May December

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Todd Haynes

scenario: Samy Burch, Alex Mechanik

uloge: Natalie Portman, Julianne Moore, Charles Melton, Gabriel Chung, Elizabeth Yu, D.W. Moffett, Cory Michael Smith

Todd Haynes, barem u javnosti, svoj rad predstavlja kao interpretatorski, a svoje filmove kao interpretacije. Ponekad su u pitanju meta-filmska čitanja klasičnih žanrova, ponekad filmsko-istorijskih perioda, ponekad su kaleidoskopski portreti pop-kulturnih fenomena, a ponekad adaptacije literarnih predložaka. U svemu tome, Haynes je majstor zanata i promišljeni intelektualac za izrazitim okom za detalje kojima posvećuje puno pažnje, ali isto tako može biti i hladni kalkulant. To, naravno, ne znači da Haynes nije makar na početku svoje karijere znao da bude hrabar, radikalan, provokativan i čak transgresivan, ali sva je prilika da je od toga sve lakše odustajao gradeći karijeru i podižući profil.

Njegov najnoviji film May December je premijeru, kao i mnogi autorovi naslovi, imao u Cannesu, a na podužoj festivalskoj turneji zaustavio se i na Black Nights festivalu u Tallinnu. Film se trenutno nalazi u bioskopskoj distribuciji na nekoliko pažljivo odabranih teritorija (jer sezona nagrada se bliži), dok će najšira publika dobiti prilike da ga vidi na Netflixu. Bioskopsko ili festivalsko gledanje su svakako preporuka, budući da se dosta od Haynesovog tehniciranja može izgubiti u prevodu na male ekrane i zvučnike, a količina i kvalitet tema i ideja koje Haynes postavlja i uspeva da razradi zaslužuje možda i više od jednog gledanja.

Za početak recimo da je u pitanju ubedljiva melodrama nabijena „suspense“-napetošću psihološkog trilera, meta-film o glumi i pripremi za ulogu, te satira medijske kulture i društva spektakla kroz prizmu fikcionalizovane interpretacije jednog stvarnog događaja koji je potresao američku tabloidnu i „true crime“ pričama sklonu javnost. U centru svega toga, pak, imamo odnose unutar porodice i između porodice i zajednice, kao i odnos dveju žena koje tu imaju dve funkcije.

U uvodnim kadrovima filma, Elizabeth Barry (Portman) se prijavljuje u mali butični hotel u lepom, ali vidljivo provincijalnom gradu Savannah, savezna država Georgia. Ona je tu došla poslom i ostaće jedno duže vreme. Par scena kasnije, saznaćemo i kako i zašto, ali pre toga upoznajemo drugu protagonistkinju Gracie (Moore), i to na svom terenu i u svom prirodnom okruženju. Gracie je uzorna domaćica koja drži sva četiri ugla kuće i ima status nacionalnog blaga u svom predgradskom komšiluku. U datom trenutku, ona zajedno s mužem Joeom (Melton) priređuje roštilj-zabavu, stresirajući se oko toga ima li dovoljno viršli (ima), koliko je Joe popio dok je pekao (uzeo je drugo pivo), hoće li se desiti katastrofa sa sinovljevim društvom koje bleji na krovu kuće (neće), te kakva im to „hollywoodska ćurka“ dolazi u posetu.

Ta „ćurka“ je Elizabeth, glumica koja se nada da će razmrdati svoju karijeru zarobljenoj u naivnoj porodičnoj televizijskoj seriji ulogom u hrabrom „indie“ filmu po istinitim događajima i stvarnim likovima. Glavni lik tog filma je upravo Gracie čiju će ulogu preuzeti Elizabeth, a stvarni događaj je početak njene i Joeove romanse koja je imala tabloidnu razradu i sudski epilog. Naime, tada udata trideset-i-nešto godina stara Gracie je zavela Joea, trinaestogodišnjeg prijatelja svog sina, zbog čega je osuđena za silovanje, ali su njih dvoje ostali zajedno i dobili troje dece od kojih je najstarija kći već otišla na studije, a mlađi blizanci se spremaju da učine isto nakon svršetka srednje škole. Valja napomenuti da Joe sada ima godina koliko je ona imala onomad, te da su on i Elizabeth generacija, dok Gracie oboma može figurirati kao majčinska ili makar mentorska figura.

Idila koja se sugeriše u odnosima zapravo vrlo brzo počinje da pokazuje određene pukotine. Slučaj izmeta poslatog poštom na kućnu adresu se otpisuje kao praksa koja se proredila u poslednje vreme: par je ipak bio provlačen po tabloidima, pa je količina prezira i mržnje jednog dela javnosti očekivana. Opet, fasada njihovog savršenog predgradskog života puca i drugim mestima. Iako Gracie ima status „dobrog duha“, njen „biznis“ sa tortama je zapravo dobrotvorna shema komšija kako bi ona bila dovoljno zauzeta da ne padne u rastrojstvo koje šminkanje i joga ne mogu da poprave, a i Joe počinje da pokazuje znake „odrastanja“ koje sticajem okolnosti morao da preskoči. Pojava Elizabeth koja se za ulogu Gracie sprema detaljno, uključujući tu ne samo mimikriju kuvanja i šminkanja ili njene specifične govorne sheme s puno uzdahivanja, dramskim pauzama i šuškanjem, nego i intervjue s njenim bivšim šefom, bivšim mužem (Moffett) i njihovim sinom (Smith), kao i sa drugim svedocima događaja.

Sam slučaj na kojem je film baziran američkoj publici je dosta poznatiji nego onoj inostranoj, što Haynes dodatno podvlači citatom fotografije s naslovnice časopisa iz 90-ih godina. Srećom, predznanje nije preduslov, budući da i scenaristički dvojac i sam Haynes uzimaju dovoljno slobode u narativnoj interpretaciji događaja, filigranski pletući mrežu detalja oko svake teme koje se film dotiče. Ono što drugde može delovati inflatorno, ovde je zapravo izuzetno skladno i sa smislom ukomponovano (obratite posebnu pažnju na „sapuničastu“ muziku Marcela Zarvosa), stilski doterano (pohvale direktoru fotografije Christopheru Blauveltu) i, izlišno je posebno naglašavati, fantastično odglumljeno.

Todd Haynes svakako zna sa glumcima, a kad uzmemo u obzir da sa Julianne Moore već ima određenu „kilometražu“, jasno nam je da je ona očekivano dobra u svojoj ulozi. Sa druge strane, „kameleonski tip“ glumice Natalie Portman igra „kameleonski tip“ glumice, a da to pritom taj lik nije ona sama, pa je rezultat njena možda i najbolja uloga u karijeri. Ne zaostaju ni savršeno izabrani glumci u ostalim ulogama predvođeni Charlesom Meltonom koji dodatno upotpunjavaju sliku „sudara svetova“ i borbe za kontrolu između dve žene u prilično toksičnom okruženju koje samo čeka da se neko oklizne.

May December ipak nije film bez mane, a većina njih se okvirno može trasirati do svog izvora u Haynesovoj potpisnoj promišljenoj hladnoći. On to, doduše, pokušava zamaskirati pre svega kroz fotografiju u toplim tonovima, ali i dalje se iz gledalačke pozicije ne možemo oteti dojmu da njemu do svojih likova intimno nije stalo. Druga zamerka bi bio kliše da glumac mora biti proizvod „method“ škole kako bi se uopšte uživeo u lik do kraja, ali bez toga ionako ne bi bilo filma. Opet, reditelj se savršeno poziva na uzore od Bergmana (Persona je tu vrlo jasna referenca) do De Palme iz Hitchcockovske faze, pa i samog Hitchcocka i demonstrira prodornost u komentaru ljudske psihe i ljudskog društva, što već dugo nije radio. To gledaoce dovodi u poziciju da, makar na čistom hipotetičkom, cerebralnom nivou razmišljaju kako bi se poneli da se nađu „u koži“ likova, pa je na kraju May December vrlo dobar film, podatan za gledanje i analizu.

The Ones Below

2015.

scenario i režija: David Farr

uloge: Clemence Poesy, David Morissey, Stephen Campbell Moore, Laura Birn

Mala zgrada u finom kvartu. Na gornjem spratu par, muškarac sa “startnim” poslom u finansijama Justin (Campbell Moore) i njegova trudna, “sijajuća” žena Kate (Poesy). Na donjem novi stanari, poslovnjak-ajkula Jon (Morissey) i njegova “trofejna” skandinavska žena Theresa (Birn), takođe trudna. Kakva je verovatnoća da se tako nešto posloži?

Naravno, njih dve će instantno kliknuti u smislu zajedničkih trudničkih aktivnosti. I kako Kate želi pokazati da su ona i Justin dobre komšije, doći će i do večere. Ali kombinacija Theresine loše navike da pije kad je muž ne gleda, crknute sijalice i strmih stepenica rezultiraće tragedijom i svađom među parovima.

Međutim, par meseci kasnije, Kate ima sina, a Jon i Theresa su spremni da krenu ispočetka... Baš u to doba Kate počinje da oseća da je nešto čudno s njima, kao da srljaju na njen život i život njenog sina. Jesu li to samo paranoje uslovljene post-porođajnim psihozama (prvi meseci su izuzetno zajebani, posle se čovek nekako navikne)? Ali, znate onaj kliše, to što je neko paranoičan ne znači da mu ne rade o glavi.

Televizijski i filmski scenarista David Farr (Hannah, The Night Manager) po prvi put režira i čini se da je shvatio suštinu posla. Scenario, iako neverovatan u detaljima, nudi obrat ili dva na pravom mestu i ostavlja mogućnosti za napetost koje Farr koristi u kreiranju atmosfere. Naravno, ugroženo dete ili njegova majka su zicer za napetost čak i kod publike koja nema svoje dece, ali to ovde ne deluje kalkulantski i klišeizirano. Farr uspeva da generalnu društvenu opsesiju štićenja majki i dece prevede u vrlo specifičnu i detaljnu pretnju sa motivacijom u koju se može poverovati i, naravno, sa dozom sumnje.

 Na tom polju, očiti uzor mu je bio Polanski, taj stari majstor klackalice između paranoje i pretnje. Sa svoje strane, i glumci su svoj posao odradili vrlo solidno, počevši od svojih pojava: agresije, pretnje, zbunjenosti, zabrinutosti... Ono što The Ones Below čini i pored vidljivog filmskog inženjeringa vrlo dojmljivim filmom je posvećenost detaljima, naročito onim koji se tiču očekivanja prinove i toga kako prvi meseci detetovog života utiču na roditelje. Taj procep između želje da učinite sve kako bi se pobrinuli za dete i osećaja da ste na izmaku snaga izgleda upravo tako.

Road Games

2015.

scenario i režija: Abner Pastoll

uloge: Andrew Simpson, Josephine de la Baume, Frederic Pierrot, Barbara Crampot, Feodor Atkine

Prekinite me kad vam ovo zazvuči poznato. Par slučajno spojenih nesrećnika stopira u suncem okupanoj zabiti dok okolinom operira serijski ubica, pa zato njih dvoje baš i nemaju sreće sa nalaženjem vožnje. Jednom kad je uhvate, to će im za sva vremena promeniti život jer će se naći na meti terora manje na cesti a više oko nje.

Naivnijem od para, Jacku (Simpson), čini se da se to promenilo kad im stane lokalac koji ih pozove na kafu, klopu i noćenje dok se ne okonča štrajk na trajektima koji su mu neophodni da bi nastavio put. Jer šta je loše u krevetu, klopi i kafi? Istina, tip imena Grizard (Pierrot) deluje kao čudak i njegovi hobiji su odveć ekscentrični (skuplja pregažene leševe sitnih životinja), ali opet sve deluje bezopasno. Sabranija Veronique (de la Baume) nije baš tako sigurna da je to dobra opcija. Još kad u jednačinu dodamo i Grizardovu rastresenu suprugu Mary (Crampton) koja se čini kao da je previše vremena provela zatvorena u dvorcu u kojem živi, sve smo manje uvereni da se tu radi samo o kafi i večeri...

Naravno, na tom osnovnom planu je sve predvidljivo i to je ono što Road Games čini prosečnom i prolaznom filmskom zabavom, bilo da ste fan žanra ili da ste pogledali tek nekoliko sličnih filmova. Čak ni razrade pozadinskih priča naših protagonista koje su sasvim pristojne, kao ni obrati i iznenađenja nisu toliko neočekivani jer zapravo sve vreme očekujemo neočekivano. Čak i odluka da se serijski ubica krije na otvorenom (vidimo posledice njegovog dela, ali ne i njegovo lice), pa ni to da film zapravo nije toliko o njemu (dok to ne uskoči u miks), nego je više nekakav bau-bau ne produbljuje misteriju koja ostaje tipska i plitka, više kao nekakav okvir. Tempo je pogođen sasvim solidno, promene ritma su po žanrovskim pravilima i interna logika se dovoljno poštuje kada dođe do “naplate” ranijih hintova, pa Road Games ipak ne možemo tek tako otpisati kao bespoentni žanrovski štanc.

Kvaliteti filma se nalaze na drugom mestu. Recimo, iako nije naročito nova, ideja da se “suspense” triler sa skretanjem prema hororu odvija uglavnom po danu a ne po noći nije baš standardna. Abner Pastoll je izvodi kako treba, okruženje snima u živim, sunčanim bojama i postiže psihološki efekat kako se pitoreskna provincija u tren oka pretvara u zastrašujuću i neprijateljsku. Takva francuska provincija može biti zamenjena za britansku, američku ili koju god na svetu bez većih posledica, što dodaje na univerzalnosti.

Psihološka slika okruženja takođe stoji u skladu sa psihološkom slikom odnosa među likovima i tu pozadinske priče, kao i sigurna gluma dolaze do izražaja. Postavka situacije da se u filmu paralelno i u jednakoj meri govore dva jezika je intrigantna, a to da likovi samo jedan od ta dva jezika zapravo govore, dok se sa drugim tek snalaze je gotovo briljantna. Iako mi putem titlova ili sa poznavanjem oba jezika (što se mene tiče, na francuskom moram još poraditi kako bi ga vratio u formu) možemo shvatiti sve aspekte izrečenog, likovima to nije dato, pa često ostaju zbunjeni i sa polu-informacijama, pa moraju da se vode instinktima.

Hemija između dva glumačka para je izvanredna. Mlađi par odaje utisak upoznavanja i možda nove ljubavi, ali i određenog zazora, njihova scena seksa je erotična iako nije eksplicitna (ili baš zbog toga), a zabrinutost možemo prihvatiti kao logičnu. Istini za volju, Andrew Simpson je nešto slabiji i manje ekspresivan glumac od Josephine de la Baume, a i ograničen je manje kompleksinim, tipskijim likom, pa u zajedničkim scenama deluje inferiorno njenim mračnim pod-tonovima. Kod starijeg para se vidi rezignacija i frustracija dugogodišnjim zajedničkim životom i nemogućnošću efektnog razbijanja kolotečine. Grizard je seoski grubijan sa dosta novca i vremena, te dozom ekscentričnosti koja ga maskira, a Pierrot ga igra sa uživanjem. Barbara Crampton kao Mary je stalno u grču i to je upozorenje, kao i uopšte pojavljivanje ove nekadašnje “scream queen” u filmu.

Što nas dovodi do referenci koje su još jedna od jačih strana filma. Osim Barbare Crampton kao kraljice vriska u ulozi koja sad više odgovara njenim godinama, imamo i muziku na tragu Carpentera koja diktira tenziju, ali i radi kao posveta žanrovskom velikanu, što je dodatno podvučeno jednom scenom koja citira Halloween. Međutim, Pastoll ne staje samo na očiglednim stvarima, nego u tekstu pominje i Chabrola, francuskog majstora trilera, čime pokazuje da je njegovo poznavanje filmske istorije i teorije na visini zadatka. Čak je i naslov preuzet od australskog eksploatacijskog filma, ali to ostaje samo kao žanrovska referenca, pošto Road Games nije remake varijanta.

Videli smo da Pastoll dobro stoji i sa praksom, barem kad se radi o promišljenim detaljima kojim puni film. Ali problem ostaje osnova, što će reći priča koja nije nova čak ni u francuskom okruženju (Alexandre Aja i njegov Haute Tension), pa čak i najosnovniji koncept koji je toliko obrabljen da bi ga trebalo pustiti da se odmori. Pastoll solidno piše, slika, produbljuje i oplemenjuje taj sivi i kockasti standard, ali u ovakvim filmovima detalji ostaju ukrasi, a osnova zadržava nominaciju ukoliko autor ne radi esej o žanru, što ovde nije slučaj. I to je ono što Road Games koči da se uzdigne iznad proseka, aiko Abner Pastoll pokazuje potencijal za daleko više od toga. Pomalo frustrirajuće iskustvo.

Hush

2016.

režija: Mike Flanagan

scenario: Mike Flanagan, Kate Siegel

uloge: Kate Siegel, John Gallagher Jr, Michael Trucco, Samantha Sloyan, Emilia Graves

Hush je u suštini jedan klasičan, solidno izveden i relativno lagan “home invasion” triler, nešto što biste gledali na televiziji kad nemate pametnijeg posla, što je u ovo sadašnje sušno vreme za kvalitetan žanrovski film čak i preporuka. Da, na te grane smo spali da ono što bi nekada bilo samo prolazno sada ispada kao nekakav uspeh. Međutim, pravi potencijal filma je prepoznao upravo Netflix koji je otkupio sva globalna prava u nadi da će sa minimalnim marketingom postići maksimalne rezultate na duži rok. Hush će tako možda ostati upamćen kao jedan od pionirskih filmova distribucije direktno sa festivala na internet.

“Setting” deluje kao prepisan od Stephena Kinga, imamo kuću na osami, spisateljicu koja u njoj živi, komšinicu koja je povremeno posećuje i manijaka pod maskom koji je napada, ali ne ubija odmah, nego se upušta u igru mačke i miša sa svojom žrtvom. Flanagan nije dripac koji tek tako krade, već krajnje zgodno ubacuje detalje, knjige velikog pisca, pa na taj način sve pakuje u posvetu. Sama akcija proganjanja i plašenja je izvedena vešto i sa osećajem za detalj, bez posezanja za potrošenim “jump scare” trikovima. Možda ima nešto ponavljanja, a i scenario koji je napisao skupa sa svojom glavnom glumicom, kreativnom partnerkom i suprugom je zapravo primereniji za kraći format, ali Hush je svejedno sasvim solidna zabava za tih 80-ak minuta koliko traje.

Hush, međutim, ima i jedan “twist” koji ga čini posebnim i originalnim. Naša junakinja je gluvonema i to fascinira njenog proganjatelja. Ona, dakle, ne može da pozove policiju (sve i da joj on nije isključio struju i maznuo mobilni telefon). Ona ne može da čuje njegovo kretanje, a on može njeno... Flanaganu to daje priliku da se poigrava sa zvučnom shemom i on u tome ostaje “spot on”, bez preteranih “hintova” publici. Recimo, naš manijak ne govori. Kate Siegel, sa druge strane, sebi daje nimalo lak glumački zadatak, ali ako svoju ulogu dobro odigra (što čini, bez daljnjeg), to bi mogla biti jedna od glumačkih bravura.

Problem sa hendikepom glavne junakinje je logičke prirode. Ok, ona je spisateljica i voli osamu, kako to kliše nalaže. Međutim, šta njoj toliko smeta u gradu ili makar predgrađu? Buka? Distrakcija neke druge prirode? Svoje osamljivanje može izvesti prostim spuštanjem roletni, sklanjanjem mobilnog telefona i gašenjem Skype-a na kompjuteru, a opet su joj dostupne blagodeti modernog sveta, poput personalnog asistenta ako i kada joj je potreban.

Logički problemi se nastavljaju i na našeg zlikovca. Zašto on radi to što radi? Zato što je manijak. Zašto odlaže ubistvo po koje je došao? Delom zato što prolongira zadovljstvo igrom, a delom zato što je manijak. Zašto koristi nepraktično oružje poput samostrela koje nije ubojito kao puška, kontaktno kao nož ili jednostavno kao luk i strela? Zato što je sadista i manijak. Zašto prvo nosi masku, a onda je skida? Time poručuje svojoj žrtvi da je “pečena”. A i zato što je manijak. Zapravo, o njemu ne znamo ništa više od toga da je manijak i to je možda u nekoj meri efektno, ali postaje iscrpljujuće posle nekog vremena.

Mike Flanagan je autor koji se generalno dobro kotira u svetu horora. Njegovi filmovi uglavnom žanju pozitivne kritike gde god se pojave, kako u specijaliziranim publikacijama, tako i u onima koje nisu vezane za žanr. Donekle je razumljivo zašto, Flanagan je detaljan, retko ide linijom manjeg otpora, ali svejedno poznaje granice žanra i njegov jezik. Problem je u tome što na primeru njegovog prethodnog filma Ocullus i Hush (Before I Wake se još čeka) ne vidim potencijal za više od te solidnosti, za nešto zaista novo, zaista dobro i zaista originalno. Kao da od pojedinih detalja i visprenih rešenja on ne vidi širu sliku i celu priču. A to je šteta.

Žažda / Thirst

2015.
režija: Svetla Cocorkova
scenario: Svetla Cocorkova, Svetoslav Ovčarov, Vencislav Vasilev
uloge: Monika Najdenova, Aleksandar Benev, Svetla Jančeva, Ivajlo Hristov, Vasil Mihajlov

U filmskom svetu, prva asocijacija za Bugarsku su filmovi B produkcije na engleskom jeziku i sa manje ili više isluženim akcionim glumcima u glavnim ulogama. Jean-Claude, Segal, Chuck i to društvo, tučnjave i jurnjave. Nije teško shvatiti zašto, studijska infrastruktura je zadovoljavajuća, posao uhodan, poreski sistem stimulativan, domaći glumci pouzdani na više jezika, a lokacije podsećaju na generičku Istočnu Evropu i bivši SSSR.
Međutim, kad smo kod bugarskog arthouse filma, tu smo na manje poznatom terenu. Svet je veliki i spasenje čeka iza ugla (2008) nam je možda poznat naslov, što zbog Mikija Manojlovića u glavnoj ulozi, što zbog toga što mu je za nijansu izmakla nominacija za Oscara, a i Urok, moj prošlogodišnji ulov iz Linza koji se našao u utrci za LUX nagradu Evropskog Parlamenta, još uvek nekako odzvanja poznato, sa dobrim razlogom - dobar je to film. Čini se da geografska pozicija između dve arthouse velesile, Rumunije i Grčke, daje svoje plodove.
Žažda je film koji možemo početi opisivati tim odrednicama. Od Rumuna imamo fotografiju, kameru iz ruke i statičnu kameru, srednje planove i totale, uz dašak intimnosti Dardennovih. Od Grka gotovo antropološku studiju ponašanja ljudi u relativnoj izolaciji i elementarni bizarluk, doduše utišan za stepenik ili dva. Naći će se još par uticaja i referenci tu, svesnih ili nesvesnih, a Žažda je vrlo solidan i zabavan film.

Situacija je otprilike ovakva: tročlana familija sastavljena od poduzetne i lajave majke (Jančeva), povučenog oca u majstor-kvariš fazonu (Hristov) i užasno smotanog sina tinejdžera (Benev) pokrenula je biznis sa pranjem posteljine za hotele u okolini. To bi bilo super-normalno da oni taj biznis nisu pokrenuli na vrhu brda u izuzetno sušnom i retko naseljenom predelu čiji pejzaž podseća na pustinju u westernima.
Zato su pozvali putujućeg majstora (Mihajlov) da im iskopa bunar. On, međutim, dolazi sa kćerkom (Najdenova), sitnom i dinamitnom curicom koja voli da prosipa otrov, zabavlja se zajebavajući druge i baca seme razdora. U početku će najviše najebavati smotani momčić, ali njenih spletki neće biti pošteđeni ni ostali. Uz takvu dinamiku belodano je jasno da se sprema sranje koje prevazilazi tinejdžerske nestašluke.
Motiv stranca koji unosi nemir u ustaljene živote svojih domaćina je poprilično standardna stvar. Nije čak ni naročita novost da taj stranac bude uvrnuto i sablasno dete, samoživo i pakosno, možda čak i zlo. U većoj ili manjoj meri, ti isti motivi se u drami vrte još od Čehova. Naravno, to treba znati izvesti iz pozicije reditelja i debitantkinja u dugometražnom formatu, primarno glumica Svetla Cocorkova to radi vrlo vešto i sigurno. Od znalački izvedene ekspozicije u kojoj se upoznajemo sa mestom radnje i njegovim miljeom (obratite pažnju na mali broj likova, to nije slučajno) i upoznavanja sa dnevnim rutinama, ona polako dodaje na napetosti, pa dobijamo utisak polaganog kuvanja.

Cocorkova je donela pravu odluku, inače jako neobičnu za glumicu koja po prvi put režira dugometražni film, da se u filmu ne “slika” čak ni u sporednoj ulozi. Dobro, možda je to samo splet okolnosti da takve uloge, odogovarajuće za njenu starosnu dob, u filmu nema, ali ona se u svakom slučaju može u potpunosti posvetiti režiji. Takođe, kao glumica je barem pola posla odradila sa “castingom” pravih glumaca i, najvažnije, pravih faca za likove. Njih nećete zaboraviti tek tako.
Divno i krasno, čak nam je potpuno jasno kuda to, u narativnom smislu, vodi. Međutim, samo od sebe se nameće pitanje šta bi to trebalo da znači. Okruženje siromaštva i borbe za egzistenciju navodi na realizam, ali sama premisa je nelogična: zašto bi iko kog vraga otvarao vešeraj tamo gde nema vode? Nadalje, je li Žažda planirana kao nekakav šok, nekakva istočnoevropska varijacija na temu Borgmana koji je opet derivat Lynchovske začudnosti i psihoanalitičnosti i Hanekeove potrebe da šokira i uplaši buržoaziju? Opet, koga Žažda pokušava da šokira? Sve ili nikoga? Ko je tu naša tačka identifikacije? Odakle dolazi opresija, a odakle izazov? Je li sve to samo simbolika koja mi nekako promiče?
Žažda otvara dosta tema i pitanja i to dan-dva po gledanju filma. Možda grešim što previše razmišljam i tražim sitnice: film nije samo gledljiv, nego je zanimljiv i vešto napravljen. Možda čak i nema poentu dalje od one univerzalne o ceni zajebancije. Sve u svemu, film vredan gledanja, možda i repriziranja.

El cadaver de Anna Fritz / The Corpse of Anna Fritz

2015.

režija: Hector Hernandez Vicens

scenario: Isaac P. Creus, Hector Hernandez Vicens

uloge: Alba Ribas, Albert Carbo, Cristian Valencia, Bernat Saumell

Anna Fritz je lepotica. Anna Fritz je zvezda. Anna Fritz je modna ikona i primer za ugled. Anna Fritz je glumica. Anna Fritz je igrala kod Woodija Allena, Almodovara i Sofije Coppole. Anna Fritz je mrtva. Pričalo se da se bori sa depresijom i “burnoutom”, a onda su je našli mrtvu u kupatilu na nečijoj žurci.

Tako mrtva, Anna (Ribas) je dopremljena u bolnicu, u mrtvačnicu u kojoj šljaka Pau (Carbo). On je na prvi pogled malo čudan momak, usamljenički tip kome rad sa leševima nije ni gadan ni smoran, već nešto u čemu nalazi mir. Naravno, on će slavnu pridošlicu slikati mobilnim telefonom, ali to ne treba da čudi u društvu medija i spektakla.

To društvo je samo po sebi nekrofilno, ali nekrofilija tu tek počinje. Pau je još divna persona u poređenju sa njegovim prijateljem Ivanom (Valencia). Ivan i Javi (Saumell) dolaze u posetu Pau koji treba da preuzme noćnu smenu. Oni to predstavljaju kao pauzicu pre nego nastave na žurku na koju su se namerili, taman da izvuku par lajni i drmnu par kratkih. Pau baš nije oduševljen, ali džabe droga, džabe cuga... A kad su već tu, zašto ne bi pogledali leš Anne Fritz... A onda Ivan dolazi na “genijalnu” zamisao: zašto je tako mrtvu ne bi iskoristili. U smislu jebali. Mislim, mrtva ili mrtva pijana, isti vrag, neće ona nigde, podmaži i teraj.

Javi je zgađen i uplašen, mislim, mrtvačnice nisu njegov fazon, a nije mu ni do gudre ni do pića više, samo bi da se makne. Ivan je, naravno, karikaturalni sociopata, znate već taj tip ljudi, jedan od onih ortaka koje vučete od detinjstva dalje, a ni sami ne znate zašto, pošto vas napogrešivo guraju u nevolju. Pau se lomi kojem bi se privoleo carstvu: već je u prekršaju što je nezaposlena lica uveo u mrtvačnicu, bilo koje veće sranje bi ga koštalo posla, a možda i nečeg drugog, a opet bi i on “umočio” u filmsku zvezdu, pa makar i mrtvu...

Štos je, međutim, u tome što Anna Fritz nije baš tako mrtva. Možda se posle prvog seksa neće probuditi, ali posle drugog već hoće. Ne, nije ona nekakav zombi, vampir ili nešto slično na putu osvete. Možda je više kao Isus. A zapravo najviše kao Beatrix Kiddo, junakinja film(ov)a Kill Bill. Njen prvi plan je preživeti. I jurnjava i promena lojalnosti može da počne.

I eto nas u problemu. The Corpse of Anna Fritz bi bio sjajan kratkometražni film da se držao svoje osnovne premise koju je nagoveštavao, premise o sociopatiji u društvu spektakla. Tu bi se izvukao i sa tankim, tipskim likovima koji bi makar mogli preneti neku poentu. Nije čak ni loš “twist” sa oživljavanjem leša lepe glumice, ali pitanje je šta posle. Jurnjava, nazovi-akcija, ubeđivanje i motivacija između preživljavanja, čuvanja časti i čuvanja dupeta nije rešenje. Na stranu što smo to već videli u jednostavnijoj i elegantnijoj izvedbi.

Što se pojedinačnih aspekata tiče, atmosfera je tu, hladna i klaustrofobična, da ne naglašavam koliko uvrnuta, ali to je naprosto tako kad imamo mrtvačnicu. I to u velikoj meri opredeljuje i fotografiju i montažu, pa i režiju, sve solidno, iako ne spektakularno. Slično se može preneti i na glumu: njih četvoro su ležerni koliko mogu biti, ograničeni likovima, odnosima i bizarnim sledom događaja.

Zapravo, The Corpse of Anna Fritz je film koji ćemo prihvatiti ili ne. Tu čak nije toliko pitanje medicinske korektnosti, ja recimo nemam problem sa tim. Moje kontra-pitanje je: čemu sve to? Je li nekrofilija zaista toliko šokantna da bi se samo na osnovu toga mogao “isterati” ceo film? Meni nije, pa mi The Corpse of Anna Fritz posle obećavajućeg početka ubrzo tone u besmisao. A onda se pitam čemu toliki festivalski “hype”.

The Gift

2015.

scenario i režija: Joel Edgerton

uloge: Jason Bateman, Rebecca Hall, Joel Edgerton, Allison Tolman, Tim Griffin, Busy Phillips, Beau Knapp, Wendell Pierce, Nash Edgerton

Moram reći da su braća Edgerton jedna vrlo zanimljiva, gotovo renesansna pojava u filmu, pre svega u domaćoj Australiji, pa onda i globalno. Stariji Nash je počeo karijeru kao kaskader, ali se pokazao kao glumac na koga se može računati uglavnom u manjim ulogama. Njegov mlađi brat Joel je od starta glumac, i to sa nemalim talentom. Obojica su se posle upustili u pisanje scenarija, pa i u režiju. Nash je uvek probijao led, ali čini se da je Joel radio bolje i temeljitije. The Gift je njegov dugometražni prvenac, i to u Americi i to sa solidno zvučnom postavom. Može se reći da je za debi i više nego zadovoljavajući.

Za The Gift je potpuno očito da ga je osmislio i do detalja realizovao čovek koji voli i razume film, sa okom za detalje, ali i sa vizijom i misijom šta i kako reći. O tome govore i žanrovski okviri koji se fluidno menjaju od trilera sa proganjanjem preko misterije do porodične drame. Ključna reč tu je misterija, vrlo zeznuta stvar za napraviti u trenutku kad su trikovi većinom ne samo oprobani, nego i bolno poznati. Ne treba zaboraviti da Joel Edgerton ovde ima tri funkcije, kao scenarista, reditelj i ne baš glavni glumac, ali sa ulogom u kojoj može ostaviti najjači utisak, i da sve te tri funkcije obavlja sjajno.

The Gift počinje sa mladim i čini se uspešnim parom koji se useljava u modernu, luksuznu kuću u predgrađu. Većina trilera sa proganjanjem počinju tako, i to je automatski loš znak. U scenariju postoji savršeno logično objašnjenje: Simon (Bateman) i Robyn (Hall) su pripadnici više-srednje klase japija koji se sele za njegovim direktorskim poslovima, u “prethodnom životu” u Chicagu su preživeli tragediju, a ovo idilično predgrađe Los Angelesa je ujedno i ono u kojem je on odrastao.

Pri jednoj od poseta robnoj kući (jer kuću treba i urediti), njih dvoje nalete na tipa koji se predstavlja kao Gordon (Joel Edgerton), Simonov školski drug. Simon ga se seća “kroz maglu”, on je bio među popularnijom škvadrom, a Gordon je očito bio tipičan gubitnik, ali oseća laganu, difuznu neprijatnost prema njemu. Ima i zašto: Gordon svakako deluje kao čudak, možda ne opasan, možda samo kao nesnađen ili patetičan lik, ali ljudima je u njegovom prisustvu neprijatno. Simon bi se rado izvukao od komunikacije, ali je Robyn ta koja sa Gordonom oseća povezanost, možda čisto kao usamljenik prema usamljeniku.

U treptaju oka Gordon postaje sve prisutniji u njihovom životu, ostavlja im poklone na kućnom pragu i insistira na komunikaciji. Čak ih pozove u svoju kuću koja deluje preveliko za nekoga ko deluje kao takav socijalni otpadnik. Ispostavlja se da kuća nije njegova, da je sve samo laž i par ubrzo prekida komunikaciju s njim. Međutim, Gordonovo prisustvo, odnosno odsustvo, nastavlja da kroji dinamiku između njih dvoje i da ukazuje na neke druge probleme. Ne samo da Gordon pokušava da na videlo istera ne baš prijatnu prošlost, nego se ruši Simonova fasada uspešnog poslovnog čoveka i generalno simpatičnog tipa kojem želimo da verujemo.

Verovatno sam otkrio previše, mada sam se suzdržavao, što je još jedan od problema sa žanrom misterije: ako je napravljena kako treba, vrlo je teško pisati o njoj. Neću dalje kvariti utisak sa radnjom (stao sam na četvrtini ili trećini, film nudi sasvim dovoljno materijala za napeto gledanje), reći ću samo da ona nije nekakav master-plan u koji se likovi uklapaju, nego da baš oni upravljaju njom. Svi troje su kompleksne ličnosti, zbog toga priča deluje realistično i u tome se skriva dodatna vrednost ovog filma.

Rebecca Hall predivno utišano igra Robyn kao ženu sa potisnutom, dubokom patnjom za koju je i bez Gordonovog pojavljivanja u velikoj meri kriv Simon, odnosno njegov sklop ličnosti. Simon je, naime, prvo to slutimo, a onda se i uverimo, siledžija koji je obrazovanjem stekao tek toliko sofistikacije da to radi kroz manipulaciju, a ne uvek direktno. On je više priča o uspehu nego uspešan i ispunjen čovek, jedan od onih školskih primera poslovno-agresivnih “go-gettera”, pre ružno lice nego naličje neo-liberalizma. Bateman ga igra protiv svog tipa uloge pametnjakovića i seratora, direktnije i sa izraženijim fizičkim prisustvom. Gordon je samo katalizator pada njegove maske, podsetnik kakav je bio i kakav pod površinom još uvek jeste. Edgerton pokazuje retku sposobnost da samog sebe režira i svoj lik odigra kao nekakvo misteriozno prisustvo sa kojim ne znamo na čemu smo, a da pritom ne ošteti druge glumce, nego im pušta da se pokažu.

The Gift je i na drugim poljima savršeno urađen film, ne samo po pitanju konstrukcije priče i likova. Soundtrack je važan deo svake misterije i ovde ne odaje previše “spoilera”, što je često problem kod takvih filmova. Fotografija Eduarda Graua je odlična, upotreba hladnih tonova je nesvakidašnja za kalifornijski “setting”, a posebno treba obratiti pažnju na to kako Grau tretira enterijer, uvek ostavljajući dovoljno mračnih i skrovitih uglova koji nagoveštavaju da se The Gift vrlo brzo i vrlo lako može pretvoriti u horor.

Kad smo kod toga, tu leži i možda jedini problem filma, ali to je zapravo više problem post-produkcije i marketinga, te tupave kapitalističke logike. Iako se kroz trailere i postere tako predstavlja, The Gift nikada nije horor. Ne znam zašto ga reklamiraju tuđoj publici, kada ovakvi filmovi imaju svoju koja zbog tih trikova može prevideti film ili odustati od njega. The Gift nije samo žanrovski vešt i pametan triler, nego i pametan film koji pokreće mozak i govori pametno o nekim bitnim stvarima. Preporuka kao kuća.