2015.
režija:
Oren Moverman
scenario:
Oren Moverman, Jeffrey Caine
uloge:
Richard Gere, Jena Malone, Bem Vereen, Steve Buscemi, Michael Kenneth
Williams, Kyra Sedgwyck, Jeremy Strong, Michael Buscemi, Brian d'Arcy
James, Yul Vazquez, Abigail Savage, Geraldine Hughes
Time
Out of Mind je jedno izuzetno neprijatno filmsko iskustvo, tako
da je često na rubu gledljivog. To ni u kom slučaju ne znači da je
film loš, naprotiv, već da zahteva mnogo od gledaoca: jake živce,
stabilne emocije, posvećenost i pažnju. Primera radi, gledajući
film upitao sam se u pola glasa kuda sve to vodi, da bi mi žena
odgovorila kontra-pitanjem: “Mora li nekamo voditi?” Hvala joj na
tome.
Junak
filma je George Hammond (Richard Gere), jedan od newyorških
beskućnika. Vidimo ga u prvom kadru kako spava u kadi u napuštenoj
zgradi. Budi ga nekakav nastojnik ili građevinski inspektor (Steve
Buscemi, jedno od mnogih poznatih glumačkih imena koje ćete, ako
trepnete, možda propustiti da zabeležite) i kaže mu nešto što
ćemo i lik i mi mnogo puta čuti u dva sata, koliko traje film. “Ne
možete biti ovde.” To ćemo čuti na ulici, u bolnici (ako je
temperatura iznad određene), u skloništu za beskućnike (ako
prekrši pravila)...
O
Georgeu znamo malo i saznajemo na kapaljku u toku filma. Kao i
većina, nije rođen i odrastao na ulici. Imao je život pre toga,
možda čak i udoban. Imao je familiju. Jednu mladu ženu, konobaricu
po imenu Maggie (Malone) prati iz prikrajka. Kasnije skupi hrabrosti
da joj priđe i relativno odmah nam je jasno da mu je to kćerka. I
da ju je nekada povredio, pa ona ne želi da ima ništa s njim. Sada
nema ništa, čak ni dokumenta.
On
ponekad govori nepovezano o nekoj ženi po imenu Sheila. Vidimo da je
pijanac i da ima dnevnu varijantu da zameni svoju jaknu za novac koji
će potrošiti na piće, pa sledeću pokupi u Caritasu ili nekoj
sličnoj organizaciji. Možemo zaključiti i da pati od neke mentalne
bolesti, jer spava nemirno i košmarno, govori retko i još ređe
završava rečenice i uglavnom izbegava ljudsko društvo. Čak negira
svoju situaciju, iako je prilično jasno šta je u pitanju.
Radnja
filma može biti nekoliko dana, ali i nekoliko meseci za vreme kojih
će njegova životna rutina početi da se menja, makar puževim
korakom. Prvo će priznati samom sebi, onda možda i drugima, a na
kraju će i preduzeti nešto. Ipak, ovo nije jedna od onih
inspirativnih, motivacionih priča, niti “plašilica” za ionako
prestrašene radne ljude, niti socijalno-politički pamflet o
problemu beskućništva.
Površnom
gledaocu, naročito onom pod utiskom neprijatnosti, film će se
učiniti dosadnim i to je razumljivo. Traje dugo i uglavnom ne
razvija priču, nego prati ponašanje aktera u situacijama. Tako će
George u skloništu upoznati neke nove ljude, čuti njihove priče i
njihova iskustva će možda uticati na njega. Možda će nešto
naučiti. Možda će se zbog njih u njemu probuditi nešto, želja da
bude bolji čovek ili makar da se sabere za svoje dobro. U tom smislu
najznačajnije će biti prijateljstvo sa Dixonom (Vereen),
simpatičnim čovekom punim lovačkih priča iz svog jazz i ne samo
jazz života.
Ono
na šta treba posebno obratiti pažnju je fotografija. Nije ništa
neobično da vidimo New York bez glamura, iz perspektive sa
društvenog dna, usnimljen ručnom kamerom. Skrivene statične kamere
i oprema za snimanje tona su već druga priča. Tako ponekad u kadru
ne prepoznajemo, odnosno ne primećujemo ni Richarda Gerea, iako
znamo da je tamo. Tonska shema je takva da čujemo otprilike ono što
on čuje. Nema nasnimljene muzike, ona, kao i svi drugi zvukovi,
dolazi iz pozadine. Tako slušamo razgovore prolaznika i buku grada,
atmosferu i život. Isto važi i za pojedine kadrove iz neobičnih
uglova koji često ostavljaju glumce van fokusa. Obično nisam fan
takvih rešenja, ali ovde ona itekako imaju smisla.
Glede
Richarda Gerea, na ovakve uloge od njega nismo navikli. Ova je
atipična, možda i unikatna, i čisto sumnjam da bi ga iko u toj
ulozi video pre filma. Sa druge strane, nije bilo lako zamisliti ni
svežeg “Diplomca” Dustina Hoffmana kao newyorškog
bogalja i beskućnika, pa je odigrao jednu od svojih najboljih uloga
u Ponoćnom kauboju. Gere je u Time Out of Mind odličan
i nijansiran toliko da zaboravljamo da je glumac i uspevamo da se
potpuno saživimo sa likom, on za nas postaje taj nesrećni,
izgubljeni čovek. Ovo mu je svakako jedna od najboljih uloga.
Oren
Moverman je izgradio karijeru kao pouzdani scenarista, da bi se
kasnije bacio na produkciju i režiju. Sudeći po filmovima koje je
do sada napravio, (post-)ratnoj drami The Messenger (2009) i
opasnoj policijskoj drami The Rampart (2011) upravo mu
kompletno autorstvo najbolje leži. Očito ima talenta za studiju
karaktera i u stanju je da uhvati emocije. Time Out of Mind je
njegov najutišaniji, a opet film sa najviše rezonance i svakako ga
treba pratiti u daljem radu.
Time
Out of Mind, osim što je potpuno usklađen sa svojim naslovom,
je jedan izuzetno opservantan film koji svoju temu ne koristi za
velike izjave, nego je prikazuje onakvom kakva ona zapravo jeste. Ne,
nije tu reč o dosadi, koliko o bolnoj rutini i besciljnosti.
No comments:
Post a Comment