The Palace

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Seća li se još neko više „milenijumskog baga“, odnosno „milenijumske bube“, kako su termin kod nas nespretno i bukvalno prevodili? To je bila ona panika od sloma svih računarskih, ali ne nužno samo računarskih tehnologija kada sat otkuca ponoć tog 31. decembra 1999. godine. Tupavo obrazloženje je glasilo da su računari, kao tehnologija upravo XX veka, ostavljali samo dve cifre za godinu, pa da će „reset“ na novi vek (i milenijum!) biti fatalan makar po podatke poput bankovnih. Naravno, nije se dogodilo ništa posebno, kao ni sa drugim, po pravilu još glupljim, njavama za smak sveta s još bajkovitijim objašnjenjima pre i posle toga.

U najnovijem filmu Romana Polanskog The Palace koji igra na beogradskom Festu spomenuta milenijumska panika je samo pretekst, dok se poneke od njegovih biografskih crtica učitavaju u razne druge teme filma kroz scenario koji je Polanski napisao skupa sa svojim zemljakom, ispisnikom, starim saradnikom i prijateljem Ježijem Skolimovskim i njegovom kreativnom partnerkom Evom Pjaskovskom. Uostalom, Polanski taj običaj komentarisanja svoje situacije i svojevrsnog „trolovanja“ ima još od filma Macbeth.

Elem, mesto radnje je naslovni hotel u mondenskom skijalištu Gštat u Švajcarskoj, a vreme spomenuta novogodišnja noć. Fokalna tačka filma je menadžer hotela Hansueli (Oliver Masući) zadužen da zadovoljava želje, potrebe i prohteve bogatih gostiju, dok komanduje osobljem. Sve vreme je ekstremno profesionalan, diskretan i snalažljiv, što verovatno ne bi mogao da nije sve vreme lagano „pod gasom“. A „najluđa noć“ pred njima će se ispostaviti kao malo suviše „ludačka“ čak i za standarde onoga na šta su on i osoblje navikli, za šta je odgovorna živopisna galerija gostiju.

Tu su, za početak, plastični hirurg i njegova dementna žena, kao i bivše pacijentkinje na kojima je njegov „rad“ popustio. Tu je i bivši porno-glumac, legenda svog posla. Dolazi grupa vrlo smutnih Rusa s markiranim koferima koji hitno moraju u sef, a očekuje se i poseta ruskog ambasadora, ali će jedan prilog s ruske televizije možda promeniti njihove planove. Tu je francuska grofica (Fani Ardan) opsednuta svojim psićem kojeg hrani kavijarom, što može izazvati zdravstvene probleme kod nesrećne životinje. Skoro stogodišnji teksaški milijarder (Džon Kliz) se sprema za vrlo elaboriranu proslavu godišnjicu braka sa svojom suprugom koja možda nije „magazinski“ ideal lepotice, ali je zato tri četvrt veka mlađa od njega. Na kraju, tu bez najave dolazi i američki bogataš novog kova Bil Kraš (Miki Rurk), narandžaste puti kao Donald Tramp i sa žutom frizurom Borisa Džonsona, koji iščekuje svog švajcarskog bankara da ga podmiti kako bi mu pomogao u šemi bogaćenja na „bagu“ u ponoć, ali će se pre njega pojaviti njegov vanbračni sin Vaclav iz Čeških Buđevica koji je verovatno prodao sve što je imao kako bi svoju familiju doveo u Švajcarsku.

Jasno, reč je o mozaičkom filmu koji u sebi spaja klasični holivudski „skrubol“, altmanovske mozaike, u poslednje vreme popularne „eat the rich“ satire, centralnu liniju radnje Andersonovog The Grand Budapest Hotela i „hotelske komedije“ od Plaza Suite, preko California Suite do Four Rooms. Takođe, jasno je da, pored derivativnosti, najveća opasnost vreba od neujednačenosti segmenata i pod-zapleta, što će se svakako dogoditi, pa, ma koliki Polanski (nekad) bio majstor, The Palace sigurno klizi ka raspadu.

Na stranu i „trolovanje“ i par očekivano otrovnih referenci prema Trampu i Putinu, pa i inherentna neiskrenost farsičnih satira ovog tipa (nisu filmski reditelji u hotele tog tipa sigurno dolazili da rade, nego isključivo kao gosti). Na kraju, nije toliko bitno ni to što Polanski zbog svoje reputacije više ne može da privuče najveće zvezde (videti takođe i pod „Vudi Alen“), niti da ujednači solidnu ekipu iza kamere (izdvajaju se fotografija Pavela Edelmana i muzika Aleksandra Despla) sa naivnim i vidljivo jeftinim CGI efektima.

Stvar je u tome da Polanski zapravo sve vreme „priča masne viceve“, pa to zavisi i od samih viceva, a i od toga kako ih on, ipak prestar za to, priča. Nađe se tu par briljantnih momenata, dok ostali nisu ni smešni, ni intrigantni, ni naročito dobro ispričani, toliko da se možemo zapitati koja im je svrha, osim da Polanski privuče pažnju i izazove reakciju. Ali, ako je za utehu, makar nije smrtno ozbiljan kao u svom prošlom filmu u kojem je povlačio paralele između sebe, Emila Zole i kapetana Alberta Drajfusa.