Tangerine

kritika objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Sean Baker

scenario: Sean Baker, Chris Bergoch

uloge: Kitana Kiki Rodriguez, Mya Taylor, Karren Karagulian, Mickey O'Hagan, James Ransone

Kako nema očekivanih prepoznatljivih spomenika, izuzev onih drvenih slova na brdu iznad grada, sklon sam poverovati da Los Angeles ne postoji, nego se uvek iznova inkarnira u Hollywoodu. Kao pogled na okean. Kao suburbia. Kao grad večne vrele noći kojom patroliraju opasni policajci i njuškaju sarkastični detektivi. Kao geto u kojem manjinske bande ratuju jedna sa drugom i sa policijom. Kao bezlično mesto na koje će invaziju izvršiti Japanci, vanzemaljci, teroristi i monstrumi. Kao autoput na kome je večito gužva. Pod takvim dojmom iz Hollywooda, Los Angeles mi se činio izmišljenim.

Pa ipak bi bilo debilno dovoditi u pitanje njegovo postojanje. Grad postoji, ogroman je, u njemu žive silni neki ljudi koje ne poznajem, ali zašto im ne bih verovao da su tamo. Malo po malo, skupljao sam i komade trivije o tom gradu. Da je nekad imao reku koja je presušila. Da tamo imidž znači mnogo više nego negde drugde, pa mnogi ljudi imaju izbeljene zube i one izveštačene osmehe od milion dolara. Da se ljudi tamo voze javnim prevozom koji je daleko od sjajnog ili da provode sate u automobilu, ali da nikad ne pešače.

Jedno od polja na kojem Tangerine pomera granice filma je i to što uspeva da Los Angeles predstavi organski. Da, ljudi tamo pešače, naročito siromašni ljudi, i dosta često ceo život imaju u radijusu od nekoliko blokova. Tangerine je jedan “pešački” road-movie smešten u Los Angeles, film koji slika život koji nikad ne staje. Uostalom, veliki grad, ubrzani život, jasno vam je.

Drugo mesto na kome Tangerine pomera granice je milje. Svakako smo imali filmove o raznim marginalcima, nesnađenim likovima, sirotinji, manjinama, narkomanima, kriminalcima, pa nije naročito novo da su dve centralne persone u filmu Sin-Dee Rella (Rodriguez) i Alexandra (Taylor) prostitutke, koleginice i najbolje prijateljice. Božićno je vreme i Sin-Dee je upravo puštena iz zatvora sa sitnišem u džepu koji je upravo potrošila na kafu i krofne sa Alexandrom, kada saznaje da je njen dečko / makro Chester (Ransone) vara sa nekom ženskom koja se zove na D. Desiree, Dana, kako god. Ona kreće na misiju da ispita šta se dešava, a Alexandra koja se izlajala je prati i upozorava da ne radi dramu jer ona noćas nastupa u klubu...

Eh, štos možda nećemo skužiti odmah, jer ne idemo za tim, iako je pomalo indikativno da Alexandra Sin-Dee žensku opisuje kao “fish”, “pravu ženu, sa vaginom i svim”. Štos ćemo skužiti kada se pešački road-movie dve prijateljice spoji sa drugim, “motoriziranim” filmom ceste u kojem je glavni lik armenski taksista Razmik (Karagulian), za koga nam se čini da je antipod njima dvema. Umesto stalnog “hustle” života, on naporno radi, razvozi starce i pijance, čak i na Badnjak. Negde prema polovini filma će se ispostaviti da on njih poznaje i često koristi njihove usluge, kao što će se (bez sumnje) ispostaviti da one nisu obične prostitutke, nego transrodne.

E, sad, tu počinju problemi za određeni deo publike. Prvo, u smislu transrodnih osoba koje su još uvek škakljiva tema za mnoge. Kako god na njih gledali, one postoje i neće nestati samo zato što se nekome ne sviđaju. A sve što postoji pre ili kasnije završi na filmu.

Moj problem je, pak, čisto filmske prirode. Naime, imamo otkriće njihovog rodnog identiteta i nešto što iz temelja menja dotadašnji tok filma i ono je negde u prvoj polovini. To znači da ritam i tempo koji je film uhvatio biva promenjen, pa umesto intenzivnog i brzog filma ceste, Tangerine usporava i menja fokus, ali rezervnu opciju baš i ne uspeva da pronađe. Ima tu i imigrantskog bluesa i socijale i rodnih pitanja i univerzalnih pitanja sreće, pa čak i te neobjašnjive, potencijalno fatalne privlačnosti i to vodi do uvrnutog, napetog i emotivnog klimaksa negde pred kraj filma, ali tu sredinu filma treba izdržati. Dobro, nakon tog klimaksa opet upadamo u svojevrsnu kolotečinu za kraj, a sam kraj je tipično kompromisno rešenje, ali nema veze.

Možda je štos u tome da ga, i pored osebujnog miljea, treba gledati pre svega kao film o prijateljstvu, što je tema koja se provlači kroz skoro sve Bakerove filmove, od imigrantskih Take Out (2004) i Prince of Broadway (2008) do Starlet (2012) koji privukao dosta pažnje i kojem je neobično, čak začudno prijateljstvo centralna tema. Na tom planu ga Tangerine ne dostiže, i iako je prijateljstvo važan aspekt filma, čini se da je zasenjen samim miljeom i stilom, kao i neujednačenim ritmom, manjim i većim otkrićima.

Tangerine se, pak, izdvaja po stilu. Način snimanja je prilično inovativan, film je snimljen kamerom mobilnog telefona, iPhonea, da budemo precizni, na koju su dodavani posebni objektivi. Rezultat toga je stabilna, visoko saturirana slika koja puca od živih boja. Spoj slike sa muzikom koja je sačinjena od elektronike, klasike i armenskih prepeva božićnih pesama, i sa ambijentalnim zvukovima velegrada izgleda super, naročito u maničnoj prvoj polovini filma. Iako se novina do kraja filma ispere, Tangerine pokazuje kako su neke stvari moguće i dostupne sa novom tehnologijom.

I to je razlog zašto je ovaj film važan. Naravno, pored miljea i tretmana transrodnih osoba, prostitucije i klijentele. Čak iako ga ne možemo nazvati dobrim (ah, ta neujednačenost), Tangerine je film koji pomera granice. Možda opis “pešački road-movie o transrodnim prostitutkama snimljen mobilnim telefonom” deluje kao sprdnja na temu festivalskog filma, ali dajte mu šansu iz bilo kog od navedenih razloga i uživaćete u komadu bizarne komedije i iskrene ljudskosti.