kritika objavljena na monitor.hr
2015.
scenario i režija: Paolo Sorrentino
uloge: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz, Paul Dano, Jane
Fonda, Alex Macqueen, Luna Zimić Mijović, Ed Stoppard, Paloma
Faith, Madalina Diana Ghenea
Pre nego što počnete sa čitanjem kritike, otkriću vam nešto: ne
postoji objektivna kritika zato što ne postoje objektivni i
transparentni kriteriji šta nešto čini dobrim filmom. Opet,
kritika ipak nije mlaćenje prazne slame, ljudi koji to pišu su
ljudi sa određenim znanjem, iskustvom i integritetom, možda čak i
ljudi od autoriteta i treba im verovati da to što rade, rade pošteno
i bez računa i zadnjih namera.
Čemu ovaj uvod? Zato što je novi Sorrentinov film Youth
izuzetno pipav za analizu, kritiku, ocenu i procenu, jer kako god da
ga se uhvatimo – nije dobro i pošteno. Evo osnovne dileme: može
li se on gledati odvojeno ili se mora gledati u određenom kontekstu,
odnosno u kontekstu Sorrentinovog prethodnog filma La grande
bellezza? Koji je od ta dva pristupa ispravan? Zašto biramo
jedan ili drugi. Reći ću odmah da sam Sorrentinov fan i da La
grande bellezzu smatram remek-delom, iako mi je potcenjeni This
Must Be The Place čak i draži na osobnom (ex-darkerskom) nivou,
i da sam žestoko “navijao” da mi se Youth ne samo svidi,
nego da bude film koji će me odneti i koji će svakako biti
samostalno izdržati test postojanosti. Nisam to dobio (pre svega u
smislu samostalnosti i postojanosti filma) i zbog toga sam pomalo
razočaran, iako Youth nikako nije loš film.
Eh, samo je neujednačen, rasplinutih ideja, pseudo-pametan, dosta
često nespretno napisan (zbog jezičke barijere). Više od svega,
deluje kao nastavak La grande bellezze, drugi deo nekakve
trilogije ili tetralogije u kojoj će Sorrentino obraditi još neke
od filozofskih i “filozofskih” tema (ima razlike!) Tako smo imali
lepotu, sada mladost, možemo anticipirati još ljubav ili zdravlje,
ali možda se i neka druga tema uvuče. Zanimljivo je primetiti da u
oba za sada snimljena filma junaci jure za naslovnim pojmom koji je
nedefinisan i eteričan, pa im izmiče.
Kao što je pisac Jep tragao za velikom lepotom kao smislom, tako
sada imamo dva starija gospodina koji tuđu mladost mogu samo
gledati, a svoje se sećati. Obojica su kreativci u svojevrsnoj
blokadi. Kompozitor i dirigent Fred Ballinger (Caine) je svoju
prihvatio i od nje ne odstupa jer su u pitanju lični razlozi, pa se
zato upinje da odbije poziv britanske Krune da još jednom diriguje
svoju najpoznatiju kompoziciju za prinčev rođendan i za to dobije
titulu. Sa druge strane, reditelj Mick Boyle (Keitel) se trudi da
svoju po svaku cenu razbije i posle serije loših, tipično staračkih
filmova snimi onaj jedan poslednji, testamentarni. Njih dvojica imaju
svaki svoj deo zapleta, a povezuje ih i treći. Oni su prijatelji još
od mladosti i brak njihove dece, Fredove kćerke Lene (Weisz) i
Mickovog sina Juliana (Stoppard) se raspada jer se potonji zaljubio u
“najbeznačajniju osobu na svetu” pop-pevačicu Palomu Faith
(igra samu sebe, pomalo drveno). Osim ta tri zapleta (uslovno rečeno,
pošto većina toga ostaje na nivou razgovora i rasprave), imamo još
sijaset likova i manjih zapleta u specifičnom miljeu elitnog
spa-resorta u švicarskim Alpima...
Tako imamo Miss Universe (Ghenea) koja je dobila boravak u hotelu u
sklopu svoje nagrade. Imamo predebelog, astmatičnog bivšeg
fudbalera sa tetovažom Marxa na leđima (asocijacija jasna). Imamo i
mladog glumca Jimmyja (Dano) koji pati zbog toga što ga svi pamte po
ulozi u robotskom kostimu, a on želi karijeru u art-kinematografiji
i zbog toga se priprema za veoma zahtevnu ulogu u nekom nemačkom
filmu (“payoff” tu je gotovo genijalan). Imamo i bračni par koji
sedi za stolom i ne razgovara, profesionalnog alpinistu, radoznalog
klinca, armiju Mickovih scenarista, simpatičnu maserku i još nešto
gostiju, posluge, zabavljača i svega onoga što možemo očekivati
na takvom mestu.
Sorrentino ostaje veran miljeu oko kojeg se vrti njegova
kinematografija. Ne samo da opet imamo nekakvu društvenu elitu, nego
su ti likovi zatvoreni u specifičnim “zlatnim kavezima”, što je
posledica i njihovog društvenog statusa, ali i njihovog izabranog
načina života koji ih praktično gura u paralelni svet. U tom
smislu, nema neke drastične razlike između korumpiranog premijera,
rock zvezde, pisca-posvuduše i ove dvojice starih kenjaca čiji se
skoro svaki razgovor dotiče telesnih izlučevina. Uz milje ide i
lokacija i ona je savršeno pogođena i oslikana: to je mesto na
kojem bi njih dvojica letovala, taj spoj stare aristokratije,
dekadencije i moderno-utilitarnog zdravstvenog štiha, sa sve
“ukusnim”, a dozlaboga dosadnim zabavama na terasi. Ne, hotel
ovde nije junak kao u The Grand Budapest Hotel Wesa Andersona,
niti kao rimske ulice i spomenici u La grande bellezzi, ali je
jedan okvir bez koga se ne može.
Još nešto tipično za Sorrentina su i filmske reference. Iako je
film posvećen ove godine preminulom Francescu Rosiju, Youth
se, kao i La grande bellezza, jako vezuje na Fellinija.
Prethodnik se u nekoliko ključnih tačaka nadovezivao na La dolce
vita, ovde je to pak 8 ½, bilo kroz diskretne detalje,
poput kostima i rekvizita, bilo kroz još jasnije aluzije (komentari
na filmsku umetnost), bilo kroz nekoliko citiranih poetičnih scena.
Znamo da Sorrentino izuzetno ceni i voli delo slavnog zemljaka i
možda svog idola i citati nas nimalo ne iznenađuju.
Problem je što Sorrentino, stilom i idejom, citira samog sebe,
odnosno svoj prethodni film. Jedini očigledni odmak je ritam i tok
filma, dok je La grande bellezza bila raštrkana (što je
apsolutno odgovaralo temi), Youth je fokusiraniji i manje
meandrirajući, pa stoga i pratljiviji. Možda se u tome računalo i
širu publiku, a možda je autor samo želeo da ispriča priču makar
donekle koherentno i to mu uspeva. Youth je vrlo gladak i
zabavan film sa vrlo raspoloženim i sjajno usmeravanim ionako
odličnim glumcima, okupan u predivnim vizualima i popraćen odlično
izabranom muzikom.
Problemi su na drugom mestu. Tema stvaralačke blokade ni u kom
slučaju nije nova i Sorrentinu ona služi kao idealno ishodište da
se šali na razne teme (što mu često uspeva) i da filozofira o
svemu i svačemu. I to je legitimno kada autoru to ide od ruke i kada
pazi da u svom filozofiranju zadrži određenu eleganciju. Sorrentinu
je to uspevalo ranije, ali ne i sad, na ovom mestu. Nije to samo
problem jezičke barijere koliko toga da autor jednostavno prečesto
pokušava da kaže “nešto važno i veliko”, pa na dosta mesta to
ispada usiljeno i seratorski (dakle, nimalo elegantno), a na par čak
i ubedljivo banalno i stoga iritantno. Stičem utisak da je
Sorrentino žarko želeo da ponovi iskustvo i uspeh svog prethodnog
filma i ponudi ga nešto široj publici, ali se oko toga previše
trudi, što ubija svaku poentu. Ipak valja snimiti nešto svežije.
Da se ne lažemo, Youth je sam za sebe film koji zaslužuje
preporuku zbog ambijenta, vizuala, muzike, glume i humora, pa čak i
kao meditacija o umetnosti i životu. Sitne banalnosti su iritantne,
ali podnošljive. Međutim, ovo je film autora koji je već snimio
dosta bolji film. Još gore, Youth na taj bolji film liči i
stalno ga priziva u sećanje, ali ga ne dostiže. Da ga je bilo ko
drugi napisao i režirao, pohvalio bih trud. Ovako sam od Sorrentina
ipak očekivao nešto bolje i originalnije. I ostao razočaran.