The Palace

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Seća li se još neko više „milenijumskog baga“, odnosno „milenijumske bube“, kako su termin kod nas nespretno i bukvalno prevodili? To je bila ona panika od sloma svih računarskih, ali ne nužno samo računarskih tehnologija kada sat otkuca ponoć tog 31. decembra 1999. godine. Tupavo obrazloženje je glasilo da su računari, kao tehnologija upravo XX veka, ostavljali samo dve cifre za godinu, pa da će „reset“ na novi vek (i milenijum!) biti fatalan makar po podatke poput bankovnih. Naravno, nije se dogodilo ništa posebno, kao ni sa drugim, po pravilu još glupljim, njavama za smak sveta s još bajkovitijim objašnjenjima pre i posle toga.

U najnovijem filmu Romana Polanskog The Palace koji igra na beogradskom Festu spomenuta milenijumska panika je samo pretekst, dok se poneke od njegovih biografskih crtica učitavaju u razne druge teme filma kroz scenario koji je Polanski napisao skupa sa svojim zemljakom, ispisnikom, starim saradnikom i prijateljem Ježijem Skolimovskim i njegovom kreativnom partnerkom Evom Pjaskovskom. Uostalom, Polanski taj običaj komentarisanja svoje situacije i svojevrsnog „trolovanja“ ima još od filma Macbeth.

Elem, mesto radnje je naslovni hotel u mondenskom skijalištu Gštat u Švajcarskoj, a vreme spomenuta novogodišnja noć. Fokalna tačka filma je menadžer hotela Hansueli (Oliver Masući) zadužen da zadovoljava želje, potrebe i prohteve bogatih gostiju, dok komanduje osobljem. Sve vreme je ekstremno profesionalan, diskretan i snalažljiv, što verovatno ne bi mogao da nije sve vreme lagano „pod gasom“. A „najluđa noć“ pred njima će se ispostaviti kao malo suviše „ludačka“ čak i za standarde onoga na šta su on i osoblje navikli, za šta je odgovorna živopisna galerija gostiju.

Tu su, za početak, plastični hirurg i njegova dementna žena, kao i bivše pacijentkinje na kojima je njegov „rad“ popustio. Tu je i bivši porno-glumac, legenda svog posla. Dolazi grupa vrlo smutnih Rusa s markiranim koferima koji hitno moraju u sef, a očekuje se i poseta ruskog ambasadora, ali će jedan prilog s ruske televizije možda promeniti njihove planove. Tu je francuska grofica (Fani Ardan) opsednuta svojim psićem kojeg hrani kavijarom, što može izazvati zdravstvene probleme kod nesrećne životinje. Skoro stogodišnji teksaški milijarder (Džon Kliz) se sprema za vrlo elaboriranu proslavu godišnjicu braka sa svojom suprugom koja možda nije „magazinski“ ideal lepotice, ali je zato tri četvrt veka mlađa od njega. Na kraju, tu bez najave dolazi i američki bogataš novog kova Bil Kraš (Miki Rurk), narandžaste puti kao Donald Tramp i sa žutom frizurom Borisa Džonsona, koji iščekuje svog švajcarskog bankara da ga podmiti kako bi mu pomogao u šemi bogaćenja na „bagu“ u ponoć, ali će se pre njega pojaviti njegov vanbračni sin Vaclav iz Čeških Buđevica koji je verovatno prodao sve što je imao kako bi svoju familiju doveo u Švajcarsku.

Jasno, reč je o mozaičkom filmu koji u sebi spaja klasični holivudski „skrubol“, altmanovske mozaike, u poslednje vreme popularne „eat the rich“ satire, centralnu liniju radnje Andersonovog The Grand Budapest Hotela i „hotelske komedije“ od Plaza Suite, preko California Suite do Four Rooms. Takođe, jasno je da, pored derivativnosti, najveća opasnost vreba od neujednačenosti segmenata i pod-zapleta, što će se svakako dogoditi, pa, ma koliki Polanski (nekad) bio majstor, The Palace sigurno klizi ka raspadu.

Na stranu i „trolovanje“ i par očekivano otrovnih referenci prema Trampu i Putinu, pa i inherentna neiskrenost farsičnih satira ovog tipa (nisu filmski reditelji u hotele tog tipa sigurno dolazili da rade, nego isključivo kao gosti). Na kraju, nije toliko bitno ni to što Polanski zbog svoje reputacije više ne može da privuče najveće zvezde (videti takođe i pod „Vudi Alen“), niti da ujednači solidnu ekipu iza kamere (izdvajaju se fotografija Pavela Edelmana i muzika Aleksandra Despla) sa naivnim i vidljivo jeftinim CGI efektima.

Stvar je u tome da Polanski zapravo sve vreme „priča masne viceve“, pa to zavisi i od samih viceva, a i od toga kako ih on, ipak prestar za to, priča. Nađe se tu par briljantnih momenata, dok ostali nisu ni smešni, ni intrigantni, ni naročito dobro ispričani, toliko da se možemo zapitati koja im je svrha, osim da Polanski privuče pažnju i izazove reakciju. Ali, ako je za utehu, makar nije smrtno ozbiljan kao u svom prošlom filmu u kojem je povlačio paralele između sebe, Emila Zole i kapetana Alberta Drajfusa.

An Officer and a Spy / J'accuse!

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Roman Polanski

scenario: Roman Polanski, Richard Harris (prema Harrisovoj knjizi)

uloge: Jean Dujardin, Louis Garrel, Emmanuelle Seigner, Melvil Poupaud, Mathieu Amalric

Afera Dreyfus koja je potresla Francusku u poslednjoj deceniji XIX veka prva je (ili makar jedna od prvih) te vrste, a naročito na tu temu (galopirajući antisemitizam u Evropi) koja je medijski odjeknula poput bombe. U tome je veliku ulogu ulogu imao pisac Emile Zola, i sam stranog porekla (italijanskog) i verovatno zbog toga često u prilici da iskusi onovremenu francusku netoleranciju, aroganciju i šikaniranje.

Za one koji u aferu nisu upućeni, evo i kraćeg rezimea. Artiljerijski kapetan u francuskoj vojsci Albert Dreyfus lažno je optužen i na osnovu klimavih dokaza na doživotnu robiju u progonstvu (Đavolje Ostrvo, isto ono iz Papillona) za špijunažu u korist Nemačke. Dreyfus je bio Jevrejin i sa istoka Francuske, iz grada koji je često menjao gospodare u nemačko-francuskim okršajima, pa se činio kao idealan kandidat za žrtvu. Kada se ispostavilo da je krivo osuđen zbog toga što su informacije nastavile da cure i nakon njegovog proterivanja, francuske vojne i civilne vlasti su učinile sve u svojoj moći da to zataškaju, makar po cenu da Dreyfusa žrtvuju. Kada je istina konačno isplivala na videlo nakon nekoliko sudskih procesa, Dreyfus je aboliran, ali ne i kompenziran za svoje patnje.

Roman Polanski je aferu pretočio u film, istorijsku doku-dramu koja se dosta oslanja na faktografiju pod naslovom J'accuse, što je bio i naslov i lajtmotiv Zolinog pisma objavljenog u listu Aurora. Ono što je zanimljivo, junaci ove filmske priče nisu ni Zola ni Dreyfus (mada se potonji pojavljuje kao epizodni lik kojeg igra Louis Garrel), već čovek koji je zbog svoje profesionalne etike i sa pozicije šefa vojne obaveštajne službe istrajao da se slučaj do kraja ispita i istraži, te da se nevin čovek izbavi iz zatvora.

Njegovo ime je Georges Picquart, igra ga Jean Dujardin, i on je čovek sa svojim nedostacima. Antisemita je, doduše ne vatreni, po ubeđenju i ne smeta mu što je Dreyfus čije mu ime zvuči poznato sa vojne akademije bude osuđen i degradiran, a da on zbog toga bude nagrađen mestom šefa vojne obaveštajne službe. Na privatnom planu mu moral nije ništa čvršći, njegova ljubavnica (Seigner) je udata žena. Ali je zato u profesionalnom smislu ispravan i jednom kada otkrije da je celo zataškavanje za cilj zapravo imalo da se prikriju svinjarije bivšeg šefa, ne odustaje od toga da nevinog čoveka oslobodi, a pravog krivca, nekog oficira Esterhazyja uhvati i osudi, pa makar po cenu šikaniranja i ponižavajućih prekomandi po kazni...

Epilog priče je poznat, ne samo zbog Zole i onovremene štampe, već i kao važan deo istorijske građe na temu antisemitizma. I to predstavlja pravi izazov za Polanskog. Jedan od pravih majstora misterije i napetosti mora iste da održi iako znamo šta će se dogoditi i u tom smislu, postavka cele priče iz ugla manje poznate, a jednako važne ličnosti Picquarta je dobra odluka. Međutim, ravan ton i neuspeh da se na pojedinim momentima (recimo ona lomača sa Zolinim knjigama ili masovke antisemitskih nereda) napetost dodatno pojača uveliko škode filmu.

Drugi problem skriva se u vrlo školskoj režiji koja se zasniva na plan-kontraplan kadriranju scena u kojima dominira eksplikacijski dijalog, pa i pored raskošne scenografije i kostima, film deluje skoro televizijski, odnosno kao nešto idealno za gledanje u nedelju posle ručka. Treći bi svakako mogao da bude i "casting", naročito kada je reč o glavnim, odnosno velikim ulogama. Jean Dujardin nije glumac fantastičnih mogućnosti (blago rečeno) i naprosto je suviše dosadan da bi izneo ceo film na svojim plećima, Louis Garrel ne može ni u kojem slučaju kanalizirati kompleksnost Dreyfusa i nezemaljsku težinu njegove sudbine, a Emmanuelle Seigner nije više toliko izazovna da bi, van nekog meta-konteksta (kao baš kod svog muža, Polanskog, u Venus in Fur) mogla biti fatalna zavodnica, niti dovoljno talentovana za uloge sa više integriteta od toga. Spas donekle donose Mathieu Amalric u ulozi sudskog veštaka, grafologa i zagriženog antisemite i Melvil Poupaud kao advokat Labori, te još nekoliko prominentnih glumaca u manjim ulogama.

Međutim, pravi problem filma su njegove implikacije. Polanski koristi Zolu i Dreyfusa kao metaforu za to što je on bio proganjan od strane medija. Naravno, tu ne misli na progon koji je doživeo i jedva preživeo kao dete - holokaust, već na nešto za šta je po svoj prilici bio kriv i opravdano sudski i medijski gonjen - zavođenje, odnosno silovanje maloletnice. Polanski itekako ima prava na svoje mišljenje, ne samo kao zaslužni filmski autor i umetnik, nego i kao ljudsko biće, nije se ni ranije stideo da ga iskoristi, čak ni da svoju ličnu tragediju ironizuje do maksimuma.

Međutim, pravo pitanje je vidi li on ovde sebe kao Zolu, Dreyfusa ili obojicu, koliko je šta od toga umesno, a koliko pametno. Jer kako kaže pravnička poslovica, advokat koji sam sebe brani ima budalu za klijenta.

Based on a True Story / D'apres une histoire vraie

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Verovatno se, u teoriji, svakom sa nešto talenta može posrećiti hit-pesma, dobra knjiga ili kultni film, ali za konzistentno dobre naslove, muzičke, literarne ili filmske, potrebno je biti majstor zanata. Najviše majstorstva, pak, iziskuje napraviti nešto tako obično i žanrovski kodirano poput trilera da svaki novi uradak bude uzbudljiv. Ekstra poeni se dobijaju ako se autor kreće kroz određeni opseg tema i ako ih se već dodirnuo u jednom svom ranijem, prilično recentnom filmu. Based on a True Story je dokaz da je, osim što je osvedočeni perverznjak, Roman Polanski apsolutni majstor zanata kojem od još uvek živih autora mogu konkurirati tek Brian de Palma, David Fincher i François Ozon.

U pitanju je ekranizacija istoimenog romana Delphine de Vigan koji već od izlaska pred literarnu publiku nosi etiketu “hitchcockovskog”. Scenario je napisao sam Polanski uz pomoć još jednog etabliranog arthouse filmaša sa izraženim žanrovskim potencijalom, Olivera Assayasa. Tema su odnos autora pod blokadom i pisca iz senke, krađa identiteta i svojevrsni kanibalizam u literaturi. Dodajmo na to činjenicu da postoji pritisak javnosti da autor nešto “isporuči” i da to stvara unutarnju anksiozu i depresiju, pa samo pojačava blokadu. A za bonus uzmimo u obzir da su i autor i “ghost writer” - žene, u bazično patrijarhalnom društvu, sa na rođenju ucepljenom dozom nesigurnosti i straha. I eto nama klupka psihologije, autorstva, krađe inspiracije…

Autorica u krizi je Delphine Dayrieux čije ime povlači jasnu poveznicu do autorice izvornog romana i koju igra rediteljeva supruga Emmanuelle Seigner. Njena spasiteljica, žena koja za život zarađuje tako što piše umesto onih koji to ne znaju, a navodno imaju priču za ispričati, dakle raznih poznatih ličnosti, političara, glumaca i pevača, predstavlja se imenom (nadimkom) Elle i igra ju proverena “femme fatale” Eva Green. Elle ulazi u Delphinin autorski svet, životni prostor, pa i život kao takav, preuzima ga i pokušava ju naterati da iz sebe izbaci “skriveni roman”, nešto iznad autobiografije i fikcije.

Delphine je blokirana, depresivna i nesigurna, a ni veza sa Françoisom, publicistom koji po Americi juri “kapitalce” poput Cormaca McCarthyja, Dona DeLilla i Bretta Eastona Ellisa za intervjue kojeg igra veteran Vincent Perez, joj ne uliva samopouzdanje. Sa druge strane, Elle je impulsivna, njen bes zna uplašiti čoveka, ali je slobodna i preduzimljiva. Delphine možda nema priču u sebi. Elle možda ima. Ko tu od koga profitira? Ko na kome parazitira?

Hemija između njih dve je izvrsna, a dinamika odnosa fluidna. Njih dve čak i “pod određenim uglom i svetlom” mogu zaličiti jedna na drugu, što će se pokazati neobično bitnim na jednoj točki zapleta, a i kasnije. Možda fali neka “vruća” scena koju bi de Palma sigurno ubacio, ali Polanski, čini se, ne želi (više) provocirati na takav način.

Upravo ta dinamika odnosa između fascinacije, međuzavisnosti i straha, možda ljubavi i mržnje, ključna je za pasažu pred kraj filma kada ograničeno pokretljiva Delphine i Elle odu iz gradske vreve Pariza na osamu u provinciji. Kiša asocira na Misery Roba Reinera (po romanu Stephena Kinga, kad smo već kod majstora, je li), što je i epilog koji očekujemo. Ali Polanski ne bi bio majstor kada ne bi imao još poneki as u rukavu.

Jer ma šta mislili o njemu privatno, majstor zanata ostaje majstor zanata. “Stanarsku trilogiju” mu je nemoguće oduzeti. Chinatown takođe. Čak i u poodmakloj fazi karijere, Polanski je iz sebe istisnuo epitom i etalon filma svađe kao što je to Carnage i čak do kraja razgolitio svoju perverziju u Venus in Fur po drami Davida Ivesa i Masochovom (hint mazohizam) literarnom predlošku gde je nasuprot svoje suproge postavio glumca i reditelja koji izgleda kao preslika mlađeg njega. Based on a True Story nije dometa njegovih antologijskih filmova niti je najhrabriji i zapravo zauzima pri sredini po kvalitetu u autorovom opusu. Međutim, to su još uvek neslućene visine za veći deo savremene kinematografije i besplatni masterclass za one koji bi nešto slično pokušali.

Venus in Fur / La Venus a la fourre

2013.

režija: Roman Polanski

scenario: Roman Polanski, David Ives (prema adaptaciji Davida Ivesa i romanu Leopolda von Sacher-Masocha)

uloge: Mathieu Almaric, Emanuelle Seigner

Konačno osvojivši Oscara (kojeg nije preuzeo iz razloga, recimo, pravne prirode) i dokazavši se kao jedan od najvećih živih autora, Roman Polanski se bacio na adaptacije. Prva je bila klasična, Oliver Twist (2005), druga nekako savremena The Ghost Writer (2010), a treća već bila šokantna i krajnje uspela igrarija sa formatima Carnage (2011), adaptacija drame Yasmine Reze čija je radnja svedena na jedan stan i četvoro ljudi koji se svađaju u slobodnom stilu. Venus in Fur je opet adaptacija drame (koja je adaptacija romana) i čija se cela radnja dešava na teatarskoj pozornici u interakciji dvoje ljudi.

Zvuči zapetljano, ali to je samo uvod. Da objasnimo nekoliko stvari... Venus in Furs je roman Leopolda von Sacher-Masocha, čoveka po kojem je mazohizam dobio ime. Ne samo to, Venus in Furs je temeljni roman mazohizma. Roman je David Ives adaptirao u pozorišnu predstavu koja je bila veliki hit na West Endu i Broadwayu pre nekoliko godina. Polanski nije preradio predstavu (to je samo jedan deo u filmu), nego je “snimio” film smešten u situaciju audicije za glavnu žensku ulogu u predstavi.

Radnja je ograničena na jednu prostoriju. Glumica Vanda (Seigner) opasno kasni na audiciju i pojavljuje se dok reditelj Thomas (Almaric) drži mizoginu telefonsku tiradu o nesposobnosti ne-više-tako-mladih glumica koje su nedorasle i neodrasle. Vanda ga svojim stavom ubeđuje da joj da šansu iako deluje kao glupača, uličarka i prostakuša svakako ispod nivoa zahtevne predstave. On je siguran da je ona apsolutno pogrešan izbor, ona je ubeđena da je pravi.

Oni kreću sa čitanjem teksta i Vanda je sumnjivo dobra, ne samo dobra univerzalna glumica, nego glumica kojoj leži baš TA uloga, koja, uzgred, nosi njeno ime. Njena transformacija je vidljiva, fizička, u držanju i u karakteru. Jasno je da nije u pitanju samo blesava glumica koja je pukom srećom donela nešto pravih kostima i koja sasvim slučajno odgovara ulozi, nego je to osoba koja ima nekakve namere. Kako film odmiče, sve je manje čitanja, sve više distorzije i komentara teksta, a uloge moći se menjaju sve bržim i luđim tempom.

Postavlja se pitanje o čemu je film, jasno je da se tu ne radi o teatru i audiciji. Je li u pitanju ogled o ratu polova, ogled o manipulaciji ili iskrena refleksija autorovog života? Kako film odmiče, sve je uvrnutiji i konfuzniji, nama je sve manje jasno kada glumci glume likove iz drame, a kada se bave dinamikom međusobnih odnosa.

I njima se mora odati priznanje. Oboje su savršeni i donose detaljne portrete svojih likova. Emanuelle Seigner igra barem tri-četiri varijante Vande i o svom veoma neobičnom i atipičnom liku nam pruža detaljnu i uverljivu sliku. Mathieu Almaric ima nešto manje posla, njegov lik je nešto pasivniji, možda čak i tipskiji (rasejani umetnik pod pritiskom), ali stoji u sjajnoj kombinaciji sa likom čiji tekst čita. Kako vreme odmiče, granice između njihovih podvojenih ličnosti postaju sve mutnije, ali film nikad ne klizi u farsu i otvoreni festival čudaštva.

Ono na šta treba posebno obratiti pažnju su neke od autorskih odluka koje Polanski donosi svesno i namerno. Prva od njih je koncepcija likova. Vanda kao tipična mlada “ništa posebno” glumica, Thomas kao istočnoevropski imigrant. Onda dolazi casting i tu nam je stari perverznjak podvalio jednu od okrutnijih šala. Emanuelle Seigner je rediteljeva žena i česta glumica u njegovim filmovima najčešće sa seksualnom i perverznom konotacijom. Mathieu Almaric što prirodno, što potencirano liči na Polanskog u mladim danima i donekle usvaja njegov manirizam nervoznog umetnika. Između njih dvoje se na sceni odvija seksualni power-play, ništa tu nije direktno, ali je svašta implicirano.

Polanski je čovek čija je biografija veoma nestandardna i veoma poznata. On je za svoj jedan život doživeo nešto što neki ljudi ne bi mogli za deset. Kao dečak je preživeo holokaust. Kao mladi umetnik je preživeo poljske komunističke cenzore i francuski institucionalni kultur-rasizam (iako je francuski državljanin rođenjem). Kao već etablirani umetnik preživeo je bizarno i monstruozno ubistvo svoje žene Sharon Tate. Kao autor jednog od krunskih filmova Novog Hollywooda upao je u aferu sa zavođenjem maloletnice i ta ga afera prati do tačke da mora da izbegava određene države sveta.

Najvažnije od svega, Polanski se nikada nije stideo da svoje autobiografske elemente uključi u svoje filmove. Macbeth (1971) sadrži jasne aluzije na Mansona i Sharon Tate. The Tennant (1976) je njegova lična horor-priča sa francuskom filmskom administracijom. The Ninth Gate opet aludira na okultno ubistvo. Carnage je verovatno izraz njegovih uverenja, da veruje jedino u pokolj. Sa Venus in Fur se možda obračunava sa svim ženama ovog sveta, što je malo verovatno, možda samo sa svojom ženom, a možda i sa svojom nemoći, senkom bivše moći. On govori kroz oba lika, nekad uvijeno, nekad veoma eksplicitno, pominje čak i zlostavljanje dece i otvoreno provocira reakciju kako od gledalaca, tako i od organa. (Njegovo poslednje robijanje bilo je u Švajcarskoj, kada je nekoliko meseci proveo u pritvoru za izručenje, ali na kraju nije bio izručen Sjedinjenim Državama, jer ni žrtva njegovog zlostavljanja ne želi da ima išta sa slučajem.)

Venus in Fur je film koji nije za svakoga i nije samo za jedno gledanje. Ovaj film je dokaz da Polanski ima šta da kaže i još uvek ume to da izrekne na inteligentan i intrigantan način. Ne treba zaboraviti da je on jedan od velikih autora, među poslednjima u svojoj generaciji. I to treba ceniti, a naročito treba ceniti kada nam takav autor pruži uvid u svoja razmišljanja o vrlo provokativnim temama.