Time Out of Mind

2015.

režija: Oren Moverman

scenario: Oren Moverman, Jeffrey Caine

uloge: Richard Gere, Jena Malone, Bem Vereen, Steve Buscemi, Michael Kenneth Williams, Kyra Sedgwyck, Jeremy Strong, Michael Buscemi, Brian d'Arcy James, Yul Vazquez, Abigail Savage, Geraldine Hughes

Time Out of Mind je jedno izuzetno neprijatno filmsko iskustvo, tako da je često na rubu gledljivog. To ni u kom slučaju ne znači da je film loš, naprotiv, već da zahteva mnogo od gledaoca: jake živce, stabilne emocije, posvećenost i pažnju. Primera radi, gledajući film upitao sam se u pola glasa kuda sve to vodi, da bi mi žena odgovorila kontra-pitanjem: “Mora li nekamo voditi?” Hvala joj na tome.

Junak filma je George Hammond (Richard Gere), jedan od newyorških beskućnika. Vidimo ga u prvom kadru kako spava u kadi u napuštenoj zgradi. Budi ga nekakav nastojnik ili građevinski inspektor (Steve Buscemi, jedno od mnogih poznatih glumačkih imena koje ćete, ako trepnete, možda propustiti da zabeležite) i kaže mu nešto što ćemo i lik i mi mnogo puta čuti u dva sata, koliko traje film. “Ne možete biti ovde.” To ćemo čuti na ulici, u bolnici (ako je temperatura iznad određene), u skloništu za beskućnike (ako prekrši pravila)...

O Georgeu znamo malo i saznajemo na kapaljku u toku filma. Kao i većina, nije rođen i odrastao na ulici. Imao je život pre toga, možda čak i udoban. Imao je familiju. Jednu mladu ženu, konobaricu po imenu Maggie (Malone) prati iz prikrajka. Kasnije skupi hrabrosti da joj priđe i relativno odmah nam je jasno da mu je to kćerka. I da ju je nekada povredio, pa ona ne želi da ima ništa s njim. Sada nema ništa, čak ni dokumenta.

On ponekad govori nepovezano o nekoj ženi po imenu Sheila. Vidimo da je pijanac i da ima dnevnu varijantu da zameni svoju jaknu za novac koji će potrošiti na piće, pa sledeću pokupi u Caritasu ili nekoj sličnoj organizaciji. Možemo zaključiti i da pati od neke mentalne bolesti, jer spava nemirno i košmarno, govori retko i još ređe završava rečenice i uglavnom izbegava ljudsko društvo. Čak negira svoju situaciju, iako je prilično jasno šta je u pitanju.

Radnja filma može biti nekoliko dana, ali i nekoliko meseci za vreme kojih će njegova životna rutina početi da se menja, makar puževim korakom. Prvo će priznati samom sebi, onda možda i drugima, a na kraju će i preduzeti nešto. Ipak, ovo nije jedna od onih inspirativnih, motivacionih priča, niti “plašilica” za ionako prestrašene radne ljude, niti socijalno-politički pamflet o problemu beskućništva.

Površnom gledaocu, naročito onom pod utiskom neprijatnosti, film će se učiniti dosadnim i to je razumljivo. Traje dugo i uglavnom ne razvija priču, nego prati ponašanje aktera u situacijama. Tako će George u skloništu upoznati neke nove ljude, čuti njihove priče i njihova iskustva će možda uticati na njega. Možda će nešto naučiti. Možda će se zbog njih u njemu probuditi nešto, želja da bude bolji čovek ili makar da se sabere za svoje dobro. U tom smislu najznačajnije će biti prijateljstvo sa Dixonom (Vereen), simpatičnim čovekom punim lovačkih priča iz svog jazz i ne samo jazz života.

Ono na šta treba posebno obratiti pažnju je fotografija. Nije ništa neobično da vidimo New York bez glamura, iz perspektive sa društvenog dna, usnimljen ručnom kamerom. Skrivene statične kamere i oprema za snimanje tona su već druga priča. Tako ponekad u kadru ne prepoznajemo, odnosno ne primećujemo ni Richarda Gerea, iako znamo da je tamo. Tonska shema je takva da čujemo otprilike ono što on čuje. Nema nasnimljene muzike, ona, kao i svi drugi zvukovi, dolazi iz pozadine. Tako slušamo razgovore prolaznika i buku grada, atmosferu i život. Isto važi i za pojedine kadrove iz neobičnih uglova koji često ostavljaju glumce van fokusa. Obično nisam fan takvih rešenja, ali ovde ona itekako imaju smisla.

Glede Richarda Gerea, na ovakve uloge od njega nismo navikli. Ova je atipična, možda i unikatna, i čisto sumnjam da bi ga iko u toj ulozi video pre filma. Sa druge strane, nije bilo lako zamisliti ni svežeg “Diplomca” Dustina Hoffmana kao newyorškog bogalja i beskućnika, pa je odigrao jednu od svojih najboljih uloga u Ponoćnom kauboju. Gere je u Time Out of Mind odličan i nijansiran toliko da zaboravljamo da je glumac i uspevamo da se potpuno saživimo sa likom, on za nas postaje taj nesrećni, izgubljeni čovek. Ovo mu je svakako jedna od najboljih uloga.

Oren Moverman je izgradio karijeru kao pouzdani scenarista, da bi se kasnije bacio na produkciju i režiju. Sudeći po filmovima koje je do sada napravio, (post-)ratnoj drami The Messenger (2009) i opasnoj policijskoj drami The Rampart (2011) upravo mu kompletno autorstvo najbolje leži. Očito ima talenta za studiju karaktera i u stanju je da uhvati emocije. Time Out of Mind je njegov najutišaniji, a opet film sa najviše rezonance i svakako ga treba pratiti u daljem radu.

Time Out of Mind, osim što je potpuno usklađen sa svojim naslovom, je jedan izuzetno opservantan film koji svoju temu ne koristi za velike izjave, nego je prikazuje onakvom kakva ona zapravo jeste. Ne, nije tu reč o dosadi, koliko o bolnoj rutini i besciljnosti.