The Nightingale

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Jennifer Kent

uloge: Aisling Franciosi, Sam Claflin, Baykali Ganambarr, Damon Herriman, Harry Greenwood, Michael Sheasby

Dok se ostatak sveta bavi praznicima, u Asutraliji besne šumski požari koji su zahvatili dobar deo kontinenta i dolili ulje na vatru rasprave o klimatskim promenama i ljudskoj umešanosti u iste. Možda u ovom trenutku ne bi bilo loše podsetiti da je, istorijski gledano, Australija nastala na temeljima eksploatacije, kako prirode, tako i ljudstva, kako autohtonog stanovništva, tako i onog kolonističkog. Ipak se prvi kolonisti tu nisu našli svojom voljom, već su nastanjeni po kazni. The Nightingale, drugi film Jennifer Kent nakon impresivnog prvenca, horora The Babadook, se, između ostalog bavi i tom istorijom eksploatacije i rasizmom kao elementom kontrole jednog i drugog potčinjenog stanovništva.

Ono što je filmu, pak, dalo auru kontroverze i limitiralo mu bioskopsku distribuciju na izabrane dvorane u anglosaksonskom svetu i na zapadu Evrope, nema toliko veze sa eksploatacijom te vrste, već sa jednim drugim vidom eksploatacije. Film, naime, sadrži tri brutalne scene silovanja, od kojih dve u prvih pola sata (od preko dva sata trajanja) i kao takav je težak za prodati publici željnoj eskapizma. Scene same po sebi imaju smisla u konstrukciji radnje i nisu etički problematične, pre svega zahvaljujući režiji Jennifer Kent koja ostvaruje nameru da publika pati skupa sa nesrećnim ženama, ali to ne znači da The Nightingale nema nekih drugih svojih problema, vezanih za pod-žanrovsku odrednicu filma ("rape-revenge") i za njegovu strukturu.

Krenimo od radnje. Clare koju igra irska glumica italijanskog porekla Aisling Franciosi, do sada najčešće uposlena na televizijskim projektima, robijašica je na Tasmaniji. Iako je udata za sapatnika Aidana (Sheasby) i sa njim ima tek rođenu bebu, ona je neka vrsta robinje vojnom komandantu kolonističke ispostave, poručniku Hawkinsu (Sam Claflin, poznat po ulozi u serijalu The Hunger Games). Ropski odnos je u najmanju ruku dvojak: Hawkins je siluje na redovnoj bazi, ali je iskorištava i kako bi impresionirao i svoje podređene i svoje nadređene - njenim slavujskim glasom. Takođe, iako je odslužila kaznu na koju je osuđena, Hawkins odbija da je pusti da ide svojim putem.

Hawkinsov kratkoročni cilj je ratosiljati se nameštenja na postaji u divljini, zameniti ga za viši čin i civilizovanije mesto, ali kapetan zadužen da da svoje mišljenje o Hawkinsovom ravnanju nije baš impresioniran stanjem i disciplinom. Hawkins će za to u određenoj meri okriviti i Clare i Aidana koji ga pritiskaju da ih pusti, a "poseta" u koju će im doći sa dvojicom svojih podređenih, narednikom Ruseom (Damon Herriman, izvrstan kao personifikacija banalnog zla) i vojnikom Jagom (Harry Greenwood koji kanalizira nepatvoreni kukavičluk i nesposobnost moralnog rasuđivanja pod pritiskom), završava se krvavo.

Hawkins, pokušavajući da preduhitri kapetana i njegov izveštaj, otpućuje se sa manjom grupom vojnika i slugu na opasnu stazu kroz unutrašnjost ostrva. Sa druge strane, Clare koja je ostala sama, bez igde ikoga, kreće na put osvete skupa sa lokalnim vodičem Billyjem (debitant Baykali Ganambarr). Da bi uspešno sarađivali, oboje moraju da prevladaju animozitete jedno prema drugome: ona svoj naučeni rasizam, a on svoju mržnju prema belim kolonistima kao takvima.

The Nightingale je, dakle, prilično klasičan primer "rape-revenge" filma zaodenutog u ruho određenog istorijskog perioda i geografskog prostora i to povlači određenu, dobro poznatu žanrovsku mehaniku koju je vrlo teško razbiti na originalan, a smislen način. Etički problem celog pod-žanra je što je prvi deo, dakle trauma, sam po sebi snažniji od osvete koja sledi. Iako Jennifer Kent ne pokušava da fetišizira nasilje, već se čvrsto drži realizma, pad u tempu je neizbežan nakon onako snažnog udara kao što je to scena u kolibi i tu ne mogu puno da pomognu čak ni Clarina snoviđenja i košmari koji filmu dodaju jednu fantazijsku notu.

Drugi problem koji film ima se može svesti na pretpostavku da Kent nije sigurna kako bi priču završila, odnosno oneobičila dovoljno da makar malo razbije zadati kanon. U tome se itekako oseća trajanje filma, kao i to da autorica traži idealan kraj koji ipak ne uspeva da pronađe. U određenoj meri je to boljka savremene žanrovske kinematografije: originalne ideje se u principu brže potroše, a krajevi filmova se po pravilu više oslanjaju na standardnu mehaniku. Unekoliko je od toga patio i njen prvenac, film o višestrukom hororu depresije, roditeljstva i odgajanja "teškog", odnosno osetljivog deteta, pa što je naslovno čudovište bilo manje metaforično, to se više osećala opterećenost klišeima.

U tom smislu, The Nightingale, iako je predstavnik drugog žanra i drugačijeg je ritma, nije mnogo drugačiji. Uprkos problemima sa strukturom, čista surova snaga iz prvog dela uspava da propelira film do kraja tako da ne bude dosadan čak ni kad se približava generičkom. Za to treba zahvaliti glumcima, vrlo doziranoj Aisling Franciosi, uverljivo psihotičnom i manipulativnom Claflinu i energičnom debitantu Ganambarru, ali i kontra-intuitivnoj fotografiji Radeka Ladczuka u uskom 4:3 formatu i sa ispranom, blatno-sivom paletom boja, nasuprot onim jarkim koje očekujemo od australskih lokacija. Reč je u svakom slučaju o prilično uspelom filmu koji čak i svoje nedostatke nosi graciozno.