Here

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Umetnost je večna, život je kratak“, uči nas latinska poslovica. Ali mi, ljudi kao ljudi, imamo tendenciju da ljudski život stavimo u centar našeg interesovanja, bez obzira što postoje i dugotrajnije stvari od našeg veka. Recimo, kuće u kojima živimo su možda promenile, a možda će tek promeniti na desetine vlasnika i traju ili će trajati generacijama.

Sa svojim „oskarovskim“ filmom Forrest Gump (1994), Robert Zemekis je kroz prizmu života intelektualno hendikepiranog, ali zato srećnog naslovnog protagoniste ispričao istoriju druge polovine XX veka u Americi. Sada pokušava da uradi nešto slično, samo u još širem istorijskom spektru, i kroz bukvalno još suženiju vizuru jedne dnevne sobe u jednoj kući negde u Pensilvaniji.

Za potrebe filma Here, Zemekis je ponovo skupio ekipu ispred i iza kamere s kojom je sarađivao na filmu koji je ove godine proslavio okrugli tridesetogodišnji jubilej. U glavnim ulogama ponovo su Tom Hanks i Robin Rajt koji su za potrebe filma digitalno podmlađivani i postaravani, što će biti posebna tema za diskusiju. Scenario je opet skupa s rediteljem napisao Erik Rot, muziku je napisao Alan Silvestri, direktor fotografije bio je Don Berdžiz, a angažovana je i kostimografkinja Džoana Džonson.

Film u jednom kadru od duboke praistorije do današnjih dana prati prvo jedno parče zemlje, a onda i kuću, odnosno dnevnu sobu u njoj kroz XX i početak XXI veka. Tako ćemo videti kišu meteora koja je potamanila dinosauruse, ledeno doba, ponovni procvat života, indijanski par koji se tamo sastaje, kolonijalno doba i američku revoluciju kroz prizmu sukoba između Bendžamina Frenklina i njegovog nezakonitog sina Vilijama, porodicu koju čine pionir avijacije, njegova zabrinuta žena i kći koja svira violinu, par koji sačinjavaju izumitelj i njegova supruga koji imaju vrlo zdrav seksualni apetit. U savremeno doba, kuću okupira dobrostojeća afroamerička porodica, a na kraju je ona opet prazna i spremna za prodaju.

Glavni deo priče, međutim, prati tri generacije porodice Jang. Kuću su posle rata kupili vojni veteran Al (Pol Betani) i Rouz (Keli Rajli) i tu podigli svoje troje dece. Najstariji od njih, Ričard (Henks) će u kuću dovesti svoju devojku Margaret (Rajt) s kojom će se tu i oženiti kada ona zatrudni, pa će oni tu podići svoju kći Vanesu (Za Za Zemekis, bez zezanja, rediteljeva kći se zaista tako zove).

Centralne teme te centralne priče su prolaznost vremena, traćenje života na brige, razmimoilaženja, neostvareni snovi kojima se vraćamo, a sve kroz prizmu Alovog alkoholizma zbog neuspeha na poslu, Rouzinog šloga, Ričardove zabrinutosti za svoju budućnost zbog čega se odrekao i umetničke karijere, Margaretinog žala za odustajanjem od svojih ambicija, njihovih prepirki oko toga što ona želi da se odseli, a on je zabrinut prvo za svoju karijeru, a onda i za zdravlje roditelja. U dnevnoj sobi se usput slave praznici, dešavaju venčanja, porođaji i smrti, menja se nameštaj i njegov raspored. Život kao takav.

Filmu ne bi bilo teško naći hiljadu mana, od „bumerskog“ nostalgičnog tona, preko, u slučaju Henksa nepotrebnog (glumac ima sinove koji jako liče na njega), a u slučaju Rajt do nivoa jeftine plastifikacije neuspelog digitalnog podmlađivanja, pa do iznuđenosti mizanscena koji uvek deluje krajnje lažno i neprirodno, sa jedinom svrhom da se u kadar strpa ono što je zamišljeno. Problem su i brojne digresije koje retko kada imaju „naplatu“ u glavnoj priči i zapravo samo skreću pažnju, a pritom same nisu dovoljno razvijene da bi funkcionisale samostalno.

Možda je najveći problem nekonzistentna montaža, od ubrzane linearne sekvence kao na reklamama na početku, do skokovite između priča i linije radnji kasnije, pritom „oplemenjena“ najavom skoka kroz stripovske okvire u okviru glavnog kadra. Za tako nešto treba zahvaliti izvornom materijalu, strip-romanu Ričarda Mekgvajera, dok bi Zemekisov eksperiment možda bolje funkcionisao u pozorištu, ali bi tamo bio i predvidljiviji.

Pa opet, dva su nivoa i razloga zašto je Here uspeo filmski eksperiment. Prvo, izvrsno funkcioniše kao vremenska kapsula, i to za isti period kao Forrest Gump. I drugo, Zemekis uspeva da pogodi emotivnu žicu, ma koliko poenta o tome kako vreme leti bila banalna.

Hereditary

kritika originalno objavljena na DOP-u

Legendarni beogradski filmski kritičar i prevejani cinik, gospodin Bora Anđelić, ima običaj da se žali na trendove u savremenoj, pre svega američkoj, filmskoj kritici koji manje imaju veze sa kritičkim promišljanjem filmskog dela, a više sa marketingom. Tako iz godine u godinu imamo “najbolji triler / horor / ubaci žanr svih vremena” i svi napetiji / strašniji / šta god jedan od drugoga. To ne samo da je bezobrazna reklama, nego je pride i glupa i kontradiktorna, u konačnici i kontraproduktivna. Filmsko stvaralaštvo ipak nije sportsko nadmetanje po jasno određenim kriterijima, a i kad uzmemo atletiku kao najočitiji primer, rekord na 100 metara, u skoku u dalj ili u bacanju kladiva ne pada iz mitinga u miting niti iz velikog takmičenja u veliko takmičenje.

S tim u vezi, ceo taj “hype” koji se digao oko ovogodišnje Sundance ponoćne senzacije Hereditary besmislen je i kontraproduktivan na duže staze jer prevara kod pametnog čoveka prolazi jednom i nikad više, a mnogi su se od kino-posetilaca već opekli u prošlosti. Moram priznati da obraz nije osvetlao ni hrvatski distributer / prikazivač koji je film držao u statusu pretpremijere punih 8 dana, da bih na dan zvanične premijere u propisanom horor-terminu u sali bio potpuno sam.

 

Dobra i loša vest je da Hereditary nije bazični moderni horor čija se filozofija svodi ne besomučno prepadanje gledalaca i reciklažu priče o demonu, duhu, veštici ili utvari koja maltretira protagonistu ili grupu junaka. Dobra vest je da ovde imamo nešto drugačiji pristup, promišljeniji, artističkiji, sa obiljem stila i skoro pa vrhunskim tehničkim aspektima što doprinosi atmosferi. Loša vest je da te tehničke i periferne komponente mogu zavesti gledaoca da pomisli da je ovde reč o nekoj dubokoj filozofiji i simbolici, pa će mu prizemljenje i priča koja se ispostavlja kao bedasto šuplja i isforsirana u konačnici teško pasti.

Ne bih rado otkrivao radnju iz straha od “spoilera”, a i foršpan su, za promenu, napravili toliko dobro da otkriva taman koliko treba i navodi na krive zaključke, ali red je ipak nešto reći. Za početak, film počinje sa podužom karticom teksta, osmrtnicom starije gospođe, ožalošćeni ti-i-ti, bdenje tu-i-tu tad-i-tad, sahrana tu-i-tu tad-i-tad, što je zgodan i svež način da se otpočne horor. Baba je, dakle, umrla, bila je nezgodna, a ožalošćeni kćerka Annie (Toni Collette), zet Steve (Gabriel Byrne) i unuk Peter (Alex Wolff) ne tuguju onako kako to društvo očekuje od njih ili kako oni očekuju od sebe. Čini se da je jedina koja tuguje unuka Charlie (Milly Shapiro) koja je jedina bila povezana sa bakom.

Charlie je više nego malo čudna: introvertna, nekomunikativna, možda lagano autistična sa morbidnim opsesijama i navikama da iz kuće izlazi neobuvena i da spava u hladnoj kućici na drvetu. Takođe, u jednoj sceni ćemo otkriti da je u familiji prisutna dugačka istorija psihičkih bolesti, od demencije do shizofrenije. I taman kad pomislimo da znamo šta gledamo, scenarista i reditelj Ari Aster, inače debitant u dugometražnom formatu nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova, nam izvlači tlo pod nogama i još čudnije i strašnije stvari počinju da se dešavaju.

 

Asterova namera je jasna: što je moguće više izmešati uticaje atmosferičnih horor-klasika (gde je Friedkinov The Exorcist sa kojim se Hereditary bez osnova poredi tek minimalna referenca, ako je uopšte) sa uticajima visoko-artističnih klasičnih filmskih drama. Tako imamo odjeke Polanskog i Kubricka (odnosno Rosemary’s Baby i The Shining), ali i Bergmana i Cassavettesa u smislu porodične drame. U tom smislu, možda se najpreciznije paralele mogu povući sa vrhunskim savremenim žanrovskim ostvarenjima kao što su The Babadook, It Follows, pa i The Witch.

U centru svega stoji tugovanje, žalovanje, sjebana porodična dinamika i načete psihe svakog ponaosob, a za elemente natprirodnog nikad ne znamo jesu li stvarnost našim likovima ili plod njihovog distorziranog uma. Prepada gotovo da i nema, ali atmosfera je gusta, pa nas obuzima tiha jeza dok gledamo. Za takav efekat je zaslužan Aster kao dirigent sjajno uštimanog orkestra. Dizajn zvuka je briljantan, kao i “drone” muzika Colina Stetsona. Montaža je izuzetno precizna, a fotografija Pawela Pogorzelskog izuzetno smirena i proračunata što se pokreta tiče, dok isprane boje jasno asociraju na tugu i depresiju. Pohvale zaslužuju i glumci: Milly Shapiro zaista uteruje strah u kosti, Alex Wolff ima ulogu života kao tužni stoner kojem fali ljubavi doma, Gabriel Byrne se drži u niskom ključu pokušavajući da odigra racionalnog muškarca, modernog oca koji drži kuću na okupu, a Toni Collette ima svoj “show” koji je možda ponekad i preteran. Epizoda Ann Dowd je, očekivano, izvrsna.

 

Pitanje koje se postavlja je čemu sve to, svi ti precizni detalji kad priča ne valja, a pripovedanje se menja u hodu. Prvo, pođimo od elementarne logike jer je osnova filma u biti realistična: od čega oni žive kada Steven ne radi a Annie izrađuje minijature za galerije? Novac nisu nasledili jer ni pokojna baba nije mogla biti naročito bogata od spiritističkih seansi koje je držala. Po kojoj logici familija sa detetom sa posebnim potrebama i umirućom babom živi u šumi u nigdezemskoj? Kako deca odatle idu u školu i iz škole, o socijalnom životu da i ne govorimo? Čemu, osim radi vizuelne atraktivnosti, služe oni grafički simboli? Čemu falš-latinski u govoru, a naročito u pismu? Čemu taj naslov kao da se nekavo zlo nasleđuje poput kletve ili određenih mentalnih bolesti kada se dosta toga može svesti na sredinske faktore.

Loš utisak se cementira loše urađenim krajem u kojem Aster ide na sve ili ništa, u pravcu čistog horora, kao i u pravcu (prilično tipskog, glupavog i loše sročenog) objašnjenja o čemu se tu zapravo radi. I bez toga teško da bi u tom svom “style over substance” pristupu Hereditary bio naročito dobar film, odnosno onoliko dobar koliko ga izvikuju (plaćeni) kritičari, ali ovako ne dobacuje ni do toga, zapravo ostaje iritantan kao neiskorišten potencijal. Možda je film samo žrtva vlastite kampanje podizanja očekivanja i kao takac zaslužuje još jedno gledanje sa nekakvom vremenskom distancom, ali sumnjam da će ga od mene dobiti.

The Hallow

2015.

režija: Corin Hardy

scenario: Corin Hardy, Felipe Marino, Tom de Ville

uloge: Joseph Mawle, Bojana Novaković, Michael McElhatton, Michael Smiley

Corin Hardy je svakako autor pred kojim je budućnost kada je u pitanju horor i uopšte mračnjaštvo. Kao autor kratkih filmova i video-spotova osvojio je brojne nagrade, a njegov dugometražni prvenac The Hallow svakako je zanimljiv i žanrovski pismen uradak. Pred Hardyjem je nov angažman, remake kultnog filma The Crow i čini se da producenti imaju pravog čoveka za posao, nekoga sa osećajem za vizuelno, za cool i za gothic.

To se donekle potvrđuje i u The Hallow, čak uz sva ograničenja debija i prelaza s jednog formata na drugi. Problem je možda preterana ambicioznost ili fingiranje iste: Corin Hardy je film “prodavao” kao mešavinu Peckinpahovih Straw Dogs i Del Torrovog Pan’s Labyrinth, a da ni sa jednim ni sa drugim filmom nema previše veze, osim onih najpovršnijih identifikacija. Ipak, filmski DNK The Hallow uopšte nije slab: mogu se tu iščitati uticaji Carpentera i Cravena, Shyamalana i Lucia Fulcia, dok je glavna asocijacija Sam Raimi i njegov Evil Dead sa kojim deli “cabin-in-the-woods” okruženje. Hardy nam je taj koncept začinio sa lokalnim šmekom Irske, njenim vlažnim šumama, oronulim starim kućama i unikatnim folklorom.

Adam (Mawle) je inženjer šumarstva koji sa ženom Claire (Novaković) i bebom dolazi u duboku Irsku provinciju kako bi obeležio stabla za seču. Njegov dolazak nije koincidentalan i poklapa se sa privatizacijom državnih šuma usled krize, pa je otpor lokalnog stanovništva razumljiv. Jasno, dođoš nije popularan, svetonazorske razlike su ogromne, ali usred svega toga, kako objašnjava lokalni policajac (Michael Smiley u divnoj minijaturi), stoji nesporazum: lokalci veruju kako šuma pripada naslovnim mitskim bićima i kako ih ne treba uznemiravati.

Hardy nas u prvom činu drži u neizvesnosti ima li njegov horor socijalni i psihološki kontekst. Prvo pokušava da isprofilira Adama i njegov odnos sa lokalcima među kojima je najglasniji sused Colm Donnelly (McElhatton), a kasnije i sa Claire. Jednom kada radanja krene svojim tokom, kursom pravog, nepatvorenog horora bez aluzija na nešto drugo, upravo će taj odnos biti od izuzetnog značaja kao jedini preostali kontekst. Joseph Mawle i Bojana Novaković uspevaju da fiksiraju našu pažnju i iznesu film, iako je njegov lik možda čak i previše napisan, a njen svakako premalo.

Glavna stvar u filmu su akcione scene u kojima se naši junaci susreću sa monstrumima, odnosno šumskim demonima. One su impresivno agilne, napete i pratljive. Ima tu i “jump scare” momenata koji su efektni jer se s njima ne preteruje, ima i dovoljno jeze i groze, prljavštine i krvi. Međutim, posebna poslastica ovog filma su monstrumi i njihov tretman: iako su u principu tipski, bez prošlosti i uzroka, Hardy ih polako i postepeno uvodi i maksimizira njihov efekat, a sami monstrumi su odličan primer digitalne i modelarske animacije.

Iako je daleko od bilo čega revolucionarnog, The Hallow je žanrovski čist i sasvim solidan film koji svaki ljubitelj horora treba pogledati.

Intruders

2015.

režija: Adam Schindler

scenario: T.J. Cimfel, David White

uloge: Beth Riesgraf, Rory Culkin, Jack Kesy, Joshua Mikel, Martin Starr, Timothy T. McKinney, Letitia Jimenez

Razvijan pod naslovom Shut In (sve dok za jesen nije najavljen film pod istim imenom, ali sa jačim budžetom i glumcima, te aspiracijama za nagrade), Intruders s početka deluje kao sasvim solidan horor/triler za pogledati. Ima tu nešto osećaja za atmosferu, najbolje vidljivu kroz vrlo pametno složenu scenografiju u kojoj zamračena, turobna, stara kuća govori o psihičkom stanju svoje vlasnice mnogo bolje nego što bi to učinilo hiljadu reči. Ali Intruders, nevezano za generički naslov, zapravo nije dobar film, a od jednog trenutka to više nije ni mogućnost.

Mada i početak filma postavlja temelje za nešto tipsko. Agorafobična Anna (Riesgraf) se brine o svom umirućem bratu (McKinney) i njih dvoje žive u zaključanom i neprijatnom svetu. Njen jedini kontakt sa spoljnim svetom su dostavljač hrane Danny (Culkin) i advokatica koja uređuje testament (Jimenez). Ana će naslediti pozamašnu količinu novca, i to u gotovini, što je i nepokretni pokretač radnje...

Anna se spremila za sahranu, ali nije mogla da ode, bolest se pokazala kao jači protivnik. Upravo u to vreme trojica stereotipnih pljačkaša provaljuju u kuću. Oni su “vođa” P.J. (Kesy), njegov mlađi brat Vance (Mikel) i psihopata Perry (Starr). Anna je, ponavljam, agorafobična, znači ne može da izleti van čak ni uz otvorena vrata, pa joj ostaje jedino da se skriva po kući, što može raditi samo toliko vremena. Međutim, kada se nađemo na poznatom “home invasion” terenu, situacija se menja i Anna preuzima kontrolu...Tako što pobegne u podrum, koji baš i nije običan podrum, nego elaborirana konstrukcija sa glasovnom i video-komunikacijom, stepenicama koje se sklapaju, tajnim prolazima i daljinski kontrolisanim vratima. Lovci su postali lovina, napadači napadnuti i sve u tom stilu. A Anna je možda žrtva, ali ne baš nevina...

Reditelj debitant u celovečernjem formatu Adam Schindler koji je znanja sticao kao asistent produkcije na brojnim filmovima pokazuje nemali talenat za rad sa glumcima. Beth Riesgraf je u početku filma toliko uverljiva kao tužna i oštećena mlada žena i tako sjajno igra hendikep svog lika da su svi trikovi, osim pomenute briljantne scenografije, nepotrebni. Shaky-cam koji simulira paniku se čini kao čist višak. Isto važi i za izbor glumaca za bandu negativaca: Martin Starr, dežurni hipster po sitcomima naprosto uživa kao psihopata, ali bez nepotrebnog preterivanja i prenemaganja. Druga dvojica imaju manje živopisne likove, ali su svejedno sasvim solidni. A i Rory Culkin je, makar samo zbog svoje izgubljene face, skoro pa idealan izbor za ulogu mutavog dostavljača hrane u ruralnim krajevima koji je opet nekako povezan sa bandom “white trash” provalnika.

Problemi su evidentni sa scenariom koji ima jednu jedinu ideju: da u istom filmu spoji Panic Room i Saw, ali i sa rediteljem koji to ne zna da “ispegla”. Suština: čak i kad “kupimo” Anninu transformaciju (što nije posve sigurno, ona je nagla i efektna, ali bez objašnjenja), ne idemo u njenu dubinu. Da, ima tu malo jeftine “mumbo-jumbo” psihologije iz “scenarističkog priručnika” i ona je “telefonirana” još na početku.

Druga stvar je moralni aspekt. Nije problem saživeti se sa žrtvom dok je žrtva, pa ni kad preuzme inicijativu. Međutim, šta ćemo sa njenim žrtvama kojima se ona ne sveti zbog toga što su joj napravili, nego na kojima iživljava svoje stare traume? Možemo li “navijati” za provalnike? Je li to ispravno? Je li ispravno navijati za drugu stranu koja je doživela plastičnu transformaciju zbog koje zaboravljamo da je počela kao žrtva?

Treće i najprostije: igre mačke i miša po elaboriranim podrumima i prostorima za mučenje (psihološko i fizičko) nikako nisu idealan izbor da drže pažnju kroz ceo film. Izližu se, a i devalvirani su posle desetak Saw nastavaka, čak i kad su zanimljivo krvave, što ovde nije slučaj. Eto kako solidna ideja odlazi bestraga kada nema majstora da je realizuje. Šteta.

Hush

2016.

režija: Mike Flanagan

scenario: Mike Flanagan, Kate Siegel

uloge: Kate Siegel, John Gallagher Jr, Michael Trucco, Samantha Sloyan, Emilia Graves

Hush je u suštini jedan klasičan, solidno izveden i relativno lagan “home invasion” triler, nešto što biste gledali na televiziji kad nemate pametnijeg posla, što je u ovo sadašnje sušno vreme za kvalitetan žanrovski film čak i preporuka. Da, na te grane smo spali da ono što bi nekada bilo samo prolazno sada ispada kao nekakav uspeh. Međutim, pravi potencijal filma je prepoznao upravo Netflix koji je otkupio sva globalna prava u nadi da će sa minimalnim marketingom postići maksimalne rezultate na duži rok. Hush će tako možda ostati upamćen kao jedan od pionirskih filmova distribucije direktno sa festivala na internet.

“Setting” deluje kao prepisan od Stephena Kinga, imamo kuću na osami, spisateljicu koja u njoj živi, komšinicu koja je povremeno posećuje i manijaka pod maskom koji je napada, ali ne ubija odmah, nego se upušta u igru mačke i miša sa svojom žrtvom. Flanagan nije dripac koji tek tako krade, već krajnje zgodno ubacuje detalje, knjige velikog pisca, pa na taj način sve pakuje u posvetu. Sama akcija proganjanja i plašenja je izvedena vešto i sa osećajem za detalj, bez posezanja za potrošenim “jump scare” trikovima. Možda ima nešto ponavljanja, a i scenario koji je napisao skupa sa svojom glavnom glumicom, kreativnom partnerkom i suprugom je zapravo primereniji za kraći format, ali Hush je svejedno sasvim solidna zabava za tih 80-ak minuta koliko traje.

Hush, međutim, ima i jedan “twist” koji ga čini posebnim i originalnim. Naša junakinja je gluvonema i to fascinira njenog proganjatelja. Ona, dakle, ne može da pozove policiju (sve i da joj on nije isključio struju i maznuo mobilni telefon). Ona ne može da čuje njegovo kretanje, a on može njeno... Flanaganu to daje priliku da se poigrava sa zvučnom shemom i on u tome ostaje “spot on”, bez preteranih “hintova” publici. Recimo, naš manijak ne govori. Kate Siegel, sa druge strane, sebi daje nimalo lak glumački zadatak, ali ako svoju ulogu dobro odigra (što čini, bez daljnjeg), to bi mogla biti jedna od glumačkih bravura.

Problem sa hendikepom glavne junakinje je logičke prirode. Ok, ona je spisateljica i voli osamu, kako to kliše nalaže. Međutim, šta njoj toliko smeta u gradu ili makar predgrađu? Buka? Distrakcija neke druge prirode? Svoje osamljivanje može izvesti prostim spuštanjem roletni, sklanjanjem mobilnog telefona i gašenjem Skype-a na kompjuteru, a opet su joj dostupne blagodeti modernog sveta, poput personalnog asistenta ako i kada joj je potreban.

Logički problemi se nastavljaju i na našeg zlikovca. Zašto on radi to što radi? Zato što je manijak. Zašto odlaže ubistvo po koje je došao? Delom zato što prolongira zadovljstvo igrom, a delom zato što je manijak. Zašto koristi nepraktično oružje poput samostrela koje nije ubojito kao puška, kontaktno kao nož ili jednostavno kao luk i strela? Zato što je sadista i manijak. Zašto prvo nosi masku, a onda je skida? Time poručuje svojoj žrtvi da je “pečena”. A i zato što je manijak. Zapravo, o njemu ne znamo ništa više od toga da je manijak i to je možda u nekoj meri efektno, ali postaje iscrpljujuće posle nekog vremena.

Mike Flanagan je autor koji se generalno dobro kotira u svetu horora. Njegovi filmovi uglavnom žanju pozitivne kritike gde god se pojave, kako u specijaliziranim publikacijama, tako i u onima koje nisu vezane za žanr. Donekle je razumljivo zašto, Flanagan je detaljan, retko ide linijom manjeg otpora, ali svejedno poznaje granice žanra i njegov jezik. Problem je u tome što na primeru njegovog prethodnog filma Ocullus i Hush (Before I Wake se još čeka) ne vidim potencijal za više od te solidnosti, za nešto zaista novo, zaista dobro i zaista originalno. Kao da od pojedinih detalja i visprenih rešenja on ne vidi širu sliku i celu priču. A to je šteta.

Departure

2015.

scenario i režija: Andrew Steggall

uloge: Alex Lawther, Juliet Stevenson, Phenix Brossard, Finbar Lynch

Englezi, majka i sin, na jugu Francuske. Seoska kuća koja je očito videla i veselije dane, sada je na prodaju. Kraj leta, onog koje u ovakvim situacijama “menja sve”, kako za sina tinejdžera, tako i za njegovu sredovečnu majku. Oni pospremajući kuću zapravo pospremaju svoj život. Možda je vreme za nove kuće i nove izazove koje zapadni kapitalistički čovek toliko voli. Možda su te kuće i izazovi samo distrakcija od realnog sveta i životnih problema.

Bilo kako bilo, Elliot (mladi pozorišni glumac Alex Lawther, već viđen u ulozi mladog Turinga u The Imitation Game) ne razmišlja o tome na taj način, barem ne još. Ne, on je mlad i shrvan svojim neostvarenim željama, želi da postane pesnik i umesto jakne nosi francusku istorijsku vojnu uniformu. To nam govori nešto i o njegovoj seksualnosti. Međutim, njegov pravi izazov za to leto je Clement (Brossard), nešto stariji lokalni momak koji skače u bazen za vodosnabdevanje, puši cigarete i vozi motor, kao preslikano iz tinejdžerske fantazije. U tom pravcu ide i njegova pozadinska priča, on je privremeno na selu kod rođaka, dok mu majka umire od raka u bolnici u Parizu. Naizgled, Clement je siguran da nije gay, čak to smatra uvredljivim, ali svejedno ne izbegava Elliotovo društvo, naprotiv...

Možda je razlog za to Elliotova majka Beatrice (Stevenson), žena stalno na rubu očaja koja to maskira optimističnom melanholijom (znate ono: “biće sve u redu”) i koja takođe nije ravnodušna prema francuskom mladiću. U nekom drugom filmu ovo bi bio razlog za uzbunu jer je teren klizav i sve može vrlo brzo postati neukusno, međutim Andrew Steggall ostaje iskren i sve drži u granicama pritojnosti, bez eksplicitnosti i melodrame. Zanimljiva je još i opservacija da su se majka i sin tog poslednjeg leta, kada već odlaze, zapravo više povezali sa zajednicom nego za sve te godine koliko su dolazili. Treba dodati i da će sa dolaskom oca (Lynch) kasnije u filmu neke stvari postati jasnije, ali to neće biti onaj “closure” kakav obično dobijamo po filmovima.

Teme odrastanja, seksualnog buđenja i spoznaje vlastite seksualnosti, kao i teme raspada porodice, redovne su i u filmskoj industriji, a naročito u segmentu festivalskog filma. Možda nam se čini da Andrew Steggall na tom planu ne donosi ništa novo i možda smo pritom ugrubo u pravu. Međutim, ovde nije toliko bitno “šta”, koliko “kako”. A odgovor na to je suptilno, pažljivo, naravnano na detalje, atmosferično, snoliko, introspektivno i veoma lično. Obratite pažnju na fotografiju, muziku, sitne detalje za koje je moguće naći psihoanalitičko ili drugo tumačenje (recimo vodene površine, tako prisutne u filmu).

U centru svega stoje emocije različitih intenziteta, širokog spektra i nijansirane. Čini se da je Steggall kroz lik Elliota sam pokušao nešto da shvati iz svoje prošlosti i svog odrastanja i čini se da mu je uspelo. Departure je jedan od onih filmova za koje mi kao gledaoci ne znamo kako će završiti jednom kad počnu, a sva je prilika da to nije znao ni autor. Proces između je refleksija i improvizacija. U rukama reditelja koji dolazi iz sfere teatra i glumca sa istim korenima, tako nešto postaje čista poezija.

The Invitation

kritika originalno  objavljena na FAK-u

2015.

režija: Karyn Kusama

scenario: Phil Hay, Matt Manfredi

uloge: Logan Marshall-Green, Emayatzi Corinealdi, Tammy Blanchard, Michiel Huisman, John Carroll Lynch, Lindsay Burdge

Evo jednog recepta za horor scenario i košmarne snove. Dolazite na večeru kod prijatelja koje mislite da poznajete, ali oni nisu ono što mislite da jesu. Ma koliko mislili da ih poznajete, zapravo nemate pojma o njima i njihovom skrivenom životu u kojem oni mogu bilo šta od sledećeg: svingeri, prodavci u multi-level shemi, članovi religijskog ili new age kulta, serijske ubice. “Trope” je prilično standardan, ima ga onoliko po filmovima, može ga se obojiti u različitim tonovima, ali štos je u tome da se tako nešto može desiti svakome. Meni se ta varijanta vrzmala po glavi, recimo poznajem par koji je nekoć prodavao HerbaLife proizvode (inače su divni i dragi ljudi), a verujem i vama je tako nešto palo na pamet.

The Invitation je film zasnovan na takvoj premisi, skoro ceo smešten u “prijateljsko okruženje”, prostranu kuću (i okućnicu) i njegov opis i sadržaj više odgovaraju kakvoj indie drami ili komediji. To da je u pitanju horor možemo zaključiti eventualno po imenu rediteljice i po terminu u kojem se film prikazivao na beogradskom Festu – u pitanju je ponoćna projekcija. Dobro, da se naslutiti šta nas čeka i iz psihički zahtevnih pod-tonova koji probijaju, iz psiholoških profila glavnih i nekih sporednih likova, ali veći deo vremena ćemo zapravo gledati jednu sporu i depresivnu indie dramu. Tek kraj filma opravdava ponoćni termin. Budite upozoreni.

Što se Karyn Kusame tiče, treba biti oprezan, njen prvenac Girlfight (2000) je obećavao, ali su usledili SF “tezga” Aeon Flux (2005) i poprilično kriminalni eksperiment sa horor-komedijom Jennifer's Body (2009) od kojeg su mi u sećanju ostali samo prilično loš generalni utisak i zanosna figura Megane Fox u onoj sceni u kojoj skače u jezero. Tek od scenarista ne možemo očekivati ništa impozantno. Hay i Manfredi rade u duetu, sa Kusamom su sarađivali na Aeon Fluxu i usput su nam podarili filmske “shitove” kao što su The Tuxedo, Clash of the Titans i, najsvežije, Ride Along koji je dobio i nastavak. Budite duplo upozoreni.

Da objasnim malo “setting”, bez ulaska u nepotrebne detalje i spoilere. Will (Marshall-Green) je, vidi se odmah na prvi pogled, čovek sa svojim silnim problemima. Već u prvoj sceni vožnje on i njegova devojka Kira (Corinealdi) autom udare kojota i Will mu, sa traumom u pogledu, prekrati muke komadom alata koji ima u autu. Njih dvoje zapravo idu na Willovu bivšu adresu, u vilu poviše Los Angelesa u kojoj je živeo sa bivšom ženom Eden (Blanchard). Njih dvoje su se razveli usled traumatičnog događaja (smrti deteta) i nekompatibilnosti tugovanja. Eden sad ima novog muža, Davida (Huisman) i njih dvoje su na večeru pozvali ne samo Willa i Kiru, nego i šaroliko društvo (bivših) zajedničkih prijatelja.

Jedina osoba koja iz tog kruga istupa je nova prijateljica Sadie (Burdge) za koju kažu da su je upoznali kada su živeli u Meksiku. Kasnije će se društvu priključiti i sablasni Pruitt (fenomenalni John Carroll Lynch) koji svoju očito mračnu, sociopatsku stranu pokušava da prikrije maskom priprostog, srdačnog čoveka. I David je malo čudno srdačan kao novi muž prema bivšem, a Eden je možda fizički prepoznatljivo elegantna, ali se ponaša potpuno drugačije od onoga Will pamti. Ispostaviće se da su se njih dvoje upoznali na grupnoj terapiji i navukli na nekakvu new age priču i da su na osnovu toga pokupili i Sadie i Pruitta. Ništa strašno. Ili...

Atmosfera u kući je vrlo difuzna i melanholična, negde između “povratničke” i “oproštajne”, kao na nekakvoj The Big Chill godišnjici mature. Jasno je da se oni nisu videli dugo i da traumatično iskustvo nije ostavilo posledice samo na Eden i Willa, niti samo na njihov međusobni odnos, nego i na odnos sa prijateljima. Ožiljci su najvidljiviji na Willu kojem odmah tu nešto “smrdi”, ali ga ostali otpisuju kao nekakvu “kvari-igru” i paranoika. Pije se skupo vino, jede se fina hrana, razgovara se o svemu i svačemu, prijateljski ili sa distance, usiljeno ili uljudno.

Iz uljuljkane atmosfere filma će vas možda povremeno prodrmati poneki pažljivo ubačen detalj. Ti detalji nisu invazivni i šokantni, kratkog su daha i sve se uglavnom vraća na staro. Kako vreme prolazi, tih “off” detalja je sve više i više, a maske se sve manje drže i prave namere izlaze na videlo. Iako nas diskretno pripremaju na kraj filma, tih poslednjih nekoliko minuta će svejedno doći kao iznenađenje.

  Iznenađujuće precizno i pametno napisan i veštom, ali nežnom ženskom rukom režiran, The Invitation je izvrstan film. Treba obratiti pažnju na dosta detalja, od prilično školskog plan – kontraplan kadriranja koje ovde rešava većinu potreba i upotrebe svetla, tona i muzike do teksta i pod-teksta. Film je slojevit i tera na razmišljanje, pa makar i o standardnim temama kao što su suburbanizacija i otuđenje u modernom svetu.

Tu čak ni sastav družine nije nebitan i slučajan: dominiraju belci, Kira je crnkinja, imamo azijatski bračni par (likovi se šale na račun muškog dela tog para da je on najnepouzdaniji Koreanac), imamo i gay par od kojih je jedan latino i u grupi ljudi u 30-im godinama osetno stariji Pruitt je upadljiv kao da je obukao reflektirajući prsluk. Ovakva demografska konstrukcija likova nije samo tipična za Hollywood, nego i za američku kinematografiju generalno. Možda čak i za američko društvo u celini. U tom smislu će replika koju čujemo u završnici filma (“They're only humans”) dobiti jedno sasvim novo značenje, posebno uparena sa onom panoramom na kraju.

Zbog toga je The Invitation nešto najsvežije što se dogodilo na polju horora, ali i indie kinematografije. Ostaje još da se vidi da li je ovaj film plod slučajne inspiracije i spleta pogodnih okolnosti ili smo upravo pogledali delo do sada neprobuđenog genija. Vreme će pokazati.

Night Owls

2015.
režija: Charles Hood
scenario: Charles Hood, Seth Goldsmith
uloge: Adam Pally, Rosa Salazar, Rob Heubel, Tony Hale, Peter Krause

Postavka je toliko jednostavna, čak tipska i možemo je zamisliti kao zadatak na časovima glume. On je Kevin (Pally), momak kojem ide solidno u životu: solidno izgleda, bavim se onim što voli (asistent trenera zadužen za analizu video-materijala) i radi za čoveka kojeg smatra svojim profesionalnim uzorom i ličnim herojem. Ona je Madeline (Salazar), lepa, pametna i živahna cura. Njih dvoje se upoznaju u baru i odlaze kod nje na partiju pijanog seksa zalivenog sa još malo skupog vina.
U jednom trenutku se on budi i shvata da nije u kući neke “random” ženske koju je pokupio u baru (što inače ne običava), nego u kući svog šefa (Krause), a da je ta ženska šefova bivša ili sadašnja ljubavnica. I da se ona u međuvremenu nakljukala lekovima, te da joj život ovisi o koncu. Jedino što može da uradi je da pozove svog kolegu (Heubel) i pita ga šta da radi. Prvi zadatak je održati nesrećnu curu u životu dok ne dođe doktor (Hale), a potom je zadržati u kući dok ne dođu oni koji će urediti stvar.
Oni, dakle, moraju provesti nekoliko sati sami u kući i za to vreme se dešavaju razne stvari i obrati. Svađe, tuče, nadmudrivanja, povređivanja, igre, jelo, piće... Razbijanje životnih iluzija o karijerama i herojima. Na kraju će se njih dvoje sasvim dobro upoznati i počeće da se sviđaju jedno drugome. Je li to početak novog problema?
Uostalom, ovde nije toliko u pitanju “šta?”, jer zaplet u suštini znamo iz brojnih starih romantičnih filmova, nego “kako?” A odgovor na to pitanje je “lako”. Lako poput improvizacije, tako da razgovor izgleda kao razgovor, a ne kao gomila napisanih replika za potrebe situacije koju autori mogu samo hipotetički zamisliti. Ovde ne vidimo poštapanje klišeima romantičnih komedija, čak ni otvorene citate klasika, ali vidimo njihov duh.
Dvoje glumaca u glavnim ulogama koji su kroz veći deo filma jedini na ekranu su apsolutno sjajni, iako ih uglavnom nisam do sada primetio u filmovima (uglavnom su bili ograničeni na epizodne uloge). Možda su likovi koje oni igraju tipični, a neke od pojedinačnih situacija su stvarno standardne, ali oni se trude i bez problema oživljavaju svoje likove, ponašaju se prirodno i ležerno i zaista ih možemo zamisliti kao par u takvoj situaciji.
Lakoća se prenosi i na režiju. Charles Hood sjajno drži ritam i dosta se oslanja na kameru i montažu, što je kompleksniji zadatak nego što se to čini. Lokacija je jedna jedina i prilično ograničena, i sve treba izvesti sa lakoćom i nenametljivo, što je posebno zeznuto u komediji koja mora biti bar minimalno smešna.
Istini za volju, možda bi forma teatra bolje odgovarala za ovakav materijal i svakako bih voleo da vidim šta glumci mogu postići uživo sa ovakvim likovima i postavkom, ali ni kao film Night Owls nije razočaranje. Naprotiv, ovo je jedan od onih malih dragulja.

The Keeping Room

2014.

režija: Daniel Barber

scenario: Julia Hart

uloge: Brit Marling, Hailee Steinfeld, Muna Otaru, Sam Worthington, Kyle Soller, Ned Dennehy, Amy Nuttall, Nicholas Pinnock

Istorijska je činjenica da je Američki građanski rat početak onoga što nazivamo ženskom emancipacijom. Dok su muškarci bili zauzeti ratovanjem, ženama su na brigu ostavljene farme i radnje. I pokazale su se doraslima zadatku. To je jedna strana medalje. Druga je da su iste te žene, naročito na mestima u blizini onih gde su se vodile borbe ostale najizloženije nasilju vojski i bandi u prolazu. Posledice rata...

The Keeping Room u centar postavlja tri žene na farmi, negde na Jugu pred kraj rata kada vojska Unije polako osvaja poslednja uporišta. One su dve sestre, starija Augusta (Marling), sposobna sa puškom koja figurira kao glava porodice i mlađa Louise (Steinfeld), večito sa glavom u oblacima. Sa njima je i bivša robinja Mad (Otaru). Majka je verovatno umrla, otac poginuo, a i Madin verenik je verovatno u vojsci, severnjačkoj. Vremena se menjaju, nestabilna su i nepredvidljiva i treba preživeti. Iz njihove perspektive na zabačenoj farmi, možda je i došlo do kraja sveta, samo njima niko nije javio...

Samo film ne počinje s njima. Atmosfera je jednako apokaliptična i zloslutna. Crnkinja slučajno naleti na dvojicu vojnika Unije (Worthington, Soller), izvidnicu ili prethodnicu, na svom pohodu zadovoljavanja svojih potvrda. Znate već: pljačka, silovanje i ubijanje svakog dovoljno nesrećnog da im se nađe na putu. Augusta će slučajno naleteti na njih dvojicu u opusteloj seoskoj gostionici gde je otišla po lek za Louise koju je ujeo rakun. Iako će se sticajem okolnosti snaći i odbiti njihov prvi nalet, oni će je islediti do farme, pa će se sve tri žene naći u opasnosti.

Film se kreće kroz razne žanrove, od istorijske ratne drame, preko natruhe westerna do “home invasion” trilera, ali to čini u konstantnom tempu. Nivo napetosti je visok od početka do kraja i ona dolazi iz te guste i teške atmosfere sveopšteg beznađa. To ima logike pošto je film smešten na Jug, na poraženu stranu u iscrpljujućem ratu. Južnjačka samo-viktimizacija postoji kao filmski još od Griffitha i The Birth of a Nation (1915), ali ovde se ne može govoriti o rasističkim pod-tonovima, iako su Yankees strah i trepet. Ipak The Keeping Room će samo zbog činjenice da je protagonistkinja iz bivše robovlasničke klase (iako je svesna da je vreme takvih odnosa prošlo i ne žali za njim) biti sporan film, iako upravo bivša robinja ima najpamtljiviji monolog i figurira kao moralna vertikala.

Moj problem sa The Keeping Room je druge prirode. Jednostavno, film ima dobru ideju, čak i razrađeni scenario koji se našao na “crnoj listi” dobrih scenarija koji nisu još realizovani, ali niti ide do kraja u otkrivanju stanja stvari, niti uspešno zalazi u emotivnu i psihološku dubinu. Zapravo nas zasipa jednim te istim, potpuno ispravnim, ali banalnim zaključkom da je rat pakao za ženu. Znamo od prve scene, nećemo znati ništa bolje ni na kraju. Iako je gluma dosta ekspresivna i na nivou, posebno od strane naše tri heroine, čak i kad bi likovi mogli biti izgrađeniji, reditelj Daniel Barber konstantno udara na isto mesto, pa nešto što bi prošlo kao efektan “mood piece” postaje naporno filmsko iskustvo.

Razumem estetiku indie filma, duge kadrove, kameru iz ruke i izvlačenje maksimuma iz rumunskih lokacija koje začuđujuće dobro “igraju” jug Amerike. Razumem i budžetska ograničenja i autorsku odluku da film ne skrene putem nekakve akcije, osvete, klasične western pravde... Inovativno je što Građanski rat posmatramo, za promenu, iz ženske perspektive, ali mi je žao što The Keeping Room nije kompletniji i bolji film.

Queen of Earth

2015.

scenario i režija: Alex Ross Perry

uloge: Elisabeth Moss, Katherine Waterson, Patrick Fugit, Kentucker Audley, Keith Poulson, Kate Lyn Sheil

Rekoh na istom ovom mestu pre nekih godinu dana u kritici za njegov prethodni film, Listen Up Phillip, da je Alex Ross Perry jedno od imena koje treba pratiti i da bi vrlo uskoro mogao postati nosilac američke indie scene. Razlog zašto sam to rekao je bilo Perryjevo demonstrirano savršeno razumevanje citatnosti, kako filmske (od Woody Allena, preko Wesa Andersona do Johna Cassavettesa), tako i literarne, pošto su u centru filma stajale dve fikcionalizirane verzije poznatog pisca Phillipa Rotha, mlada i stara. Godinu dana kasnije, eto njega sa novim filmom, Queen of Earth da potvrdi moju tezu.

Kao i Listen Up Phillip, i Queen of Earth je izuzetno citatan film (do čega ćemo doći) i upadljivo retro štiha, snimljen na 16mm traci, onako nepogrešivo zrnasto. I ovde imamo raskid i Elisabeth Moss u tom raskidu, ali za razliku od prethodnog filma o dvojici muškaraca koji hrane ego, sjebanost i depresiju jedan drugome, ovde smo svedeni na dve žene i kuću na osami. Kuće je bilo i u prethodnom filmu, ali ovde ne očekujte ni širinu, ni glamur, ni obilje lokacija, pa čak ni jasan humor, ma kako intelektualan on bio koji je ovde skoro potpuno utišan i ostavljen u trećem planu. Queen of Earth je skučen, klaustrofobičan film izuzetnog psihološkog naboja.

Catherine (Moss) upoznajemo rasplakanu i na kolenima. Nju upravo ostavlja frajer, James (Audley) i ona to ne može da podnese. Možemo pretpostaviti da je ona samo razmažena princeza koja je navikla da dobije sve što poželi, pa ne zna da gubi dostojanstveno, ali nije to samo to. Saznaćemo ubrzo da je ona u suštini ovisna osoba, da svoju vrednost jedino sagledava kroz muškarce, prvo kroz oca, velikog umetnika za kojeg je radila dok se ovaj nije ubio, pa onda i kroz Jamesa. U svrhu svojevrsne terapije, ona tako ranjiva, odnosno ranjena, odlazi kod svoje najbolje (možda i jedine) prijateljice Virginije, Ginny (Waterson) u vikendicu na jezeru.

To, međutim, neće biti samo takav put oporavka. Prvo, Catherine je toliko temeljno sjebana da joj sedam dana odmora ne može pomoći. Drugo, Ginny se u kuću praktično uselio frajer, sused Rich (Fugit), kojeg Catherine ne miriše, da li samo zbog toga što je muškarac ili i zbog toga što ga smatra prostakom, a ne miriše ni on nju jer je smatra tipičnom bogatom kučkom. Treće, sva je prilika da se dugotrajno prijateljstvo između njih dve već prirodno bliži kraju, da su otišle na suviše različite strane i da umesto podrške jedna za drugu imaju samo podjebavanje i nadjebavanje. Kako bi to ilustrovao, Perry nam daje i nenajavljene “flashback” scene na isto mesto prošle godine kada je situacija bila obrnuta: Ginny je tada bila u krizi, a Catherine nesposobna da joj pomogne, opsednuta svojom srećom.

Nemojte se povoditi za opisom radnje i prerano zaključiti da se radi o “mumblecore” filmu koji se kroz dijaloge hvata svakodnevnih životnih problema. Nazire se i taj uticaj, ali je atmosfera potpuno drugačija: misteriozna, mračna, na granici ludila i sve u svemu zloslutna. Oseća se nadolazeća tragedija, ali se ne može sa sigurnošću pogoditi kakva tačno. U prilog tome govori i jezivi soundtrack i sjajno sugestivna fotografija oslonjena na kadrove iz atipičnih uglova, kao i montaža koja nam ne “crta” jesmo li u sadašnjem vremenu ili “flashbacku”.

  Što se citata tiče, ima tu i Bergmana (Persona) i De Palme iz njegove “hitchcockovske” faze (i vizuelno, u pojedinim “voajerskim” kadrovima, i glede atmosfere), ali ponajviše Polanskog i njegove “stambene trilogije”, od Repulsion do The Tennant, bez Rosemary's Baby. To je sve fino složeno kao put u ludilo pod pritiskom u relativnoj izolaciji. Kada smo već kod ludila, ono ovde nije dato kao neki realni mentalni poremećaj, nego ostaje uopšteno i nepredvidivo, na tragu onoga što srećemo u literaturi, drami i na filmu.

Cela glumačka postava, a naročito dve glavne glumice, moraju da pogode pravi ton za svoje iznijansirane likove. Logično, prvo ćemo primetiti Elisabeth Moss, njena Catherine je dosta upadljivija i ekstrovertnija u svojoj sjebanosti i Mossova svoj posao radi sjajno, izbegavajući zamke karikaturalnosti. Katherine Waterson ima još teži i neuhvatljiviji zadatak da uhvati Ginny između brige i prezira u dosta introvertnijoj i diskretnijoj varijanti i da u lik unese nešto manipulativnosti. Patrick Fugit kao jedini zastupljeniji muški lik Rich fino balansira između zluradosti, podjebavanja i generalno jezive pojave i kao takav je savršeno funkcionalan, naročito ako pratimo razvoj događaja iz Catherinine perspektive koja nije pouzdana.

Queen of Earth nije nimalo lagan film i treba mu dati vremena da vas uhvati, jer vas onda sigurno neće tako lako ispustiti. Možda ovakvi filmovi dolaze kasno, u svetu u kojem čovek lako i brzo gubi pažnju. Možda bi bio bolje percipiran i shvaćen tih mitskih 70-ih, bilo kao “arthouse” film sa evropskim uzorima, bilo kao malo umetničkija varijanta B-filmske misterije za jeftinije i “drive-in” bioskope. Ukratko, preporuka.

Que Horas Ela Volta? / The Second Mother

2015.

scenario i režija: Anna Muylaert

uloge: Regina Casé, Michel Joelsas, Camila Márdila, Karine Teles, Lourenço Mutarelli, Helena Albergaria

Neke filmove ulovim odmah, prvom zgodnom prilikom, neke iz drugog ili trećeg pokušaja. Neki su tog truda vredni, neki ne. Nije ovo nikakva “pasija po Marku”, već konstatacija da se na svetu snimi konačno mnogo filmova, da oni idu po festivalima, u redovnoj distribuciji i po ne tako legalnim tokovima, pa onda pre ili kasnije dođu na red za gledanje. The Second Mother je film koji bih nazvao svojom letnjom čežnjom, propustio sam ga u Sarajevu da bih ga uhvatio u Zagrebu i isplatilo se.

Čemu tolika želja za brazilskim filmom? Jedan od razloga su zvučne premijere na berlinskom i Sundance Festivalu i očekivane dobre kritike koje je film pobrao. Drugi razlog je zanimanje za brazilsku arthouse kinematografiju, posebno za njen socijalni aspekt koji se provlači iz filma u film. Pogledao sam Neighbouring Sounds i Casa Grande, pa je logično da nastavim sa The Second Mother. Uostalom, socijalne teme su neizbežne u Brazilu, državi koju definišu socijalne razlike i koja u poslednje vreme beleži zadivljujući privredni rast i u kojoj se sve više govori o principu socijalne mobilnosti, odnosno šansi za napredovanje po klasama putem obrazovanja i izbora karijere.

Ovde još imamo i žensku perspektivu, jer tri ženska lika u dve socijalne kategorije i dve generacije vode priču, dok su muški likovi isprani i pasivni. Radnja filma je centrirana oko kuće, zapravo vile, u kojoj Barbara (Teles) i Carlos (Mutarelli) žive sa sinom tinejdžerom Fabinhom (Joelsas) koji ne želi ili ne može da odraste. Ne zbog viška roditeljske ljubavi, jer je Barbara prezauzeta poziranjem savršenstva, a Carlos lamentiranjem nad ispraznom i neostvarenom egzistencijom (kakve su to bogataške muke, propadne ti slikarska karijera, pa ti je mnogo dosadno), koliko zbog toga što je sve uvek dobijao na gotovo.

Za to se potrudila Val (Casé), kućna pomoćnica koja živi s njima i zapravo naslovna “druga majka” Fabinhu. U prvoj sceni je vidimo kako se angažuje oko toga da on nauči da pliva, ali poštuje nepisana pravila klasne segregacije – bazen je za gospodu, posluga može samo do ruba. “Twist” u priči je takav da je Val došla iz provincije i da je tamo ostavila svoju kćerku Jéssicu, staru otprilike kao i Fabinho nekoj “drugoj majci” da je odgaja dok ona zarađuje za život. Sada je Jéssica (Márdila) odrasla, stasala za fakultet i dolazi kod majke u Sao Paolo gde namerava da studira.

Iako se cela familija, možda iz osećaja bogataške krivice koji mori moderne liberale, raduje njenom dolasku i u tu čast priprema večeru dobrodošlice, Jéssicin dolazak će ipak uzburkati duhove. Od nje se ipak očekuje da pozive shvati kao kurtoazne, ali da ne prekorači granicu klasnih razlika. Ona to ne zna, ne oseća i ne prihvata, što je dovodi u svetonazorski sukob i sa majkom Val i sa gospođom Barbarom koje do tih granica drže. A to da su i Fabinho i naročito Carlos zainteresovani za Jéssicu nimalo ne odgovara ni njenoj poziciji ni miru u kući...

Ono što je za pohvalu je činjenica da imamo vremena da upoznamo pozicije likova. One možda na prvu loptu deluju tipski, ali su zapravo razrađene kroz dosta sitnih detalja, pa nemamo problema da za njih nađemo razumevanje i da ih prihvatimo. Nema karikaturalnosti i popovanja, pred sobom imamo socijalnu studiju u ograničenim, gotovo eksperimentalnim uslovima, u kući koja je sistem za sebe. Imamo dakle klasni i generacijski sukob relativno niskog intenziteta koji bez obzira što neće eskalirati u otvoreni rat ostaje bespoštedan.

Takođe, sve to nam je dato sa nemalom dozom šarma i humora. Recimo, hijerarhija između gospode i posluge se završava sa psom koji je nekako uvek na smetnji. Takođe Val u interpretaciji Regine Casé deluje kao simpatična priprosta žena koja razgovara sama sa sobom, čudi se kako je kćerka ne sluša i kako ne kapira nepisana pravila lepog ponašanja između gazdi i posluge i zdušno uskače da Fabinha izvadi iz sranja (ono sa travom je fenomenalno). Simpatičan je i tretman Jéssice između bezobrazne cure koja “ne jebe živu silu”, dovoljno pametne da shvati nepisana pravila i dovoljno pametne da ih ne poštuje, i ambiciozne predstavnice mlade generacije koja shvata i oseća da je socijalna mobilnost moguća.

Zamke karikaturalnosti je još teže izbeći kod likova bogataša koji su prosto viđeni negativci u svakom socijalnom filmu, ali ovde nije tako. Možda nam Barbara neće biti simpatična, ali ćemo je poštovati makar zbog autoriteta sa kojim upravlja kućom. Ni Fabinho nije tek karikatura nesposobnog mladog bogataša, nego u njemu naslućujemo onu tugu i zapuštenost kakvu imaju “trust fund” deca. I Carlosa više doživljavamo kao neostvarenog umetnika nego kao klasičnog blaziranog naslednika.

The Second Mother ipak ima jedan problem zbog kojeg se ne slažem sa unisonim hvalospevima globalne kritike. Naime, zakleo bih se da sam već video jedan takav film i da se zvao Casa Grande. Ne kažem da je u potpunosti isti film, možda zbog “prvenstva” mi se Casa Grande čini i boljim, a “setting” kuće sa poslugom i tematika socijalnih razlika su apsolutno isti. The Second Mother je dobar film, ali ne mogu se oteti dojmu već viđenog i tek minimalno variranog.

The Babadook

2014.
scenario i režija: Jennifer Kent
uloge: Essie Davis, Noah Wiseman

Nikad nisam shvatao zašto deca dobijaju dvojak tretman. Sa jedne strane, ne kažemo im da je deda umro, nego da je otputovao, da je na nebu i ko zna šta, a sa druge ih traumiramo sa babarogama, zlim vešticama i pesmicama poput Zeko i potočić gde se zec jebeno smrzne na kraju. Nije to usko kulturološka stvar, to licemerje je, čini se, globalno. (Odmah se ograđujem da ne poznajem azijski i afrički folklor, ali to je manje bitno.) Dakle, imamo crtane filmove od Disneya pa nadalje, imamo folklorne pesme i pričice i imamo poprilično gothic knjige namenjene deci, odnosno njihovom možebitnom suočavanju sa strahom od smrti. Imamo prepadnutu decu.
Imamo i horor filmove koji nisu baš za klince, ali klinci (nešto stariji) vole da ih gledaju, valjda jednom kad prerastu strahove iz tih morbidnih uspavanki, pa hrabro zakorače napred. U poslednje vreme baš imamo puno horora i jasno nam je zašto: relativno su jeftini i jednostavni za snimanje i imaju publiku svugde po svetu u svim starosnim grupama i, najvažnije, u hororima (barem onim dobrim) postoji podtekst (najčešće psihološki) koji je bitan barem koliko i pojavni nivo. Imamo uklete kuće, čudovišta, vanzemaljce, psihopate, demone, zombije, vampire i duhove. I imamo njihove žrtve.

Isprva se čini da The Babadook odudara samo svojim stilom i “settingom” od horor štanca kojem smo izloženi. Ideja o čudosvištu iz dečije retro-gothic rimovane “pop-up” slikovnice nije originalna sama po sebi, ali je dovoljno nova i sveža, nepotrošena masovnom eksploatacijom. The Babadook se sjajno poigrava sa vizuelnim horor i fantastičnim klišeima i uspostavlja svoj stil koji umesto CGI-ja nudi animaciju starog kova, sa papirom, crtežom i lutkama. Monstrum se retko vidi u kadru (osim nacrtan u knjizi), i kada se pojavljuje, uglavnom je u senci kao u nekom stripu. “Jump scare” se postiže njegovim glasom i posledicama njegovih akcija.

Međutim, domet ovog filma je veći od običnog simpatičnog monstruma. Usuđujem se reći da je ovo pametniji i bolje posložen film od većine horora koje sam u poslednje vreme gledao, da je možda najbolji i među najstrašnijim hororima poslednjih nekoliko godina.

Amelia (Davis) je samohrana majka koja se još nije oporavila od muževljeve tragične smrti kad ju je vozio u bolnicu na porođaj. Sedam godina posle te traume, ona ima usrani posao u domu za starce i sina Sama (Wiseman), za kojeg bi se politički korektno reklo da ima posebne potrebe. Naime, mali je hiperaktivan, bez ikakvog filtera, frustriran, istraumiran, opsednut je oružjem kućne izrade i monstrumima koji se skrivaju u kući i povremeno agresivan. Takav kakav je, uleće u konstante probleme u školi i sa vršnjacima. Okidač za radnju je knjiga Mr. Babadook, gothic slikovnica koja se tek tako pojavila i čiji monstrum postaje Samova najnovija opsesija.

Ameliji sve to ide na živce, bilo bi logično da Sam polako izađe iz te faze, pa u napadu besa (kad Sam opet nešto temeljno zajebe) knjigu pocepa. Knjiga se vrati neki dan kasnije, zalepljena. Telefon počinje da zvoni, struja da zeza, standardni repertoar. Amelija knjigu spali, ali izgleda da je monstrum već tu...

Ono što je u Babadooku posebno zanimljivo je da mi ne znamo prirodu tog monstruma, niti šta on hoće. Možda je plod Samove mašte i podsvesti, ipak je mali istraumiran odrastanjem bez oca i potencijalnim pritiskom da bude “muško u kući”. Možda je sve to odraz Amelijine traume, jer odgajanje deteta sa posebnim potrebama nije nikakav piknik za ženu koja se još nije izborila sa svojom depresijom. Možda je stvarni, postojeći entitet. Možda je naš trip. Isprva se čini da je vezan za kuću i aktivan noću, ali polako počinje da se aktivira i u toku dana i van kuće. Retko u fizičkoj formi, češće kroz svoje akcije.

Ima tu horor standarda i više nego što treba, od zajebancija sa strujom u mračnoj i jezivoj kući do telekineze. Prepoznaće se tu malo Friedkina, malo Kubricka i ponajviše Polanskog. U prevodu, za razliku od većine modernih horora, likovi su razrađeni, pre svega na emocionalnom planu. Čak i kad se išlo prečicama (recimo Samovo vrištanje koje bi svugde drugde bilo iritantno preko svake mere) to ovde ima svoj cilj. Sam i Amelia su likovi koje možemo sresti na ulici. 

The Babadook je film koji je nastao razradom zapaženog kratkog filma Monster i prvi je film Jennifer Kent, bivše glumice. Za debitantsko dugometražno ostvarenje, neviđeno je zreo, pametno konstruiran, enigmatičan i kompletan. Tome u prilog ide i vizuelni identitet, izbor igre svetlosti i senki za glavno izražajno sredstvo i staromodna animacija.

Gluma dvoje glavnih glumaca je perfektna. Essie Davis liči na mladu Miu Farrow i potpuno je uverljiva kao majka na ivici nervnog sloma. Mali Noah Wiseman je odigrao jednu od najkompleksnijih i najuverljivih dečijih uloga u savremenom filmu. Ostali, sporedni, glumci takođe su na nivou, ali naprosto su manje bitni za priču koja je u osnovi duo-drama između majke i sina. Hajde, i monstruma.

Nije ovo film bez mane, nije ni savršeno upeglan. Ima likova koji se pojavljuju u priči samo da bi iz nje ispali, ima nekoliko započetih, a nedovršenih pod-zapleta. Sve su to manje zamerke. The Babadook je jednostavno odličan horor.

 

This Is Where I Leave You

2014.

režija: Shawn Levy

scenario: Jonathan Tropper (prema svom romanu)

uloge: Jason Bateman, Tina Fay, Jane Fonda, Adam Driver, Corey Stoll, Rose Byrne, Kathryn Hahn, Connie Britton, Timothy Olyphant, Dax Shepard, Debra Monk, Abigail Spencer, Aaron Lazar, Ben Schwartz

Situacija je ovakva: otac velike familije je upravo preminuo i njegova navodna želja je, iako nije bio preterano religiozan, da njegovi najbliži ispoštuju šivu (sedmodnevno zajedničko žaljenje), koja deluje kao malko ekstreman jevrejski obred. To nas dovodi do situacije u kojoj se pod istim krovom cela familija koja se ionako ne trpi baš najbolje, plus supružnici, plus komšije, plus rabin zvani Boner (Schwartz). Znači, ovde imamo familijarnu dimenziju dodanu na The Big Chill postavku i sve varijante površnog i površno napisanog humora, od slapsticka do sitcoma, nakačenog na August: Osage County zamisao.

Kao protagonista figurira Judd Altman (Bateman), čije je samo ime spoiler koje nam govori šta nas čeka: malo uvredljivog humora i malo larpurlartizma. Judd ima najgoru nedelju u životu: upravo je uhvatio ženu (Spencer) kako se se trpa sa njegovim šefom (Shepard), inače popriličnom svinjom i džukelom od čoveka, i u tom trenutku sve na šta je mogao da računa (brak, stan, posao) se srušilo. Još kad mu je i stari umro, pa mora da izbleji sa svojima i pritom spava u podrumu, njegova perspektiva ne deluje nimalo dobro. Jedna od retkih pozitivnih stvari je što je sreo bivšu devojku (Byrne) koja će mu možda pomoći da ostavi sve iza sebe...

 

U centru familije je besramna majka (Fonda) koja paradira svoje silikonske sise i svima drobi o seksualnim navikama svog pokojnog muža, i koja se proslavila iznoseći prljav veš svoje dece u ranoj dobi kroz bestseller knjigu o roditeljstvu. Ostatak disfunkcionalne familije čine redom:

* Odgovorna sestra Wendy (Fay) sa mužem-yuppijem (Lazar) i dvoje dece od kojih se starije uči da kenja na nokšir, što će uzrokovati transfer neprijatnosti kod većine gledalaca. Usled zanemarivanja od strane muža, ona ima “crush” na komšiju (Olyphant), svoju bivšu ljubav, sada praktično invalida zbog oštećenja mozga usled nesreće.

* Stariji, uštogljeni i frustrirani, brat Paul (Stoll) koji je ostao u gradu i sa ocem radio u radnji. Izvor njegove frustracije je što sa ženom Annie (Hahn), inače Juddovom bivšom, ne može dobiti dete, još uvek.

* Mlađi, neodgovorni brat Phil (Driver) koji se pojavljuje tako što kasni na sahranu, nabija muziku iz auta i sa sobom vodi atraktivnu, malko stariju verenicu (Britton). Njegova namena je da zeza sve od reda na najnezreliji mogući način.

Znamo šta nam sledi – red komedije, red drame, red elementarnog razvoja likova, red glupavih, milion puta ispričanih viceva. Glupave viceve shvatite kao upozorenje, film pokušava da uvede bar pet “running joke” fazona koji se ponavljaju do toga da postaju neprijatni. Razvoj likova shvatite veoma uslovno, previše ih je da bi mogli da se razviju, pa ostaju manje ili više standardne skice. Čak ni glumačka postava sastavljena od uspešnih filmskih i televizijskih komičara ne uspeva da podigne naš nivo pažnje. Niko od njih ne uspeva da zablista, jer u gužvi nema skoro nikakvih šansi za takav poduhvat, a na volju realno imaju po scenu ili dve, dok u ostatku statiraju.

 

Kada bi scenarista Tropper i reditelj Levy dali malo više slobode glumcima da sami tumače i razvijaju svoje likove, gde ni malo više improvizacije ne bi bilo na odmet, film bi svakako bio bolji. Ne može se reći da se glumci ne trude, ali im je okvir previše tesan. Disfunkcionalna familija pod jednim krovom je možda standardni poligon za komediju, ali ovde ima previše ljudi sa previše providnim disfunkcijama da bi to bilo zabavno. Izuzetak je donekle Jason Bateman koji je dobio za nijansu više prostora od svojih kolega, a i lik mu leži na onaj tipičan “najpametniji dasa u prostoriji” način, tako da film postaje zanimljiviji kada se drži svog protagoniste.

Reditelj Shawn Levy je primer hiperaktivca ili štancera, kako se uzme. Aktivan je na filmu i na televiziji, kao producent i kao reditelj. Stoji iza franšize Night at The Museum koja je upravo doživela treći nastavak. Producira serije i filmove. Izbacuje filmove po tempu od najmanje jednog godišnje. Postavlja se pitanje koliko projekat može biti kvalitetno urađen ako mu se posveti tako malo vremena i ako je u konfliktu sa ostalim projektima. Jasno je da Levijevi filmovi nemaju neku naročitu oštricu, tu i tamo će se pojaviti pristojna old-school komedija kao što je prošlogodišnji The Internship zasnovana na iskrenoj opservaciji, ali puno će tu biti stvari koje se zasnivaju na instant-postupcima, forama izvađenim iz naftalina i podgrejanim stereotipima.

This Is Where I Leave You je primer toga. To ne znači da se nekoliko puta nećete nasmejati, ali nije to to. Sa boljom razradom, više pažnje, možda i posvećenijim rediteljem, ili makar nekim ko se ne plaši da glumcima da više slobode, ovo bi bio odličan film. Voleo bih da je tako nešto radio neko iskreno duhovit, sa iskrenim zapažanjem i ko zapravo ima šta da kaže. Woody Allen mi pada na pamet. Ovom filmu nedostaje neko takav.