In the Grey

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gaj Riči i dalje održava tempo od prosečno jednog filma godišnje koji je sam sebi zadao još i pre pandemije. Kvalitet filmova koji izlaze je, kao što to obično biva, neujednačen, ali se svejedno filmovi u tom novijem opusu, baš kao i oni u starijem, mogu podeliti u dva grupe. U jednu spadaju oni koje Riči radi za nekog drugog, po zadatku, ili kolokvijalno rečeno „tezge“, a u drugu oni koje radi s uživanjem, za sebe. Kod tih drugih su možda prisutne i određene „zadnje namere“ u vidu samoreklamerstva i preporučivanja za buduće projekte.

Što se tezgi tiče, one su u poslednje vreme uglavnom solidne, jer kakvi god produkcijski uslovi bili, Riči je ipak reditelj s određenim autorskim potpisom koji je teško sakriti. U taj koš svakako spadaju Wrath of Man (2021), The Covenant (2023) i, posebno, The Fountain of Youth (2025) snimljen za AppleTV+. U pogledu Ričijevih „autorskijih“ filmova, pak, vidi se da bi Riči više od svega voleo da dobije kreativnu kontrolu nad nekom franšizom, recimo o Džejmsu Bondu ili Mission: Impossible u koju bi ubacio svoj potpis agilne montaže, lagane parodije mačizma i logorejičnog nadmudrivanja iz njegovih „klasičnih“ filmova. Tu opciju gura još od The Men from U.N.C.L.E. (2015) koji nekim čudom nije dobio nastavak, pa je s Operation Fortune: Ruse de Guerre (2023) kreirao varijaciju na temu modernih špijunskih akcionih trilera, a s The Ministry of Ungentlemanly Warfare (2024) predložio „Bond prikvel“ spojen s „tarantinovskim“ revizionizmom na tragu Inglorious Basterds.

Pred pandemiju, Riči se nakratko vratio svojim korenima i autorskom svetu engleskih brbljivih gangstera s The Gentlemen (2019), i tu je uspeo da uspostavi franšizu makar u formi serije. I to možda najjasnije govori o tome šta publika i filmska industrija od Ričija zapravo žele, ma koliko se on preporučivao za nešto drugo. Zbog toga ga distributeri možda po kazni smeštaju u neatraktivne termine i puštaju u bioskope ili na striming s malo do nimalo pratećeg marketinga.

To je svakako slučaj i s novim Ričijevim filmom In the Grey nad kojim je imao potpunu autorsku kontrolu i kao scenarista i kao reditelj. Doduše, deo problema možda izvire i iz toga da je kompanija u usponu Black Bear ovaj film preuzela od kompanije u padu Lionsgate, pa je šparala resurse u nadi da je ime Gaja Ričija dovoljno marketinški jako.

Opet, dakle, imamo ljude posebnog kova koji obavljaju posebne zadatke u, kako sam naslov kaže, sivoj zoni između legalnosti i kriminala. Razlika od Ričijevih prethodnih „špijunaca“ je u tome što ovde nemamo nikakve državne ili političke organizacije, već se sve odvija u svetu biznisa. Druga razlika je, pak, u tome da celu operaciju vodi žena koju njoj podređeni muškarci zovu „mama“ iako je ona od njih mlađa barem desetak godina.

Ona je advokatica-fikserka Rejčel Vajld (Ričijeva veteranka Eiza Gonzales) i angažovana je od strane magnatske familije Goldstin preko njihove bankarke Bobi (Rozamund Pajk) da od „kontroverznog biznismena“ Manija Salazara (Karlos Bardem, Havijerov stariji brat) naplati dug od milijardu dolara. Kako prvi razgovor sa Salazarovim advokatom Vilijamom Horovicom (Fišer Stivens u „koenovski“-parodičnoj imitaciji Džina Hekmana) ne urodi plodom, ona sa svojom ekipom specijalista i plaćenika kreće u seriju akcija sabotaža, sudskih udara, hakerskih napada i špijunskih trikova kako bi ojačala svoju pregovaračku poziciju.

Ekipu predvode Sid (Henri Kevil, veteran Ričijevih „špijunaca“) i Bronko (Džejk Džilenhol) koji su joj beskrajno odani jer ih je jednom spasila iz zarobljeništva. Oni su toliko međusobno bliski i uigrani da deluju skoro kao (aseksualni) bračni par, na temu čega se često zezaju međusobno i pred drugima. S njima su još i koloritni saradnici Bejker (Kodžo Ata), Guči (Džejson Vong), Dan (Emet Dž. Skenlan) i Moreno (Kristijan Očoa Laverina), dok kompjutersku podršku pruža Glover (Majkl Vu). Sa Salazarom, njegovim bankarom Volfgangom Kloseom (Mohamed Al Turki), Horovicom i drugim pomagačima ekipa se preganja po američkim sudovima, Kanarskim Ostrvima i delom u Džedi.

Zaplet je previše gust i natopljen detaljima da bi imalo smisla trošiti previše reči na to, ali se mehanika po kojoj se on kreće često svodi na planiranje, uvežbavanje različitih akcija, njihovu egzekuciju, te prilagođavanje kada nešto ne pođe po planu. Tako imamo puno izviđanja, jurnjave različitim vozilima, bežanje preko klanca pomoću „zip lajna“, infiltracije i pucnjave, a sve je, kako to obično biva, začinjeno za Ričija tipičnim hiper-verbalnim humorom.

Scenario je, dakle, jedna od jačih strana filma, i vidi se da ga je Riči pisao sam za sebe. Likovi su možda tipski – svi do jednog vrlo efikasni u svom poslu i spremni da to pokažu, ali bez velike pompe, baš kao i situacije u koje upadaju, ali to osigurava apsolutnu pratljivost i angažman gledaoca od kojeg se ne traži previše truda i napora. Riči tu pokazuje i sklonost ka „popravljanju“ određenih B-filmskih klišea iz akcionih filmova 80-ih i 90-ih godina, pa u njegovoj „obradi“ oni uz malo „tehniciranja“ deluju dosta finije.

Takav scenario prati i efikasna Ričijeva režija koja je razmetljiva taman onoliko koliko to treba da bude. Od atraktivnih lokacija snimljenih kamerom njegovog stalnog saradnika Eda Vajlda, Riči tvori koherentnu „unutrašnju topografiju“ filma, dok montaža veterana Martina Volša i njegovog „šegrta“ Džima Vidona celu akciju drži u kompaktnom formatu od 100-ak minuta i u stalnom pokretu bez nenamernih viškova. Oni „namerni“ su, pak, deo Ričijevog stila i to mu teško možemo uzeti za zlo.

Riči odličan posao radi i sa glumcima, što je i logično kada se uzme u obzir da je s onim nosećima sarađivao na svojim recentnim projektima. Eiza Gonzales je uverljiva i kao poslovna žena, i kao pregovaračica, donekle i kao zavodljiva manipulatorka, ali i kao ranjiva potencijalna žrtva koju treba spasavati. Henri Kevil i Džejk Džilenhol su impresivni i sami za sebe kao iskusni operativci koji su svašta videli, ali i u tandemu, kako na bojnom polju, tako i u socijalnim situacijama. Karlos Bardem i Fišer Stivens su pomalo karikaturalni, ali sasvim funkcionalni kao negativci, dok Rozamund Pajk sjajno koristi svoju auru lukavosti. Nisu, dakle, samo likovi koncipirani kao efikasni, već su glumci efikasni u glumljenju istih.

Kao takav bi se, na kraju krajeva, mogao opisati i ceo film kojim Riči još jednom demonstrira koliko je vešt režiser i koliko je predan zabavljanju publike. Ono što nedostaje u In the Grey je možda malo više ekscesa zbog čega film možda bio malo manje efikasan, ali bi doneo više uživanja na tragu „grešnog zadovoljstva“ gledaocima u bioskopu. Doduše, Riči nas je počastio i s jednim „ničim izazvanim“ receptom za koktel, ali mogao je sebi da priušti još i malo više bezobrazluka te vrste, kao u svojim najboljim danima.

Fountain of Youth

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U poslednjih pet godina, Gaj Riči je režirao pet dugometražnih filmova, jedan kratki i po nekoliko epizoda dve televizijske serije. U najavi su mu još jedna serija i četiri filma u različitim fazama produkcije. U poslednje vreme, dakle, Riči je hiperaktivan, ali pitanje je da li kvantitet produkcije nužno za rezultat ima i kvalitet.

Opet, Gaj Riči je jedan od onih „fast-fud“ reditelja čije „proizvode“ uvek možemo konzumirati. Jer ko bi normalan ikad odbio hamburger ili picu, posebno ako su oni garnirani maštovitim umacima i nadstandardno dobrim sastojcima poput jakih glumaca, vizuelne raskoši i duhovitih dijaloga. Doduše, ima raznih pica i hamburgera, nije isto da li dolaze iz gurmanske kuhinje, kioska na ćošku ili menze, pa ne stoje svima jednako dobro dodaci inćuna, artičoka, roštilj-umaka ili kolslo salate.

Mislili smo da se Gaj Riči vratio na svoje, tamo gde se najbolje snalazi, u milje enleskih logorejičnih gangstera, sa filmom The Gentlemen (2019). Ali ispostavilo se da je to samo još jedan korak u njegovom lutanju i „svaštarenju“. Usledila je triler-tezga Wrath of Man (2021), ratni film The Covenant (2023), kao i dva njegova pokušaja da se mu konačno dodele zadatak da režira novog Bonda sa modernom špijunskom akcijom Operation Fortune: Ruse de Guerre (2021), kao i sa periodnom špijunažom po istinitim događajima The Ministry of Ungentlemantly Warfare (2023).

Najnoviji film, dostupan ekskluzivno preko servisa Apple TV+, Fountain of Youth, u teoriji je nastao na Ričijevom „fandomu“, doduše druge vrste – u pitanju su avanturistički filmovi na tragu serijala o Indijani Džounsu. Ali realizacija je ipak na tragu tezgarenja. Možda drugačije i nije bilo moguće imajući u vidu tip medija za koji je film napravljen.

U svojoj kritici filma Fountain of Youth za sajt pokojnog Rodžera Iberta, Met Zoler Sajc je ispostavio problematiku „drugog ekrana“. Čini se, naime, da Netflix, Amazon, Apple i drugi „veliki magovi striminga“ našu punu pažnju ne samo da ne mogu da dobiju, nego to čak ni ne žele. Jednostavno, ne treba im: sve i da mi, dok navodno gledamo film, u stvari obavljamo kućne poslove, visimo na društvenim mrežama ili igramo igrice, njima se to svejedno računa kao pregled.

Dogodi se, doduše, ponekad pukom srećom, a ponekad i planski, za sezonu nagrada ili čisto za prestiž, da neki veliki naslov koji zaokuplja našu punu pažnju bude snimljen za „striming“ jer je i bioskopski biznis jednako surov prema filmovima koji nisu šarena zabava za celu porodicu, ali Fountain of Youth to nije. To smo svakako mogli da znamo i po terminu kada je izbačen u etar – sezona nagrada nije ni na vidiku, a ni bioskopski repertoar nije naročito bogat.

Fountain of Youth je, dakle, svesno pravljen za „mali ekran“, i to često onaj „drugi“, zbog čega moraju da se ispoštuju nekakva pravila. Najvažnije od njih je da se događanja s ekrana moraju rekapitulirati u dijalogu jer film zapravo više slušamo nego što ga gledamo. Pitanje je samo kako će se u sve to ukopiti Gaj Riči koji je ipak autor s nekakvim potpisom, ali je isto tako sklon tezgarenju. Ipak, znajući njegovu reputaciju, većina gledalaca će svaki njegov film pogledati, ili ga makar – odslušati.

Sad, umesto jednog Indijane Džounsa, sad ih imamo dvoje. Oni su brat i sestra, Luk i Šarlot Perdju, deca slavnog arheologa i istoričara koja su od svog oca pokupila nešto znanja i veština. Luk (Džon Krasinski) je rođeni avanturista koji se u svoje pljačkaške pohode podaje za slavu, ali i za novac. S druge strane, Šarlot (Natali Portman) se odrekla avanturističkog života da bi se posvetila porodici i poslu kustoskinje u galeriji. Ona trenutno prolazi kroz razvod i bitku za starateljstvo nad sinom Tomasom (Bendžamin Čivers), dok je Luka i ostatak očeve nekadašnje ekipe angažovao milijarder Oven Karver (Domnal Glison) da nađu naslovnu Fontanu Mladosti.

Naravno, ne zna se je li ona postoji fizički ili samo metaforički, ali put do nje svakako vodi preko šifre skrivene u Rembrantovoj slici Hristova glava koja se, gle čuda, nalazi baš u Šarlotinoj galeriji. Ne samo da će Luk uvući sestru u svoje kriminalne aktivnosti, nego ni taj Rembrant kojeg su ukrali nije „pravi“. Odnosno jeste pravi, ali nije originalni, već je kopija koju je slavni slikar sam napravio, što je i inače bio njegov običaj. Prava slika se nalazi u sefu pokojnog magnata Alfreda Gvina Vanderbilta na potopljenom brodu Lusitanija, odakle moraju da je izvuku u ronilačkoj akciji.

Put će ih dalje preko Beča voditi do piramida u Gizi, a za petama će im biti i tip Interpola predvođen inspektorom Džamalom Abasom (Arijan Moajed), kao i tajlandski gangsteri koje je Luk zeznuo na svom prethodnom poslu predvođeni Kasemom (Stiven Tran). Ali Fontana Mladosti ne samo da skriva moći koje je teško shvatiti, već je čuvaju i misteriozni Čuvari na čelu sa beskrupuloznom Esme (Eliza Gonzales).

Film zapravo dobro izgleda, ponajviše zahvaljujući Ričijevoj efikasnoj režiji akcionih scena, kao i atraktivnoj fotografiji Eda Vajlda. Takođe, vidi se pozamašan budžet, makar u tome da se, gde se to moglo, snimalo na pravim lokacijama Tajlanda, Egipta, Londona i Beča. Lusitaniju nisu mogli da „reše“ onako kako su je u filmu, ali makar ni CGI nije bio od jeftine i loše sorte, pa i ta sekvenca „pije vodu“.

Iako su dijalozi ponekad „ričijevski“ razigrani, te začinjeni dozom neurotične logoreje, vidi se da je scenario možda pisan za njega kao reditelja, ali ga nije pisao on sam. To je, pak, uradio Džejms Vanderbilt (iza sebe ima jedno remek-delo dramaturgije, Finčerov Zodiac, ali i gomilu tezgi) koji je, možda pomalo bezobrazno, ubacio svog pradedu kao referencu (podudarnost u prezimenima, dakle, nije slučajna). I iz tog i takvog scenarija izvire najveći problem filma. „Pravila igre“ su možda takva da, pošto film više slušamo nego što ga gledamo, sve mora da se objasni kroz dijalog, od pozadine likova i njihovih odnosa, do plana i izvedbe akcija, ali takav pristup se pokazuje više nego redundantnim, pa i glupavim i potcenjivačkim, ako film zapravo gledamo. S nešto pozitivnije strane, Vanderbilt makar zna da mora da raspiše dovoljno akcionih scena, a i da ih dobro tempira da angažuje i one koji bi makar ovlaš odgledali film, a ne samo slušali radio-dramu.

Loš scenario prati i u određenoj meri promašen „kasting“. Džon Krasinski naprosto ne može da upadne u traženi tip protagoniste. On jeste materijal za glavne uloge, ali one direktnije akcione, manje rečite i „namazane“, a kao Luk zapravo nikada nije u dovoljnoj meri simpatičan. Stenli Tuči je potrošen na minijaturu, ostali zapravo i nemaju prostora da se u punoj meri razmašu, pa se i ne trude toliko da možemo pomisliti da su svi oni snimanje shvatili kao masno plaćeni radni odmor na atraktivnim lokacijama. Izuzetak je jedino Natali Portman, poslovično posvećena glumica, ali ne može ona sama da iznese ovakav film, naročito uz nedostatak ikakve hemije s Krasinskim.

Na kraju, Fountain of Youth se pokazuje kao promašaj, ne toliko u smislu filma, koliko u smislu medija distribucije. Naime, nešto ovako, pa makar u formi lagane zabave i „žvake za mozak“ moglo bi da funkcioniše jedino na velikom platnu. I to pod uslovom da se „ošiša“ nepotrebno objašnjavanje. Ovako kao pozadinski sadržaj za pranje sudova, slaganje veša ili igranje tablića preko Fejsbuka teško da išta može da funkcioniše ako se želi nazvati filmom.

The Ministry of Ungentlemanly Warfare

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nešto nam je Gaj Riči hiperaktivan u poslednje vreme, evo ga već sa trećim filmom u godinu i po dana. Mada on zapravo nikada i nije sedeo skrštenih ruku, imao je i uspona i padova, i uspešnih i neuspešnih pokušaja „vađevine“. Poslednjih desetak godina, pak, kao da su mu opsesija špijunski filmovi smešteni u različite periode. Prvo smo imali ultra-zabavno čitanje klasičnih Bond-filmova kroz hladnoratovski The Men from U.N.C.L.E. (2015), pa onda i onih modernih kroz prošlogodišnji Operation Fortune: Ruse de Guerre.

Sada je red došao na The Ministry of Ungentlemantly Warfare kojim Riči spaja svoju reputaciju „britanskog Tarantina“ i ponovo ističe kandidaturu za režiju makar nekog filma o Džejmsu Bondu, i to koristeći „nove“, deklasifikovane arhivske materijale iz Drugog svetskog rata prethodno proterane kroz knjigu Dejmijana Luisa čiji bi nam naslov oduzeo suviše novinskog prostora. S filmom nas Riči navodi da zamislimo svet u kojem bi Tarantinovi Inglorious Basterds poslužili kao „prikvel“ za knjige i filmove o Bondu, a sve kroz prizmu žestoke fikcionalizacije prve britanske operacije prljavog, diverzantskog ratovanja protiv nacista kodnog imena Postmaster.

Riči film otvara početkom 1942. godine u sceni gde nemačka mornarička patrola u Gvinejskom Zalivu presreće navodno švedski ribarski brod na kojem se skrivaju britanski diverzanti koji žure na ostrvo Fernando Po kako bi tamo napali italijanski transportni brod koji služi za snabdevanje nemačkih podmornica. Nakon napomene „25 dana ranije“, saznajemo i kontekst za sve to: britanski ratni napori ugroženi su manjkom materijala koje im šalju Amerikanci koji se još nisu aktivno uključili u evropski deo rata, a čije transportne brodove potapaju nemačke podmornice u Atlantiku. Zbog toga su brigadir Gubins zvani „M“ (Keri Juls, igrao kod Ričija u Operation Fortune) i njegov administrativac Ian Fleming (Fredi Foks) smislili diverzantsku akciju koju premijer Vinston Čerčil (ipak premršavi Rori Kinir u relativno zabavnoj imitaciji) podržava nezvanično, ali ne sme zvanično zbog osvetoljubivih kukavica u svom kabinetu.

Sledi najzabavniji deo filma u kojem se okuplja tim. Njega predvodi tipični „ričijevski“ junak sklon sukobu s autoritetima, Gas Marč-Filips (Henri Kavil, igrao i u UNCLE-u), sa njim su još irski mornar Henri Hejz (Hiro Fajns Tifin), stručnjak za eksplozive Fredi Alvarez (Henri Golding) i danska mašina za ubijanje hladnim oružjem Anders Larsen (Alan Ričson), a na putu do odredišta moraju da iz nacističkog zarobljeništva na Kanarskim Ostrvima spasu i planera Džefrija Epljarda (Aleks Petifajer). Druga ekipa koju čine američka glumica i zavodnica Mardžori Stjuart (Eiza Gonzales) i vezista i vlasnik kazina u kojem se okupljaju nacistički okupacioni oficiri Heron (Babs Olusanmokun) putuju kroz Afriku vozom. Njihova glavna meta je organizator transporta, Hajnrih Lur (Til Švajger, igrao nacistu u Inglorious Basterds, sada avanzovao do uloge u tipu pukovnika Lande). Slede nadmudrivanje, peripetije i obračun...

Odnos Ričija i tima njegovih ko-scenarista do istorijskih činjenica je vrlo „kreativan“, što je zapravo i najmanji problem. Kao i u Inglorious Basterds, i ovde se to opravdava jakim antifašističkim sentimentom i podvlači stripovskim nasiljem gde Nemci ginu kao da ih tamani sadistička psiho-verzija Bate Živojinovića. Naći će se tu odjeka i Casablance, istih onih koje smo mi već imali s Balkan Ekspresom, kao i tipičnih „ričijevskih“ momenata verbalnog bockanja nadmudrivanja među ratnim drugovima. Naravno, asocijacije na najpoznatiji lik Iana Fleminga su očite, a i dodatno podvučene karticama teksta koje prate fotografije stvarnih aktera događaja pred odjavnu špicu.

Glumačke izvedbe variraju od jedva prolaznih do dobrih, ali izvedbe zavise uglavnom od količine „mesa“ u scenariju i inicijative glumaca da to „sažvaću“, ne toliko od rediteljskog vođenja. Riči se sa svoje strane, pak, trudi da održi tempo što akcije, što verbalnog ping-ponga na visokom nivou sve vreme, što mu uglavnom i uspeva, sve do predviđene kulminacije koju, u saradnji sa direktorom fotografije Edom Vajldom uspeva da zezne u nedostatku osvetljenja i preglednosti. Muzička podloga koja kombinuje Morikoneov „špageti vestern“ opus i „vudi-alenovski“ džez je u početku interesantna, ali ubrzo postaje naporna izjava derivativnosti.

Ako nekako i podnesemo manjak originalnosti i sada već očajništvo u preporučivanju autora za nove projekte, problem ostaje u tome što The Ministry of Ungentlemanly Warfare zaista ne nudi ništa što će ostaviti trajni utisak. Konačni rezultat je film za jedno neobavezno gledanje.

The Covenant

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako Gaj Riči zapravo nikada nije pauzirao, ovogodišnji učinak bismo mu mogli nazvati ni manje ni više nego hiperaktivnim. Tek su četiri meseca prošla od izlaska Operation Fortune: Ruse du Guerre, a britanski reditelj ima već drugi film ove godine, The Covenant.

Doduše ponešto od toga bi moglo da se objasni i distributerskim strategijama: Operation Fortune je bio najavljen za prošlu godinu, ali je distribucija odložena na januar ove, najverovatnije zbog osetljivosti trenutka, odnosno gorkog ukusa koji bi ostavio film s negativcima iz redova ukrajinskih gangstera čija distribucija kolidira s ruskom invazijom na pomenutu susednu zemlju. The Covenant, pak, igra ili će igrati u bioskopima tek na nekim teritorijama, osim Amerike i nekim čudom Rusije, tu su većinom azijske zemlje, ali je brže-bolje izašao na internetu.

Jedna druga, čisto filmska stvar je ipak na ovom mestu zanimljivija. Gaj Riči je već pokazao i dokazao da se najbolje snalazi u okruženju stilizovano nasilnih i hiper-verbalnih crnohumornih gangsterskih „screwball“ komedija s mnoštvom likova s kakvima se zapravo i proslavio. Autor filmova Lock, Stock & Two Smoking Barrels i Snatch je to potvrdio svojim povratkom žanru u The Gentleman dobro primljenom od strane publike i kritike toliko da „popravi“ činjenicu da u svoje vreme Revolver i Rocknrolla nisu bili lepo sačekani od strane istih. Riči se, naime, iz petnih žila trudi da se dokaže kao akcioni reditelj, a to je u poslednje vreme postalo očito. Prvo su tu bila dva akcijom i CGI-jem neotpornim na starenje nabijena dva Sherlocka Holmesa, pa onda zgodna varijacija na temu klasičnih Bondova The Man from U.N.C.L.E, pa onda onaj nesrećni King Arthur, pa kačenje na Diznijeve trendove igranih „rimejka“ animiranih filmova s Alladinom, pa rimejk francuskog originala Wrath of Man i ranije ove godine moderna špijunska akcija Operation Fortune.

U svima njima, Riči je ubacivao svoje potpisne štoseve, bilo rasparčanu kompoziciju putem koje se izokola, ljuštenjem slojeva, otkriva suština priče, bilo provokativni humor izveden kroz verbalni ping-pong, a ponekad i oba. Onda kao nekakvo čudo možemo uzeti da The Covenant praktično nema ništa od ta dva navedena potpisna štosa: izlaganje je linearno i podeljeno na klasične dramske činove, a humor nakon ekspozicije, gde je prisutan u svojoj sirovoj, vojničkoj formi, isparava iz ostatka filma. The Covenant je, dakle, prilično klasična ratna akcijada s elementima drame centrirane oko duga i dužnosti.

Mesto radnje je Afganistan, a film počinje objašnjenjem da je nakon početka američke intervencije 2001. godine u narednih dvadesetak godina broj vojnika s 1.000 narastao na 100.000, a domaćeg osoblja koje s američkom vojskom sarađuje na celih 50.000. Svima njima je za njihovu saradnju po potrebi obećana američka useljenička viza za njih same i njihove porodice. Tako nešto bi poslužilo kao odličan materijal za ozbiljnu političku ratnu dramu, naročito na temu sudbina tih pomagača nakon američkog povlačenja 2021. godine, ali The Covenant nije taj film.

Protagonista je narednik Džon Kinli (Džejk Gilenhal), vođa tima vojnika kojima je zadatak da eleminišu opasnost od improvizovanih eksplozivnih naprava, uglavnom „policijskim“ zadacima koji se svode na kontrolu puteva i pretresanje vozila ili na obijanje pragova u potrazi za radionicama u kojima se te stvari prave. Već u prvoj sceni, dva Džonova vojnika i lokalni prevodilac ginu kada zaustavljeni kamiondžija detonira bombu skrivenu u svom vozilu. Zbog toga, Džon i ekipa dobijaju novog prevodioca, Ahmeda (Dar Salim).

Ahmed je, pak, misteriozna figura. Kaže da je po struci mehaničar, a da mu je prevodilački zadatak posao kao svaki drugi, a glavna motivacija za njega je američka useljenička viza. Ipak, otkrićemo da Ahmed poseduje određeni set veština koje nisu mehaničke ni jezičke, od toga da zna šta se iza kojih zatvorenih vrata krije, preko toga da može da nanjuši laž, pa do toga da vrlo vešto barata s oružjem.

To će se pokazati korisnim kada Džonov tim nabasa na ilegalnu radionicu u blizini napuštenog rudnika, pa tamo upadne u zasedu. Veći deo tima ubrzo gine, a preživljavaju jedino Džon koji ubrzo biva ranjen i Ahmed koji mora da ga u neprijateljskom okruženju na negostoljubivom planinskom terenu tako ranjenog dopremi do stotinjak kilometara udaljene baze. Zbog svog podviga, Ahmed dobija status heroja, ali zbog toga njegova glava biva ucenjena od strane Talibana, a Amerikanci od njega peru ruke na birokratske vadeći se na birokratske štoseve.

Džon, pak, oseća dug i dužnost prema čoveku koji mu je spasio život, pa pokušava da mu se oduži prvo birokratskim pritiskom, pa onda naplatom starih dugova svom pukovniku (Džoni Li Miler) i potezanjem veza kod svog prijatelja (Aleksander Ludvig) koji ga upućuje na privatnu kompaniju vodi Parker (Entoni Star). Džon će ipak morati da se i sam vrati u Afganistan (supruga koju igra Emili Bičam ga u tome podržava, što joj je, čini se, jedina uloga u filmu) i da sam stupi u akciju kako bi pronašao i izvukao svog prijatelja.

Na stranu apolitičnost, odnosno nedovoljna političnost i oklevanje da se problematizuje američka „izuzetnost“ (zbog koje njihova vojska može da interveniše po svetu i obećava useljeničke vize, dok će se oko tih obećanja birokrati praviti ludi), The Covenant deluje kao generički, zanatski solidno izvedeni, ali zato ofrlje napisani ratni film. Naravno, prijateljstvo, dug i dužnost da se dug vrati legitimne su filmske teme, ali i teme diskursa oko rata i ratovanja, a The Covenant pritom nije komad patriotskog guslanja, već decentno tretirana istinita priča, i to je sve u redu.

Jednako tako, sasvim u redu je i Ričijeva režija u smislu postavljanja scena i vođenja glumaca, odnosno one dvojice koji u filmu imaju imalo supstancijalne uloge. Opet, i na tom planu, The Covenant nije film od kojeg zastaje dah i koji će makar na zanatskom i tehničkom nivou uneti revoluciju u žanr. Neki od štoseva na koje se Riči oslanja prilično su standardni, od toga da se serija događaja koje smo videli ponavlja kao ubrzana montažna sekvenca iz drugog ugla kada se Džon toga konačno u snu seti, pa do toga da, kako ulozi na kraju filma rastu, scene postaju sve bombastičnije, akcija „napucanija“, a „slow motion“ kadrovi još usporeniji za akcenat.

Dvojici glavnih glumaca se nema šta zameriti jer oni svoj posao obavljaju odlično. Dar Salim je izvrstan kao samozatajni i u sebe dovoljno sigurni Ahmed koji je spreman da se upusti i u raspravu i u pucnjavu i koji je „kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Glumac je do sada igrao uglavnom u skandinavskim filmovima i u njima je, naročito kod Tobijasa Lindholma, pokazao zavidnu versatilnost, pa ga ovakva uloga može lansirati na globalni nivo (kad već ona u seriji Game of Thrones nije).

Nasuprot njemu, imamo Džejka Gilenhala koji, čini se, kao i Riči, pokušava da okrene svoj profil od dramskih prema ulogama u žanrovskim filmovima, pre svega akcionim i trilerima (pre ove, poslednje tri uloge su mu bile u filmovima Spider-Man: Far from Home, The Guilty i Ambulance), ali sa nekim dramskim legitimitetom u pristupu glumi u filmovima tog tipa. To se čini kao pametan izbor, a u ulozi Džona itekako ima „mesa“ za jakog glumca, posebno u momentima u kojima dotični mora da igra onesposobljenost na rubu smrti, ali opet ne možemo, a da se ne setimo da je Gilenhal igrao u dosta kvalitetnijem i potentnijem ratnom filmu – Jarhead.

Problem sa The Covenant pre svega leži u manjkavom scenariju koji Riči potpisuje sa svojim čestim saradnicima Marnom Dejvisom i Ajvanom Etkinsonom. Karakterizacija je minimalna (neki bi rekli funkcionalna), dijalozi imaju tendenciju da zvuče rogobatno, a tretman same izvorne priče nekonzistentan tako da ide od faktografske hladnoće do mužjačke ratničke fantazije, dok o tretmanu Afganistanaca koji u najboljem slučaju dobacuju do nivoa u starim vesternima B-produkcije ne treba ni trošiti reči. Dobra gluma, zanatski sigurna režija i unekoliko evokativne fotografija i muzika stvari popravljaju, ali samo do nivoa podnošljivog, ne i dobrog. Imao je Riči i većih promašaja, ali The Covenant svakako ne spada u red njegovih boljih filmova.

Operation Fortune: Ruse de guerre

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je poznat pre svega po gangsterskim akcionim triler-komedijama u kojima su likovi hiper-verbalni i elokventni, izgleda da je Gaj Riči najviše na svetu želeo da snimi neku „fensi“ špijunsku akcijadu na tragu ne samo Bond-filmova, nego i njegovih manje ili više uspešnih klonova, bilo starih, bilo savremenih. I zapravo šteta je da za to nije dobio neku pravu priliku jer bi mu to vrlo dobro išlo, odnosno mu to vrlo dobro ide.

Ako filmski „ribut“ hladnoratovske špijunske serije The Man from U.N.C.L.E. (2015) možemo otpisati kao slučajni pogodak u nizu Ričijevih pogodaka i promašaja, onda svaka sumnja mora biti otklonjena sa Operation Fortune: Ruse de Guerre koji nam se nakon distribucijskih peripetija konačno ukazao u bioskopima u atipičnom i nimalo glamuroznom januarskom terminu često korišćenom za „bacanje smeća“. Ako je „Uncle“ koji, nekim čudom, nije rezultirao franšizom, bio varijacija na temu klasičnih Bondova, onda bi „Fortune“ mogao biti nešto između modernijih Bondova (koji bi u „kanon“ upali negde između Timotija Daltona i Pirsa Brosnana) i Mission: Impossible filmskog serijala koji s onim televizijskim ima vrlo malo veze.

U centru svega stoji „mekgefin“, neka opasna stvar zvana „drška“ koju je neko ukrao i pokušava da proda na crnom tržištu. Naravno da ćemo do kraja otkriti šta je tu u pitanju, ali i ovako je takva stvarčica dovoljno funkcionalna. Zbog tog potencijalno opasnog razvoja situacije, šef jedne od tajnih agencija Ujedinjenog Kraljevstva (Edi Marsan) angažuje svog proverenog oficira Nejtana (Keri Juls, vrlo dobar) da okupi tim koji će pošiljku presresti pre nego što ona izađe na tržište i padne u ruke nekome opasnom.

Za glavnog operativca Nejtan bira Orsona Forčuna (Džejson Stetem, malo sirovija i akcionija varijanta Bonda), „birokratsku noćnu moru“ zbog svojih navika kao što su dugački plaćeni odmori, putovanje isključivo privatnim avionom uz konzumaciju skupih arhivskih vina, ali i pored toga izuzetno sposobnog operativca na terenu. Kao potpora njemu, dolazi mladi regrut Džej Džej (Bagzi Maloun), kao i specijalistkinja za računarske komunikacije, navođenje na krivi trag i zavođenje, Sara Fidel (Obri Plaza, fantastična). Ono što se zna za „dršku“ je da će posrednik za nju biti Greg Simons (Hju Grant, kontra svog starog tipa romantične šeprtlje), trgovac oružjem.

Simons, pak, ima jednu slabu tačku: obožava društvo filmskih zvezda, a naročito njihovih „lepših polovina“, zbog čega naša ekipa mora da angažuje Denija Frančeska (Džoš Hartnet u varijaciji na temu Toma Kruza zbog jedne od nekoliko referenci u filmu – Deni, naime, svoje kaskaderske trikove izvodi sam) i da ga upari sa Sarom koja „glumi“ njegovu novu devojku Mihaelu kako bi mu se približili i sprečili transfer na vreme. Dok nas akcija vodi od Madrida, preko Los Anđelesa i Kana do Antalije, Deni igra ulogu svog života – samog sebe, naši junaci pokušavaju spasiti svet, a usput im se isprečuju ukrajinski gangsteri, libijski trgovci oružjem i nelojalna konkurencija bivših kolega koji su možda u državnom, a možda i u privatnom sektoru…

Operation Fortune je, dakle, komad lagane filmske i bioskopske zabave, dosta klasične i čak tipske, tek ponekad „začinjene“ karakterističnim Ričijevim štosevima. I baš zbog toga se vredi zapitati otkud tu peripetije u distribuciji (film je bio najavljen za proleće prošle godine, pa naprasno skinut s repertoara), izbor lošeg termina i strategije „probnih balona“ na slabijim tržištima pre nego što film dođe na ona jača, poput američkog i britanskog. Jedno od obrazloženja za tako nešto bi moglo biti izbijanje rata u Ukrajini, što onda film koji ima ukrajinske gangstere za negativce čini pomalo neukusnim. Ali opet, i ti gangsteri su prilično generički negativci, čak ni izbliza glavni, pa onda ni njihova nacionalnost za celu priču nije naročito bitna.

Sa svoje strane, Riči se opet koristi svojim štosevima poput hiper-verbarlnih i artikulisanih dijaloga koji služe za nadmudrivanje, uokvirivanja priče ili makar jednog njenog dela u razgovor i referenci na, za sebe i svoj rad, značanje filmove. Nađe se tu poneka otrovna strelica (Deni Frančesko kao Tom Kruz kao podsetnik kreatorima Mission Impossible franšize da su baš mogli da angažuju i Ričija), ali i poneko „ljubavno pismo“, bilo glumici (Obri Plaza, odnosno njene usne pred mikrofonom i njen zavodljivi glas u parafrazi scene iz filma The Warriors Voltera Hila), bilo filmu (prilikom jedne provale, na televiziji ide Butch Cassidy and the Sundance Kid Džordža Roja Hila zbog kojeg je Riči, navodno, razvio interes za filmsku režiju još kao dečak).

I glumački ansambl slaže od proverenog kadra kao što su Džejson Stetem (ovo je peta saradnja između reditelja i glumca koji su jedan drugom napravili karijeru u prva dva Ričijeva filma), Edi Marsan i Hju Grant kojeg, izgleda, jedino Riči ume da upotrebi na neortodoksan način, a da to ima smisla i da u tome glumac uživa, Džoš Hartnet, Bagzi Maloun i Piter Ferdinando koji se takođe pojavljuje u jednoj ulozi kasnije i glumaca s kojima nije pre sarađivao u ključnim ulogama, kao što su to Keri Juls i Obri Plaza. U tom odnosu snaga, najslabije prolazi upravo Džejson Stetem koji teško može da izađe iz gangstersko-vojničkog „sirovog“ tipa i skrene ka nečemu prefinjenijem. Sa druge strane, Obri Plaza zaista profitira od svoje uloge, pritom izvodeći svojevrsnu piruetu u tipu „Bond-devojke“, budući da nije samo aktivna pomagačica, nego i da ona, makar verbalno, inicira zavođenje i kontroliše situaciju sa svim muškim likovima.

Na kraju, Opeation Fortune će zapravo najviše zavisiti od publike i njene spremnosti da obrati pažnju na nešto tako „staromodno“ kao što je to prilično luksuzna, eskapistička špijunska akcijada. U tom smislu, Gaj Riči možda nije strašno inovativan i ne pokušava da napravi revoluciju u žanru koji mu nije matični, ali se u njemu, to je sada sigurno, sasvim dobro snalazi, zabavlja i održava stvari uverljivo iznad površine. Da li će to biti dovoljno da se neka franšiza osmeli i ponudi mu „tezgu“?

Wrath of Man

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Guy Ritchie

scenario: Guy Ritchie, Marn Davies, Ivan Atkinson (prema scenariju za film Cash Truck Nicolasa Boukhriefa i Érica Besnarda)

uloge: Jason Statham, Holt McCallany, Josh Hartnett, Scott Eastwood, Jeffrey Donovan, Andy Garcia, Eddie Marsan, Darrel D’Silva, Lyne Renée, Niamh Algar

Za britanskog autora Guya Ritchieja se vezuju uglavnom ultra-nasilne gangsterske komedije u kojima momci s ulica govore kao akademici dok rade grozne stvari jedni drugima ili akcioni i fantazijski spektakli koji pršte od CGI grafike upitnog kvaliteta i trajnosti. Ritchie je u međuvremenu imao i nešto projekata koji ruše kategorizaciju, bilo da se radi o očitom »projektu taštine« s bivšom suprugom Madonnom (Swept Away iz 2003) ili o vrlo dobroj visoko-stilizovanoj špijunskoj akcijadi The Man from U.N.C.L.E. (2015).

Činilo se da se nakon »tezge« za Disney (igrani Alladin iz 2019. godine) Ritchie vratio na stare staze s filmom The Gentlemen (s kraja iste godine), te da će s Wrath of Man nastaviti u istom stilu. Razlog više za takav utisak je bio »casting« svog ranog »kućnog glumca« Jasona Stathama kojem je iskovao karijeru filmovima Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998), Snatch (2000) i Revolver (2005). Statham je u međuvremenu svoju karijeru izgradio na »straight« akcijadama u kojima se traži manje glume, a više stamene poze i fizičke spreme poput serijala Transporter i Fast & Furious. U tom smislu, Wrath of Man je više Stathamov film nego Ritchiejev – radi se o akcionom krimi-trileru s dosta pucnjave i humorom (suvim, gotovo vojničkim) tek kao začinom.

Zapravo, u pitanju je rimejk francuskog akcionog trilera Cash Truck (2004) s radnjom prebačenom u Los Angeles. Misteriozni Patrick Hill (Statham) se javlja na posao čuvara u firmi koja se bavi prevozom novca oklopljenim kamionetima. Njihovi kamioneti su često na udaru bandi, od kokošara do ozbiljnih igrača, a Hill je očito prekvalifikovan za posao koji niti je sjajno plaćen niti nudi mogućnost za napredovanje. Njega svejedno pod svoje uzima Bullet (McCallany), vođa grupe očajnih čuvara čija je prva misija da ne poginu na poslu. Sa druge strane, Hill se ne libi da sam napuca tuce bandita dovoljno nesrećnih da se namere baš na njegovo vozilo.

Hill, kasnije samo H, naravno, ima neke svoje skrivene motive za rad na luzerskom poslu. Ispostavlja se da je njegov identitet skovan kako bi iznutra proverio okolnosti oko pljačke kamioneta u kojem je nastradao njegov sin. Tu je i grupa očajnih, »sažvakanih i ispljunutih« vojnih veterana iz ratova u Afganistanu i Iraku predvođena narednikom Jacksonom (Donovan) i sa Janom (Eastwood) kao dežurnim ludakom. Oni jesu željni novca koji bi im osigurao penziju i lagodan život, ali su još više željni misije kao takve. U međuvremenu, federalci oličeni u agentu Kingu (Garcia) se ne mešaju iako love bandu jer jedan odmetnik njihov posao može da završi brže i efikasnije od njih samih.

Od francuskog originala je ostala bazična priča, ali je obrada unekoliko promenjena, a socijalna komponenta i luzeraj su gurnuti u stranu. Sa svoje strane, Ritchie unosi za sebe tipičnu strukturu radnje »na preskokce« tako da se misterija u centru polako otkriva ljušćenjem slojeva do konačnog obračuna i epiloga. Ona je izdeljena u poglavlja s vlastitim naslovima, što je štos na kojem se ispraksovao Ritchiejev američki parnjak i uzor Quentin Tarantino. Humor je prisutan u prvoj polovini filma, uporedo s akcijom, i to solidno funkcioniše, posebno uz Ritchiejevu sigurnu režiju žanr-scena.

Iz druge polovine filma humor gotovo da isparava, a na njegovo mesto dolazi drama sa sukobom jednostavno, ali funkcionalno motivisanih muškaraca u centru. Tek tada Wrath of Man poprima svoj konačni oblik u kojem kao uzore možemo da prepoznamo Michaela Manna (dosta od kadrova krajnje deglamurizovanog Los Angelesa iz vazduha su posveta ikoničkom filmu Heat) i Sergia Leonea (delom zbog muškaraca koji nemaju šta da izgube kao motiva, a delom i zbog pojave Scotta Eastwooda koji liči na svog oca, a Leoneovog stalnog glumca Clinta) kao glavne uticaje. Generalno, izbor glumaca je dobar, Statham ovakve uloge ima u malom prstu, a ono malo verbalnog ping-ponga što ima s Holtom McCallanyjem, Andyjem Garciom, Eddiejem Marsanom (igra sinjeg kukavca, sasvim kontra tipa), Joshom Heartnettom (isto važi kao i za prethodnika, uz dodatak da ga već neko vreme nismo videli »u akciji«) i Darrellom D’Silvom (kojem ovaj film omogućava transfer s televizije na više ešalone filmske produkcije) odrađuje sasvim solidno. Scott Eastwood možda nije duhovit kao mladi Clint, ali u njemu ima nešto više ludaštva pa je funkcionalniji kao čisti zlikovac. Očekivano, karakterni glumac Jeffrey Donovan (najpoznatiji po seriji Burn Notice) briljira u ulozi koja mu stoji kao salivena.

Wrath of Man nije film bez nedosataka, pre svega u domenu scenarija koji je pun rupa kada se radi o pozadini likova, pre svega protagoniste. Ničim, osim Stathamovim akcentom, nije objašnjeno zašto je Hill Englez u Los Angelesu, kao ni to kako je i zašto mašina za ubijanje (hint: nije vojničina). Poneki dijalozi deluju izveštačeno i drveno, gotovo nakalemljeno u kontekstu, a i neka od rešenja su generička. Pa opet, za skoro dva sata čiste akcione zabave, bez preke potrebe za udubljivanjem, Wrath of Man je sasvim pristojan izbor.

The Gentlemen

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Guy Ritchie

uloge: Matthew McConaughey, Charlie Hunnam, Michelle Dockery, Jeremy Strong, Colin Farrell, Henry Golding, Tom Wu, Hugh Grant, Eddie Marsan

Filmska karijera Guya Ritchieja se okvirno može podeliti u dve kategorije: filmove koji britanski autor radi za sebe i one koje radi za nekog drugog, iz razloga lične ili komercijalne prirode. Dok se na svom terenu Ritchie, očekivano, sasvim dobro snalazi (izuzetak je samo donekle film Revolver koji se pojavio u za reditelja nezgodno vreme, pa ga je kritika uzela na zub i zamerila mu pretencioznost koju bi nekom drugom tolerisala), situacija sa filmovima na kojima je "najmljen" je prilično šarena: tu se nalaze i vrlo zgodni "reboot" The Man from U.N.C.L.E. urađen u stilu špijunskog "capera", i dva komercijalno uspešna, ali stilski prenapadna i lošim CGI-jem napunjena filma o Sherlocku Holmesu, i blagi užas od King Arthura, kao i prošlogodišnji "blockbuster" Aladdin koji je kapitalizirao na trendu igrenih verzija Disneyevih animiranih klasika. Ritchie je, doduše, takav autor da i u "tuđe", naručene filmove zna ubaciti nešto svog stila i makar se u drugom planu baviti temama koje uziva kao svoje, pa se tako u King Arthuru pojavljuju londonske srednjevekovne secikese kao preteče njegovih gangstera, a oba Sherlocka Holmesa i U.N.C.L.E. se bave standardima engleske pop-kulture i pitanjima šta znači živeti engleskim načinom života.

Na sreću, The Gentlemen je punokrvni "pravi" Ritchiejev film, gangsterska komedija na tragu njegovih klasika, po svom duhu bliža prvencu Lock, Stock and Two Smoking Barrels i Snatchu nego bilo čemu što je posle radio. Druga dobra vest je, međutim, da se Ritchie nije odao potpunoj samo-reciklaži, već da je priču osavremenio u skladu sa vremenima sadašnjim i njegovim temeljnim preokupacijama, ali i u skladu sa svojim godinama. The Gentlemen je film koji u središte stavlja koncept gangsterskog povlačenja i odlaska u delimičnu penziju u uslovima džentrifikacije i drugih pojava u vrlo dinamičnom i klasno raslojenom britanskom društvu.

Gangster koji bi da se penzioniše je Michael "Mickey" Pearson (McConaughey), Amerikanac koji je direktno iz naselja kamp-prikolica došao na Oxford i tamo razvio biznis sa prodajom marihuane. Iako je shemu doterao do savršenstva, koristeći se svojim poznanstvima sa osiromašenom aristokratijom koja je za popravku krova dvorca koji prokišnjava spremna ustupiti svoju zemlju, a naročito podzemlje, za Mickeyeve plantaže, on sada želi da se povuče i da u biznis uključi još nekoga kako bi imao više vremena za svoju ženu, londonsku ledenu kraljicu Rosalind (Dockery) koju obožava. Michael je možda postao engleski gospodin iz kataloga, skupa sa navikom ispijanja čaja ili konzumacije ukiseljenih jaja uz pivo i sa kariranim odelima od tvida, ali njegova kriminalna karijera počiva, između ostalog, i na nasilju i ubistvima, pa on svakako nije čovek kojeg valja prevariti.

Zainteresovani kupci za njegov biznis su "jevrejski kauboj" Matthew (Strong), još jedan Amerikanac u Londonu koji se vodi najčistijom poslovnom logikom i napaljeni junoša iz redova kineske mafije Dry Eye (Golding) koji bi na silu i uz uvrede preuzeo ne samo Michaelov biznis, nego i trijadu koju vodi Lord George (Wu). Lančana reakcija nasilja izbija kada neko od njih dvojice napujda bandu "chancera" (britanska, pre svega londonska subkulturna pojava zakazivanja tučnjava i oružanih obračuna preko YouTube video-spotova u "gangsta rap" fazonu) koji su zapravo istrenirani MMA borci da napadnu jednu od Michaelovih skrivenih plantaža. Iako su momci to uradili bez znanja svog vođe, odnosno Trenera (Farrell), a on je voljan da situaciju "ispegla", nasilje i nadigravanje se vrlo brzo otima kontroli.

Ta priča je, kao i još jedan, kasnije će se ispostaviti vrlo bitan, pod-zaplet o mladoj plemkinji koja je upala u loše južnolondonsko društvo, uokvirena u razgovor između ljigavog detektiva Fletchera (Grant) i Michaelovog zamenika Raya (Hunnam), bradatog hipsterskog kicoša koji otvoreno prezire prljavu sirotinju i narkomane u izuzetno uređenoj i opremljenoj kući potonjeg. Razgovor koji podseća na "pitch" za scenario za film je zapravo ucenjivačka shema da se od Michaela izvuče nešto novca. Fletcher je pratio Michaela i njegove partnere i neprijatelje po zadatku za tabloid čiji urednik (Marsan) želi da iskopa i objavi prljavštinu o Michaelu zbog jednog omanjeg incidenta.

Tako "uramljen", spretno zapleten i još spretnije raspleten (uz obilje obrata) i nadahnuto režiran, The Gentlemen je pre svega izuzetno zabavan film. Ritchieve opservacije o klasi, biznisu i sukobu su na mestu i ne opterećuju film kao što je to bio slučaj sa inflacijom metafizike u Revolveru. Svojim duhovitim dijalozima, meta-momentima i nelinearnim vođenjem radnje Ritchie se sasvim približava Tarantinu sa kojim su ga dosta često na početku karijere poredili, ne bez razloga, jer su obojica reditelja u gangsterski milje koji su na počecima svojih karijera portretirali unosili, svaki svoju, mešavinu između ološa i snobizma, te svojim filmovima proučavali sudar ta dva pojma. Razlika u formatima između njih dvojice je, pak, u tome da se Tarantino uspeo odlepiti od tog miljea i pronaći druge interese (od feminističkih osvetničkih fantazija do alternativne istorije u kojoj se nepravde iz one stvarne ispravljaju), a Ritchie se nije snašao, pa ga je lepo i osvežavajuće videti nazad u miljeu koji mu jedini odgovara - gangsterskoj komediji u koju sada unosi motive starenja i prerastanja određenih aspekata tog zanata.

Upravo mu ova žanrovska etiketa služi kao savršena ograda od napada sa moralizatorske strane. Ritchie ne pokušava da bude klasno osvešten na standardan način gde su krivci i žrtve jasno kodirani, već iznosi tezu da i aristokratija ("old money") itekako može biti žrtva novog vremena koje favorizuje beskrupulozne novobogataše, kao i da nečije siromaštvo, stvarno ili hinjeno, nije alibi za "wannabe" gangsteraj. Sasvim je sekundarno takođe što on svojim likovima u usta ubacuje rasističke i klasističke replike (pobogu, u pitanju su kriminalci, od njih se to i očekuje), kao i to što su žene uglavnom odsutne ili pasivne čak i kad su prisutne (premda će Rosalind umeti da ponudi pametan savet i da se s mužem upusti u mentalno nadigravanje, a njen biznis - luksuzna automehaničarska radionica sa ženama koje čine većinu zaposlenih kao i klijentele - vrlo je zgodan detalj), jer gangsteraj je ipak mačo-svet, a centralni sukob se odvija na relaciji "stara škola" - "nova škola".

To, naravno, ne znači da je The Gentlemen savršeno ujednačen film i da Ritchie neće tu i tamo preterati i preigrati se bez preke potrebe. Šale o Azijatima koji ne znaju da izgovore engleske suglasnike, izbor imena za jedan od vrlo sporednih likova takođe azijskog porekla, šale o mucanju, pa čak i jedna prolongirana rasprava o politički korektnom govoru, odnosno tome šta je neukusno čak i kad je tačno, apostrofiranje "Cigana", odnosno irskih nomada (premda je Farrellov lik trenera zgodna tema za razmišljanje u smislu poveznice sa Snatchom i likom kojeg tamo igra Brad Pitt), kao i lagana homofobija koja provejava iz nadmudrivanja Fletchera i Raya, ni u kojem slučaju nisu nužni elementi zapleta, a ponekad mu čak i štete remeteći ritam, pa se mogu otpisati kao ne baš uspeli pokušaji provokacije. Takođe, teško da je prozivanje Coppolinog klasika The Conversation smisleno i opravdano, a da su pohvale što studiju Miramax, što samom Ritchieju putem postera za The Man from U.N.C.L.E. naročito potrebne i suptilne. O jednoj šali sa seksom između čoveka i krmače ne treba trošiti suviše reči, ali sasvim je moguće da je reč o nečemu krajnje internom što slabo funkcioniše u širem kontekstu.

Na kraju će The Gentlemen ostati pre svega zabavan i to na svim nivoima, za nas kao gledaoce svakako, a verovatno i za sve upletene. Istini za volju, možda smo očekivali da će Matthew McConaughey dobiti nešto "mesnatiji" lik, ali mu ovde racionalna zadržanost dobro stoje, ili da će do izražaja doći zvezdani potencijal Henryja Goldina, ili, u krajnjoj liniji, da će versatilni Colin Farrell imati više vremena na ekranu da ukrade još koju scenu. Svakako pozitivno iznenađenje je Hugh Grant, sasvim kontra svog uobičajenog tipa uloge, ali i recentnih javnih istupa u smislu borbe za zaštitu privatnosti. Svoj prvenstveni cilj je Ritchie sa filmom The Gentlemen ispunio.

King Arthur: Legend of the Sword

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Guy Ritchie

scenario: Guy Ritchie, Joby Harold, Lionel Wigram, David Dobkin

uloge: Charlie Hunnam, Astrid Berges-Frisbey, Jude Law, Eric Bana, Djimon Hounsou, Aidan Gillen, Tom Wu, Kingley Ben-Adir, Neil Maskell, Annabelle Wallis, Peter Ferdinando, Michael McElhatton

Novi King Arthur je slika i prilika šta ne valja sa današnjih Hollywoodom: na osnovu dogme o klasicima sa postojećom fan-bazom ulupati 175 miliona dolara u film o temi koja uglavnom nikog ne zanima (što se da iščitati i iz neuspeha prethodne, Fuquine verzije iz 2004. godine), sa rediteljem koji je najbolje od sebe dao u svoja prva dva filma, scenariom sklepanim iz nekoliko različitih verzija i projekata, glumcima koji niti imaju baš takav zvezdani status da film mogu prodati, niti imaju talenta, niti mesta da iz tako nečeg izvuku sjajnu ulogu o kojoj će se pričati, te sa gomilom CGI-ja koji je možda skupo prodat, ali je jeftin i podložan starenju. Poslovni model je, dakle, na umoru. Kritika to vidi, publika oseća, a jedino su producenti i studijske glavešine uvereni u svoju genijalnost, a kad shvate – biće kasno. Dovoljno govori podatak da je novi King Arthur zamišljen kao prvi, “origins” deo buduće franšize podbacio čak i na kineskom tržištu gladnom svega spektakularnog.

K tome još treba dodati da je studio Warner Brothers, očajnički se takmičeći sa Marvelom, u svom pokušaju franšiziranja dobrano promašio one važne tačke izvorne legende. Možda je simpatično da Arthur deluje kao križanac Mojsija i “cockney” barabe, da svakoga oslovljava sa “mate” i da budući vitezovi okruglog stola izgledaju kao da su sišli sa postera za Beneton. Ali izostavljanje sočnih delova, poput Morgane, Lancelota i još par vitezova, Guinevere (premda se očekuje da bi neimenovana čarobnica koju igra Astrid Berges-Frisbey mogla postati upravo legendarna kraljica u nekom sledećem nastavku, ako ga bude), Merlina (koji se pominje kao referenca), te svođenje Gospe od Jezera na teško opisivu CGI kreaturu, teško da čine uslugu bilo izvornoj legendi, bilo filmu. Legenda je, uostalom, preživela brojne revizije, od Marka Twaina, preko Monty Pythona do Johna Boormana i njegovog Excalibura, a najbolja “origins” priča je Disneyev animirani film.

Znajući da vode bitku koju ne mogu dobiti, Ritchie i ekipa ko-scenarista pokušavaju pružiti makar kakav otpor tako što u nju utrpavaju prepoznatljive delove drugih priča koji tu možda i nemaju šta tražiti. Tako imamo Bibliju, Hamleta (strica-uzurpatora kojeg ozbiljno, kao potpunog ludaka, igra Jude Law), Batman Begins, Lord of the Rings, Star Wars (ovladavanje “silom”, odnosno čudotvornim mačem), The Matrix, Game of Thrones (ne samo dvorske intrige nego i vizuelni identitet), klasični Ritchiejev gangsterski film, falusne simbole, džinovske zmije i slonove i CGI. Jesam li već pomenuo CGI? Da, toga baš puno ima.

Ritchie je jedan od onih reditelja koji običavaju postati glavne zvezde svojih filmova, što može biti znak vrlo loših manira, odnosno čistog bezobrazluka, ili temeljnog neshvatanja osećaja za meru. Ovde je to možda jedina slamka spasa jer Ritchie makar zna ispričati vic i prodati mangupski štos. Tako imamo jedan momenat u kojem prepoznajemo filmskog genija, onu montažnu sekvencu odrastanja malog Arthura u Charlieja Hunnama, a i film se iskreno dobro snalazi na terenu njegovog tipičnog gangsterskog filma, toliko da poželimo da se taj koncept prebačen u srednji vek i milje uličnih secikesa Londiniuma ili nekog drugog velegrada u nastanku jednom u punoj meri ostvari, sa Kraljem Arthurom ili bez njega.

Problem je, međutim, što ovde u taj miks treba ubaciti i avanturu i fantaziju i legendu i, naravno, potrošiti brdo studijskih para na efekte. Ritchie to rešava tako što brza, frenetično montira, snima treskavom kamerom (možda da bi maskirao CGI) i stalno nas zasipa nekom novom senzornom bombom, jarkim bojama ili glasnim zvukovima. I to mu ne leži, kao što mu nije ležao ni onaj Sherlock u dva nastavka koji su se isto “vozili” na kompjuterskoj grafici, ali su makar pogodili duh vremena i pokrenuli novi trend, što sa King Arthurom koji dolazi na kraj banketa apsolutno nije slučaj. Takvo brljanje nije dosadno samo zato što će se Ritchie tu i tamo vratiti na ono što mu ide, što će reći rapidne montaže, dijaloški ping-pong i onaj osećaj “badass” kameraderije, ali može biti itekako naporno.

Kako se u svemu tome snalaze glumci? Iskreno, kako ko. Ritchie nam neće otkriti nekog novog Vinnieja Jonesa ili Jasona Stathama sa ovim uratkom, niti mu je ro cilj. Jude Law zna biti dobar i u lošijim filmovima od ovog. A hoće li Charlie Hunnam i Astrid Berges-Frisbey biti lansirani u višu ligu, on u akcione heroje, ona dalje od epizodnih i sporednih uloga – teško, premda za to nisu krivi ni oni, ni reditelj, koliko tip projekta koji od njih traže da poziraju, izgledaju, budu egzotični ili dopadljivi određenoj publici.

Možda je i taj rizik uračunat, ali ponekad se računica jednostavno izjalovi. Ritchie će se već dočekati na noge, već je najavljen za igranu verziju Disneyevog Alladina, što opet zvuči bizarno, ali donosi honorar. Glumci će možda više profitirati od neke sledeće uloge, nikome od njih neće zbog ovog filma karijera biti okončana. Čak ni Warner neće zbog toga bankrotirati, ali to ne znači da večito može trpeti finansijske udarce ovog tipa. A ljubiteljima legende o Kralju Arthuru ostaju knjige i stariji, bolji filmovi.

The Man from U.N.C.L.E.

kritika originalno objavljena na:  monitor.hr

2015

režija: Guy Ritchie

scenario: Guy Ritchie, Lionel Wigram, Jeff Kleeman, David Campbell Wilson (prema istoimenoj TV seriji)

uloge: Henry Cavill, Armie Hammer, Alicia Vikander, Elizabeth Debicki, Luca Calvani, Sylvester Groth, Jared Harris, Hugh Grant, Christian Berkel, Misha Kuznetsov

Zanimljive stvari su se dešavale u britanskoj kinematografiji sredinom i krajem 90-ih godina, posebno kada govorimo o napetim, crnohumornim gangsterskim filmovima. Guy Ritchie je tu verovatno prvo ime koje će nam pasti na pamet. Njegova karijera je nekako koincidirala sa pojavom Quentina Tarantina sa druge strane Atlantica, a njegovi visoko-stilizovani gangsterski filmovi, posebno Lock, Stock and Two Smoking Barrels i Snatch, svakako su dobili zasluženu pažnju. Ritchijeva karijera je onda odlutala, utopila se u “celebrity” šarenilo, reditelj je oženio pop-zvezdu Madonnu i sa njom snimio onu abominaciju od filma (neću se zamarati navođenjem naslova), pa se donekle uspešno vratio sa Revolverom i Rockenrollom. Filmski gledano, ne znam šta su mu bila potrebna ona dva Sherlocka, filmovi pucaju od lošeg, izanđalog CGI-a i vrište “mi smo ovdje samo zbog para”, ali dobro.

Bilo kako bilo, pažljivo pripreman i uporno reklamiran The Man from U.N.C.L.E. je tu. U pitanju je remake stare televizijske serije iz 60-ih o tajnoj jedinici sastavljenoj od ruskih i američkih agenata koji se ispod “železne zavese” bore protiv belosvetskog šljama. Više od toga, to je čista akcijska zabava, pažljivo i sa osećajem stilizovana i nabijena humorom koji funkcioniše dobro, a nije namenjen samo sočnom “traileru”. Ako publika shvati foru, a za očekivati je da hoće, možda dobijemo i jednu sasvim zanimljivu franšizu.

Akcija počinje, gde druge, nego u podeljenom Berlinu ranih 60-ih. Bivši vojni obaveštajac, kasnije kradljivac umetnina, a sada agent CIA-e sa vrlo malom slobodom delovanja, Napoleon Solo (Cavill) dobija zadatak da iz Istočnog Berlina izvuče neobičnu auto-mehaničarku Gaby, kćerku nestalog naučnika koji se za vreme rata bavio raketnom tehnologijom. Iako ga pretpostavljeni uverava da će to biti laka misija, tamo ih dočekuje veoma snažni i veoma odlučni KGB-ov agent Illya Kuryakin (Hammer) i počinje jurnjava i igra živaca, jedna od mnogih u ovom iznimno napetom filmu.

Slaba je uteha Napoleonu i Gaby što će se izvući, pošto će ih već sutradan poslati na novu misiju. Cilj im je da osujete plan preživelih nemačkih nacista i italijanskih fašista glede nuklearne dominacije, a to će izvesti tako što će se infiltrirati u italijansku transportnu mega-kompaniju za koju radi Gabin stric Rudy (Groth). Naravno, oni na misiji neće biti sami, pridružiće im se i Kuryakin i to kao njen verenik, kremaljski arhitekta. Naravno, dvojica muškaraca će se konstantno nadgornjavati i podjebavati, a i njihova saradnja je privremenog karaktera, jer i jedna i druga hladnoratovska strana žele nacističku dokumentaciju samo za sebe jer im to može doneti pobedu u ratu. Ali stvari nisu tako jednostavne...

Napoleon nije naročito veran idealima “kompanije” za koju radi i uglavnom gleda svoj interes. Illya je možda uvereni komunista, ali ima psihičke probleme i ne može da se izbori sa očevom reputacijom izdajnika. Ni Gaby nije neka statična i nedužna ženska, nego žena sa planom. Njihovi primarni protivnici su trenutni vlasnici kompanije, playboy Alexander (Calvani) i visoka, hladna i ubojita “femme fatale” Victoria (Debicki).

Ono što sledi se najbolje može opisati kao špijunska akcija na tragu prvih, klasičnih Bond filmova. Nije to puko podražavanje niti je propratni humor (a ima ga onoliko) samo nevesela prvoloptaška parodija. The Man from U.N.C.L.E. je pre svega eksplozija stila. Od mračnog i kišnog Berlina, do mondenih italijanskih lokacija i okruženja retro “jet seta”. Na svaki detalj se pazilo, arhitekturu, automobile, frizure, odeću i to nije samo sebi cilj. Scena u kojoj se dva alfa-mužjaka, uglađeni amrički lopov i ruska sirova vojničina raspravljaju o slaganju modnih detalja je samo takva poslastica za ljubitelje filma.

Opet, čini se da je Ritchie sa tim preterao, slučajno ili namerno, pa sve to izgleda više kao da je netom pokupljeno iz nekakvog onovremenog modnog kataloga ili “lifestyle” magazina nego kao nešto što je bilo svakodnevno vidljivo i dostupno u ona vremena. Čak u jednoj potpisnoj sceni dok Illya na čamcu pokušava da pobegne od radnika obezbeđenja, Napoleon se slučajno sakrije u kamionu i tamo nađe radnikovu “užinu”: bocu Chiantija i sendvič kojem je mesto u kulinarskom magazinu. To je, uostalom, minoran problem, ako je problem uopšte, kao što nije problem ni potpuno ridikulozna i nerealna premisa, niti činjenica da se ona prva jurnjava mogla prostom logikom izbeći. Ritchie je majstor stila i voli da nas zatrpa takvim detaljima, a mi se, ako smo pametni, nećemo buniti.

Problematična je možda samo jedna sekvenca pri kraju, ona poslednja jurnjava i borba i to upravo iz stilskih razloga. Ritchie tu napušta smirenu, retro “bondovsku” estetiku i počinje da se oslanja na “shaky-cam”, a borba deluje haotično i prljavo. Možda ni to nije slučajan izbor, možda je to referenca na Greengrassove Bourne filmove, ali svakako odudara od onoga što smo do tada imali. Takođe, prema kraju je, kao Tarantino u Jackie Brown, sklon vrtenju filma unazad i nepotrebno detaljnom objašnjavanju onoga što smo upravo videli. Pa ni montaže dokumentarnih snimaka koje služe da bi nam, kao, dočarale vreme radnje, ma koliko same za sebe atraktivne bile, ne pogađaju uvek metu. Posebno je nepotrebna, čak i pomalo uvredljiva, ona o sado-mazohizmu sa stricem Rudijem i koncentracionim logorima.

Srećom pa imamo glumce zbog ni kraj filma ne pada onoliko koliko se to iz mog opisa čini i koji nam drže pažnju. Tu pre svega valja pohvaliti Hugha Granta koji ima malu, ali zato izuzetno koloritnu ulogu koja mu za sva vremena može skinuti stigmu romantičnih komedija koju je tako dugo nosio. Elizabeth Debicki je pomalo uštogljena, ali sasvim pristojna kao ubojita ženska, a ta uštogljenost je ponajviše od samog lika. Alicia Vikander je svakako zvezda u usponu, ali ovde je ograničena svojim likom pa ne može biti koloritna i briljirati kao u Ex Machina. Zato sa dvojicom glavnih frajera ima izuzetnu glumačku hemiju, kao što i oni imaju međusobnu. Oni su relativno mladi glumci koji se tek probijaju i imaju prve značajne filmske uloge, Cavillu je ovo druga nakon Man of Steel, a Hammeru prva glavna uloga u nekom prominentnijem filmu. Ponosob su solidni, iako su im uloge “nacrtane” u scenariju, a tek zajedno blistaju kao tandem. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog njih dvojice, Alicie Vikander i Hugha Granta, voleo bih da The Man from U.N.C.L.E. dobije makar jedan nastavak.

Opet, sa nastavcima, posebno po hladnoratovskim predlošcima, se nikad ne zna. James Bond ima tu tendenciju da se svako toliko ponovo rađa i prilagođava novom vremenu. Bourne mi, osim originalnog dvodelnog TV filma, nikad nije toliko seo zbog toga što se uvek uzimao ozbiljnije nego što bi to bilo uputno. Mission Impossible se nekako održava kao serijal, ali sa originalnim predloškom nikad nije imao previše veze. The Saint i britanski The Avengers su uprskali već sa prvim filmom. Videćemo kako će biti sa The Man from U.N.C.L.E. Sa ovim filmom sam i više nego zadovoljan: dobro izgleda, duhovit je, napet i apsolutno zabavan.