2015.
režija:
Olmo Omerzu
scenario:
Olmo Omerzu, Nebojša Pop Tasić
uloge:
Jenovefa Bokova, Daniel Kadlec, Eliska Krenkova, Martin Pechlat,
Karel Roden, Vanda Hybnerova
Razmišljam
o onim američkim srednjoškolskim žurkama koje redovno gledamo u
filmovima: u kućama sa bazenom, sa koktelima i buradima drugog
alkohola i razuzdanim curama i shvatam koliko to nije moguće u
realnom svetu. Koliko organizacije takav poduhvat zahteva. Kako je
otežano maloletnicima i mlađim punoletnicima nabaviti alkohol. Kako
odgovorni ljudi koji žive u tim kućama koje su stekli mukotrpnim
radom sigurno neće preuzeti rizik i dati je na upravljanje
srednjoškolcu, po definiciji neodgovornom biću. I, budimo realni,
ko će to da počisti? Ne, to je u najboljem slučaju “trope”, a
u gorem možda čak i nečija perverzna fantazija.
Znam
kako je to bilo kada su mene moji starci puštali u stanu, samog ili
sa bratom i na šta je to ličilo. To je počelo da se dešava negde
oko mog punoletstva ili možda čak u studentskim danima. Bilo je
uglavnom zabavno, od sitnog zadovoljstva menjanja noći za dan
(akcija bi se obično završavala sa šetnjom psa u zoru) i mamutskih
seansi FRP-a, preko alkohola, trave i slobodoumnijih cura (kad je
bilo sreće), uspavljivanja sa pornićima do poduhvata kao što su
umreživanje nekoliko računara (pre nego što je iko imao wireless)
i piraterije širokog spektra (ili bar onoga što smo mi pod tim
zamišljali). Bilo je tu kretenskih momenata da neko, naduvan kao
majka, skonta da je prava zabava pustiti DVD ABBA-e i odvrnuti ga do
daske u podne, a ostali se, jednako naduvani, smeju kao majmuni, ili
kuhinjskih eksperimenata sa šniclama, kolačima, majonezom i ljutom
paprikom, ili višednevnih žurki (zapravo pijanki), ili već nekih
sličnih maloumnih klinačkih akcija (jer srednjoškolci i sveži
studenti su, redom, maloumni, te stoga nesposobni za shvatanje
suštine stvari – odnosno već poznatog retoričkog pitanja “ko
će to da počisti?”), možda su susedi par puta lupali na vrata,
možda su čak i zvali muriju, ali u tome jednostavno nije bilo ničeg
epskog.
Na
toj liniji, mada na malo dužem štapu stoji i premisa Family
Filma Olma Omerzua, Slovenca sa praškom diplomom i praškom
adresom za kojeg kritika tvrdi da može udahnuti novi život češkoj,
nekada velikoj kinematografiji. Naime, roditelji (Hybnerova, Roden)
koji se mogu nazvati praškom buržoazijom, odlaze na dug odmor,
jedrenje po azijskim ili pacifičkim tropskim predelima sa sve psom,
te ostavljaju stan na “upravljanje” deci, tek punoletnoj Anni
(Bokova) i još uvek maloletnom Eriku (Kadlec). Takav bi aranžman
trajao do Božića, odnosno raspusta kada bi se i njih dvoje
pridružili.
Za
klince je to “živela sloboda!”, što u prevodu znači dovlačenje
društva, pijančenje i igranje igrica na Wii-u ili na čemu se već
igraju igrice danas. Eriku se čak i “posreći” sa Anninom
drugaricom Kristynom (Krenkova), pa slobodu, kao i vezu sa
atraktivnom starijom curom, shvati malo previše doslovno, pa počne
da se ponaša autodestruktivno. Prvi problem je što je batalio
školu, što dovodi do objašnjavanja preko Skype-a, ali i novi
aranžman isterivanja bulumente i pasku strica Martina (Pechlat).
Meutim,
to je samo prvi u nizu problema, jer pravo sranje tek treba da se
dogodi: roditelji se nekoliko dana nisu javili, nedostupni su na
telefonima i internetu i sasvim je moguće da su doživeli nesreću.
Kako će to uticati na klince koji moraju preuzeti odgovornost za
svoje postupke, na strica Martina i flertušu Kristynu koja njihovu
kuću doživljava kao svoju? Uporedo sa njihovom dramom gledamo i
dramu psa koji je, očigledno, preživeo brodolom i sada se bori za
preživljavanje na pustom otoku. Hoće li se razbijena familija ikada
okupiti i sa kakvim posledicama?
Jednom
kad prevaziđemo preteranu elaboriranost i neverovatnost “settinga”,
jer ko bi normalan vodio psa na jedrenje umesto da ga ostavi
mamlazima makar kao neki mehanizam kontrole i nametnutu obavezu i
koliko je navigatorskog iskustva potrebno da bi se, umesto po Jadranu
ili Mediteranu jedrilo po nepreglednim i opasnim vodama oko
Indonezije, Family Film zapravo nudi studiju modernog
(porodičnog) života i situacije u kojoj se uloge u porodici
menjaju. Family Film je u svojim najboljim trenucima jedna
savršeno uspela antropološka studija.
Scene
okrnjene porodične dinamike se smenjuju sa scenama sa psom na pustom
otoku, što filmu dodaje na napetosti, ali ne samo to. Omerzu i Pop
Tasić vrlo dobro znaju šta rade sa scenariom, pa pas nije tu samo
za izvlačenje emocija, mada je njegova odiseja vrlo potresna, nego i
kao predmet za proučavanje postulata prirode i evolucije:
prilagodljivosti i borbe za opstanak.
Family
Film bi sa svoje prve dve trećine bio zaista impozantan,
inteligentan i intrigantan srednjemetražni film, na tragu onoga što
je Omerzu već postigao sa A Night Too Young (2012), ali se u
trećem činu gubi. Jasno, priču treba nekako privesti kraju, ali i
scenario i režija se suviše oslanjaju na klišeizirani
melodramatični obrat koji služi kao pomagalo, kako u scenariju,
tako i kao oruđe za trošenje vremena, što rezultira
kontra-efektom. Snaga emocionalnog udarca se gubi i inače
intrigantna ideja ostaje tek napola realizovana.
Naravno,
i pored toga Family Film inače
nije savršen, neki detalji ostaju suviše grubi ili su plastično
šokantni, bez neke dublje poente, ali, sve u svemu, u pitanju je
film koji ima potencijala (dobar deo čak i realizuje) na više
nivoa. Prvo, ovo je jedan od retkih filmova koji se bavi buržoazijom,
posebno u istočnoevropskim okvirima gde je ova klasa i inače retka.
Omerzu tom miljeu pristupa opservantno i sa zanimanjem i, veoma
važno, ne osuđuje ga, iako iznosi kritiku njihovog nimalo
diskretnog “šarma”. Drugo, bavi se sa mladim ljudima na
generacijski blizak, nepatronizirajući način i svoje likove, ma
koliko blazirani bili već od mladosti i ma koliko u suštini,
tretira fer, korektno i čovečno. Kristyna je tu posebno važan lik
i manjak njene motivacije i reditelj i glumica Eliska Krenkova okreću
u svoju korist: ne čine li nam se sve mlade “femme fatale” baš
tako nemotivisanima i ne leži li u tome ta njihova misterioznost
koja nas je toliko privlačila? Treće i najvažnije, film uspeva da
poveže sociologiju, antropologiju i evolucionu biologiju, da u tome
ide od posebnog ka opštem i da pritom ostane dovoljno spontan, bez
teške ruke u pozadini.
Izvedba
je odlična, od pažljivo odabranih glumaca i njihove interakcije,
preko odmerene fotografije do apsolutno sjajnog psa koji je imao
dosta težak zadatak i izveo ga junački. Family Film je pravi
izbor za filmofilske rasprave, više gledanja i podrobniju analizu.
Ovo može biti jedan od budućih klasika, a Omerzu svakako može još
rasti kao autor ako bude snimao u relativnom kontinuitetu. Većina
grešaka u Family Filmu su stvar limitiranog iskustva i nadam
se da će one, kada autor uđe u zenit kreativnosti, nestati.
No comments:
Post a Comment