Kidnapped / Rapito

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Omajstorstvu Marka Belokija suvišno je trošiti reči. Njegova karijera traje više od šest decenija i broji više od 50 naslova raznih formi i formata, kratkih i dugih, igranih i dokumentarnih, za bioskope/festivale i televiziju. Italijanski velikan, koji ima 84 godine, predstavio je novi film na ovogodišnjem izdanju festivala u Kanu. Njegov „Kidnapped“ („Rapito“) pogledali smo u Karlovim Varima, van glavne konkurencije, u revijalnom festivalskom programu „Horizons“.

Čini se da je Belokio u fazi u kojoj ga najviše zanimaju istinite priče i traumatični događaji, što iz lične/porodične istorije, što iz nacionalne. Mogli smo tome da posvedočimo u njegova dva prethodna filma, u igranom „The Traitor“ (2019), u čijem su fokusu prvi svedok-pokajnik u istoriji mafije i suđenje na kojem je svedočio, te u dokumentarnom „Marx Can Wait“ (2021), u kojem autor pokušava da konačno razume zašto se njegov brat ubio baš u vreme kada je on otpočinjao filmsku karijeru, i da možda oprosti samom sebi.

Sada se Belokio dohvatio nacionalne teme i afere smeštene još dalje u istoriju. Reč je o otmici dečaka Edgarda Mortare u Bolonji 1858. Godine. Njega je Katolička crkva i državna vlast tadašnje Papske Države (Stato della Chiesa), u kojoj se u to doba nalazila i Bolonja, nakon sumnjive dojave o tajnom krštenju, oduzela roditeljima i stavila u katihetsku školu u Rimu.

Edgardo je tako postao katolički sveštenik konzervativne struje; proputovao je Evropu; bio cenjen propovednik zbog erudicije i znanja jezika... Na kraju, umro je u Belgiji 1940. godine, mesec ili dva pre nacističke invazije.

Afera Mortara nije ostala samo italijanska stvar, već je postala poznata i širom Evrope, pa i u Americi, što je bila još jedna potvrda snage ondašnje štampe, kao i institucije lobiranja. U nju nisu bili upleteni samo lokalni sveštenici i lokalne glavešine, već i sam Pije Deveti, kao inicijator takvih praksi i papa sa popriličnom negativnom ulogom u zanimljivim istorijskim događajima, od Revolucije 1848. i Garibaldističkog pohoda, do ujedinjenja Italije pod pijemontskom krunom i pada Rima 1870. godine. Papa je, po pravilu, uvek bio na pogrešnoj strani istorije, braneći okoštalu dogmu od vetrova sekularizma i ideja o građanskoj i nacionalnoj državi nasuprot verskoj.

Na ovom mestu može se povući paralela sa još jednom dokumentovanom, doduše malo poznijom aferom antisemitske fele, sa slučajem Drajfus u Francuskoj. I navedeni skandal je nedavno dobio filmsku adaptaciju u režiji starog majstora („J‘accuse,“ Roman Polanski, 2019), ali je Belokiov film u tom sudaru titana superiorniji. Cinici bi rekli, makar nije pokušao na silu da se identifikuje sa nekim od likova, iako je ostao otvoreno političan na svojoj dobro poznatoj levičarskoj i antiklerikalnoj poziciji. (Setimo se filma „Sangue del mio sangue“ (2015) u kojem je Belokio od crkvenjaka-inkvizitora i lovca na lažne veštice načinio vampire-krvopije.)

Radnja filma „Kidnapped“ pokriva 20 godina i teče na nekoliko koloseka koji prate bitne aktere ili otkrivaju širi istorijski kontekst. Edgardo Mortara (Enea Sala), šesti sin Solomona – Momola (Fausto Ruso Alezi, sudija Falkone u „The Traitor“) i Marijane (fantastična Barbara Ronki) otet je aktom državnog terora po naređenju inkvizitora Feletija (Fabricio Gifuni) na osnovu dojave bivše sluškinje u domu Mortara, Ane Morisi (Aurora Kamati) koja je, navodno uplašena za dečakov život, izvršila obred tajnog krštenja, iako sama nije bila ni časna sestra, pa čak ni časna devojka.

Iza svega, ipak, stajao je Pije Deveti (Paolo Pjerobon), antisemita, antisekularista i sadista koji voli da nameće svoju volju i da koristi moć da bi ponizio druge strane u razgovoru. Edgardo nije jedini dečak koji je pod sličnim okolnostima završio u istoj instituciji, da bi u njoj ubrzo i bez pravog znanja i svesti primao sakramente.

Dok roditelji i jevrejska zajednica pokušavaju da oslobode dečaka ili ga čak otmu nazad, on sve više i više „grli“ novu veru i „novog Boga“, zbog čega postaje papin miljenik među pitomcima, a posle i najverniji sledbenik (u odrasloj dobi igra ga Leonardo Malteze), na razočaranje svoje primarne porodice.

Belokio aferu pakuje u vrlo klasicistički intoniranu, raskošno produciranu istorijsku dramu ne plašeći se čak ni toga da skrene prema teritoriji melodrame pojačanog emocionalnog registra. U tome je neprocenjiva prvo uloga Barbare Ronki kao ranjene majke, pa onda Paola Pjerobona kao pape-zlice, a na kraju i Leonarda Maltezea kao novokomponovanog fanatika briljantnog, ali posve ispranog uma.

Na zanatskom planu, trebalo bi pohvaliti savršeno pogođenu neoklasičnu muziku Fabija Masima Kapogrosa, atraktivnu fotografiju Frančeska di Đakoma, raskošnu scenografiju, kostim, rekvizite i lokacije, a na kraju i montažu Frančeske Kalveli i Stefana Mariotija.

Iako je očekivano političan, naravno, na progresivnoj strani, italijanski autor, čisto filmski gledano, nikada nije bio tradicionalniji i čak konzervativniji. Možda je Belokio ipak malo prestar za konstantne inovacije, ali je još u snazi da konce drži čvrsto u rukama. Sa tim u vezi, „Kidnapped“ svakako nije prva istorijska drama svoje vrste, verovatno nije ni najbolji uradak u okviru žanra, ali je svejedno reč o beskompromisnom, neapologetskom i, u konačnici, vrlo dobrom filmu.

An Officer and a Spy / J'accuse!

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Roman Polanski

scenario: Roman Polanski, Richard Harris (prema Harrisovoj knjizi)

uloge: Jean Dujardin, Louis Garrel, Emmanuelle Seigner, Melvil Poupaud, Mathieu Amalric

Afera Dreyfus koja je potresla Francusku u poslednjoj deceniji XIX veka prva je (ili makar jedna od prvih) te vrste, a naročito na tu temu (galopirajući antisemitizam u Evropi) koja je medijski odjeknula poput bombe. U tome je veliku ulogu ulogu imao pisac Emile Zola, i sam stranog porekla (italijanskog) i verovatno zbog toga često u prilici da iskusi onovremenu francusku netoleranciju, aroganciju i šikaniranje.

Za one koji u aferu nisu upućeni, evo i kraćeg rezimea. Artiljerijski kapetan u francuskoj vojsci Albert Dreyfus lažno je optužen i na osnovu klimavih dokaza na doživotnu robiju u progonstvu (Đavolje Ostrvo, isto ono iz Papillona) za špijunažu u korist Nemačke. Dreyfus je bio Jevrejin i sa istoka Francuske, iz grada koji je često menjao gospodare u nemačko-francuskim okršajima, pa se činio kao idealan kandidat za žrtvu. Kada se ispostavilo da je krivo osuđen zbog toga što su informacije nastavile da cure i nakon njegovog proterivanja, francuske vojne i civilne vlasti su učinile sve u svojoj moći da to zataškaju, makar po cenu da Dreyfusa žrtvuju. Kada je istina konačno isplivala na videlo nakon nekoliko sudskih procesa, Dreyfus je aboliran, ali ne i kompenziran za svoje patnje.

Roman Polanski je aferu pretočio u film, istorijsku doku-dramu koja se dosta oslanja na faktografiju pod naslovom J'accuse, što je bio i naslov i lajtmotiv Zolinog pisma objavljenog u listu Aurora. Ono što je zanimljivo, junaci ove filmske priče nisu ni Zola ni Dreyfus (mada se potonji pojavljuje kao epizodni lik kojeg igra Louis Garrel), već čovek koji je zbog svoje profesionalne etike i sa pozicije šefa vojne obaveštajne službe istrajao da se slučaj do kraja ispita i istraži, te da se nevin čovek izbavi iz zatvora.

Njegovo ime je Georges Picquart, igra ga Jean Dujardin, i on je čovek sa svojim nedostacima. Antisemita je, doduše ne vatreni, po ubeđenju i ne smeta mu što je Dreyfus čije mu ime zvuči poznato sa vojne akademije bude osuđen i degradiran, a da on zbog toga bude nagrađen mestom šefa vojne obaveštajne službe. Na privatnom planu mu moral nije ništa čvršći, njegova ljubavnica (Seigner) je udata žena. Ali je zato u profesionalnom smislu ispravan i jednom kada otkrije da je celo zataškavanje za cilj zapravo imalo da se prikriju svinjarije bivšeg šefa, ne odustaje od toga da nevinog čoveka oslobodi, a pravog krivca, nekog oficira Esterhazyja uhvati i osudi, pa makar po cenu šikaniranja i ponižavajućih prekomandi po kazni...

Epilog priče je poznat, ne samo zbog Zole i onovremene štampe, već i kao važan deo istorijske građe na temu antisemitizma. I to predstavlja pravi izazov za Polanskog. Jedan od pravih majstora misterije i napetosti mora iste da održi iako znamo šta će se dogoditi i u tom smislu, postavka cele priče iz ugla manje poznate, a jednako važne ličnosti Picquarta je dobra odluka. Međutim, ravan ton i neuspeh da se na pojedinim momentima (recimo ona lomača sa Zolinim knjigama ili masovke antisemitskih nereda) napetost dodatno pojača uveliko škode filmu.

Drugi problem skriva se u vrlo školskoj režiji koja se zasniva na plan-kontraplan kadriranju scena u kojima dominira eksplikacijski dijalog, pa i pored raskošne scenografije i kostima, film deluje skoro televizijski, odnosno kao nešto idealno za gledanje u nedelju posle ručka. Treći bi svakako mogao da bude i "casting", naročito kada je reč o glavnim, odnosno velikim ulogama. Jean Dujardin nije glumac fantastičnih mogućnosti (blago rečeno) i naprosto je suviše dosadan da bi izneo ceo film na svojim plećima, Louis Garrel ne može ni u kojem slučaju kanalizirati kompleksnost Dreyfusa i nezemaljsku težinu njegove sudbine, a Emmanuelle Seigner nije više toliko izazovna da bi, van nekog meta-konteksta (kao baš kod svog muža, Polanskog, u Venus in Fur) mogla biti fatalna zavodnica, niti dovoljno talentovana za uloge sa više integriteta od toga. Spas donekle donose Mathieu Amalric u ulozi sudskog veštaka, grafologa i zagriženog antisemite i Melvil Poupaud kao advokat Labori, te još nekoliko prominentnih glumaca u manjim ulogama.

Međutim, pravi problem filma su njegove implikacije. Polanski koristi Zolu i Dreyfusa kao metaforu za to što je on bio proganjan od strane medija. Naravno, tu ne misli na progon koji je doživeo i jedva preživeo kao dete - holokaust, već na nešto za šta je po svoj prilici bio kriv i opravdano sudski i medijski gonjen - zavođenje, odnosno silovanje maloletnice. Polanski itekako ima prava na svoje mišljenje, ne samo kao zaslužni filmski autor i umetnik, nego i kao ljudsko biće, nije se ni ranije stideo da ga iskoristi, čak ni da svoju ličnu tragediju ironizuje do maksimuma.

Međutim, pravo pitanje je vidi li on ovde sebe kao Zolu, Dreyfusa ili obojicu, koliko je šta od toga umesno, a koliko pametno. Jer kako kaže pravnička poslovica, advokat koji sam sebe brani ima budalu za klijenta.