2015.
scenario
i režija: Joel Edgerton
uloge:
Jason Bateman, Rebecca Hall, Joel Edgerton, Allison Tolman, Tim
Griffin, Busy Phillips, Beau Knapp, Wendell Pierce, Nash Edgerton
Moram
reći da su braća Edgerton jedna vrlo zanimljiva, gotovo renesansna
pojava u filmu, pre svega u domaćoj Australiji, pa onda i globalno.
Stariji Nash je počeo karijeru kao kaskader, ali se pokazao kao
glumac na koga se može računati uglavnom u manjim ulogama. Njegov
mlađi brat Joel je od starta glumac, i to sa nemalim talentom.
Obojica su se posle upustili u pisanje scenarija, pa i u režiju.
Nash je uvek probijao led, ali čini se da je Joel radio bolje i
temeljitije. The Gift je njegov dugometražni prvenac, i to u
Americi i to sa solidno zvučnom postavom. Može se reći da je za
debi i više nego zadovoljavajući.
Za
The Gift je potpuno očito da ga je osmislio i do detalja
realizovao čovek koji voli i razume film, sa okom za detalje, ali i
sa vizijom i misijom šta i kako reći. O tome govore i žanrovski
okviri koji se fluidno menjaju od trilera sa proganjanjem preko
misterije do porodične drame. Ključna reč tu je misterija, vrlo
zeznuta stvar za napraviti u trenutku kad su trikovi većinom ne samo
oprobani, nego i bolno poznati. Ne treba zaboraviti da Joel Edgerton
ovde ima tri funkcije, kao scenarista, reditelj i ne baš glavni
glumac, ali sa ulogom u kojoj može ostaviti najjači utisak, i da
sve te tri funkcije obavlja sjajno.
The
Gift počinje sa mladim i čini se uspešnim parom koji se
useljava u modernu, luksuznu kuću u predgrađu. Većina trilera sa
proganjanjem počinju tako, i to je automatski loš znak. U scenariju
postoji savršeno logično objašnjenje: Simon (Bateman) i Robyn
(Hall) su pripadnici više-srednje klase japija koji se sele za
njegovim direktorskim poslovima, u “prethodnom životu” u Chicagu
su preživeli tragediju, a ovo idilično predgrađe Los Angelesa je
ujedno i ono u kojem je on odrastao.
Pri
jednoj od poseta robnoj kući (jer kuću treba i urediti), njih dvoje
nalete na tipa koji se predstavlja kao Gordon (Joel Edgerton),
Simonov školski drug. Simon ga se seća “kroz maglu”, on je bio
među popularnijom škvadrom, a Gordon je očito bio tipičan
gubitnik, ali oseća laganu, difuznu neprijatnost prema njemu. Ima i
zašto: Gordon svakako deluje kao čudak, možda ne opasan, možda
samo kao nesnađen ili patetičan lik, ali ljudima je u njegovom
prisustvu neprijatno. Simon bi se rado izvukao od komunikacije, ali
je Robyn ta koja sa Gordonom oseća povezanost, možda čisto kao
usamljenik prema usamljeniku.
U
treptaju oka Gordon postaje sve prisutniji u njihovom životu,
ostavlja im poklone na kućnom pragu i insistira na komunikaciji. Čak
ih pozove u svoju kuću koja deluje preveliko za nekoga ko deluje kao
takav socijalni otpadnik. Ispostavlja se da kuća nije njegova, da je
sve samo laž i par ubrzo prekida komunikaciju s njim. Međutim,
Gordonovo prisustvo, odnosno odsustvo, nastavlja da kroji dinamiku
između njih dvoje i da ukazuje na neke druge probleme. Ne samo da
Gordon pokušava da na videlo istera ne baš prijatnu prošlost, nego
se ruši Simonova fasada uspešnog poslovnog čoveka i generalno
simpatičnog tipa kojem želimo da verujemo.
Verovatno
sam otkrio previše, mada sam se suzdržavao, što je još jedan od
problema sa žanrom misterije: ako je napravljena kako treba, vrlo je
teško pisati o njoj. Neću dalje kvariti utisak sa radnjom (stao sam
na četvrtini ili trećini, film nudi sasvim dovoljno materijala za
napeto gledanje), reći ću samo da ona nije nekakav master-plan u
koji se likovi uklapaju, nego da baš oni upravljaju njom. Svi troje
su kompleksne ličnosti, zbog toga priča deluje realistično i u
tome se skriva dodatna vrednost ovog filma.
Rebecca
Hall predivno utišano igra Robyn kao ženu sa potisnutom, dubokom
patnjom za koju je i bez Gordonovog pojavljivanja u velikoj meri kriv
Simon, odnosno njegov sklop ličnosti. Simon je, naime, prvo to
slutimo, a onda se i uverimo, siledžija koji je obrazovanjem stekao
tek toliko sofistikacije da to radi kroz manipulaciju, a ne uvek
direktno. On je više priča o uspehu nego uspešan i ispunjen čovek,
jedan od onih školskih primera poslovno-agresivnih “go-gettera”,
pre ružno lice nego naličje neo-liberalizma. Bateman ga igra protiv
svog tipa uloge pametnjakovića i seratora, direktnije i sa
izraženijim fizičkim prisustvom. Gordon je samo katalizator pada
njegove maske, podsetnik kakav je bio i kakav pod površinom još
uvek jeste. Edgerton pokazuje retku sposobnost da samog sebe režira
i svoj lik odigra kao nekakvo misteriozno prisustvo sa kojim ne znamo
na čemu smo, a da pritom ne ošteti druge glumce, nego im pušta da
se pokažu.
The
Gift je i na drugim poljima savršeno urađen film, ne samo po
pitanju konstrukcije priče i likova. Soundtrack je važan deo svake
misterije i ovde ne odaje previše “spoilera”, što je često
problem kod takvih filmova. Fotografija Eduarda Graua je odlična,
upotreba hladnih tonova je nesvakidašnja za kalifornijski “setting”,
a posebno treba obratiti pažnju na to kako Grau tretira enterijer,
uvek ostavljajući dovoljno mračnih i skrovitih uglova koji
nagoveštavaju da se The Gift vrlo brzo i vrlo lako može
pretvoriti u horor.
Kad
smo kod toga, tu leži i možda jedini problem filma, ali to je
zapravo više problem post-produkcije i marketinga, te tupave
kapitalističke logike. Iako se kroz trailere i postere tako
predstavlja, The Gift nikada nije horor. Ne znam zašto ga
reklamiraju tuđoj publici, kada ovakvi filmovi imaju svoju koja zbog
tih trikova može prevideti film ili odustati od njega. The Gift
nije samo žanrovski vešt i pametan triler, nego i pametan film koji
pokreće mozak i govori pametno o nekim bitnim stvarima. Preporuka
kao kuća.
No comments:
Post a Comment