2014.
režija:
Branko Ištvančić
scenario:
Branko Ištvančić, Josip Mlakić, Vladimir Sever, Domagoj Frntić,
Maja Gregl, Silvio Mirosničenko (prema romanu Josipa Mlakića)
uloge:
Aleksandar Bogdanović, Slaven Knezović, Jelena Perčin, Sanja
Radišić, Nela Kocsis, Boro Stjepanović, Đorđe Kukuljica, Miralem
Zupčević, Vlatko Dulić
Priznajem,
varam po malo. Film nisam gledao ni na festivalu, ni u distribuciji,
nego kad i vi, ako ste ga uopšte gledali, na televiziji. Opet,
imajući u vidu ko u najvećoj meri stoji iza filma (HRT) i kakvim
dojmom film odiše (dojmom televizijskog filma), onda je to možda i
pravi medij za gledanje. Ipak, imao sam dva solidno jaka motiva da
ovaj film makar ovako pogledam, kad sam ga već promašio na drugim
mestima.
Prvi
motiv je profesionalna radoznalost. Inače zastupam stanovište da
bez solidne žanrovske kinematografije nema ni ozbiljne art priče,
što se u velikoj meri kosi sa još uvek dominantnim zastarelim
gledanjem po kojem se žanr i art međusobno isključuju. “Mudre
glave” misle da je žanr finansijski skup, nužno komercijalno
naravnan i zbog toga jeftin u umetničkom smislu. Glede toga, ističem
kako žanr može biti i relativno finansijski nezahtevan, samo treba
malo autorske i producentske hrabrosti, naravno i znanja, da se
napusti dogma. Uzmimo primer krimića koji se već polako odomaćio u
literaturi ovih prostora: nisu potrebne akcione scene i masovke,
mnogo toga je rešivo samo sa dijalogom i atmosferom. A inspiracije
barem ima na pretek, dovoljno je pogledati vesti ili prelistati
novine.
Drugi
motiv za gledanje ovog “backwoods” krimića, odnosno
noir-misterije, je lični. Naime, pre nekoliko godina sam se našao u
Plaškom jer je moja žena htela posetiti rodno mesto svog dede. Iako
je rat bio odavno gotov, nekada zasigurno simpatičan gradić okružen
predivnom prirodom je još uvek izgledao jezivo, sa srušenim kućama
i zgradama i sa starim (partizanskim) i novim (“domoljubnim”)
spomenicima koji se neprijateljski gledaju, sa po nekoliko kafića iz
kojih proviruju muške glave i promatraju te “čiji si”, iz kojih
trešti redom grozna muzika i koji ničim, osim eventualno imenom
konobara ne odaju “čiji su” oni i je li uputno tu ući ako si
određene nacionalnosti ili govoriš sa određenim akcentom. Da stvar
bude tužnija, i jedni i drugi su sirotinja i nesrećnici vazda bili
i napatili su se u ovom poslednjem ratu, kao i onom pre njega, ali
povezivanje na egzistencijalnom nivou nije zamenilo stare
animozitete.
Ta
tema je, zatvarali mi oči pred njom ili ne, gruba istina hrvatskog
društva, a Most na kraju svijeta joj je prvi filmski tretman.
Osećaj urgence je dodatno pojačan time što je radnja smeštena u
jedan sličan, neimenovan kraj (po registarskim tablicama da se
zaključiti da je u pitanju Kordun), ali ne u sadašnje vreme
“stabilno” zamrznutog konflikta, već u vreme odmah iza rata, dok
je još situacija bila vruća i nepredvidljiva. Za pohvalu je kako
Mlakić (čija su dela već nekoliko puta ekranizirana u savremenoj
hrvatskoj kinematografiji) i Ištvančić, rođeni Subotičanin koji
je odrastao u duhu suživota i tolerancije, tu osetljivu temu
tretiraju, sa ljudskošću i bez ikakve primisli osude ili lakih
nacionalno-populističkih zaključaka. Film je, međutim,
problematičan iz drugih, čisto zanatskih razloga.
Prvi
problem je slabo razumevanje razlike u medijima. U literaturi je
sasvim dovoljno imati otkrivanje kroz dijalog, dok u filmu treba
pripaziti i na atmsferu i na vizuelni aspekt. Ištvančićev film je
jednostavno ravan, bez ikakvih dinamičkih akcenata, utopljen u
smeđe-sive tonove koji deluju realistično, ali su jednako
uzbudljivi kao županijska kronika na televiziji.
Drugi
problem je u fokusu filma koji sa zanimljivijeg (međunacionalni
odnosi netom posle rata) prelazi na dosadniji deo priče, misteriju
nestanka starca koja će se pokazati ispraznom. Ima tu krivih tragova
kao sastavnog dela priče, neki od njih su i potencijalno zanimljivi
(socijalni momenat), ali se jasno vidi koliko su lažni.
K
tome, i glavni lik, izbeglica iz Bosne i hrvatski policajac Filip
(Bogdanović) deluje kao da istragu vodi gotovo amaterski jer sa
pitanjima u pojedinačnim scenama razgovora prestaje u
najzanimljivijem trenutku, kada bi po logici stvari morao da
“zagrize”. Ako se na to doda i da se film svojim većim delom, od
trenutka kada se naslovna metafora pojavi, na nju vozi besomučno
(što je možda Mlakićev stil koji dobro prolazi samo u literaturi,
Kristijan Milić ga je “na mišiće” izvukao u Živima i
mrtvima), onda je jasno da je Most na kraju svijeta, i
pored najboljih namera, jedno slabašno filmsko iskustvo.
Posebna
priča su pomagala na koje se oslanjaju i Ištvančić i tim
scenarista. Tako imamo najmanje dva tipična noir lika, depresivnog
policajca na besciljnoj misiji i “femme fatale” / konobaricu i
možda prostitutku zlatnog srca, uz njihove neizbežne naracije,
odnosno monologe. Filipovi su, naravno, u noir ključu, ali na
hrvatskom jeziku, i pored sveg truda, zvuče prevedeno i drveno.
Sanjini (Radišić) su, sa druge strane, naglašeno poetični i
govore o larpurlartističkoj formalnosti koja još uvek vlada
post-jugoslovenskim filmom. I jedni i drugi deluju lažno.
Dvoje
glumaca nedvojbeno imaju talenta i sposobni su i za ležernija i
prirodnija ostvarenja, ali očito je da su sputani sa tvrdim
replikama. Isto se može reći i za Slobodana Ćustića i Boru
Stjepanovića koji bi u nešto drugačijim uslovima ostvarili
koloritne epizode. Iznimka je donekle Slaven Knezović kome
jednostavno leže uloge tih ruralnih bosansko-hercegovačkih
muljatora i koji, ako ništa drugo, ima talenta za akcente.
Sve
u svemu, Most na kraju svijeta se može oceniti kao propuštena
šansa da hrvatska kinematografija dobije svoj prvi pravi “backwoods”
noir. Možda je trebalo malo proučiti žanr i uzore, kako američke,
tako i evropske (skandinavski triler postaje sve manje i manje
egzotičan u globalnim merilima, pa čak i na televiziji u regionu).
Svakako je trebalo pre svega odlučiti šta će Most na kraju
svijeta biti: triler za koji je potrebna napetost ili “slice of
life” socijalna drama kakve smo već imali. Ovako će imati sudbinu
poslovičnih prvih mačića.
No comments:
Post a Comment