Parthenope

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Paolo Sorentino možda ima psihu starog perverznjaka i voajera skrivenu u telu još uvek držećeg sredovečnog muškarca, ali moramo mu priznati da to makar nikada nije krio. Uz to, njegovi filmovi su zaista puni lepote, i to ne samo ženske, mladalačke i telesne, premda ima i toga. Najnoviji Sorentinov uradak, Parthenope, premijerno prikazan u Kanu, a s naše strane uhvaćen na jednoj jedinoj projekciji u Karlovim Varima, nešto je što je samo baš ovaj italijanski autor mogao da snimi. I povrh toga, nešto čemu je njegova dosadašnja karijera težila i što je moralo da dođe baš sada.

Nećemo sada gnjaviti s kompletnom retrospektivom njegove karijere, njegovom opsesijom lepotom, mladošću, raskoši i raskalašenošću, ali, kako bismo smestili Parthenope, moramo se prisetiti dva Sorentinova filma. Kao i u slučaju najhvaljenijeg i najnagrađivanijeg The Great Beauty (2013), Parthenope je, barem jednako koliko je portret naslovne junakinje, ujedno i portret grada. Baš kao i u slučaju Sorentinovog prethodnog filma The Hand of God (2021), taj grad je Napulj, njegov rodni grad. Razlika je, doduše, u tome što, iako se Sorentino kvalifikuje za Felinijevog naslednika, ovo nisu njegova sećanja i njegov Amarcord, već pre metafora upakovana u priču o odrastanju jedne nestvarno lepe, pametne i stoga potencijalno opasne žene u jednom nestvarno lepom, ne baš „pametnom“ i svakako opasnom gradu.

Na ovom mestu možda bi najbolje bilo opisati poveznicu između žene, grada i naslova filma. Prema legendi, Partenope je bila jedna od sirena koja je i osnovala Napulj. Naša naslovna junakinja, pak, rođena je u morskoj vodi podno porodične vile u Napulju. Kako se familija još nije odlučila za ime, kum, inače brodski magnat i očev pretpostavljeni, krstio ju je imenom legendarne osnivačice grada.

Osmanaest godina kasnije, Partenope (debitantkinja Selest Dala Porta) je izrasla u pravu „sirenu“ u koju se muškarci (a ponekad i žene) zaljubljuju, često na svoju štetu. Na nju nisu imuni ni otac, ni brat Raimondo (Daniele Rienco), a ni kućni prijatelj, sluškinjin sin Sandrino (Dario Aita). Troje mladih će zajedno napraviti jednu vrlo „ne-napolitansku“ stvar i otići na Kapri bez novca i plana (jer su Napolitanci ili previše siromašni ili previše lenji za odlazak na to mondensko letovalište), gde će Partenope dobijati pažnju raznih ljudi i ljubavne i poslovne ponude od njih. Nakon scene u kojoj Sorentino implicira situaciju iz Bertolučijevog filma Dreamers, stvar otklizava prema tragediji (uzrokovanoj Partenopinom lepotom i požudom muškaraca oko nje) za kraj prvog čina.

Partenope je, pak, vrlo svesna svoje lepote i uticaja koju ona može imati na muškarce, ali u tim vodama pliva sa sigurnošću „boginje u bikiniju“. Razlog tome je što ona ni u kojem slučaju nije glupa, premda će je jedan od bogatih udvarača prozvati da nije pametna koliko misli da jesta, pritom previđajući da činjenicu da ona nije nekakva siromašna očajnica kojoj je udaja jedina opcija, pa zato može sebi dopustiti i lakomislenost. Ona pritom ima i gard dosetljivosti, brzog jezika i sklonosti ka verbalnom pariranju.

Zapravo, Partenope je jako inteligentna, ambiciozna i zahtevna, pa je njeno poštovanje teško zaslužiti. To će poći za rukom samo dvojici starijih muškaraca, njenom ciničnom profesoru antropologije Maroti (Silvio Orlando) koji je kao mentor uzima pod svoje krilo i piscu Džonu Čiveru (stvarnog književnika igra Geri Oldmen, fantastično) koji, kao alkoholičar, depresivac i gej, „ne želi trošiti ni sekunde njene mladosti i lepote“.

Dalje, u periodu od nekih sedam godina, sve dok u vremenski udaljenom epilogu njenu ulogu ne preuzme diva Stefania Sandreli, Partenope će upoznavati zanimljive ljude i s njima ulaziti u neobične interakcije. Oprobaće se kao glumica pod mentorstvom Flore Malve (Izabela Ferari) koja nikad ne pokazuje svoje lice, nagađa se zbog neuspele plastične operacije. Upoznaće milansku zvezdu Gretu Kul (Luiza Ranieri), neku vrstu Sofije Loren „za siromašne“ na jednoj zabavi na kojoj će ova izvređati domaćine i prozvati Napulj i Napolitance za kukavičluk i licemerje. Imaće kratku aferu s „kraljem slamova“ Robertom koji će je kao svoju pratnju odvesti na „plemićko venčanje“ krunisano bizarnom javnom ceremonijom prve bračne noći. A susrešće se i sa manipulativnim, pohlepnim, demonskim biskupom (Pepe Lanceta), čuvarom blaga svetog Đenara, odnosno Januarija, kojem će se predati u crkvi.

Opis radnje možda navodi na krivi trag da se tu radi o relativno banalnom i plitkom filmu o odrastanju jedne bogate i lepe žene koja nije morala da se suoči s pravim problemima u svom životu, ali to nije slučaj ovde. Jer Partenope nije samo lepa, nego je i pametna, a pritom i sa bogatim unutrašnjim životom, a na kraju i etična. Ona istovremeno može biti i daleka, nestvarna i neuhvatljiva, ali i jedna među nama, iako ne nužno jedna od nas, osoba koju smo nekada videli, o kojoj smo nekad nešto čuli, pa stoga na filmu egzistira i fizički i kao ideja i metafora. Takođe, Sorentino se svesno poigrava s našim očekivanjima namećući nam barem jednu misteriju koja to i nije.

Reditelju tu u prilog igra i savršeni kasting glumice-početnice i rasne lepotice Selest Dala Porte kojoj čak ne treba ni šminka da bi privukla našu pažnju. Novootkrivena diva svakako ima zvezdani potencijal u vidu svojih fizičkih predispozicija, a zapravo nije ni loša kao glumica, makar za tu ulogu koja je svakako kompleksna. Ostaje još da se vidi hoće li Selest Dala Porta na tome izgraditi karijeru i kakvu, odnosno hoće li izrasti u veliku glumicu ili u specijalistkinju za jednu ulogu, odnosno jedan tip uloge.

Lepota je itekako prisutna i oko glavne glumice u filmu, pa bilo to kristalno čisto tirkizno more, renesansne i barokne vile i palate, stene oko Napulja i na Kapriju. I tu nas Sorentino pomalo golica, koristeći fotografiju Darije D‘Antonio u živim bojama i kostime Karla Pođolija i Entonija Vakarela (potonji je kreativni direktor modne kuće Iv Sen Loran i na špici filma je potpisan kao umetnički direktor za kostim) koje pakuje u nešto nalik na reklamu za liniju visoke mode ili za ekskluzivni parfem. To u teoriji nije daleko od istine, budući da je francuska modna kuća jedan od producenata filma, ali bi ipak bilo neodgovorno i pomalo smešno svoditi Sorentinov osećaj za estetiku na čisti kič i „pornografiju luksuza“. Konačno, i montaža Kristijana Travaljolija dosta pomaže da ovaj „ep o ženstvenosti“ protekne glatko u svih 136 minuta trajanja.

Na kraju, Parthenope je jedan naoko starovremenski, punokrvan „filmski film“, veći i lepši od života u kojem je prisutna određena doza eskapizma, ali bez patetike. Kao i u naslovnu junakinju i u grad u koji je radnja smeštena, u njega nije teško zaljubiti se, a nije nezamislivo ni da se zbog njega zaljubimo u filmsku magiju. Paolo Sorentino je opet uspeo da nas opčini.

Ferrari

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima jedan vic koji kaže da kad Nemac ima ženu i ljubavnicu, on voli svoju ženu; Francuz u istoj situaciji voli svoju ljubavnicu, a Italijan – svoju mamu. Sudeći po filmu Ferrari Majkla Mana, koncentrovanoj filmskoj biografiji bivšeg trkača, a kasnijeg inženjera, vođe trkačkog tima i osnivača uspešnog biznisa luksuznih sportskih automobila Enca Ferarija, naslovni protagonista ima ponešto od sve tri nacije. Jer ovo nije klasičan biografski film, priča iz korporativne istorije XX veka, ni „trkački“ film, iako ima ponešto od sva tri, već pretenduje da bude studija karaktera.

Za tako nešto bi možda bilo poželjno da se „upoznamo“ s Encom Ferarijem (1898-1988) na jedini način na koji je to moguće – posredno. To smo već imali prilike da učinimo kroz brojne članke iz domene istorije moto-sporta, knjige poput one Enca Biađija ili one Broka Jejtsa koju su Majkl Man i pokojni scenarista Troj Kenedi Martin (1932-2009) uzeli kao predložak za film, ali i filmove u kojima se Enco Ferari pojavljivao kao glavni ili kao epizodni lik. Kao glavni lik smo mogli da ga vidimo u interpretaciji Serđa Kastelita u filmu filmu Ferrari (2003) Karla Karleija, zapravo minimalno premontiranoj (od nekih tri i po sata!) bioskopskoj verziji popularne mini-serije. Kao epizodni, pojavio se u filmu Rush (2013) Rona Hauarda, Ford v Ferrari (2019) Džejmsa Mengolda i Lamborghini: The Man Behind the Legend (2022) Roberta Moreska.

Iz navedenih izvora, mogli smo da zaključimo da je Enco Ferari bio solidan vozač „gran pri“ trka sa nekoliko pobeda u nekoliko godina karijere, ali nikako nije zbog toga postao legenda moto-sporta. Taj status mu je doneo njegov talenat za menadžment, prvo u okvirima matične kompanije Alfa Romeo, pa onda u vlastitom timu, zbog čega je posle rata osnovao vlastitu trkačku i konstruktorsku kompaniju koja je koristila amblem konja koji se propinje. U moto-sportu kompanija je imala promenljive uspehe (od sjaja ne baš do očaja, ali blizu) u različitim granama, dok su „civilni automobili“ najpre uvedeni kao shema za finansiranje sportske divizije, a uspeh u segmentu luksuza i kolekcionarskih primeraka nisu postigli preko noći, već spletom okolnosti. Ferarijev stil upravljanja bio je autoritaran, gotovo diktatorski (što ga nije spasilo od sudbine da kompaniju malo-pomalo proda FIAT-u, da bi na kraju izgubio i upravljačku u sportskoj diviziji), od svojih vozača je zahtevao posvećenost i među njima poodsticao rivalstvo, što je dovodilo do udesa i tragedija. Udesi i tragedije dešavale su se ne samo vozačima pod njegovom „komandom“, već i njegovim kolegama za vreme trkačke karijere, ali i u okviru familije. Otac Alfredo i stariji brat Alfredo mlađi (Alfredino ili Dino) nastradali su u epidemiji gripa 1916. godine, a sin, planirani naslednik i obećavajući inženjer koji je nosio bratovo ime poživeo je samo 24 godine.

U Manovoj verziji, većinu tih podataka dobićemo usput, dok pratimo događaje tokom nekoliko prelomnih meseci 1957. godine (i za Enca lično, i za kompaniju) s akcentom na poslednje izdanje trke „Mile Milja“. Enco (Adam Drajver) i kompanija su pod pritiskom jer ni „civilni“, ni trkački posao ne cvetaju, fabrika ne proizvodi i ne prodaje dovoljno automobila da bi finansirala razvoj sportskog sektora, u Le Manu su doživeli bolan poraz od Jaguara, a kod kuće im za vratom duva Maserati koji je već osigurao dokapitalizaciju od strane francuskog Citroena. Pobeda na zahtevnoj trci je apsolutni imperativ ne bi li se ostvarila bolja pregovaračka pozicija s Fordom ili FIAT-om, a pritom na jednoj od test-vožnji gine vozačka zvezda Eugenio Kasteloti čije mesto zauzima nadobudni španski markiz i plejboj Alfonso de Portago (Gabriel Leone).

Trka će, naravno, predstavljati akcioni vrhunac filma, a njen epilog najveće iskušenje za Enca u moralnom smislu. Ali iskušenja mu ne manjka ni na privatnom planu na kojem ima posla s tri žene iz vica na početku. Zajedljiva majka (Daniela Piperno) će u jednom trenutku reći da joj je pogrešni sin preživeo, a svoju će agresiju uglavnom usmeravati na Ferarijevu suprugu Lauru (Penelope Kruz). Laura je, pak, histerična i paranoična po pitanju Encovog bračnog neverstva, dok mu zamera i za smrt sina kojeg nije uspeo spasiti. Ona pritom ima moć nad njim i u formalnom smislu, budući da je vlasnica polovine deonica kompanije, a ima i razloga da bude sumnjičava. Enco, naime, aktivno „ljubuje“ s Linom Lardi (Šajlin Vudli) s kojom ima i desetogodišnjeg sina Piera (Đuzepe Festineze), a Linina jedina želja je da on tog sina prizna kao svog, što on ne sme zbog Laure.

Ideja za film Manu se ukazala pre više od dve decenije, ali je u inicijalnoj varijanti propala zbog nedovoljnog budžeta. Nakon petnaestak godina „na ledu“, od 2015. godine nadalje su se na projektu po istom scenariju i sa istim rediteljem smenjivale produkcijske kuće i glumci, da bi tek 2022. konstrukcija bila do kraja složena. Adam Drajver je zamenio Kristijana Bejla i Hjua Džekmena, a Penelope Kruz Numi Rapas, pa se krenulo u snimanje. Upravo je izbor glumaca jedan od spornijih elemenata filma, zbog čega je film naišao na slab prijem kod italijanske publike i kritike od premijere u Veneciji nadalje, u čemu je, s pravom, prednjačio italijanski glumac Pjerfrančesko Favino koji bi svakako bio bolji izbor za glavnu ulogu od Adama Drajvera.

Drajver je svakako interesantan glumac kojem određene uloge leže, ali u njegovoj interpretaciji Enca Ferarija još uvek su vidljivi reziduali uloge Mauricija Gučija kod Ridlija Skota u House of Gucci. Pored toga, on je za ulogu tada skoro šezdesetogodišnjaka vidljivo premlad, a maska i zalizana seda perika mogu situaciju tek minimalno zamaskirati. Penelope Kruz po svom običaju šmira i preglumljuje, što joj je manir kada radi na stranom jeziku, dok Šajlin Vudli ima velikih problema s pogađanjem italijanskog akcenta koji joj sve vreme „beži“.

Što se epizodista tiče, od vlasnika Maseratija Adolfa Orsija i njegovog brata Omera koji figuriraju kao rivali (iako ne nužno negativci), preko Ferarijevog inženjerskog tima, pa do vozača na trci, uključujući i Portaga, problem je grubo skiciranje likova koje glumcima ne daje mogućnosti da ih u kratkom vremenu razviju. Pa i sam Enco Ferari kao ličnost je dosta nezahvalan za detaljniju dramaturšku razradu, budući da je uglavnom bio monolitan i da mu je skrivanje emocija bio manir.

Možda je upravo to potaknulo Mana, poznatog po spoju akcionih trilera s elementima „muške“ drame centriranim oko samozatajnih likova koji govore lakonski, a u sebi se nose s olujom emocija, da pokuša da pronikne u suštinu čoveka iza legendarnih trkačkih i luksuznih automobila. Međutim, postupak da se detalji iz njegove duge biografije i poneki od citata koji objašnjavaju njegovu motivaciju ubace u relativno uzak vremenski okvir i u relativno kompaktan film ovde se naprosto nije pokazao kao dobra odluka. Sve deluje forsirano i skoro pa operetski naivno. Doduše, ako uzmemo u obzir da u jednoj od centralnih scena upravo u operi protagonista reminiscencira o svom životu, onda je to možda bio efekat na koji su Kenedi Martin i Man ciljali, ali to bi već bilo teško natezanje.

Svoju potpisnu visceralnost, pak, reditelj uspeva da organski uvuče u sekvence trkanja koje traju dovoljno vremena da se razviju do poente i pritom su savršeno postavljene od strane Mana i izvedene od strane tehničke ekipe, u čemu prednjače detalji perioda, atraktivna fotografija i dinamična montaža. To nas podseća zašto su auto-trke toliko zahvalan materijal za kinematografiju. Opet, problem s njima leži upravo u poenti, odnosno u dvema suprotstavljenim poentama koje Majkl Man obe pokušava da odbrani. S jedne strane, takvi poduhvati, zajedno s rizicima, čine avanturu koja određene ljude (mahom bogate muškarce) čini da se osećaju živima, a sa druge oni predstavljaju rizik ne samo za one koji se trkaju, već i za promatrače, a takav rizik ne bi smeo da bude prihvatljiv u savremenom svetu.

Problem je, međutim, u tome što svet, a naročito svet sporta te 1957. godine nije bio „savremen“ u današnjem smislu tog termina, a Man ostaje razapet između ta dva „majndseta“ s nekim svojim „trećim“ iz nekog među-perioda koji stoji između njih, a koji isto u tom navodnom ispitivanju muškosti i muževnosti ostaje pomalo anahron. Tako smo umesto Rush s trkačkim automobilima umesto formula dobili Napoleona (da, Skotovog) na točkovima.

The Equaalizer 3

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prvi The Equilizer u režiji Antoana „Training Day“ Fuke i po scenariju Ričarda „16 Blocks“ Venka imao je nesreću da se pojavi u doba stilski superiornijeg Johna Wicka. Bio je to jedan prilično nasilan, umereno zabavan akcioni film s karakterizacijom ponešto dubljom od proseka, makar u tome da je Robert MekKol (Denzel Vašington) uverljivo „patio“ od kompulsivne opsesije što ga je izdvajalo od mora drugih osvetnika-pravednika.

Usledio je nastavak koji nije toliko širio njegov „svet“, ali je zato zakomplikovao zaplet koji je poslužio za inflaciju tučnjave i pucnjave bez ikakvog reda i smisla, ali i to je nekako prošlo, kod publike, doduše, bolje nego kod kritike. Bilo kako bilo, sada smo dobili treći, nadajmo se i poslednji deo u kojem naš osvetnik-pravednik odmerava snage s italijanskom mafijom na njihovom terenu na Siciliji. Ne zato što je film sam po sebi loš, nego zato što je s njim priča prilično iscrpljena, pa bi svi daljnji pokušaji ličili na mamuzanje mrtvog konja.

Venk i Fuka otvaraju film sa mafiozom prerušenim u seljaka koji zajedno sa svojim sinom dolazi na već nečiji poziv da obiđe svoju vinariju. U dotičnoj se, pak, desio pokolj, a trupla ubijena na najrazličitije načine leže po podu i stolovima kao na kraju kakvog horor-filma. Tek onda vidimo našeg čoveka posednutog na stolicu pod pretnjom pištolja i nekako nam je jasno da je on taj pokolj i izvršio u svom poznatom maniru.

Ali, kako je onda dozvolio da bude zarobljen? E, tu će nam on održati gotovo „šekspirijanski“ monolog u kojem će zapretiti i mafijašu i njegovim posilnima šta će im se upravo desiti. I to će se i desiti: on će ih pobiti upravo onako kako je pretio. Ni to nije novost za Equilizera.

Novost je, doduše, to da će mu njegova milost zamalo doći glave, pa će popiti metak iz malokalibarske puške u leđa, zbog čega će se onesvestiti na putu odatle. Pronalazi ga lokalni policajac (Eugenio Mastrandrea) i ostavlja na brigu lokalnom doktoru (Remo Đirone) kod kojeg se oporavlja u stanu. Malo-pomalo, on se i integriše u novu sredinu pitoresknog gradića Altamonte, a i njegovi stanovnici ga prihvataju. Njega, pak, mori otkriće ISIS-ove droge tamo na imanju, zbog čega poziva CIA-ino odeljenje za finansijski kriminal i agenticu Kolins (Dakota Fening) koja dolazi s naoružanom pratnjom.

Druga stvar koja ga muči u gradiću koji je, čini se, izabrao za penziju je mafija. Dok je lokalac Marko (Andrea Dodero) tipični seoski siledžija koji maltretira i reketira poštene male privrednike, njegov brat Vinsent (Andrea Skarducio) je ipak malo veća zverka, povezana s napuljskom Kamorom i sa biznis-idejom da pokupuje celu obalu i na njoj izgradi hotele. Sledi obračun...

Što se akcije tiče, i treći nastavak ostaje na tragu svoja dva prethodnika: ona je brutalna i u tome nekako barokna, uz malo Fukinih režijskih manirizama („slow-motion“ momenti su nešto što on vuče još od svoje karijere reditelja muzičkih spotova). Snimljena od strane Roberta Ričardsona u anti-intuitivnom prirodnom „kjaro-skuro“ osvetljenju, sa čestom upotrebom donjih rakurska u kojima Denzel Vašington deluje kao gorostasna, monumentalna pojava, ona ispunjava ono što smo mi od nje i očekivali. Dakle, možda ne impozantno, ali svakako pristojno zabavno.

To jest, kada je ima, budući da skoro ceo srednji deo filma figurira kao pokušaj drame o odlasku u penziju, s neplaniranim komičnim momentima. Oni su, pak, plod preteranog oslanjanja na stereotipiju u pogledu idile sicilijanskog gradića i harmoničnih odnosa u zajednici, ali se ocrtavaju i na karakterizaciji kako pozitivaca, tako i negativaca koji uglavnom deluju kao karikature. Nevoljne komedije ima i u „šekspirijanskim“ nastupima Denzela Vašingtona, ne zato što to on ne bi mogao da izvede, već zato što tome nije mesto u ovakvom materijalu, dok je upitni talenat Dakote Fening protraćen u pokušajima da se „skine“ Džesika Čestejn iz Zero Dark Thirty umesto da se stvori nova CIA-ina agentica s vlastitim karakterom.

Sve u svemu, dobili smo pristojan akcioni film sa smešnim pokušajem dramskog produbljivanja, baziran na filmskoj i inoj stereotipiji i uglavnom neopterećen smislom i logikom. Što je u redu za prolaznu zabavu.

Kidnapped / Rapito

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Omajstorstvu Marka Belokija suvišno je trošiti reči. Njegova karijera traje više od šest decenija i broji više od 50 naslova raznih formi i formata, kratkih i dugih, igranih i dokumentarnih, za bioskope/festivale i televiziju. Italijanski velikan, koji ima 84 godine, predstavio je novi film na ovogodišnjem izdanju festivala u Kanu. Njegov „Kidnapped“ („Rapito“) pogledali smo u Karlovim Varima, van glavne konkurencije, u revijalnom festivalskom programu „Horizons“.

Čini se da je Belokio u fazi u kojoj ga najviše zanimaju istinite priče i traumatični događaji, što iz lične/porodične istorije, što iz nacionalne. Mogli smo tome da posvedočimo u njegova dva prethodna filma, u igranom „The Traitor“ (2019), u čijem su fokusu prvi svedok-pokajnik u istoriji mafije i suđenje na kojem je svedočio, te u dokumentarnom „Marx Can Wait“ (2021), u kojem autor pokušava da konačno razume zašto se njegov brat ubio baš u vreme kada je on otpočinjao filmsku karijeru, i da možda oprosti samom sebi.

Sada se Belokio dohvatio nacionalne teme i afere smeštene još dalje u istoriju. Reč je o otmici dečaka Edgarda Mortare u Bolonji 1858. Godine. Njega je Katolička crkva i državna vlast tadašnje Papske Države (Stato della Chiesa), u kojoj se u to doba nalazila i Bolonja, nakon sumnjive dojave o tajnom krštenju, oduzela roditeljima i stavila u katihetsku školu u Rimu.

Edgardo je tako postao katolički sveštenik konzervativne struje; proputovao je Evropu; bio cenjen propovednik zbog erudicije i znanja jezika... Na kraju, umro je u Belgiji 1940. godine, mesec ili dva pre nacističke invazije.

Afera Mortara nije ostala samo italijanska stvar, već je postala poznata i širom Evrope, pa i u Americi, što je bila još jedna potvrda snage ondašnje štampe, kao i institucije lobiranja. U nju nisu bili upleteni samo lokalni sveštenici i lokalne glavešine, već i sam Pije Deveti, kao inicijator takvih praksi i papa sa popriličnom negativnom ulogom u zanimljivim istorijskim događajima, od Revolucije 1848. i Garibaldističkog pohoda, do ujedinjenja Italije pod pijemontskom krunom i pada Rima 1870. godine. Papa je, po pravilu, uvek bio na pogrešnoj strani istorije, braneći okoštalu dogmu od vetrova sekularizma i ideja o građanskoj i nacionalnoj državi nasuprot verskoj.

Na ovom mestu može se povući paralela sa još jednom dokumentovanom, doduše malo poznijom aferom antisemitske fele, sa slučajem Drajfus u Francuskoj. I navedeni skandal je nedavno dobio filmsku adaptaciju u režiji starog majstora („J‘accuse,“ Roman Polanski, 2019), ali je Belokiov film u tom sudaru titana superiorniji. Cinici bi rekli, makar nije pokušao na silu da se identifikuje sa nekim od likova, iako je ostao otvoreno političan na svojoj dobro poznatoj levičarskoj i antiklerikalnoj poziciji. (Setimo se filma „Sangue del mio sangue“ (2015) u kojem je Belokio od crkvenjaka-inkvizitora i lovca na lažne veštice načinio vampire-krvopije.)

Radnja filma „Kidnapped“ pokriva 20 godina i teče na nekoliko koloseka koji prate bitne aktere ili otkrivaju širi istorijski kontekst. Edgardo Mortara (Enea Sala), šesti sin Solomona – Momola (Fausto Ruso Alezi, sudija Falkone u „The Traitor“) i Marijane (fantastična Barbara Ronki) otet je aktom državnog terora po naređenju inkvizitora Feletija (Fabricio Gifuni) na osnovu dojave bivše sluškinje u domu Mortara, Ane Morisi (Aurora Kamati) koja je, navodno uplašena za dečakov život, izvršila obred tajnog krštenja, iako sama nije bila ni časna sestra, pa čak ni časna devojka.

Iza svega, ipak, stajao je Pije Deveti (Paolo Pjerobon), antisemita, antisekularista i sadista koji voli da nameće svoju volju i da koristi moć da bi ponizio druge strane u razgovoru. Edgardo nije jedini dečak koji je pod sličnim okolnostima završio u istoj instituciji, da bi u njoj ubrzo i bez pravog znanja i svesti primao sakramente.

Dok roditelji i jevrejska zajednica pokušavaju da oslobode dečaka ili ga čak otmu nazad, on sve više i više „grli“ novu veru i „novog Boga“, zbog čega postaje papin miljenik među pitomcima, a posle i najverniji sledbenik (u odrasloj dobi igra ga Leonardo Malteze), na razočaranje svoje primarne porodice.

Belokio aferu pakuje u vrlo klasicistički intoniranu, raskošno produciranu istorijsku dramu ne plašeći se čak ni toga da skrene prema teritoriji melodrame pojačanog emocionalnog registra. U tome je neprocenjiva prvo uloga Barbare Ronki kao ranjene majke, pa onda Paola Pjerobona kao pape-zlice, a na kraju i Leonarda Maltezea kao novokomponovanog fanatika briljantnog, ali posve ispranog uma.

Na zanatskom planu, trebalo bi pohvaliti savršeno pogođenu neoklasičnu muziku Fabija Masima Kapogrosa, atraktivnu fotografiju Frančeska di Đakoma, raskošnu scenografiju, kostim, rekvizite i lokacije, a na kraju i montažu Frančeske Kalveli i Stefana Mariotija.

Iako je očekivano političan, naravno, na progresivnoj strani, italijanski autor, čisto filmski gledano, nikada nije bio tradicionalniji i čak konzervativniji. Možda je Belokio ipak malo prestar za konstantne inovacije, ali je još u snazi da konce drži čvrsto u rukama. Sa tim u vezi, „Kidnapped“ svakako nije prva istorijska drama svoje vrste, verovatno nije ni najbolji uradak u okviru žanra, ali je svejedno reč o beskompromisnom, neapologetskom i, u konačnici, vrlo dobrom filmu.

Silent Land / Cicha Ziemia

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Aga Woszczynska

scenario: Aga Wosczynska, Piotr Litwin

uloge: Agnieszka Zulewska, Dobromir Dymecki, Jean-Marc Barr, Alma Jodorowsky, Marcello Romolo, Claudio Bigagli, Elvis Esposito, Gennaro Iaccarino, Ibrahim Keshk

Robovi smo svojih predstava o jugu i severu, istoku i zapadu, buržoaziji i proleterijati, domaćima i gostima, i zbog njih možda filmu kao što je Silent Land možemo pristupiti sa skepsom kao filmu koji se bavi isključivo „problemima Prvog Sveta”. Prednost takvih filmova je, pak, mogućnost funkcioniranja u raznorodnim kontekstima, geografskim i socijalnim. Potvrdu za to je debitantski film poljske autorice Age Woszczynske dobio na festivalu Crossing Europe u Linzu gde je odneo glavnu nagradu.

Ana (Zulewska) i Adam (Dymecki) su dobrostojeći, plavokosi, skoro-pa-savršeni par iz Poljske na dužem odmoru na jugu Italije gde su unajmili vilu na osami na vrh brda s pogledom na more. Vila, međutim, nije onakva kakvom ju je vlasnik Fabio (Romolo) predstavio u oglasu: bazen je pokvaren i ne radi. Gosti insistiraju na bazenu za koji su platili (popust ne prihvataju), pa gazda šalje radnika (Keshk) da bazen brzinski popravi. Događa se nesreća i bračni par se nađe u problemu, u stranoj zemlji u kojoj se ni u uslužnom ni u javnom sektoru baš i ne govore strani jezici. Čak i kada postane jasno da se oni nalaze u boljoj startnoj poziciji od žrtve svoga nemara, duhovi koji su im narušili idilu savršenog života ostaju i dalje prisutni. Može li im još jedan par stranaca, instruktor ronjenja Arnaud (Barr) i njegova trudna supruga Claire (Jodorowsky), ikako pomoći?

Eho opusa Michaela Hanekea koji odzvanja prvencem Woszczynske naročito je vidljiv u precizno komponovanim kadrovima i svetlim, a hladnim tonovima enterijera koji stoje u suprotnosti sa eksterijerima uhvaćenih kamerom Bartosza Swiniarskog. Isto se oseća i u polaganom građenju trilerske atmosfere kroz odmerenu montažu Jaroslawa Kaminskog koja uspostavlja jasan ritam. Određena iskakanja, skretanja, sinkope i poente možda očekujemo, ali će nas svejedno iznenaditi. S rediteljske pozicije, Woszczynska se koncentriše na glavne glumce i usmerava ih ka glumi u nižim registrima i izgradnji jedva vidljivih lukova njihovih likova, dok one sporedne koristi u izvesnoj datosti (Jean-Marc Barr i more su često upotrebljavana kombinacija, s razlogom, dok Alma Jodorowsky po pravilu zrači toplinom u svakoj ulozi), a one epizodne kao određeni kolorit.

Opet, autoričin cilj nije plašenje građanskog i buržoaskog sloja, već više studiranje društvenog raslojavanja i njime nametnutim ulogama, i to po više osa podele. Ana i Adam su svakako privilegovani i u svojoj zemlji, ali i u zemlji u kojoj su se obreli, ma koliko ta zemlja važila za bogatiju od njihove matične. Razlog tome je njihov socijalni status. Opet, to ne znači da se oni neće plašiti notornog „južnjačkog” šljampavog pristupa, a možda i nameštaljke sa strane lokalnih vlasti, a kada tome pridodamo i to da je mesto radnje svojevrsna raskrsnica ili makar stanica na migrantskoj ruti, slika postaje još kompleksnija.

Spoljna slika, međutim, tek prejudicira njihovu unutrašnju, to nepoverenje koje se prenosi i na unutrašnju dinamiku i u ekstremnim slučajevima odlazi čak do razdora, a unutrašnja ih tera da u svojim glavama „vrte filmove” koji će se početi vrteti i u spoljnom svetu. Zbog toga je Silent Land izuzetno efikasan spoj psihološke drame i trilera, te neobično zreo film za jedno debitantsko ostvarenje.

All the Money in the World

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Ridley Scott

scenario: David Scarpa (prema knjizi Johna Pearsona)

uloge: Michelle Williams, Mark Wahlberg, Christopher Plummer, Romain Duris, Timothy Hutton, Charlie Plummer, Andrew Buchan, Andrea Piedimonte

Ako pratite hollywoodske novosti i ako ste ispratili seksualnu aferu koja je eksplodirala sa razotkrivanjem Harveya Weinsteina, onda vam je naslov All the Money in the World poznat, ali verovatno iz pogrešnih razloga. Poznat vam je verovatno kao još jedna problematična produkcija, film čiji je dobar deo materijala morao biti ponovno snimljen kada je Ridley Scott odlučio da Kevina Spaceya izbriše iz filma zbog negativnih konotacija koje se za ovog glumca (i seksualnog predatora) vezuju. Budžet je skočio za deset miliona dolara, odnosno za četvrtinu, Spacey je promptno zamenjen Christopherom Plummerom, Mark Wahlberg je zahtevao dodatni honorar koji je posle uplatio u dobrotvorne svrhe, Michelle Williams se žalila na neravnopravnu poziciju u ugovoru, premijera je odložena, Oscar kampanja iz korena promenjena i činilo se da će film završiti u raspadnom stanju i u finansijskom i u umetničkom smislu.

Međutim, All the Money in the World je dokaz kako je hollywoodska mašinerija radi kao podmazana kada treba (već su i originalni razvoj projekta i produkcija proticali rekordnom brzinom, dosnimavanje to samo još pojačava) i da je Scott imao dobar nos, makar artistički (Christopher Plummer se pokazao kao odličan izbor za ulogu J.P. Gettyja, mnogo bolji od Kevina Spaceya koji bi morao da nosi staračku masku, što je prepoznala i Akademija nominirajući ga za Oscara za sporednu ulogu), dok je finansijski film blizu da pokrije budžet, a svaki potencijal za kontroverzu je sveden na minimum. Bez daljnjeg uvijanja, moram reći da od Thelme i Louise Scott nije bio u boljoj formi, uz dužno poštovanje Gladiatoru i American Gangsteru i ma koliko mi se svideo The Martian.

To, naravno, ne znači da nam Scott svojim štancerajem (ovo mu je već druga režija ove godine nakon Alien: Covenant i osma samo filmska produkcija, uz dve televizijske serije), hvalisavim trikovima, tipičnim anglosaksonskom stereotipijom prema Italiji (i pozitivnom i negativnom), nagomilavanjem brojnih tema na malom prostoru, pa čak i iskrenim pogreškama neće povremeno ići na živce. Čemu, recimo, onolike šetnje kroz vreme i mesto radnje od Rima 1973, preko Saudijske Arabije 1948, juga Francuske koju godinu kasnije, Playboyevog intervjua 60-ih i San Francisca 1964. godine i od crno-bele do kolor-fotografije? Čemu pretvaranje jednog lika, Paula Gettyja (Charlie Plummer, nije u srodstvu sa Christopherom) u naratora samo da bi isti najavio opseg tema kojim će se film baviti (uticajem novca na psihu i osećaj izolacije), pa onda ostao bez te funkcije? Zašto su u tako raskošnoj produkciji promakli detalji poput makar elementarne obrabljenosti stambenih enterijera, odeće i vozila koji izgledaju kao kataloški i muzejski primerci? Zašto noseći lik Gail Getty (Michelle) ima rupe u pozadinskoj priči i zašto Mark Wahlberg poznat po ulogama narodskih heroja igra uglađenog špijuna-pregovarača Fletchera Chasea? Zašto se sredina prema kraju filma razvlači i ponavlja već postojeće obrasce i zašto apsurdna premisa nije okrenuta u smeru crne komedije? Zašto se ponavlja teza o kaotičnom Mediteranu sa sve korumpiranom birokratijom i napadnom štampom i zašto se uporedo s tim insistira na artificijelnom hedonizmu u kojem čak i zatvorska hrana izgleda kao rustično restoransko jelo? Naravno, nije sve to Scottova krivica, ali je on kao producent i reditelja svakako mogao intervenirati u scenario Davida Scarpe (koji je napisao par scenarija za mediokritetske filmove) kada je već došlo do prilagodbe istinitog događaja i pisanja “true crime” veterana Johna Pearsona radi maksimalnog dramskog efekta.

Istiniti događaj u pitanju je otmica tinejdžera Paula Gettyja, unuka naftnog magnata i u tom trenutku najbogatijeg čoveka u istoriji sveta J.P. Gettyja. On je otet u Rimu, a počinioci su bili članovi kalabrijske mafije ‘Ndraghette koji su za njega zahtevali otkup od 17 miliona dolara svote koju, pak, njegova majka Gail nije imala, a njegov deda nije hteo isplatiti tek tako nego je kao vezu angažirao svog stručnjaka za sigurnost Chasea kao vezu za pregovore. Uporedo sa otmicom, Paulovim zatočeništvom i pregovorima upoznajemo se sa razlozima za dedini naoko čudno i svakako sebično postupanje koje ima svoje razloge i u kompleksnoj porodičnoj dinamici – snaha Gail se razvela od sina Johna (Buchan), alkoholičara i narkomana, kao i u starčevom psihološkom profilu.

Njegov cilj je, naime, očuvanje imperije, a ako bi platio za otmicu jednog unuka, pa makar i omiljenog, to bi možda poslužilo kao signal mafijašima, teroristima i avanturistima ovog sveta da slično pokušaju i sa drugim unucima-naslednicima. Ako k tome dodamo da je stari Getty potpuno u pravu u svojoj tezi da je mnogo lakše steći bogatstvo (“to može svaka budala”) nego ga očuvati, te da je usled fokusa na svoju misiju od porodice distancirani patološki škrtac koji se za svaku stvar cenjka, utajivač poreza, kolekcionar umetnina i investitor u nekretnine kraljevskog porekla i štiha, jasno nam je da nema garancija da će Paul dočekati kraj filma. Na ovom mestu možda ne bi bilo loše primetiti da se njegova “radna etika” nije “očešala” na njegove naslednike, najčešće rastrošne umetničke tipove sklone alkoholu i drogama koji su po pravilu loše završavali. (Među njima su i Paul, ali i autor prošlogodišnjeg spektakularno lošeg horora The Evil Within, Andrew.)

Priča sama po sebi je zanimljiva i dobro poznata, već tematizirana u literaturi, na filmu i televiziji (Danny Boyle sprema seriju na tu temu koja će se pojaviti kasnije ove godine), a Scottove i Scarpine intervencije su dobrodošle u smislu pojačane napetosti. Usput, film je stilski ispoliran (možda malo i previše, ali to je stvar ukusa), izbalansiran između surovog naturalizma i snolikosti, a likovi su uglavnom odlično motivirani i psihološki dorađeni, što film čini izuzetno pratljivim. Scott uspeva da se izbori sa mnoštvom tema i da fokus svede na dovoljno mali broj likova, tako da ne dolazi do rasplinjavanja, skiciranja i pojednostavljivanja.

Razlog zašto je All the Money in the World ne samo dobar, nego i izuzetan film su upravo likovi i vrhunska gluma sjajno izabranih glumaca. Naravno, najviše će se pričati o Christopheru Plummeru čija je uloga i najočitije ekstraordinarna, a glavni razlog će biti njegov kasni “casting”. Sa iskustvom gledanja njega kako “proždire” takvu mesnatu ulogu, gotovo je nemoguće zamisliti bilo koga drugog. U toj podeli karata, ostali su nekako nepravedno zanemareni. Michelle Williams je briljantna kao tipična britanska majka iz viših slojeva društva, a ne toliko visokih da zapravo pripada klici Gettyjevih. Gail je sposobna obuzdati suze, pregovarati sa “ajkulama” i doneti racionalnu odluku, a da ni na trenutak ne posumnjamo da voli svog sina i to Michelle Williams sjajno kanalizira. Uverljiv je i drugi očiti negativac sa dušom, otmičar Cinquanta kojeg Romain Duris igra perfektno kao lika koji menja svoju pojavu od simpatičnog preko profesionalnog do pretećeg u zavisnosti od situacije. Čak se i Mark Wahlberg koji deluje kao glumac koji ne bi bio prvi izbor za ulogu trudi, a njegovo podglumljivanje Scott sjajno koristi i usmerava.

Kada se podvuče crta, All the Money in the World je primer majstorije i dokaz da Ridley Scott itekako zna da napravi inteligentan, intrigantan i kompleksan film. Kapa dole.

Call Me by Your Name

2017.

režija: Luca Guadagnino

scenario: Luca Guadagnino, James Ivory, Walter Fasano (po romanu Andréa Acimana)

uloge: Timothée Chalamet, Armie Hammer, Michael Stuhlbarg, Amira Casar, Esther Garrel

Luca Guadagnino svesno ne igra puno na domaćem terenu. Italija je za njega više kao nekakva kulisa u kojoj snima internacionalne filmove sa zvučnim imenima u glumačkoj postavi, po pravilu smeštene u buržoaski milje i u kojima razgovor ponekad teče na više jezika istovremeno. Njegovo godišnje doba je leto, njegove boje su žive i njegova preokupacija je uglavnom ljubav ili treperava iluzija iste. Call Me by Your Name tu ne predstavlja neki naročiti izuzetak.

Međutim, često kad kažemo “ljubav” u glavi imamo sliku heteroseksualne veze. Ili striktno gay veze uz spektar problema vezanih za društvenu prihvaćenost takvog odnosa. Međutim, zašto ljubav ne bi podrazumevala istraživanje i eksperiment, posebno u tinejdžerskim godinama u kojima tek počinjemo samostalno formirati svoj identitet, seksualni i uopšte? Zaljubljivanje u osobu, a ne u pol možda zvuči kao floskula, ali ne treba potcenjivati snagu seksualne konfuzije koja, ako se ne razreši, usled potiskivanja počinje izazivati frustraciju.

Premisa tinejdžera koji nije još svestan svoje prave seksualne orijentacije, pa istovremeno pokušava da prijateljstvo sa jednom devojkom podigne na viši, emotivni i seksualni nivo, dok se sa druge strane do ušiju zaljubljuje u nešto starijeg momka koji iz vedra neba dolazi u njegovu kuću je sasvim nova i osvežavajuće iskrena. To naročito važi u kombinaciji sa vremenom i mestom radnje, severnom Italijom ranih 80-ih, te sa internacionalnim miljeom likova, putujućih profesora, studenata na praksi, vikendaša i turista koji dolaze u svoje vile ili u posete prijateljima iz velikih gradova, od Pariza do New Yorka.

Tinejdžer u konfuziji je Elio (Chalamet), sin cenjenog profesora arheologije Perlmana (Stuhlbarg). Gospodin profesor svakog leta uzima po jednog studenta na praksu, a te godine je u pitanju Oliver (Hammer), surferskog tela i onako pomalo napadnog američkog duha. Isprva stidljivi i povučeni Elio čeka da prođu i to prokleto leto i taj uljez koji je već šarmirao ceo grad, ali njihovo druženje, isprva nevoljko, prerasta u nešto više od toga.

Tenzija je prisutna gotovo od samog početka, ali obojica momaka imaju gard, pre svega zato što su obojica dvostruki stranci (turisti, pa još i Jevreji) u sredini koju ne poznaju do detalja i koja možda nije preterano tolerantna. Naravno, tu su cure, sportske aktivnosti, uranjanje u posao, kupanje, blejanje, diskoteke sa pripadajućim hitovima perioda, ignoriranje i lagano zavođenje, uz odsustvo ikakve sumnje od strane roditelja, kućne pomoćnice i meštana, ili možda uz njihovu prećutnu podršku.

Štos je upravo u Eliovoj konfuziji i Oliverovoj samouverenosti starijeg i verziranosti u seksualnom buđenju i skrivanju. Elio nije suočen sa nekom velikom spoznajom o sebi i svojoj seksualnosti, već sa prvim iskustvom one strastvene, “letnje” ljubavi koja traje ograničeno vremena u čemu se i krije tajna njene draži. To bi mogla biti prijateljica koja svake godine dolazi iz Pariza, Marzia (Garrel), Elio bi možda čak i voleo da to bude ona, bilo bi jednostavnije i prihvaćenije, ali naprosto nije. Zapravo je i nebitno hoće li se Elio orijentirati kao gay, bi, panseksualac, ni on nema preterano vremena da o tome razmišlja.

Tenzija je, dakle, tu, u svakom kadru uhvaćenom kamerom tajlandskog direktora fotografije Sayombhua Mukdeeproma, u suncem okupanim dvorištima, u rečnim plažama i usijanim trgovima gradića, u večerama uz “čašicu razgovora”, u podrumu i na tavanu stare kuće. I ta tenzija ne sluti na negativno, koliko na nepoznato. Tenzije ima i u muzici, klasici koju Elio svira na klaviru varirajući uticaje mlađih kompozitora na starija dela, pa i u zavodljivim hitovima ranih 80-ih koji se čuju u pozadini.

Problem nastaje u tempu filma i logici italijanskog fudbalskog stratega kojom se Guadagnino vodi: jednom kada nas je zakačio i ubedio da se u njegovom filmu radi o nečemu neobično važnom i iskrenom, on “umrtvljuje igru” i razvlači priču do granice da postane dosadna. Jasno, fokus je na atmosferi lenjih, dugih letnjih dana i noći i situaciji u kojoj se mlada i neiskusna osoba ne snalazi, ali nije bilo potrebno toliko usporiti tempo. Inteligentni i sadržajni dijalozi u scenariju koji Guadagnino potpisuje zajedno sa svojim stalnim saradnikom, montažerom i ko-scenaristom Walterom Fasanom i američkim veteranom Jamesom Ivoryjem pomažu koliko se da, ali ne mogu napraviti čudo. Guadagninu je poigravanje sa sporim tempom i nizanjem naizgled za radnju manje bitnih događaja bolje uspelo u prethodnom filmu A Bigger Splash, ali tu se mogao pozvati na intrigu i misteriju koju je polako “ljuštio”, dok u ljubavnoj priči takvog izlaza nema. U takvom tempu gledaocu vrlo lako mogu pobeći značajni i bogati detalji poput ozbiljnih razgovora sa ocem koji filmu daju dodatnu dubinu.

Guadagnino je ipak na svom terenu što se tiče rada sa glumcima. Timothée Chalamet vešto kanalizira tinejdžersku konfuziju maskiranu u lažni bravado ili lagano podjebavanje. Surferska figura Armieja Hammera nikada nije bila bolje iskorištena. Esther Garrel poseduje svu zamamnost cure koja se razvija i postaje svesna sebe. Amira Casar briljantno igra eteričnu dobrotu majke koja je svesna da na sina ne valja vršitit pritisak, dok je Michael Stuhlbarg apsolutno sjajan kao zabrinuti, pomalo netaktični otac i zaneseni profesor sa tendencijom da smori svojim učenjačkim humorom. Odlična gluma u kombinaciji sa iskrenom i interesantnom postavkom priče, bogatom scenografijom, opojnom atmosferom i divnom fotografijom su dovoljni da ovaj žestoko nesavršen film i pored pada u tempu bude itekako vredan pažnje.

L’attesa / The Wait

2015.

režija: Pietro Messina

scenario: Pietro Messina, Giacomo Bendotti, Ilaria Macchia, Andrea Paolo Massara (prema drami Luigija Pirandella)

uloge: Juliette Binoche, Lou de Laage, Giorgio Colangeli

Kada bi se L’attesa očistila od kupovine vremena, pogleda u prazno, teškorukaške religiozne simbolike, zgodnih i lepih kadrova koji nemaju neke naročite veze s radnjom i dva nezvanična video-spota na početku i pri kraju filma koji sami za sebe nisu loši, ma koliko bili nepotrebni i prvoloptaški u kontekstu filma, bio bi to jedan dovoljno interesantan kratki film na večitu temu međuljudskih odnosa, vere i nade. Ali autor kratkih filmova i Sorrentinov asistent na La grande bellezzi Pietro Messina je očito mislio drugačije, pa je rešio da ugrabi priliku za dugometražni debi i zapravo napravio sebi medveđu uslugu. L’attesa ima svojih momenata i nešto od poetike potencijalno pristojnog autora, ali je jedan od onih besmislenih, pseudo-dubokoumnih festivalskih filmova koji ne zanimaju čak ni festivalsku publiku.

Našu junakinju Annu (Binoche), Francuskinju koja živi na Siciliji, upoznajemo u crkvi kao žalujuću majku koja je upravo izgubila sina, Giuseppea. Izgleda da se ceo grad sjatio da oda počast mladiću stradalom u nesreći na moru, pa reditelj krajnje nesuptilno baca akcenat na urin koji našoj junakinji teče niz nogu. Religijska posvećenost samo takva. Međutim, koliko sledećeg dana u grad iz Pariza stiže Giuseppeova devojka Jeanne (de Laage) koja o razvoju događaja pojma nema, a njihova veza ionako prolazi kroz turbulentniji period.

Anna iz neznanih razloga od devojke skriva istinu, zadržava je u kući i oko kuće, u atmosferi koja noću može zaličiti na gothic, a danju na pustinjsku depru. Možda da bi je bolje upoznala. Možda da bi bolje upoznala svog sina kroz nju ili ga na taj način oživela. Možda se nada da on zaista nije mrtav i da će se vratiti na Uskrs kada ceo grad šeta maskiran u inkvizicijske maske. Otkriće će, naravno, srušiti iluziju koju je ona gradila...

Da, to je jedan od onih filmova, bezrazložno sporih i praznih, koji navodno skrivaju svoje tragove, a zapravo nikakve velike misterije nema. Majke žale za izgubljenim sinovima (čak i kad nisu mrtvi), uvek bilo i biće, i Juliette Binoche to sjajno radi. Uostalom, ona je u svom glumačkom opusu često tugovala, kao u prvoj, plavoj inačici trilogije kod Kieszlowskog i može se reći da je na tome izgradila karijeru. Njena mikro-gluma je sjajna, svaki mišić lica pod kontrolom, nema cendranja, glumatanja i patetike.

U filmu koji je najčešće duo-drama, sa tek povremenim ubacivanjem nekog sa strane, poput kućepazitelja / novog muža (Colangeli) ili dvojice mlađih lokalaca, Juliette Binoche ima partnerku u mladoj i perspektivnoj Lou de Laage (Respire) koja je oličenje one tipično tinejdžerske i tipično francuske, lagano arogantne, ali pre svega ignorantne, naivnosti. Mlada glumica ovakav trope nosi sa delikatnošću i urođenom elegancijom i ima nekakvog gotovo grešnog zadovoljstva gledati je kako pred nama gubi nevinost, onu psihološku, kako se suočava sa spoznajama i prelazi u svet odraslih. Međutim, dobra gluma, ponešto atmosfere i estetski dopadljivi dugi kadrovi nisu dovoljni da sakriju da je L’attesa jedno veliko ništa.

Mediterranea

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: Jonas Carpignano

uloge: Koudous Seihon, Alassane Sy, Pio Amato, Vincenzina Siciliano, Davide Schipilliti, Norina Ventre

U celoj ovoj poplavi rasprava oko izbeglica i migranata sa istoka, kao da smo zaboravili da već dugi niz godina, nesmanjenim intenzitetom nesrećni ljudi dolaze i sa juga. Možemo se složiti da je rat strašna stvar i da ratno stanje direktno ugrožava osnovnu egzistenciju ljudi, ali ne zaslužuju li i ekonomski migranti šansu za pristojan život od svog rada? Ne polaze li i oni zbog toga na duga putovanja puna opasnosti? Nisu li to radili i Evropljani, pre možda nekih 100 godina, kada su išli u Ameriku i Australiju? Možemo biti prinicipijelni humanisti, ali činjenično stanje je takođe takvo da Evropa ni uz najbolju volju ne može prihvatiti sve te nesrećne i izmučene ljude odjednom, bilo da beže od rata ili od siromaštva u sopstvenoj zemlji. Isto tako, to što ne mogu svi odjednom doći, ne znači da neće pokušati, jer je u konačnici njihov život u pitanju. I eto nam krize.

Mediterranea je film koji se bavi tom trenutno skrajnutim iz medija, ali itekako aktivnom mediteranskom rutom po kojoj putuju izbeglice i migranti iz Afrike. Jonas Carpignano se čini kao prava osoba da snimi takav film, sin je Italijana i Afroamerikanke i svakako je upoznat sa problemima rasizma u Italiji. Film je razvijen iz nagrađivanog kratkometražnog filma A Chjana (2012) koji je svom autoru doneo pristup radionicama (Sundance Lab) i fondovima. Istražujući za potrebe filma, autor se upoznao sa Koudousom Seihonom koji mu je postao neka vrsta vodiča, a ne samo glavni glumac.

Seihon u Mediterranei reprizira ulogu Ayive, imigranta iz Burkine Faso koji zajedno sa Abasom (Sy) i multinacionalnom grupom ljudi polazi na put preko pustinje i mora ne bi li se domogao boljeg života u Evropi. Njih dvojica su se namerili u Italiju, u grad Rosano na jugu zemlje gde Ayiva ima strica. Na putu ih čekaju krijumčari i banditi, olujno more i čamac bez kapetana, ali čini se da njihov put nema alternativu. Ni u Italiji stvari nisu bajne, oni ne znaju jezik i mogu dobiti samo turističku, tromesečnu vizu dok im za trajniju varijantu treba stalni, prijavljeni posao, za šta im opet treba gomila dokumenata koju oni nemaju, pa su osuđeni na ilegalne poslove za siću i život u kampovima i pretrpanim kućama. Da ne pominjemo da se tu radi o punom predrasuda ruralnom i siromašnom jugu Italije i da domaće stanovništvo nije oduševljeno prilivom pridošlica, iako su se njihovi stari, isto tako očajni i siromašni, raseljavali preko pola sveta.

Hipotetički, da ja emigriram iz Afrike u Evropu, sumnjam da bi mi krajnji cilj bio Italija, a posebno Rosano, pa makar imao strica tamo. Išao bih negde gde znam jezik i gde je ekonomska situacija takva da se može pristojnije zaraditi čak i od ilegalnog nadničarenja. Zapravo, da emigriram bilo odakle, sumnjam da bih išao u Rosano. Opet, nisam ni pretpostavljao da će me put u EU odvesti do ruralnog severoistoka Slovenije koji se još nije oporavio od deindustrijalizacije, pa sam se tamo smestio i ne žalim se.

No dobro, nazad na njih dvojicu. Situacija im je, očito, teška, a čak i dobre strane, poput humanitarnog angažmana Mame Afrike (Ventre) dolaze sa tipičnom evropskom i kršćanskom poputinom u vidu pridike. Možeš dobiti tradicionalni obrok, ali za stolom moraš skinuti kapu i jaknu, ma kako ti hladno bilo jer je takav red. Njihovi mehanizmi borbe odnosno prihvatanja su različiti. Ayiva je simpatičan, vredan i pomirljiv i nada se da će ga šef Rocco (Schipilliti) zaposliti za stalno. Čak i da ima iskrenu volju da tako nešto učini, to je nemoguće, što iz tržišnih, što iz proceduralnih razloga. Abas je, sa druge strane, bundžija koji na naznaku nepravde reaguje agresijom ili sabotažom. Razvoj situacije vodi ka neredima koji su izbili u Rosanu 2010. godine i oni neće zaobići ni naše junake.

Ovakav materijal bi u nekoj hollywoodskoj obradi poslužio za “inspirativnu”, srceparajuću melodramu, verovatno sa happy-endom ili sa ultra-patetičnim tužnim krajem, ali Carpignano je odlučio da igra na drugi efekat. Glumci su prirodni u svojim ulogama i sve vreme ih prati kamera iz ruke, u njihovoj visini, što pojačava realistički dojam. Fotografiju potpisuje Wyatt Garfield, poznat po radu na vizuelno atraktivnom Beasts of the Southern Wild, a reditelj istog filma Ben Zeitlin ovde potpisuje soundtrack.

Iako je rasizam univerzalan problem, pošto je isti na primer u Americi i u Italiji, Mediterranea ne igra na kartu široke, globalne publike, nego ostaje pre svega arthouse film za treniraniju i preciznije ciljanu publiku. To je odlično iz prostog razloga što nema potrebe za kompromisima, objašnjavanjem jasnog i namigivanjem poente. Mediterranea nije film jedne određene poruke, mada se ona može bez problema iščitati, koliko film jednog iskustva, partikularnog, ali potpuno primenjivog na opšte.

Nama ostaje da se pitamo posle gledanja filma je li našim junacima sve to vredelo. Čemu emigracija, ako te tamo gde ideš dočekuju sa mržnjom, indiferentnošću ili patroniziranjem? Možda su za te novce u svojoj zemlji mogli pokrenuti neki posao i poboljšati egzistenciju. Kada bi, ne samo oni, nego svi emigranti doneli nešto iskustva, ideja i malo novca, ne bi li te afričke zemlje krenule napred? Je li zaista vredi izlagati se životnom riziku sa MP3 player, slušalice, kompjuter, mobilni telefon i ostale hi-tech igračke? Ne budimo naivni, njima je pitanje emigracije i snalaženja u Evropi često pitanje života i smrti i u tu svrhu im je siromašni jug Italije primamljiv skoro jednako kao bogati sever zemlje. Iz njihove perspektive često gladnih stomaka ni razlike između recimo Belgije i Makedonije nisu tako drastične, što smo imali prilike videti u belgijskom fudbalskom filmu Scouting for Zebras.

Vraćam se na svoje migrantsko iskustvo, koje nije bilo ni tako intenzivno, ni tako ilegalno, ni tako opasno kao njihovo. Otišao sam legalno, bez ikakvog straha od deportacije, kao pripadnik srednje klase u tamošnju srednju klasu i, što je još važnije, u relativno sličnu kulturu. Naravno, nije sve isto i nedostaju mi neke stvari na koje sam navikao, što je posledica razlika na relaciji grad – selo, ali i posledica sitnih kulturnih razlika koje umeju postati iritantno bitne. Nisam tamo gde sam sad ostvario neke impozantne uspehe, nemam čak ni stalan posao, što je možda stvar mog umetničkog senzibiliteta i snobovskih shvatanja o tome da niti je svaki posao za mene, niti sam ja za svaki posao, ali i činjenice da tamo gde sam, čak ni kad bih se više prilagodio tržišnim uslovima, svejedno verovatno ne bih našao pristojan posao, kao što ga ne nalaze ni moji susedi i drugari. Ali svejedno nemam nameru da se vraćam. To naprosto nije opcija. Otići dalje, naučiti neki novi jezik i upoznati drugačiju kulturu, možda, ali nazad nikako.

U tom smislu mi, na jednom krajnje ličnom nivou, kraj filma nikako nije seo i delovao mi je kao jedna folirantska, blazirana i patronizirajuća izjava, floskula koju bi bio sposoban izjaviti samo neko jako dobro situiran. Možda je to samo moj lični dojam, ali ne dozvolite da vam takav kraj pokvari zahtevno, ali zato snažno iskustvo koje Mediterranea ostavlja.

Incompresa / Misunderstood

2014.

režija: Asia Argento

scenario: Asia Argento, Barbara Alberti

uloge: Giulia Salerno, Charlotte Gainsbourg, Gabriel Garko, Alice Pea, Carolina Poccioni, Ana Lou Castoldi

Asia Argento nije tipičan slučaj dece sa slavnim prezimenom koja sav potonji uspeh u životu duguju svom poreklu i karijerama i kontaktima koje su ostvarili njihovi roditelji. To, naravno, ne znači da joj prezime nije bila svojevrsna ulaznica u svet glume, ipak je svoje prve uloge imala u produkcijama svog tata Daria, ali je sve svoje potonje uspehe kao glumica i kasnije kao autorica postigla sama, žestokim radom i ogromnim talentom i integritetom. Znači, šansa, a ne protekcija. Uostalom, setimo se samo užasne glume Sofie Coppole u nekoliko očevih naslova, pre nego što je promenila karijeru. Asia nije takav slučaj. Nikako.

Ona je sjajna kao glumica, bez daljnjeg, ali je njena autorska karijera, barem što se tiče prva dva dugometražna filma, bila ispod tog nivoa. U oba se oslanjala na autobiografske elemente svoje ovisničke mladosti, s tim da je prvenac Scarlet Diva bio dosta hrabar i beskompromisan “vanity project”, a The Heart Is Deceitful Above All Things, lažna autobiografija lažnog dečaka JT LeRoya (pseudonim spisateljice Laure Albert) jednostavno brutalni “shocker” u kojem se uloga mlade ovisnice jednostavno dovoljno poklapala sa Asiinom prošlošću.

I Incompresa je u solidnoj meri autobiografski film, ali se čini da je Asia Argento sazrela kao autorica i da te elemente inspiracije koristi veštije. Incompresa je njeno najzrelije delo i jedna vrlo dobra priča o odrastanju neobične curice u neobičnim okolnostima. Ovo je jedan izuzetno topao film koji se poigrava sa javom, snom i košmarom koji donosi takva situacija.

Aria (sjajna Giulia Salerno u jednoj od najležernijih i najdirljivijih dečijih uloga) ima 9 godina i lude roditelje koji se razvode. Do tada je ta čudna porodična jedinica u kojoj su pored Arie, mame (Gainsbourg) i tate (Garko) živele još i kćeri iz roditeljskih prvih (propalih) brakova, Lucrezia (Poccioni) i Donatina (Castoldi) nekako funkcionisala (vidimo kako u sceni za stolom), ali se u sveopštem raspadu sistema najmlađa i najosetljivija Aria našla u unakrsnoj vatri. Mama – muzičarka ima stalnu potrebu za ljubavnicima, a tata – sujeverni i nadrkani glumac večito na pragu velikog uspeha za mirom u svom malom svetu, pa je mala Aria nešto kao neželjena stvar kojom se oni dobacuju kad god im zasmeta.

Barem joj u školi ide, ima talenta za pisanje, ali ni tamo nema sreće. Zaljubljena je opasnog dečka koji je ne primećuje i ima jednu jedinu drugaricu (Pea) sa kojom radi dečije pizdarije koje su ponekad simpatično tipične za cure te dobi, a ponekad na rubu krimigenog ponašanja, ali zapravo je jasno da cure samo traže malo pažnje. Naravno, njihovo površno prijateljstvo neće biti dugog veka, a izdaja će biti prilično bolna.

Čudno ali istinito, jedini iskonski momenat sreće curica će doživeti bez ikoga, sa torbom na leđima i kavezom sa mačkom u ruci, kada se na ulici prikrpa grupi pankera. Isto kao i drugi trenuci sreće, i ovaj je kratkog veka, ali barem za razliku od onih koje ima sa svojom familijom ne dolazi sa naplatom u vidu ponovnog odbacivanja ili podmetačina kojima je sklona najstarija sestra Lucrezia.

I pored toga Incompresa nije jedna od onih “plakalica” o teškom životu, već film sa velikim srcem i dušom, te jedna iskrena introspekcija o atipičnom odrastanju kada su ti roditelji posvađani egomanijaci koji se bave isključivo sobom i svojim potrebama. Perspektiva filma je unikatna, iskreno dečija sa minimumom naknadne pameti (replika na kraju, možda višak), scenario solidan, a režija prekrasno fluidna. Vizuelni identitet je takođe odličan, snolik, snimano je na traci i oseća se, što je nesvakidašnji podatak ako uzmemo u obzir da je Asia Argento snimila prvi italijanski digitalni film.

Ostaje pitanje koliko je Incompresa autobiografski film. Ono nije naročito bitno i takva kvalifikacija ne stoji u potpunosti što se tiče čiste faktografije. Ali ipak znakovito je u svetlu iskrenosti sa kojom Asia Argento priča o svojim anksiozama i traumama inteligetnog i sjebanog deteta. Ime Aria nije slučajno izabrano, to je autoričino pravo, kršteno ime, kao što nije slučajno što Charlotte Gainsbourg sa perikom liči na Dariu Nicolodi iz Argentovih filmova. Naravno da se Dario Argento nije tek probijao 80-ih, već je imao kultni status, a prilično sam ubeđen da je svojom karijerom bio zadovoljan i da nije bio sprema svoj potpisni stil menjati za više novca i slave. Takođe, Asiini roditelji su nastavili saradnju na poslovnom planu, ipak su filmovi neka vrsta porodičnog biznisa za Argentove, ali ne sumnjam da je odrastanje s njima bio pakao za desetogodišnju devojčicu koja samo želi malo pažnje i razumevanja.

A Bigger Splash

kritika objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Luca Guadagnino

scenario: David Kajganich, Alain Page (prema filmu La piscine)

uloge: Tilda Swinton, Mathias Schoenaerts, Ralph Fiennes, Dakota Johnson, Aurore Clement, Lily McMenamy, Corrado Guzzanti, Elena Bucci

Luca Guadagnino je pomalo kontroverzna figura u svojoj rodnoj Italiji. Njegov prethodni film I Am Love (2010) je postao jedan od većih evropskih “arthouse” hitova u Americi, ali je loše prošao na domaćem terenu. Ponovo sa svojom muzom Tildom Swinton u glavnoj ulozi i prema scenariju Davida Kajganicha, Guadagnino je napravio remake kultnog francuskog trilera La piscine (Jacques Deray, 1969) na engleskom jeziku i sa internacionalnom postavom.

A Bigger Splash je, nasuprot relativnom minimalizmu originala, izuzetno stiliziran i erotiziran film, okupan u živim, letnjim bojama, oku ugodan i beskrajno referentan na obe forme kulture, visoku i popularnu. Naslov je pozajmljen od slike Davida Hockneya, dok se u samom filmu puno raspravlja o rock n rollu, naročito o sastavu The Rolling Stones. Radnja je, pak, prebačena iz opušteno-snobovskog St. Tropeza na italijanski otok Pantelleria, u lagano divlji chic koji je moderan sada, pretpostavljam kao što je to bio i ranije. Nemojte da vas zavara činjenica da je ovo remake: njegove promene nisu kozmetičke, niti samo kontekstualne (mada ima i toga, povremeno ćemo videti afričke imigrante i izbeglice kako lutaju otokom, sliku i priliku južno-italijanske realnosti), već je ovo jedan odlično presložen, punokrvan “slow-burn” triler koji se gleda sa uživanjem.

Rock zvezda Marianne Lane (Swinton) se oporavlja od operacije glasnih žica na ovoj izuzetnoj lokaciji, zajedno sa svojim mužem Paulom (Schoenaerts). On se isto bori sa svojim demonima, kasnije ćemo saznati da je imao problema sa drogom i alkoholom, kao i to da je pokušao samoubistvo. Oni uživaju u suncu, moru i prostranoj, odaljenoj vili. Njihova idila će biti prekinuta kada im se javi Harry (Fiennes), muzički producent i kućni prijatelj kojeg baš i nisu želeli videti ako se već skrivaju od sveta.

On dolazi u pratnji mlade devojke Pen (Johnson) za koju oboje tvrde da mu je kćerka za koju je tek nedavno saznao, mada njihov odnos izgleda pomalo čudno. Dok se Harry napadno trudi da oživi dane stare slave za ovaj sada “pripitomljeni” rock n roll par, Pen se upinje iz petnih žila da pokaže kako nije impresionirana njihovom slavom i očevim anegdotama i lovačkim pričama. A Harry je baš nesnosan tip, ne u smislu da je neprijatan, ali je hektičan i napadan, od rezervacije stola, preko kuhinje i nabavke namirnica do pozivanja svojih gostiju (“Njih dve su super, komunistkinje su”) i konstantnog podjeavanja Paula i uvaljivanje Marianne, koja mu je bivša, nikad prežaljena ljubav.

Uvodnih sat vremena filma je skoro u komičnom ključu, tipičan film o nesnosnom prijatelju koji će vam uništiti odmor i pored kojeg su neprijatelji čist višak. Međutim, pored muzike koju čujemo u pozadini, imamo i “soundtrack” koji čujemo nezavisno i koji nas podseća da će se neko sranje neizbežno dogoditi. Ipak u osnovi svega leži intriga: Harry je došao sa planom da zavede Marianne, Paul je rešen da se ne prepusti bez borbe, Marianne je rastrzana između stabilnosti koju ima i avanture koju bi možda želela, a ni Pen nije potpuno čistih namera, čini se da je bacila oko na Paula, da li zbog toga što ne trpi Marianne, da li kao “wingman” svom ocu koji joj možda i nije otac...

Rekoh već, zaplet sjajno funkcioniše, kreće polako i preuzima. Istina, Guadagnino ponekad “telefonira” dalji tok radnje preterano direktnim menjanjem fokusa sa detalja na detalj, ali to je samo manja smetnja. Uostalom, kod ovakvih filmova sve zavisi od dinamike među likovima, a ona je pogođena izvrsno, uz osećaj za intrigu i misteriju.

Srećom pa su glumci izabrani odlično. Najproblematičniji izbor je, očekivano, Dakota Johnson, ali njena uloga se svodi uglavnom na to da izgleda kako izgleda: krhko, a opet zavodljivo, te da se profilira kao razmaženo, bogataško deriše iako za sebe kaže da ima 22 godine. Mathias Schoenaerts pokazuje da je sasvim pouzdan glumac, a “low-key”, umerene uloge mu baš leže. Ralphu Fiennesu, nasuprot, leže kitnjastije uloge i Harry je pravi izbor za njega, kao i on za Harrija. Teško bih zamislio nekog drugog u toj ulozi. Izbor Tilde Swinton za izuzetno strastvenu i erotičnu ulogu Marianne je hrabar, jer ona uglavnom zrači androginošću, hladnoćom i distancom. Istini za volju, gledali smo je u sličnom izdanju u Only Lovers Left Alive, ali lik Marianne, za standarde Tilde Swinton, toplinu podiže na drugi nivo. Posebno treba istaknuti da su joj od starta mogućnosti ograničene, da njen lik govori malo i retko (zbog operacije), pa mora komunicirati na druge načine i opet na neki način pokazati nezadovoljstvo nastalom situacijom.

Što se samog italijanskog konteksta tiče, on deluje nakalemljeno i to se, kako film odmiče, sve jasnije vidi. Ima nekog emocionalnog efekta to što ćemo migrante viđati na raznim očekivanim i neočekivanim mestima, a za priču ima smisla i uloga koja im je namenjena, ali opet, njihovo pitanje nije inkorporirano na način da bude elegantno i neprimetno, pa tu slutimo “tešku ruku” kako u scenariju, tako i u režiji.

No, i pored toga A Bigger Splash nudi više nego dovoljno materijala za uživanje, od fenomenalne fotografije koja na najbolji mogući način hvata lepotu i surovost jednog mediteranskog otoka, preko odlične zvučne pratnje i sjajne glume do jedne sasvim funkcionalne intrige i misterije. A Bigger Splash je remake koji je dostojan originala i koji ne vređa uspomenu na njega, i još važnije, sasvim dobar film.

Anime nere / Black Souls

2014.

režija: Francesco Munzi

scenario: Francesco Munzi, Fabrizio Ruggirello, Maurizio Braucci (po knjizi Gioacchina Criaca)

uloge: Marco Leonardi, Peppino Mazzotta, Fabrizio Ferracane, Giuseppe Fumo

Kada bi se Italija nekim slučajem raspala na svoje pokrajine, većina tih državica na jugu zemlje bi se mogle smatrati neodrživim, propalim državama, a u najboljem slučaju zemljama trećeg sveta. Razlog za to su kriminalne organizacije koje su tamo de facto vlast, a one su toliko ukorenjena tradicija (ostatak feudalizma, zapravo se mogu povući paralele između tih kriminalnih i sitnih plemićkih klanova) da ih je, čak i da se nisu širile van svojih uskih geografskih okvira, nemoguće počistiti policijskim i sudskim akcijama.

Sve one su slične, povezane više horizontalno nego vertikalno, sastavljene iz klanova koji mogu biti u dobrim i lošim odnosima, bez presudne uloge nekakvog centralnog organa i apsolutno nesaradljive sa državnim vlastima, dok su razlike među njima detalji, ali prilično primetni. Sicilijanska mafija se tako prva “izvezla” u Ameriku, a napolitanska Camora se uvukla u sve pore biznisa, a voli i da se pokazuje u svom nasilju. Obe su oslikane filmovima, Sicilijanci bezbrojnim, Napolitanci sa tek par naslova od kojih je najzvučniji ne baš vešta adaptacija preobimne i prepametne knjige Gomorra kojoj više odgovara format TV serije. O kalabrijskoj Ndragheti nije puno toga snimljeno, verovatno zbog njene dosta ruralne “korporativne kulture” i ekskluzivno plemenske strukture (klanovi su po pravilu u krvnom srodstvu).

Anime nere Francesca Munzija, snimljen po ne-fikcijskoj knjizi Gioacchina Criaca donosi novinu na tom polju, ali i na polju mafijaških filmova generalno jer se više bavi ljudskim faktorom – familijom koju sačinjavaju trojica braće, nego mafijom kao takvom. Istina, dvojicu od trojice, Luigija (Leonardi) i Rocca (Mazzotta) ćemo upoznati prvo u poslu (ugovaranje isporuke droge), pa onda u zabavi (krađa koze za ručak, što je valjda deo njihove tradicije), a tek onda privatno. Luigi je pravi mafijaški tip, iznutra i spolja, dok je Rocco više poslovno orjentisan. Obojica žive u Milanu, ali Luigi drži do korena i tradicije, dok je Rocco oženjen severnjakinjom. U rodnoj kući u malom kalabrijskom gradiću u planini je ostao najstariji Luciano (Ferracane) koji je tradiciju pokojnog, odnosno ubijenog oca i živi kao pastir, izbegavajući kriminal i sukobe.

Problem je, međutim, Lucianov sin Leo (Fumo), tipičan “hothead”, klinac kojem nije do škole i do poštenog posla nego do pravljenja frke. On je tip lika koji će vlasniku kafane koji ga je izvređao razbiti prozore, iako je poznato da su kafana i njen vlasnik pod zaštitom lokalnog “dona”. Takve stvari se obično rešavaju sa par šljaga i izvinjenjem, ali Leo baš nije u tom fazonu. Kako nema podršku od oca, dovući će stričeve, što će izazvati sukob sa gazdom koji im je već ubio oca i rat u koji se može uključiti i više klanova. Hoće li se familija izvući na okupu? Hoće li se uopšte izvući? Kako će to podneti miroljubivi Luciano?

Anime nere nije film koji će pleniti akcionim scenama, brzim montažama i kompleksnim anegdotarnim strukturama, čak ni obilnim, informativnim pregledom organizacije i njene strukture, jer je film sveden i gotovo komoran. Čak i kada se pojavi nekakva “masovka”, obično vezano za ceremonije, rituale i procedure, ona je naprosto lišega svakog glamura. Prvi razlog za to je siromaštvo ruralne sredine, njene stare, često napuštene kuće bez prozora, memljive konobe, jeftine ograde i propale ceste. Drugi razlog je nepatvoreno seljaštvo tih likova gde su gradska odeća, prenaglašeni dekor i skupi automobili samo poza. Glamura, dakle, nema, sve je mračno, jedva osvetljeno, gotovo bedno. Takva je i atmosfera u kojoj se kuvaju sranja koja će se uskoro sručiti na sve njih. Zato što su neizbežna. Zato što su takvi sukobi prljavi i nepredvidljivi.

Mafijaški filmovi mogu biti razni, ali nikada niste videli nijedan kao što je Anime nere. Njegov kvalitet nije ni u tome što koristi poznate, gotovo tipske likove i situacije, nego kako ih koristi. Tu ne govorim samo o nekoliko izvrsnih obrata. Anime nere ima gotovo egzistencijalističku notu, pre svega kroz Lucianov lik, uhvaćen u kovitlac događaja koje se trudio da izbegne. Francesco Munzi se uglavnom bavio ljudskim pričama i opet to čini u drugačijem, mafijaškom okruženju. Ovaj izuzetno neprijatan film sporog tempa i guste, teške atmosfere zaslužuje moju ogromnu preporuku.