dokaz za to.


12.5.22

Silent Land / Cicha Ziemia

 kritika objavljena na XXZ



2021.

režija: Aga Woszczynska

scenario: Aga Wosczynska, Piotr Litwin

uloge: Agnieszka Zulewska, Dobromir Dymecki, Jean-Marc Barr, Alma Jodorowsky, Marcello Romolo, Claudio Bigagli, Elvis Esposito, Gennaro Iaccarino, Ibrahim Keshk


Robovi smo svojih predstava o jugu i severu, istoku i zapadu, buržoaziji i proleterijati, domaćima i gostima, i zbog njih možda filmu kao što je Silent Land možemo pristupiti sa skepsom kao filmu koji se bavi isključivo „problemima Prvog Sveta”. Prednost takvih filmova je, pak, mogućnost funkcioniranja u raznorodnim kontekstima, geografskim i socijalnim. Potvrdu za to je debitantski film poljske autorice Age Woszczynske dobio na festivalu Crossing Europe u Linzu gde je odneo glavnu nagradu.

Ana (Zulewska) i Adam (Dymecki) su dobrostojeći, plavokosi, skoro-pa-savršeni par iz Poljske na dužem odmoru na jugu Italije gde su unajmili vilu na osami na vrh brda s pogledom na more. Vila, međutim, nije onakva kakvom ju je vlasnik Fabio (Romolo) predstavio u oglasu: bazen je pokvaren i ne radi. Gosti insistiraju na bazenu za koji su platili (popust ne prihvataju), pa gazda šalje radnika (Keshk) da bazen brzinski popravi. Događa se nesreća i bračni par se nađe u problemu, u stranoj zemlji u kojoj se ni u uslužnom ni u javnom sektoru baš i ne govore strani jezici. Čak i kada postane jasno da se oni nalaze u boljoj startnoj poziciji od žrtve svoga nemara, duhovi koji su im narušili idilu savršenog života ostaju i dalje prisutni. Može li im još jedan par stranaca, instruktor ronjenja Arnaud (Barr) i njegova trudna supruga Claire (Jodorowsky), ikako pomoći?

Eho opusa Michaela Hanekea koji odzvanja prvencem Woszczynske naročito je vidljiv u precizno komponovanim kadrovima i svetlim, a hladnim tonovima enterijera koji stoje u suprotnosti sa eksterijerima uhvaćenih kamerom Bartosza Swiniarskog. Isto se oseća i u polaganom građenju trilerske atmosfere kroz odmerenu montažu Jaroslawa Kaminskog koja uspostavlja jasan ritam. Određena iskakanja, skretanja, sinkope i poente možda očekujemo, ali će nas svejedno iznenaditi. S rediteljske pozicije, Woszczynska se koncentriše na glavne glumce i usmerava ih ka glumi u nižim registrima i izgradnji jedva vidljivih lukova njihovih likova, dok one sporedne koristi u izvesnoj datosti (Jean-Marc Barr i more su često upotrebljavana kombinacija, s razlogom, dok Alma Jodorowsky po pravilu zrači toplinom u svakoj ulozi), a one epizodne kao određeni kolorit.

Opet, autoričin cilj nije plašenje građanskog i buržoaskog sloja, već više studiranje društvenog raslojavanja i njime nametnutim ulogama, i to po više osa podele. Ana i Adam su svakako privilegovani i u svojoj zemlji, ali i u zemlji u kojoj su se obreli, ma koliko ta zemlja važila za bogatiju od njihove matične. Razlog tome je njihov socijalni status. Opet, to ne znači da se oni neće plašiti notornog „južnjačkog” šljampavog pristupa, a možda i nameštaljke sa strane lokalnih vlasti, a kada tome pridodamo i to da je mesto radnje svojevrsna raskrsnica ili makar stanica na migrantskoj ruti, slika postaje još kompleksnija.

Spoljna slika, međutim, tek prejudicira njihovu unutrašnju, to nepoverenje koje se prenosi i na unutrašnju dinamiku i u ekstremnim slučajevima odlazi čak do razdora, a unutrašnja ih tera da u svojim glavama „vrte filmove” koji će se početi vrteti i u spoljnom svetu. Zbog toga je Silent Land izuzetno efikasan spoj psihološke drame i trilera, te neobično zreo film za jedno debitantsko ostvarenje.


11.5.22

Hatching / Pahanhautoja

 kritika objavljena na XXZ



2022.

režija: Hanna Bergholm

scenario: Ilja Rautsi

uloge: Siiri Solalinna, Sophia Heikkilä, Jani Volanen, Oiva Ollila, Reino Nordin, Ida Määttänen, Saija Lentonen

 

Navikli smo da nam neobične pojave dolaze iz Finske: vrhunski hevi-metal svih podžanrova, Apocalyptica, derivativni, a ipak autentični folk-rok izraz zvani „rautalanka“, koncept hrabrosti koji kalkuliše rizik poznat pod imenom „sissu“ kojim se vode vrhunski vozači formule 1 i relija, a njime su se svojevremeno vodili i ski-skakači, Nokia, votka, salmiaki bombone i salmari liker, sauna u najekstremnijoj formi, filmovi braće Akija i Mike Kaurismäkija i finski „Weird Wave“ koji kombinuje žanrovski i art-pristup sa apsurdnim situacijama. Sada je red da se u tu potonju „knjigu“ upiše još jedno „slovo“: ponoćna senzacija sa ovogodišnjeg Sundancea – film Hatching debitantkinje u dugometražnom formatu Hanne Bergholm. Film je prikazan u okviru noćnog programa filmskog festivala Crossing Europe u Linzu.

Sve počinje suviše normalno i idilično toliko da nam je jasno da je sve artificijelno i namešteno. Majka (Heikkilä), držeći mobilni telefon na „selfie sticku“ predstavlja svoj idiličan život u predgrađu i svoju savršenu porodicu. Njen muž (Volanen) je možda suviše mekan i daje sve signale da je papučar, a sin (Ollila) je možda razmažen, konstantno nezadovoljan i ljubomoran, ali je zato kći, naša protagonistkinja Tinja (Solalinna) dobra cura savršenih manira i perspektivna gimnastičarka gracioznih pokreta. Savršeni video za blog će narušiti kos koji uleće u kuću, a kao posledica njegovog haotičnog leta i ništa manje haotične jurnjave ukućana za njim ostaće porušene vaze, slike i nameštaj, kao i razbijeni luster. Kada Tinja uspe da nekako uhvati pticu, majka istu za nered surovo kažnjava lomeći joj vrat, uz instrukciju kćeri da je baci u kantu za organski otpad.

Tinja je šokirana majčinom surovošću, ali naredbu ipak posluša. Njen pokušaj iskupljenja počinje kada pronađe jaje u napuštenom gnezdu, uzme ga kod sebe u sobu i pobrine se da se jaje izlegne. Ono što iz njega izlazi, međutim, nije običan ptić, već biće koje prvo ubrzano raste do veličine čoveka, a onda i prolazi kroz metamorfoze u kojem prvo postaje antropomorfno, a onda i sve više počinje da liči na Tinju. Prava nevolja, međutim, sledi kada to biće počinje da tamani sve što se iz ovog ili onog razloga njoj nađe na putu.

Biće ne sluša komande, ali je svejedno suštinski povezano sa Tinjom, zbog čega ona oseća krivicu za njegove postupke koji prelaze na novi nivo napadom na njenu komšinicu, prijateljicu i konkurentkinju u gimnasitici Reettu (Määttänen). Usput, Tinju makar na fizičkom nivou drma pubertet, što joj donosi umor i manjak snage i spretnosti u gimnastičkim vežbama na razboju, a i pod stalnim je pritiskom majčinog perfekcionizma i patološke ambicije. Stvari postanu nezgodne kada majka reši da svoju familiju zameni novom i „boljom“...

Zaplet je zapravo dosta jednostavan, a „kod“ po kojem funkcioniše zapravo toliko jasan da je skoro providan ili čak banalan. Biće je očito projekcija stresa koji Tinji uzrokuju pubertet, naporna majka, otac bez karaktera i brat bez mozga, a metamorfoze istog u pravcu Tinjine „original-kopije“ signal da je isti preuzima. U tom smislu, Hatching je predvidljiv, formulaičan film u kojem se spajaju uticaji B-filmskog horora po „creature feature“ šablonu, socijalne satire koja se zadovoljava time da zahvati plitko i „body horrora“ koji ostaje u granicama onoga što smo već videli i kod starijih i kod novijih majstora pod-žanra. Predvidljiv scenario koji potpisuje autor zapaženih alegoričnih kratkih filmova Ilja Rautsi je servisiran funkcionalnom režijom, sugestivnom fotografijom i predvidljivom, ali prikladnom pomalo zadržanom glumom.

To sve, međutim, ne znači da je Hatching apsolutno šablonski film koji samo derivira uticaje da bi ispričao priču o doživljavanju puberteta iz ženske perspektive u društvu koje je obeleženo perfekcionizmom, kompetitivnošću i ambicijom. Razlog tome su – efekti, kako vizuelni, tako i specijalni, pretežno animatroničkog, modelarskog tipa, snimljeni kamerom bez kompjuterskih pomagala. Dizajn bića u svim stadijima je izuzetan, lutkarski rad je takođe na nivou, zbog čega će Hatching u tom vrlo osetljivom aspektu biti apsolutno otporan na starenje. Za tako nešto je ipak potrebna jaka autorska vizija i sposobnost rediteljke da delegira i da timovima da dovoljno slobode. Zbog toga Hanna Bergholm zaslužuje pohvalu, tim pre što joj je ovo dugometražni prvenac.


7.5.22

Waiting for Bojangles / En attendant Bojangles

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3


Pojavljivanje filma U iščekivanju Bojanglesa Régisa Roinsarda u oba hrvatska kino-konteksta istovremeno, dakle i u neovisnim i art-kinima i u komercijalnim multipleksima, nekakav je izuzetak ili pak svojevrsni srednji put kojim se svejedno ne ide baš često. Film, naime, ima nešto „plemenitije“ porijeklo od komedija-limunada kakve uobičajeno igraju u komercijalnim kino-dvorana, ali ono svejedno nije prestižno festivalsko kakvo očekujemo za filmove u art-kinima. Film je, naime, imao festivalsku premijeru i mini-turneju prošle jeseni, ali samo u Francuskoj i na festivalima nižeg značaja, da bi početkom ove godine dospio u kino-dvorane, najprije na domaćem terenu, pa onda i u nizu europskih zemalja. Prikazivanje u Francuskoj ne smije čuditi iz dva jaka razloga, od kojih je prvi snaga tamošnje kino-kulture, a drugi je činjenica da je Roinsardov film ekranizacija književnog „bestsellera“, odnosno istoimenog romana Oliviera Bourdeauta koji je na domaćem terenu vrlo brzo stekao popularnost, ali van francuskih okvira ne uživa ni izbliza takav status.

U razmatranje samog filma možemo se uputiti već od samog naslova i njegove simboličke funkcije u globalnom kontekstu. Kao što vjerojatno znamo, Mister Bojangles je lik iz pjesme Jerryja Jeffa Walkera koju su kasnije pjevali razni izvođači. U pjesmi on pleše i pije dok tuguje za svojim pokojnim psom, te ga u neku ruku pokušava prizvati ili makar održati sjećanje na njega. Po Walkerovom priznanju, pjesma nema veze s glumcem i step-plesačem Billom Robinsonom koji je također nosio nadimak Bojangles i koji je također opjevan u starijoj pjesmi Bojangles in Harlem koja je bila sastavni dio mjuzikla Swing Time. U Roinsardovom filmu i Bourdeautovom romanu se, pak, radi o Walkerovoj pjesmi u interpretaciji Nine Simone koja je svojevrsni „leitmotif“, budući da ju junakinja istih često pušta s gramofona u trenucima kada pokušava otjerati tugu. U filmu svakako, a moguće i u izvornom romanu (kojeg potpisnik ovih redaka nije imao prilike pročitati), riječ je o prilično gruboj materijalnoj pogrešci, budući da je radnja smještena u period od kasnih 50-ih do kasnih 60-ih godina prošlog stoljeća, a pjesmu je Walker napisao tek 1968, a Nina Simone otpjevala 1971. godine.

Radnja filma se, međutim, otvara na francuskoj rivijeri 1958. godine, gdje naš protagonist za kojeg kasnije saznajemo da se zove George (Romain Duris) pokušava impresionirati uspješne i bogate poslovne ljude svojim nevjerojatnim i izmišljenim pričama, dok u jednom trenutku ne ugleda lijepu ženu, Camille (igra ju Virginie Efira), koja pleše sama sa sobom na terasi hotela. Ona je na ovaj formalni događaj došla u pratnji ministra po imenu Charles (Grégory Gadebois) koji Georgea dobronamjerno upozorava da se ne petlja s njom jer je ona luda, a on će se zaljubiti i patiti. Za Georgea je, međutim, već kasno jer se na prvi pogled zaljubio i tvrdi da je spreman nositi se s njenim ludilom. Kada joj priđe, shvati da i ona voli fantastične priče i da možda živi u svijetu fantazije u kojem svaki dan bira novo im za sebe, a on ju podsjeća na pruskog husara sa slike iz njene mladosti, to jest na lik koji je bio njena prva i ostao njena jedina ljubav. Njih dvoje u stilu skandala odlaze s mjesta događaja, bježeći pred masom razjarenih kojima je George „prodavao“ različite laži, doživljavaju manju prometnu nezgodu dok s radija ide pjesma Nine Simone i vode ljubav u grobljanskoj kapelici nakon imitacije vjenčanja. Sljedećeg dana on saznaje da je ona otišla prije nego li se on probudio, pa odlazi nazad u grad da ju nađe, što mu i, uz Charlesovu pomoć, polazi za rukom. Devet mjeseci kasnije, ona rađa sina, a George i Charles su obojica prisutni u bolnici. Desetak godina nakon toga, mali Gary je zbog svoje čudnosti, formalne distance i nevjerojatnih priča na meti svojih školskih drugova kao lažov i fantast, ali njegove priče su zapravo točne. On doista za kućnog ljubimca ima veliku afričku pticu, a njegovi roditelji doista nikad ne otvaraju poštu i doista skoro svake večeri organiziraju domjenke na kojima se okuplja pariška elita, filozofi, ministri i diplomati, a on svemu tomu iz prve ruke svjedoči. Sve to, međutim, djeluje samo kao odgađanje neizbježnog jer Camille sve više gubi dodir s realnošću, postaje posesivna prema Georgeovom vremenu, pa on više ne može raditi i uzdržavati obitelj, a teret dugova im svima prijeti, bilo da su toga svjesni ili da nisu. Kada situacija eskalira da se neizbježno više ne može odgađati, George i Gary moraju promijeniti plan ili čak promijeniti realnost. Na koncu, jesu li snaga ljubavi, obitelj na okupu i mala pomoć prijatelja na mjestima od važnosti dovoljne da trijumfiraju nad objektivnim i nesavladivim preprekama?

U ičekivanju Bojanglesa je film u čijem se DNK tako može naći više naslova. Najočitije su paralele s filmom Betty Blue (1986) u režiji Jean-Jacquesa Beineixa, a koji je također i ekranizacija romana Philippea Dijana u kojem također protagonist filma, kućni majstor i pisac u pokušaju, pokušava voditi brigu o voljenoj osobi s kojom je romantično povezan, a koja klizi u ludilo. U slučaju Roinsardovog filma ulozi su, međutim, podignuti samim prisustvom djeteta koje služi kao faktor koji će spriječiti da ludilo u dvoje uzme maha, i to prisustvo djeteta kao svjedoka, motivatora povratka u normalnost i potencijalnog faktora u sjećanje priziva naslov Beskonačno polarni medvjed (2014) Maye Forbes. I u tom filmu protagonist / pokretač radnje pati od bipolarnog poremećaja ličnosti, s time da su uloge suprotno postavljene: u pitanju je otac čijim iskliznućima svjedoče njegove kćeri, a njegova supruga, odnosno njihova majka, je ta koja ga pokušava održati iznad površine normalnosti. U pitanju je film s izraženim autobiografskim elementima, što nas dovodi i do trećeg filma s kojim se, doduše nešto malo teže, može povući paralela. Riječ je o također djelomično autobiografskom filmu Hladni rat (2018) Pawela Pawlikowskog. Ono što povezuje ta dva filma je supružnička ljubav, njezina snaga, potencijal za destrukciju, kao i filozofsko pitanje može li ljubav dvoje nesavršenih, dapače upitno kvalitetnih i nadasve egocentričnih ljudskih bića biti uzvišena i lijepa.

Uza sve pokušaje redatelja Roinsarda, scenarista Romaina Compignta, lijepe lokacije Azurne Obale, Pariza i bajkovitog dvorca u Španjolskoj, te uz predivno-tužnu pjesmu u jedinstvenoj interpretaciji Nine Simone i ono jedno snoliko iskliznuće u koreografirani flamenco-mjuzikl pred sam kraj film, odgovor je negativan. Problem se krije u korijenu stvari, odnosno u tome da je naša točka gledišta fiksirana za Georgea, što s jedne strane od Garyja čini još jedan u nizu začudnih elemenata, a ni sa samim Georgeom se nije baš najlakše saživjeti jer ga upoznajemo kao prevaranta ili makar lakomislenog budalaša, da bi nakon tog uvoda, skoro bez ikakve tranzicije, ostatak filma egzistirao kao dobri muž i otac koji pokušava pomiriti dvije krajnosti i tako pronaći modalitet za opstanak svoje žene. Sa svoje strane, ni Camille nije baš lik kojeg imamo razloga žaliti jer ona ni u kojem slučaju nije žrtva nikog i ničeg drugog, osim sebe same i kojoj je samo do sebe i stalo. Sa svoje strane, glumci čine ono što mogu kako bi nam te likove približili. Romain Duris je glumac s izraženom komičarskom notom koja mu je kod Roinsarda već jednom odlično poslužila, u redateljevom prvijencu Populaire (2012), ali nas sada tom fingiranom simpatičnošću ne uspijeva „kupiti“ kao George, što je stvar prije nedorađenosti lika negoli njegovih limitiranih sposobnosti. Kao njegova partnerica, Virginie Efira je svakako glumica čija je karijera u oštrom usponu tokom proteklog desetljeća, a razlog tomu je kombinacija markantne pojave, izraženog prisustva na ekranu i glumačke versatilnosti i hrabrosti. Ovdje ona zapravo unekoliko varira svoju dosta poznatiju prošlogodišnju ulogu: naslovnu junakinju filma Benedetta Paula Verhoevena, s tom varijacijom da ovdje nema svjesne manipulacije u igri moći, pa „ludilo“ i izgaranje u želji za nečim, a nije baš najbolje znano čime, djeluje iskrenije. Na koncu, Solan Machado Graner će nastaviti niz simpatične filmske djece podvrste „pametnjaković“, uz limitirane šanse za daljnju karijeru i rast pred našim očima na ekranu, a Grégory Gadebois unosi jednu lepršavu, komičnu i zapravo nimalo gubitničku notu u svoju ulogu napuštenog ljubavnika koji funkcionira kao prijatelj i zaštitnik centralnog para. No, i pored toga, U iščekivanju Bojanglesa je jedan od onih filmova koje je teško uhvatiti za glavu ili za rep, za koji je jasno da nešto pokušava, ali nije jasno što točno, pa onda nije ni čudno da ne uspijeva.


6.5.22

Umma

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda


Vučemo svi neke traume od odrastanja, roditelja, korena i tradicije, od kojih pokušavamo da pobegnemo, ali nas one sustižu. Zbog toga neke obrasce ponašanja ponavljamo, ponekad nevoljno, a ponekad čak i potpuno nesvesno. Takav pretekst može poslužiti kao osnova za ozbiljnu dramu, ili čak za horor.

U dugometražnom igranom prvencu ,,Umma“ ,koji nam se upravo ukazao na „striming“ servisima, korejsko-američka režiserka Ajris K. Šim pokušala je da objedini obe varijante žanrovske obrade. Nažalost, krajnji proizvod je toliko neujednačen da ga teško možemo nazvati dobrim filmom, pa je odlična ideja zapravo ostala neiskorišćena.

Na uvodnu scenu, za koju se ispostavlja da je „fleš-bek“, odnosno noćna mora, ćemo se vratiti nešto kasnije, jer može poslužiti kao dijagnoza za sve ono što ne valja, odnosno sa čime se autorica u svom neiskustvu nije snašla. Zato zamislimo da film počinje posle naslova koji nije žensko ime, već engleska transkripcija korejske reči koja označava majku. Taj „drugi početak“ će nas podsetiti na još jedan korejsko-američki film, i to ne bez razloga.

Zamislite farmu kao u filmu ,,Minari“ (Li Ajzak Čung, 2020), dakle odsečenu od spoljnog sveta, na kojoj relativno skromnim životom žive majka Amanda (Sandra Ou) i njena kći Kris (Fivel Stjuart). One ne proizvode autohtono korejsko povrće, već med koji uz pomoć jedinog kontakta sa spoljnim svetom, bakalina Denija (Dermot Malruni), prodaju putem interneta nezasitim hipsterima.

Prvi signal za uzbunu je činjenica da Kris ne ide u školu i nema prijatelje. Na farmi takođe nigde nema struje, jer Amanda navodno ima zdravstvene probleme nalik na alergiju koju uzrokuje bilo šta električno. A posetioci moraju ostaviti automobile pred ulazom na farmu, a telefone i druge električne aparate takođe u automobilima. Neko bi pomislio da to možda ima veze sa pčelama, ali Amanda se takođe panično boji grmljavine i munja na nebu, zbog kojih stalno sanja jednu te istu noćnu moru, u kojoj ju njena majka u potpunom mraku muči strujom.

Dvoje, odnosno troje posetilaca će poremetiti ovu čudnu i osamljenu, ali ipak rutinu. Prva od njih je Denijeva nećakinja River (Odeja Raš), moderna devojka iz grada koja, za razliku od lokalnih seljana, prihvata Kris takvu kakva jeste (a ne smeje joj se i ne ogovara je iza leđa) i otvara joj jedan novi svet prilika. Drugi je ujak (Tom Ji), kojeg Kris nikada nije upoznala, koji ne govori engleski i koji Amandi zamera što kći nije naučila korejskom jeziku.

On dolazi sa vešću o smrti Amandine majke i sa neobičnim koferom u kojoj su njeni posmrtni ostaci, a što je sve plod njene želje da kći ispoštuje tradiciju i sahrani je kako dolikuje, po narodnim običajima.

Štos je, međutim, u tome što pokojnica koju u fleš-bekovima igra Alana Li, nije bila neka fina i prijatna osoba, već surovi kućni diktator. Amanda je, kako pretpostavljamo, od nje namerno pobegla i život provela manje ili više se dobrovoljno skrivajući na farmi u Americi. Majčin duh će se, međutim, osloboditi, i to ne samo metaforički, već i „fizički“, pa će Amanda morati da razmisli koliko ona zapravo ponavlja obrasce od kojih je bežala celog života.

Kada ,,Umma“ operiše u registru realistične porodične drame, film deluje veoma originalno i autentično, u smislu da publici detaljno predstavlja korejsko (i uopšte azijsko) shvatanje roditeljstva kao hijerarhijske pozicije moći. Zatim produbljuje sudare kultura i koncept getoizacije kojoj su imigranti često izloženi, a na kraju i odnose unutar porodice u ne baš običnim okolnostima. To izvrsno funkcioniše pre svega zbog izvrsnog izbora glumaca, pre svih Sandre Ou, najpoznatije po televizijskim ulogama u serijama ,,Grey‘s Anatomy“ i ,,Killing Eve“, ali viđane i po „indi“ filmovima kao što je, primera radi, ,,Sideways“ (Aleksander Pejn, 2003).

Njen takt fino kalibriranih emocionalnih registara vrlo dobro sledi mlada glumica Fivel Stjuart, a u zajedničkim scenama i relaksirani Dermot Mulruni (čija je nekada obećavajuća karijera odlutala u smeru uloga u relativno opskurnim filmovima), dok Odeja Raš unosi prijatnu i opuštenu vibru u jednu i inače malu ulogu.

Režija bez nekog naročitog stilskog potpisa Ajris K. Šim, koja je karijeru gradila uglavnom na asistentskim poslovima, a pre toga je snimila i jedan dokumentarac na temu slučaja koji je potresao korejsko-američku zajednicu ,,The House of Suh (2010)“, u suštini ima smisla, budući da se režiserka drži školskih pravila i oprobanih klišea nezavisnog filma.

Problem nastaje u horor-scenama, koje su izuzetno nemaštovito zamišljene, napisane i izvedene, a uglavnom se svode na mrak, artificijelni dizajn zvuka i iskalkulisano ubačene prepade, koji se ponavljaju i ponavljaju bez gradacije, a zapravo nikad nisu ni najmanje strašni. Režiserku tu možemo kriviti za nedostatak znanja i iskustva, ali pitanje je zapravo koliko je ona u svemu tome vodila glavnu reč, budući da je glavni producent filma veteran horora Sem Reimi, i da je osnovano posumnjati da je on diktirao kako će izgledati završna verzija.

Prilog toj tezi bi bio i to da deluje da je ponešto „dramskih“ delova snimljeno pa izostavljeno, tako da neke od priča i podzapleta koji bi dodatno obojili pozadinu radnje ostaju tek spomenute, a nikako produbljene ili dovršene. Utapajući se u inflaciji generičkog „lajt“ horora, koji čak nema ni onu snagu na metaforičkom nivou, ma koliko sama metafora bila poznata i legitimna, ,,Umma“ gubi potencijal kao snažna i autentična drama. Možda je uteha to da na kraju ne traje predugo, 84 minuta, ali i ti će minuti sporo prolaziti.



5.5.22

Everything Everywhere All at Once

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda


Nije me pre neku noć zvao neki moj Kožo da mi ispriča vic. Ipak nemam drugare koji običavaju tako da me probude upola noći kako bi mi ispričali vic. Vic znam od ranije. Elem...

Voze se (ljubljanski gradonačelnik) Zoran Janković i (hrvatski predsednik) Zoran Milanović u istom autu negde kroz bivšu Jugoslaviju, kada ih najednom zaustavi policajac i zatraži im lične karte. Gleda policajac tako u lične karte, pa u njih dvojicu, pa opet u lične karte i tako nekoliko puta u krug, da bi na kraju rekao: „Braća, a uopšte ne ličite jedan na drugog!“

Vic te vrste ne bi bio ni izbliza toliko smešan, da nije doživeo potvrdu više puta u stvarnim anegdotama, verovatno i pre nego što su dvojica navedenih napravila političke karijere. Recimo, kao kada je nova profesorka istorije upitala Nenada N. i Nenada R. jesu li njih dvojica braća, na šta je usledila gromoglasna salva smeha II2 odeljenja Desete beogradske gimnazije.

Poput dva Zorana iz vica ili dva Nenada iz anegdote, u svetu u kojem je poznato više bratskih i sestrinskih autorskih tandema (recimo braća Koen, braća Darden, braća, a kasnije sestre Vačovski i tako dalje), autorski duo The Daniels su tek imenjaci - dva Danijela, Kvon i Šajnert, koji dele zajedničku stvaralačku viziju. To su već demonstrirali sa pregršt video-radova i jednim uvrnutim dugometražnim filmom ,,Swiss Army Man“ (2016). Da vic sa njihovim najnovijim filmom ,,Everything Everywhere All at Once“ bude veći, njegovi glavni producenti su, pak, braća Entoni i Džo Ruso, najpoznatiji kao producentski i autorski dvojac iza nekoliko Marvelovih filmova.

Sad, imajući u vidu da se ,,Everything Everywhere All at Once“ okvirno bavi konceptom multiverzuma, što je takođe pravac u kojem će se nadalje razvijati Marvelov filmski univerzum (nadležni su to nagovestili već sa animiranim ,,Spider-Man: Into the Spider-Verse“ (2018), „žmigavac dali“ s poslednjim delom igrane ,,Spider-Man“ trilogije, a „skretanje“ će biti obavljeno uskoro s dolazećim ,,Dr. Strange“ filmom), na novi film dvojice Daniela možemo gledati i kao na portfolio kojim se oni preporučuju Marvelu za neke naredne projekte. To uopšte ne bi bio loš sled događaja, budući da je ,,Everything Everywhere All at Once“ bolji i maštovitiji od svega što je filmsko-stripovska korporacaija osmislila.

U korenu njihove teorije multiverzuma, doduše, stoji „pop-filozofski“ kliše o tome da smo mi i ono što nismo, odnosno da su našu sudbinu trasirale odluke koje smo doneli, kao i one koje nismo, što na kraju znači da nas jednako „boje“ i naše frustracije, neostvareni snovi i nerealizovani potencijali, koliko i „tvrde činjenice“ naših osobina, uspeha i ostvarenih ciljeva.

U tome će se svakako naći mesta i za viceve, anegdote, gimnazijske đačke knjižice, poreske prijave, zaostavštinu hongkonških akcionih filmova, pritiske, dobrotu, ljubav, tradicije, porodične odnose i jednu neobičnu krofnu sa svime, koja stoji u centru univerzuma. Doći ćemo i do toga, ali za početak krenimo od suve realnosti.

Ako je Lajbnic tvrdio da je naš svet najbolji od svih mogućih svetova, možda makar zbog toga što je jedini mogući, onda naša junakinja Evelin Vang (Mišel Jeoh, veteranka hongkonških, tajvanskih i kineskih akcionih i fantastičnih spektakala) verovatno živi u, za sebe, najgorem. Njena perionica rublja koju drži zajedno s mužem Vejmondom (Ke Huj Džonatan Kvan, onaj klinac iz filmova poput Spilbergovog ,,Indiana Jones and the Temple of Doom“ (1984) i Donerovog ,,The Goonies“ (1985), čija se glumačka karijera gasila kroz devedesete, da bi na kraju potpuno uvenula početkom novog milenijuma) ne posluje dobro, a zbog nenamenskih troškova strahuje od saslušanja kod nemilosrdne poreske inspektorke Dirdre Bobirdre (Džejmi Li Kertis, jeziva u drap-bež-oker odevnim kombinacijama). Povrh svega, u poseti je njen džangrizavi i nasmrt bolesni otac Gong Gong (Džejms Hong), a nenajavljena, i to usred gužve na poslu, banjava i njena kći Džoj (Stefani Hsu, otkrovenje filma), skupa sa svojom devojkom Beki (Teli Medel), što ne nailazi na odobravanja konzervativnijih delova kinesko-američke familije. A kao šlag na torti, čini se da je kukavni Vejmond konačno skupio petlju da zatraži razvod i da je Džoj na korak od toga da prekine sve veze s familijom. Za utehu ostaje da će sve možda biti bolje nakon proslave Kineske nove godine koju Evelin planira u svojoj perionici, ali znajući Marfijeve postulate, strepnja je jača od nade.

Međutim, u liftu na putu na saslušanje, Vejmond se najednom premetne u nekog ko je nalik njemu, ali nije on, pa Evelin daje komad opreme u vidu slušalica sa zelenim tasterom i set bizarnih instrukcija. Taj svet, dakle, nije jedini, u nekom drugom je Dirdre vođa destruktivnih specijalnih jedinica u službi „kraljice haosa“ Džobu Tupaki koja je niko drugi do Džoj, Gong Gong je general pokreta otpora, a Vejmond je njegov čovek od poverenja. Ključ spasenja možda leži upravo u Evelin koja je idealna za tako nešto jer je u „matičnom“ svetu toliko neostvarena (kao da je donela sve same pogrešne odluke). Ali, prvo mora ovladati veštinom „skakanja“ između tih različitih univerzuma, za šta se kao okidači koriste bizarni i malo verovatni, ali teoretski ostvarivi incidenti poput oblačenja cipela naopako, četiri posekotine papirom i sve u tom stilu.

U nekim od tih svetova, Evelin je zvezda borilačkih i „vušia“ filmova, a Vejmond je njen producent i bivši dečko, u nekima je ulična žonglerka ogromnog reklamnog natpisa, u nekima su ona i Džoj lutke-pinjate, u nekima je Evelin poznata šefica azijske kuhinje... Najbizarniji od svih svetova verovatno je onaj u kome svi ljudi umesto prstiju na rukama imaju neupotrebljive mlitave viršle, ali zato mogu svirati i slikati nogama, a Evelin i Dirdre žive u lezbejskoj vezi.

U većini tih svetova je seksualne igračke moguće koristiti kao kreativne rekvizite u tuči. Opasnost koja preti Evelin ista je ona od koje je već stradala Džoj: da joj um pukne i ode u haos kojim vlada ultimativna istina kanalisana kroz pomenutu krofnu (koju Džoj „štuje“ i svojom frizurom): ništa nije bitno.

Iz opisanog bi neko pomislio da je ,,Everything Everywhere All at Once“ filmsko oličenje haosa i zapravo ne bi bio posve u krivu. Međutim, u ludilu i čudaštvu dvojice Danijela ima ipak nekakve metodike, pored ispaljivanja bizarnih štoseva koji se ponekad ponavljaju u neregularnim intervalima, ponekad pogađaju, a ponekad i promašuju metu. Uostalom, ,,Swiss Army Men“ se dosta dugo vozio na štos „kad mrtav prdne“, pa je na kraju konvergirao u jednu od najneobičnijih i najoriginalnijih priča o prijateljstvu u nevolji.

Na tehničkom planu, film je apsolutno impresivan, što se može iščitati iz fotografije Larkina Sajplea (radio i na ,,Swiss Army Man“), montaže Pola Rodžersa (radio sa Šajnertom na njegovom solo filmu ,,The Death of Dick Long“ iz 2019), fantastičnih koreografija, savršeno odmerenih i uklopljenih vizuelnih i specijalnih efekata. Ali i 2D i lutkarske animacije, uz skoro pa sveprisutni, ali perfektno odgovarajući eklektični soundtrack, u kojem se spajaju neo-klasične orkestracije i elektronsko pulsiranje, a koji potpisuje bend Son Lux.

Glumačka podela je, pak, vredan dodatak razgranatom sistemu filmskih referenci koji Danjieli pažljivo grade od Kjubrika (lagana zezalica na temu početka ,,Odiseje“), preko Vačovskih (,,The Matrix“ serijal, ali i ,,Cloud Atlas“ iz 2012. u manje pretencioznoj, a pametnijoj izvedbi), „feel good“ filmova osamdesetih, hongkonških akcijada i „vušija“ devedesetih... Pa do inspirisanijeg pola američke „indi“ kinematografije i koncentrovanih emocija koje su obeležile opus velikog Vonga Kar-vaija. Našlo se tu mesta i za jednu sprdnju s mnogima omiljenim crtaćem ,,Ratatouille“ (Bred Berd, 2007), u kojoj Hari Šum Junior igra Evelininu „nelojalnu konkurenciju“ Čeda koji, kuva uz pomoć rakuna koji mu stoji pod kapom.

U tom skakanju između različitih „svetova“, glumci su prinuđeni da zapravo igraju po nekoliko različitih likova često u istoj sceni. U tome Mišel Jeoh, jedna od najpotcenjenijih glumica, izvodi perfektan potpuri svoje karijere, kako one u azijskoj kinematografiji, tako i one holivudske, pritom se ne libeći i da istražuje nove smerove.

Danijeli nas podsećaju i na to koliko je masivan opus Džejmsa Honga, ali i na to koliko je potencijal Džonatana Kvana ostao neiskorišćen. On posebno sija u onim zajedničkim scenama sa Mišel Jeoh u kojima autori parafraziraju Vonga Karvaija, što i te kako ima smisla, budući da je Kvan čak bio Vongov asistent režije na filmu ,,2046“ (2004).

Pa ipak, ispod okvira multiverzuma i potencijalnog spektakla s njim povezanog, te „maksimalističkog“ garnirunga štoseva, viceva i referenci, krije se sasvim realistično i humanistično jezgro filma. Kriju se tu stvarna pitanja jaza između generacija, imigrantskih sudbina, biznisa pred propadanjem, animoziteta, agresije na makro i na mikro nivou koja, može biti jednako opasna kada kuva ispod površine, neostvarenih snova, frustracija i možda ultimativne ideje, da iskrenost i dobrota mogu razoružati i prevladati apsolutno sve. Zbog toga je ,,Everything Everywhere All at Once“ jedan izuzetan film sasvim blizu remek dela koji će zasigurno obeležiti prvu polovinu ove godine.