The Nightingale

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Jennifer Kent

uloge: Aisling Franciosi, Sam Claflin, Baykali Ganambarr, Damon Herriman, Harry Greenwood, Michael Sheasby

Dok se ostatak sveta bavi praznicima, u Asutraliji besne šumski požari koji su zahvatili dobar deo kontinenta i dolili ulje na vatru rasprave o klimatskim promenama i ljudskoj umešanosti u iste. Možda u ovom trenutku ne bi bilo loše podsetiti da je, istorijski gledano, Australija nastala na temeljima eksploatacije, kako prirode, tako i ljudstva, kako autohtonog stanovništva, tako i onog kolonističkog. Ipak se prvi kolonisti tu nisu našli svojom voljom, već su nastanjeni po kazni. The Nightingale, drugi film Jennifer Kent nakon impresivnog prvenca, horora The Babadook, se, između ostalog bavi i tom istorijom eksploatacije i rasizmom kao elementom kontrole jednog i drugog potčinjenog stanovništva.

Ono što je filmu, pak, dalo auru kontroverze i limitiralo mu bioskopsku distribuciju na izabrane dvorane u anglosaksonskom svetu i na zapadu Evrope, nema toliko veze sa eksploatacijom te vrste, već sa jednim drugim vidom eksploatacije. Film, naime, sadrži tri brutalne scene silovanja, od kojih dve u prvih pola sata (od preko dva sata trajanja) i kao takav je težak za prodati publici željnoj eskapizma. Scene same po sebi imaju smisla u konstrukciji radnje i nisu etički problematične, pre svega zahvaljujući režiji Jennifer Kent koja ostvaruje nameru da publika pati skupa sa nesrećnim ženama, ali to ne znači da The Nightingale nema nekih drugih svojih problema, vezanih za pod-žanrovsku odrednicu filma ("rape-revenge") i za njegovu strukturu.

Krenimo od radnje. Clare koju igra irska glumica italijanskog porekla Aisling Franciosi, do sada najčešće uposlena na televizijskim projektima, robijašica je na Tasmaniji. Iako je udata za sapatnika Aidana (Sheasby) i sa njim ima tek rođenu bebu, ona je neka vrsta robinje vojnom komandantu kolonističke ispostave, poručniku Hawkinsu (Sam Claflin, poznat po ulozi u serijalu The Hunger Games). Ropski odnos je u najmanju ruku dvojak: Hawkins je siluje na redovnoj bazi, ali je iskorištava i kako bi impresionirao i svoje podređene i svoje nadređene - njenim slavujskim glasom. Takođe, iako je odslužila kaznu na koju je osuđena, Hawkins odbija da je pusti da ide svojim putem.

Hawkinsov kratkoročni cilj je ratosiljati se nameštenja na postaji u divljini, zameniti ga za viši čin i civilizovanije mesto, ali kapetan zadužen da da svoje mišljenje o Hawkinsovom ravnanju nije baš impresioniran stanjem i disciplinom. Hawkins će za to u određenoj meri okriviti i Clare i Aidana koji ga pritiskaju da ih pusti, a "poseta" u koju će im doći sa dvojicom svojih podređenih, narednikom Ruseom (Damon Herriman, izvrstan kao personifikacija banalnog zla) i vojnikom Jagom (Harry Greenwood koji kanalizira nepatvoreni kukavičluk i nesposobnost moralnog rasuđivanja pod pritiskom), završava se krvavo.

Hawkins, pokušavajući da preduhitri kapetana i njegov izveštaj, otpućuje se sa manjom grupom vojnika i slugu na opasnu stazu kroz unutrašnjost ostrva. Sa druge strane, Clare koja je ostala sama, bez igde ikoga, kreće na put osvete skupa sa lokalnim vodičem Billyjem (debitant Baykali Ganambarr). Da bi uspešno sarađivali, oboje moraju da prevladaju animozitete jedno prema drugome: ona svoj naučeni rasizam, a on svoju mržnju prema belim kolonistima kao takvima.

The Nightingale je, dakle, prilično klasičan primer "rape-revenge" filma zaodenutog u ruho određenog istorijskog perioda i geografskog prostora i to povlači određenu, dobro poznatu žanrovsku mehaniku koju je vrlo teško razbiti na originalan, a smislen način. Etički problem celog pod-žanra je što je prvi deo, dakle trauma, sam po sebi snažniji od osvete koja sledi. Iako Jennifer Kent ne pokušava da fetišizira nasilje, već se čvrsto drži realizma, pad u tempu je neizbežan nakon onako snažnog udara kao što je to scena u kolibi i tu ne mogu puno da pomognu čak ni Clarina snoviđenja i košmari koji filmu dodaju jednu fantazijsku notu.

Drugi problem koji film ima se može svesti na pretpostavku da Kent nije sigurna kako bi priču završila, odnosno oneobičila dovoljno da makar malo razbije zadati kanon. U tome se itekako oseća trajanje filma, kao i to da autorica traži idealan kraj koji ipak ne uspeva da pronađe. U određenoj meri je to boljka savremene žanrovske kinematografije: originalne ideje se u principu brže potroše, a krajevi filmova se po pravilu više oslanjaju na standardnu mehaniku. Unekoliko je od toga patio i njen prvenac, film o višestrukom hororu depresije, roditeljstva i odgajanja "teškog", odnosno osetljivog deteta, pa što je naslovno čudovište bilo manje metaforično, to se više osećala opterećenost klišeima.

U tom smislu, The Nightingale, iako je predstavnik drugog žanra i drugačijeg je ritma, nije mnogo drugačiji. Uprkos problemima sa strukturom, čista surova snaga iz prvog dela uspava da propelira film do kraja tako da ne bude dosadan čak ni kad se približava generičkom. Za to treba zahvaliti glumcima, vrlo doziranoj Aisling Franciosi, uverljivo psihotičnom i manipulativnom Claflinu i energičnom debitantu Ganambarru, ali i kontra-intuitivnoj fotografiji Radeka Ladczuka u uskom 4:3 formatu i sa ispranom, blatno-sivom paletom boja, nasuprot onim jarkim koje očekujemo od australskih lokacija. Reč je u svakom slučaju o prilično uspelom filmu koji čak i svoje nedostatke nosi graciozno.

The Babadook

2014.
scenario i režija: Jennifer Kent
uloge: Essie Davis, Noah Wiseman

Nikad nisam shvatao zašto deca dobijaju dvojak tretman. Sa jedne strane, ne kažemo im da je deda umro, nego da je otputovao, da je na nebu i ko zna šta, a sa druge ih traumiramo sa babarogama, zlim vešticama i pesmicama poput Zeko i potočić gde se zec jebeno smrzne na kraju. Nije to usko kulturološka stvar, to licemerje je, čini se, globalno. (Odmah se ograđujem da ne poznajem azijski i afrički folklor, ali to je manje bitno.) Dakle, imamo crtane filmove od Disneya pa nadalje, imamo folklorne pesme i pričice i imamo poprilično gothic knjige namenjene deci, odnosno njihovom možebitnom suočavanju sa strahom od smrti. Imamo prepadnutu decu.
Imamo i horor filmove koji nisu baš za klince, ali klinci (nešto stariji) vole da ih gledaju, valjda jednom kad prerastu strahove iz tih morbidnih uspavanki, pa hrabro zakorače napred. U poslednje vreme baš imamo puno horora i jasno nam je zašto: relativno su jeftini i jednostavni za snimanje i imaju publiku svugde po svetu u svim starosnim grupama i, najvažnije, u hororima (barem onim dobrim) postoji podtekst (najčešće psihološki) koji je bitan barem koliko i pojavni nivo. Imamo uklete kuće, čudovišta, vanzemaljce, psihopate, demone, zombije, vampire i duhove. I imamo njihove žrtve.

Isprva se čini da The Babadook odudara samo svojim stilom i “settingom” od horor štanca kojem smo izloženi. Ideja o čudosvištu iz dečije retro-gothic rimovane “pop-up” slikovnice nije originalna sama po sebi, ali je dovoljno nova i sveža, nepotrošena masovnom eksploatacijom. The Babadook se sjajno poigrava sa vizuelnim horor i fantastičnim klišeima i uspostavlja svoj stil koji umesto CGI-ja nudi animaciju starog kova, sa papirom, crtežom i lutkama. Monstrum se retko vidi u kadru (osim nacrtan u knjizi), i kada se pojavljuje, uglavnom je u senci kao u nekom stripu. “Jump scare” se postiže njegovim glasom i posledicama njegovih akcija.

Međutim, domet ovog filma je veći od običnog simpatičnog monstruma. Usuđujem se reći da je ovo pametniji i bolje posložen film od većine horora koje sam u poslednje vreme gledao, da je možda najbolji i među najstrašnijim hororima poslednjih nekoliko godina.

Amelia (Davis) je samohrana majka koja se još nije oporavila od muževljeve tragične smrti kad ju je vozio u bolnicu na porođaj. Sedam godina posle te traume, ona ima usrani posao u domu za starce i sina Sama (Wiseman), za kojeg bi se politički korektno reklo da ima posebne potrebe. Naime, mali je hiperaktivan, bez ikakvog filtera, frustriran, istraumiran, opsednut je oružjem kućne izrade i monstrumima koji se skrivaju u kući i povremeno agresivan. Takav kakav je, uleće u konstante probleme u školi i sa vršnjacima. Okidač za radnju je knjiga Mr. Babadook, gothic slikovnica koja se tek tako pojavila i čiji monstrum postaje Samova najnovija opsesija.

Ameliji sve to ide na živce, bilo bi logično da Sam polako izađe iz te faze, pa u napadu besa (kad Sam opet nešto temeljno zajebe) knjigu pocepa. Knjiga se vrati neki dan kasnije, zalepljena. Telefon počinje da zvoni, struja da zeza, standardni repertoar. Amelija knjigu spali, ali izgleda da je monstrum već tu...

Ono što je u Babadooku posebno zanimljivo je da mi ne znamo prirodu tog monstruma, niti šta on hoće. Možda je plod Samove mašte i podsvesti, ipak je mali istraumiran odrastanjem bez oca i potencijalnim pritiskom da bude “muško u kući”. Možda je sve to odraz Amelijine traume, jer odgajanje deteta sa posebnim potrebama nije nikakav piknik za ženu koja se još nije izborila sa svojom depresijom. Možda je stvarni, postojeći entitet. Možda je naš trip. Isprva se čini da je vezan za kuću i aktivan noću, ali polako počinje da se aktivira i u toku dana i van kuće. Retko u fizičkoj formi, češće kroz svoje akcije.

Ima tu horor standarda i više nego što treba, od zajebancija sa strujom u mračnoj i jezivoj kući do telekineze. Prepoznaće se tu malo Friedkina, malo Kubricka i ponajviše Polanskog. U prevodu, za razliku od većine modernih horora, likovi su razrađeni, pre svega na emocionalnom planu. Čak i kad se išlo prečicama (recimo Samovo vrištanje koje bi svugde drugde bilo iritantno preko svake mere) to ovde ima svoj cilj. Sam i Amelia su likovi koje možemo sresti na ulici. 

The Babadook je film koji je nastao razradom zapaženog kratkog filma Monster i prvi je film Jennifer Kent, bivše glumice. Za debitantsko dugometražno ostvarenje, neviđeno je zreo, pametno konstruiran, enigmatičan i kompletan. Tome u prilog ide i vizuelni identitet, izbor igre svetlosti i senki za glavno izražajno sredstvo i staromodna animacija.

Gluma dvoje glavnih glumaca je perfektna. Essie Davis liči na mladu Miu Farrow i potpuno je uverljiva kao majka na ivici nervnog sloma. Mali Noah Wiseman je odigrao jednu od najkompleksnijih i najuverljivih dečijih uloga u savremenom filmu. Ostali, sporedni, glumci takođe su na nivou, ali naprosto su manje bitni za priču koja je u osnovi duo-drama između majke i sina. Hajde, i monstruma.

Nije ovo film bez mane, nije ni savršeno upeglan. Ima likova koji se pojavljuju u priči samo da bi iz nje ispali, ima nekoliko započetih, a nedovršenih pod-zapleta. Sve su to manje zamerke. The Babadook je jednostavno odličan horor.