The Book of Clarence

 kritika objavljena na XXZ

2023.

scenario i režija: Jeymes Samuel

uloge: LaKeith Stanfield, Omar Sy, Anna Diop, RJ Cyler, David Oyelowo, Micheal Ward, Alfre Woodard, Teyana Taylor, Marianne Jean-Baptiste, Brian Bovell, Eric Kofi Abrefa, James McAvoy, Benedict Cumberbatch, Nicholas Pinnock, Babs Olusanmokun

Možda bi se novi film Jeymesa Samuela, The Book of Clarence, najbolje mogao opisati naslovom njegovog prethodnog, odnosno prvenca, The Harder They Fall. Mada, i prvencu je naslov odgovarao: u pitanju je bio već isproban koncept „revizionističkog westerna“, s Afroamerikancima kao protagonistima i antagonistima na tragu pretposlednja dva Tarantinova filma i Fuquine prerade „spaghetti“-klasika Once Upon a Time in the West, pritom preuzimajući prosede od potonjeg, a stil od autora originala, Sergia Leonea, uz začin Sama Peckinpaha i opet Tarantina, te ga mešajući s afroameričkom muzičkom baštinom do, a ponekad i preko granice mjuzikla dok stil nije u potpunosti zasenio supstancu.

Sa The Book of Clarence opet imamo visok, još viši let i još dublji pad, ali ovog puta sukus problema nije u stilu, nego upravo u supstanci, odnosno tretmanu iste kroz ton. Opet imamo i klasične žanrove kao ishodište, s time da se sada radi o rimskim i biblijskim spektaklima, provučenim kroz filter satire kako bi se prokomentarisala i Biblija, ali i savremena društvena pitanja. Direktne reference na pojedinačne filmove su ovog puta ipak očitije, što teoretski ne predstavlja problem, ali...

Samuel film otvara trkom dvokolica (Ben Hur) ulicama antičkog Jerusalima kojeg igra italijanski južni grad Matera. Trkaju se, s jedne strane, Marija Magdalena (Taylor), a sa druge naš protagonista Clarence (Stanfield) i njegov pomagač Elijah (Cyler). Za ciničnog muljatora i dilera trave Clarencea, to je prilika za laku lovu koju je on pozajmio od velikog „bossa“ i zelenaša Jeddediaha Groznog (Abrefa) u čiju je sestru Variniju (Diop) nesrećno zaljubljen. Naš dvojac upada u zasedu i gubi trku, a Clarence ima mesec dana vremena da vrti dug, ili će ga Grozni mučiti i ubiti.

U tu svrhu, prvi plan mu je da se krsti kod Jovana Krstitelja (Oyelowo) i pridruži Isusu (Pinnock) i apostolima među kojima je i njegov brat blizanac Toma (opet Stanfield). Juda Iskariot (Ward) pred njega postavlja zadatak da izvede neko čudo i oslobodi robove-gladijatore u vlasništvu Ashera Mučitelja (Olusanmokur), što mu delimično uspeva kada u borbi pobedi Barabu Besmrtnog (Sy). Shvativši da ga Juda vuče za nos i da Isus zapravo ne zna za njega, Clarence menja ploču i rešava da se predstavlja kao mesija koji favorizuje znanje (i ateizam), usput izvodeći prevarantske verzije Isusovih čuda kako bi skupio novac da spasi svoju kožu koji će ipak potrošiti kako bi oslobodio ostatak robova i možda poveo pobunu protiv Rimljana.

Sledi izdaja, prava čuda, konfrontacije s centurionima i suđenje kod Pilata (McAvoy), nakon čega se čini da Clarence počinje da veruje zapravo – u nešto. Ali, Jerusalimom hoda i još jedan mesija, možda prljavi prosjak Benjamin koji, kada se opere, liči na Isusa iz belačke imaginacije, što i ne treba da čudi uzevši u obzir da ga igra jedan glumac slavan po svojoj uglađenosti...

Uticaji drugih filmova u ovom čitanju Biblije kroz poglavlja koja su dalje rascepkana na skečeve – onaj s devicom Marijom (Woodard) i stolarom Josipom (Bovell) odskače po svojoj genijalnosti – nije teško prepoznati. Koncept trinaestog (izbrisanog) apostola je preuzet od Kevina Smitha iz Dogme, razrađen dalje kroz varijaciju na temu Monty Python filma Life of Brian, uz „pretnju“ da sve skrene prema hip-hop varijanti mjuzikla Jesus Christ Superstar. Poveznice sa savremenim vremenima i društvenim kretanjima, pre svega američkim, ali i globalnim takođe su očite: ugnjetavani, kolonizovani Judejci predstavljeni su kao crnci, dok se beli Rimljani ponašaju kao predstavnici američkog, takođe predominantno belačkog, represivnog aparata policije i sudstva.

To sve savršeno funkcioniše, bar na neko određeno vreme, i to na više nivoa. Prvo, vešto se poigravajući poznatim literarnim, religijskim i filmskim klišeima, Samuel sjajno komentariše i sadašnjost, ali i afroameričku prošlost prokazujući nametanje hrišćanske vere kao jedno od oruđa kolonizacije, porobljavanja i kasnije segregacije. Ta „dijagnoza“ je možda na tragu „učenja“ Malcoma X, ali Samuel ne prepisuje njegovu „terapiju“ sačinjenu od islamskih koncepata koji su jednako (ako ne i više) restriktivni. Čini se, pak, da je Samuel više na liniji sekularnog nacionalizma i revolucionarnih metoda Crnih Pantera, doduše modernizovanih i manje nasilnih, a svakako verski tolerantnih, možda čak i u skladu s „komunističkom“ prirodom ranog Hrišćanstva. (Shaka King je tu paralelu povukao u Judas and the Black Messiah, takođe s LaKeithom Stanfieldom u glavnoj ulozi.) Važnije od ideologije, film savršeno funkcioniše glumački, tehnički, stilski i u smislu ritma, i to u komično-satiričnom ključu gde se kroz zezanje (koje ponekad može biti i promašeno) poturaju neke ozbiljnije ideje, paralele i analogije.

To, međutim, važi samo do jedne tačke kada Samuel reši da napusti film koji je snimao i krene da snima jedan sasvim novi i u potpuno drugom, ozbiljnom, čak sektaški-fanatičnom ključu. Taj trenutak tačke bez povratka možemo locirati kada Clarence zaista postane mesija, pa onda i vernik, i to skoro bez ikakvog ironijskog odmaka, pa The Book of Clarence, umesto savremene obrade Life of Brian iz afroameričke perspektive, postane tek „obojeni“ Ben Hur ili, još gore, The Passion of Christ. Strm je to pad i veliko razočaranje...