The Gentlemen

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Guy Ritchie

uloge: Matthew McConaughey, Charlie Hunnam, Michelle Dockery, Jeremy Strong, Colin Farrell, Henry Golding, Tom Wu, Hugh Grant, Eddie Marsan

Filmska karijera Guya Ritchieja se okvirno može podeliti u dve kategorije: filmove koji britanski autor radi za sebe i one koje radi za nekog drugog, iz razloga lične ili komercijalne prirode. Dok se na svom terenu Ritchie, očekivano, sasvim dobro snalazi (izuzetak je samo donekle film Revolver koji se pojavio u za reditelja nezgodno vreme, pa ga je kritika uzela na zub i zamerila mu pretencioznost koju bi nekom drugom tolerisala), situacija sa filmovima na kojima je "najmljen" je prilično šarena: tu se nalaze i vrlo zgodni "reboot" The Man from U.N.C.L.E. urađen u stilu špijunskog "capera", i dva komercijalno uspešna, ali stilski prenapadna i lošim CGI-jem napunjena filma o Sherlocku Holmesu, i blagi užas od King Arthura, kao i prošlogodišnji "blockbuster" Aladdin koji je kapitalizirao na trendu igrenih verzija Disneyevih animiranih klasika. Ritchie je, doduše, takav autor da i u "tuđe", naručene filmove zna ubaciti nešto svog stila i makar se u drugom planu baviti temama koje uziva kao svoje, pa se tako u King Arthuru pojavljuju londonske srednjevekovne secikese kao preteče njegovih gangstera, a oba Sherlocka Holmesa i U.N.C.L.E. se bave standardima engleske pop-kulture i pitanjima šta znači živeti engleskim načinom života.

Na sreću, The Gentlemen je punokrvni "pravi" Ritchiejev film, gangsterska komedija na tragu njegovih klasika, po svom duhu bliža prvencu Lock, Stock and Two Smoking Barrels i Snatchu nego bilo čemu što je posle radio. Druga dobra vest je, međutim, da se Ritchie nije odao potpunoj samo-reciklaži, već da je priču osavremenio u skladu sa vremenima sadašnjim i njegovim temeljnim preokupacijama, ali i u skladu sa svojim godinama. The Gentlemen je film koji u središte stavlja koncept gangsterskog povlačenja i odlaska u delimičnu penziju u uslovima džentrifikacije i drugih pojava u vrlo dinamičnom i klasno raslojenom britanskom društvu.

Gangster koji bi da se penzioniše je Michael "Mickey" Pearson (McConaughey), Amerikanac koji je direktno iz naselja kamp-prikolica došao na Oxford i tamo razvio biznis sa prodajom marihuane. Iako je shemu doterao do savršenstva, koristeći se svojim poznanstvima sa osiromašenom aristokratijom koja je za popravku krova dvorca koji prokišnjava spremna ustupiti svoju zemlju, a naročito podzemlje, za Mickeyeve plantaže, on sada želi da se povuče i da u biznis uključi još nekoga kako bi imao više vremena za svoju ženu, londonsku ledenu kraljicu Rosalind (Dockery) koju obožava. Michael je možda postao engleski gospodin iz kataloga, skupa sa navikom ispijanja čaja ili konzumacije ukiseljenih jaja uz pivo i sa kariranim odelima od tvida, ali njegova kriminalna karijera počiva, između ostalog, i na nasilju i ubistvima, pa on svakako nije čovek kojeg valja prevariti.

Zainteresovani kupci za njegov biznis su "jevrejski kauboj" Matthew (Strong), još jedan Amerikanac u Londonu koji se vodi najčistijom poslovnom logikom i napaljeni junoša iz redova kineske mafije Dry Eye (Golding) koji bi na silu i uz uvrede preuzeo ne samo Michaelov biznis, nego i trijadu koju vodi Lord George (Wu). Lančana reakcija nasilja izbija kada neko od njih dvojice napujda bandu "chancera" (britanska, pre svega londonska subkulturna pojava zakazivanja tučnjava i oružanih obračuna preko YouTube video-spotova u "gangsta rap" fazonu) koji su zapravo istrenirani MMA borci da napadnu jednu od Michaelovih skrivenih plantaža. Iako su momci to uradili bez znanja svog vođe, odnosno Trenera (Farrell), a on je voljan da situaciju "ispegla", nasilje i nadigravanje se vrlo brzo otima kontroli.

Ta priča je, kao i još jedan, kasnije će se ispostaviti vrlo bitan, pod-zaplet o mladoj plemkinji koja je upala u loše južnolondonsko društvo, uokvirena u razgovor između ljigavog detektiva Fletchera (Grant) i Michaelovog zamenika Raya (Hunnam), bradatog hipsterskog kicoša koji otvoreno prezire prljavu sirotinju i narkomane u izuzetno uređenoj i opremljenoj kući potonjeg. Razgovor koji podseća na "pitch" za scenario za film je zapravo ucenjivačka shema da se od Michaela izvuče nešto novca. Fletcher je pratio Michaela i njegove partnere i neprijatelje po zadatku za tabloid čiji urednik (Marsan) želi da iskopa i objavi prljavštinu o Michaelu zbog jednog omanjeg incidenta.

Tako "uramljen", spretno zapleten i još spretnije raspleten (uz obilje obrata) i nadahnuto režiran, The Gentlemen je pre svega izuzetno zabavan film. Ritchieve opservacije o klasi, biznisu i sukobu su na mestu i ne opterećuju film kao što je to bio slučaj sa inflacijom metafizike u Revolveru. Svojim duhovitim dijalozima, meta-momentima i nelinearnim vođenjem radnje Ritchie se sasvim približava Tarantinu sa kojim su ga dosta često na početku karijere poredili, ne bez razloga, jer su obojica reditelja u gangsterski milje koji su na počecima svojih karijera portretirali unosili, svaki svoju, mešavinu između ološa i snobizma, te svojim filmovima proučavali sudar ta dva pojma. Razlika u formatima između njih dvojice je, pak, u tome da se Tarantino uspeo odlepiti od tog miljea i pronaći druge interese (od feminističkih osvetničkih fantazija do alternativne istorije u kojoj se nepravde iz one stvarne ispravljaju), a Ritchie se nije snašao, pa ga je lepo i osvežavajuće videti nazad u miljeu koji mu jedini odgovara - gangsterskoj komediji u koju sada unosi motive starenja i prerastanja određenih aspekata tog zanata.

Upravo mu ova žanrovska etiketa služi kao savršena ograda od napada sa moralizatorske strane. Ritchie ne pokušava da bude klasno osvešten na standardan način gde su krivci i žrtve jasno kodirani, već iznosi tezu da i aristokratija ("old money") itekako može biti žrtva novog vremena koje favorizuje beskrupulozne novobogataše, kao i da nečije siromaštvo, stvarno ili hinjeno, nije alibi za "wannabe" gangsteraj. Sasvim je sekundarno takođe što on svojim likovima u usta ubacuje rasističke i klasističke replike (pobogu, u pitanju su kriminalci, od njih se to i očekuje), kao i to što su žene uglavnom odsutne ili pasivne čak i kad su prisutne (premda će Rosalind umeti da ponudi pametan savet i da se s mužem upusti u mentalno nadigravanje, a njen biznis - luksuzna automehaničarska radionica sa ženama koje čine većinu zaposlenih kao i klijentele - vrlo je zgodan detalj), jer gangsteraj je ipak mačo-svet, a centralni sukob se odvija na relaciji "stara škola" - "nova škola".

To, naravno, ne znači da je The Gentlemen savršeno ujednačen film i da Ritchie neće tu i tamo preterati i preigrati se bez preke potrebe. Šale o Azijatima koji ne znaju da izgovore engleske suglasnike, izbor imena za jedan od vrlo sporednih likova takođe azijskog porekla, šale o mucanju, pa čak i jedna prolongirana rasprava o politički korektnom govoru, odnosno tome šta je neukusno čak i kad je tačno, apostrofiranje "Cigana", odnosno irskih nomada (premda je Farrellov lik trenera zgodna tema za razmišljanje u smislu poveznice sa Snatchom i likom kojeg tamo igra Brad Pitt), kao i lagana homofobija koja provejava iz nadmudrivanja Fletchera i Raya, ni u kojem slučaju nisu nužni elementi zapleta, a ponekad mu čak i štete remeteći ritam, pa se mogu otpisati kao ne baš uspeli pokušaji provokacije. Takođe, teško da je prozivanje Coppolinog klasika The Conversation smisleno i opravdano, a da su pohvale što studiju Miramax, što samom Ritchieju putem postera za The Man from U.N.C.L.E. naročito potrebne i suptilne. O jednoj šali sa seksom između čoveka i krmače ne treba trošiti suviše reči, ali sasvim je moguće da je reč o nečemu krajnje internom što slabo funkcioniše u širem kontekstu.

Na kraju će The Gentlemen ostati pre svega zabavan i to na svim nivoima, za nas kao gledaoce svakako, a verovatno i za sve upletene. Istini za volju, možda smo očekivali da će Matthew McConaughey dobiti nešto "mesnatiji" lik, ali mu ovde racionalna zadržanost dobro stoje, ili da će do izražaja doći zvezdani potencijal Henryja Goldina, ili, u krajnjoj liniji, da će versatilni Colin Farrell imati više vremena na ekranu da ukrade još koju scenu. Svakako pozitivno iznenađenje je Hugh Grant, sasvim kontra svog uobičajenog tipa uloge, ali i recentnih javnih istupa u smislu borbe za zaštitu privatnosti. Svoj prvenstveni cilj je Ritchie sa filmom The Gentlemen ispunio.