2015.
scenario
i režija: Q, Nikon
uloge:
Subholina Sen, Ananya Biswas, Soumendra Bhattacharya, Ranodeep Bose,
Joyraj Bhattacharya, Rii
Ludo
je, što se mene tiče, imao pred sobom dva zadatka koja je morao da
ispuni. Prvi, da bude prvi indijski zaista horor film, jer su svi
prethodni indijski horori koje sam gledao zapravo delovali kao loši
vicevi. I drugi, da bude prvi zaista horor film po motivima nekakve
društvene igre. Ne znam zašto bi neko na toj premisi razvio film,
još kad uzmemo u obzir da je Ludo zapravo varijacija na temu
Čoveče ne ljuti se, ali hajde.
Nemojte
uzimati Jumanji kao relevantan primer za bilo koju od dve
tvrdnje, jer od Indije ima samo elemente pozajmljene iz kolonijalnog
doba, a horor kako god okrenuli nije, već bleskasta dečija
avantura. Koliko me sećanje služi, kad sam bio klinac film mi se
svideo, praktični efekti su ostavili utisak na mene, ali nije mi se
našao na listi filmova koje ću gledati iz godine u godinu. Sve u
svemu, ne-loš uspeh za film o društvenoj igri.
Ili je Fest ekipa vešto sakrila taj podatak, ili ja u brzini nisam pažljivo čitao katalog, već eventualno kratke opise, ali nekako mi je cela ta priča sa Čoveče ne ljuti se pobegla kada sam se odlučivao za projekciju. Ono što me je privuklu je egzotični “setting”, neka priča o mladim ljudima u provodu koji se okreće (zlo i) naopako i nekakva igra (možda Masne fote), sve to spakovano u horor i zaliveno krvlju.
U
suštini, film počinje sasvim pristojno i čini se da taj horor ima
nekakav pod-tekst koji se dotiče konzervativnog indijskog društva.
Frendice Ria (Sen) i Payel (Biswas) se spremaju za večernji izlazak
i slušaju prekoravanja Riine majke da su suviše slobodno odevene i
sve u tom stilu, ali ne haju za to. Nalaze se sa dva tipa, Peleom
(Soumendra Bhattacharya) i Babaiem (Bose), vozikaju se na mopedima,
idu po klubovima i bivaju zaustavljeni od strane korumpiranih
policajaca, tih “čuvara reda i zakona”, a naročito javnog
morala kojima moraju tutnuti neku kintu. Ni u motel neće da ih prime
jer nisu venčani...
Zato
odlaze u “shopping mall” koji će uskoro prerasti u “chopping
mall”, ipak smo u hororu, sa idejom da se umuljaju pred zatvaranje
i prenoće tamo uz cugu i (seksualne) avanture. Ne lezi vraže,
zabavu im kvari par nešto starijih, odrpanih ljudi koji su po svoj
prilici beskućnici, što otvara drugu, jednako važnu temu u
pod-tekstu: klasizam jer se mladi, urbani momci i devojke iz Kalkute
po svoj prilici groze prezrenih na svetu. Bilo kako bilo, oni sa
starim parom zaigraju staru tajanstvenu igru, kockice se zakotrljaju
i neka klanje počne...
I to radi jedno vreme, intenzivno je, gadno, prljavo i krvavo, ali kratko traje. Autori Q i Nikon (očito previše cool da bi se potpisali pravim imenima) negde do polovine filma uspevaju da ispucaju materijal koji bi nekim drugima bio dovoljan za celovečernji. Da su samo malo više poradili na atmosferi i izradi “jump scare” momenata, pa i na klasičnim “fillerima” sa bežanjem i saplitanjem pred klanje, Ludo bi bio pristojan horor koji bi ostavio dovoljno mesta za raspravu o onome na šta su skretali pažnju. Umesto toga, imamo kratke kadrove i maničnu montažu koja ionako brz tempo još više ubrzava.
Oni
su se, međutim, odlučili da u drugu polovinu ubace drugi film, i to
“prequel” o samoj igri (ponavljam, Čoveče ne ljuti se) i
bratu i sestri plemenite krvi (mlađoj i lepšoj verziji ubojitih
beskućnika) koje je igra uzela pod svoje i zauvek proklela. U redu,
ta dva filma jesu povezana u priči (kako-tako), ali još uvek deluju
kao dve ideje i dva kraća filma slepljena u jedan i ta strukturna
greška potapa inače potencijalno zanimljivu ideju.
Ludo
je i dalje zanimljiv komad trivije, samim tim što je horor i što je
iz Indije, što je prljav, krvav i bespoštedan i što izgleda
profesionalno, kao da je snimljen sa takvom namerom. Nagađam, ali
mislim da u Indiji generalno ne postoji jaka podrška za žanrovsku
kinematografiju, posebno ako propituje moralne vrednosti na kojima
počiva društvo. Ali ipak, Ludo više deluje kao heavy metal
spot (minus kadrovi rezanja po gitarama) razvučen na ceo film:
atraktivno, ali besmisleno.
Ludo
je ovogodišnji pobednik Festove programske celine Granice,
što me je začudilo iz barem dva razloga. Prvo, više mi upada u
Thrills and Kills nego u ipak malo artsy Granice. A
drugo, bilo je boljih, rečitijih i kompletnijih filmova u toj
konkurenciji. Što se zadataka iz prvog pasusa tiče, Ludo se
pokazao polovično uspešnim: indijski je, o društvenoj igri i horor
je, ali ga baš i ne mogu nazvati dobrim filmom.