kritika objavljena na: monitor.hr
2015.
scenario
i režija: Marielle Heller (po grafičkom romanu Phoebe Glockner)
uloge:
Bel Powley, Alexander Skarsgard, Kristen Wiig, Abi Wait, Christopher
Meloni, Madeleine Waters, Austin Lyon, Margarita Levieva
Hteli
mi to priznati ili ne, na razvoj muške i ženske seksualnosti se
gleda različito. Nije to bez neke, sećam se i svog adolescentskog
perioda. Dečki su bili otvoreno nezreli i na njima se videlo da ih
hormori preuzimaju. Cure su po tom pitanju bile lukavije, ma šta se
s njima dešavalo, uglavnom to nisu pokazivale na van. Retroaktivno
sam saznao šta se s njima dešavalo i kako su se one po tom pitanju
osećale. Svakako nije bilo lepo.
Pa
ipak, imamo dva ukorenjena filmska klišea koji vuku poreklo iz naše
percepcije javnog morala i kojima se priklanjamo. Prvi je onaj
mračniji, negativistički: cura se seksualno budi i u seksu uživa
kao što bi to činio i momčić kojem se posrećilo, što vodi u
probleme - zaljubljivanje u pogrešne tipove, alkohol, drogu,
prostituciju. Drugi je pozitivan i romantičan: na seksualno buđenje
cure se gleda sa nekom nostalgičnom patinom, njene eskapade su
slatko-smešne, ali sve ostaje u granicama pristojnog. Vrlo retko na
filmu imamo priliku videti curu koja se seksualno budi, donosi sve
moguće pogrešne odluke i u tome nedvosmisleno uživa. U tom smislu,
The Diary of a Teenage Girl je važan film koji pleni svojom
iskrenošću.
Na
tom putu seksualne spoznaje pratimo Minnie (Powley), ružnjikavu
petnaestogodišnjakinju. Film počinje sa naracijom “Danas sam
izgubila nevinost! Jebote!”, dok Minnie šeta parkom u San
Franciscu sa osmehom na licu. Vreme radnje je sredina 70-ih, jedan od
onih konfuznih među-perioda kada se hippie val povlači ostavljajući
za sobom osvojene slobode i konfuzije, a yuppie kultura i trka za
novcem još nije uzela maha. Minnie je stidljiva cura koja želi biti
umetnica i pronalazi se u stripovima Aline Kominsky i često u svojim
fantazijama traži njene savete. Živi sa majkom Charlote (Wiig),
narcisoidnom osobom koja svoje vreme troši na žuranje i rekreativno
drogiranje sa ekipom i mlađom sestrom Gretel (Wait). Njen otac
odavno nije u priči, a od nedavno nije ni očuh Pascal (Meloni),
uštogljeni, konzervativni tip sa kojim se Charlote jednostavno nije
razumela. Njegovo mesto je zauzeo Monroe (Skarsgard), tip sa nešto
frajerskog stava i jadno naivnim idejama o samopomoći.
Upravo
je on Minnina prva simpatija ili velika ljubav, i upravo je s njim
izgubila nevinost. Tu smo onda u problemu: kako gledati na vezu
između odraslog čoveka i maloletnice, koji su, uz to, deo istog
domaćinstva. Naravno, to je nešto nemoralno, ali ovde nemamo
paušalnu i bogougodnu osudu. U manje suptilnom filmu, Monroe bi bio
portretiran kao predator, ali igra ga veoma šarmantni Skarsgard koji
sjajno kanalizira onu nedotupavnost neodraslog i neodgovornog
muškarca i pre se može nazvati oportunistom nego nakazom. I njihova
veza je zapravo dečija, strastvena, manipulativna i destruktivna, i
to sa obe strane. Bivša glumica Marielle Heller kojoj je ovo prvi
film donosi pametnu odluku i sve izlaže isključivo iz Minnine
perspektive, kroz njene dnevnike i naraciju. Minnie se muči, Minnie
u tome uživa, Minnie sanja velike snove i možda se pritom sveti
svojoj lepoj, narcisoidnoj majci.
Nekoliko
filmova je u poslednje vreme pokrenulo oštre rasprave i očekujem
slično sa The Diary of a Teenage Girl. Te rasprave su se svodile na
to kako se i zašto nešto portretira u filmu, da li se to samo
izlaže, da li se na to skreće pažnja ili se to nešto podržava. U
Scorseseovim filmovima, svim redom, ali najblatantnije u The Wolf of
Wall Street, to pitanje je mizoginija. U Zero Dark Thirty to je
mučenje. Takve rasprave se pojavljuju i kod svakog estetiziranog
nasilnog filma. Da li mi to fetišizarmo? Da li samo prikazujemo
onako kako jeste ili kako mi to vidimo? U takvim raspravama nema
pobednika.
U
The Diary of a Teenage Girl se ta skoro incestuozna pedofilija nigde
ne spominje direktno, ali svima je jasno da rade nešto grozno, a
opet njima dvoma ludo privlačno. Ko je čitao / gledao Lolitu, zna o
čemu govorim. Ovde možemo naći razumevanje za oboje, i za njega
koji je i sam bazično klinac, a naročito za nju koja tek otkriva
svet oko sebe, radi gluposti (petlja i sa dečkima svojih godina, ali
i sa curama, otkriva alkohol i drogu...) i u tome uživa onako kako
to samo mlada osoba zna. Nije nimalo slučajno da je, iako posle
scena seksa, potpuno golu vidimo samu i pred ogledalom: njeno telo je
daleko od idealnog, ali ona počinje da ga ceni, likovi oko nje onda
počinju da ga cene, ali Hellerova uspeva da postigne to da mi kao
gledaoci tim prizorom nismo uzbuđeni i privučeni.
Jednako
tako, vrlo je važno da prizorima ne budemo uplašeni, tako da su
seksualne scene realistično nespretne, uglavnom snimljene u
sanjivim, letnjim, zlatastim tonovima koji i inače dominiraju
filmom. Oni su ispresecani sa animacijama koje bi bile nešto što bi
Aline Kominsky i muž joj Robert Crumb odobrili. Ima i mračnijih
tonova u filmu, vizuelno i tematski, posebno pred kraj, ali oni su
utišani u odnosu na ono što možemo pročitati u izvornom
materijalu.
The
Diary of a Teenage Girl je film koji zahteva suptilnost u glumačkim
izvedbama zbog svojih vrlo specifičnih likova. Alexander Skarsgard
je tipično pouzdan i uspeva da pronađe pravi ton. Kristen Wiig još
jednom demonstrira da može odigrati baš bilo šta, njen portret
sebične majke Charlote je apsolutno na mestu. Najteži zadatak da
nosi težinu filma je imala Bel Powley. Prvo, ona je vrlo neobična
pojava, i fizički i kao prisustvo na ekranu, cura u svojim 20-im
godinama koja izgleda tinejdžerskije od većine tinejdžera. Njena
uloga je zahtevna, a njeno ostvarenje hrabro i angažirano do kraja.
Rekoh
već, The Diary of a Teenage Girl je pametan, ispravan i potreban
film, što svakako znači da nije loš. Opet, nisam rekao da li je
dobar. Ima nečega što u njemu smeta i guši. Svakako bi mogao biti
malo kraći, jer svoju temu razvlači i razvlači, često bez
dovoljno dinamičkih akcenata, u ravnoj liniji. A ima i nečeg
odbojnog u samom filmu, što nije toliko stvar teme (koja svakako
nije za svakoga), koliko tog insistiranja na ružnom i nezgrapnom, na
nespretnom, ali bez trunke sentimenta. The Diary of a Teenage Girl
svakako nije lak film za gledanje, ali ipak nudi nagradu. Prosudite
sami je li dovoljna.
No comments:
Post a Comment