31.3.16

Ludo

2015.
scenario i režija: Q, Nikon
uloge: Subholina Sen, Ananya Biswas, Soumendra Bhattacharya, Ranodeep Bose, Joyraj Bhattacharya, Rii

Ludo je, što se mene tiče, imao pred sobom dva zadatka koja je morao da ispuni. Prvi, da bude prvi indijski zaista horor film, jer su svi prethodni indijski horori koje sam gledao zapravo delovali kao loši vicevi. I drugi, da bude prvi zaista horor film po motivima nekakve društvene igre. Ne znam zašto bi neko na toj premisi razvio film, još kad uzmemo u obzir da je Ludo zapravo varijacija na temu Čoveče ne ljuti se, ali hajde.

Nemojte uzimati Jumanji kao relevantan primer za bilo koju od dve tvrdnje, jer od Indije ima samo elemente pozajmljene iz kolonijalnog doba, a horor kako god okrenuli nije, već bleskasta dečija avantura. Koliko me sećanje služi, kad sam bio klinac film mi se svideo, praktični efekti su ostavili utisak na mene, ali nije mi se našao na listi filmova koje ću gledati iz godine u godinu. Sve u svemu, ne-loš uspeh za film o društvenoj igri.
Ili je Fest ekipa vešto sakrila taj podatak, ili ja u brzini nisam pažljivo čitao katalog, već eventualno kratke opise, ali nekako mi je cela ta priča sa Čoveče ne ljuti se pobegla kada sam se odlučivao za projekciju. Ono što me je privuklu je egzotični “setting”, neka priča o mladim ljudima u provodu koji se okreće (zlo i) naopako i nekakva igra (možda Masne fote), sve to spakovano u horor i zaliveno krvlju.
U suštini, film počinje sasvim pristojno i čini se da taj horor ima nekakav pod-tekst koji se dotiče konzervativnog indijskog društva. Frendice Ria (Sen) i Payel (Biswas) se spremaju za večernji izlazak i slušaju prekoravanja Riine majke da su suviše slobodno odevene i sve u tom stilu, ali ne haju za to. Nalaze se sa dva tipa, Peleom (Soumendra Bhattacharya) i Babaiem (Bose), vozikaju se na mopedima, idu po klubovima i bivaju zaustavljeni od strane korumpiranih policajaca, tih “čuvara reda i zakona”, a naročito javnog morala kojima moraju tutnuti neku kintu. Ni u motel neće da ih prime jer nisu venčani...
Zato odlaze u “shopping mall” koji će uskoro prerasti u “chopping mall”, ipak smo u hororu, sa idejom da se umuljaju pred zatvaranje i prenoće tamo uz cugu i (seksualne) avanture. Ne lezi vraže, zabavu im kvari par nešto starijih, odrpanih ljudi koji su po svoj prilici beskućnici, što otvara drugu, jednako važnu temu u pod-tekstu: klasizam jer se mladi, urbani momci i devojke iz Kalkute po svoj prilici groze prezrenih na svetu. Bilo kako bilo, oni sa starim parom zaigraju staru tajanstvenu igru, kockice se zakotrljaju i neka klanje počne...
I to radi jedno vreme, intenzivno je, gadno, prljavo i krvavo, ali kratko traje. Autori Q i Nikon (očito previše cool da bi se potpisali pravim imenima) negde do polovine filma uspevaju da ispucaju materijal koji bi nekim drugima bio dovoljan za celovečernji. Da su samo malo više poradili na atmosferi i izradi “jump scare” momenata, pa i na klasičnim “fillerima” sa bežanjem i saplitanjem pred klanje, Ludo bi bio pristojan horor koji bi ostavio dovoljno mesta za raspravu o onome na šta su skretali pažnju. Umesto toga, imamo kratke kadrove i maničnu montažu koja ionako brz tempo još više ubrzava.
Oni su se, međutim, odlučili da u drugu polovinu ubace drugi film, i to “prequel” o samoj igri (ponavljam, Čoveče ne ljuti se) i bratu i sestri plemenite krvi (mlađoj i lepšoj verziji ubojitih beskućnika) koje je igra uzela pod svoje i zauvek proklela. U redu, ta dva filma jesu povezana u priči (kako-tako), ali još uvek deluju kao dve ideje i dva kraća filma slepljena u jedan i ta strukturna greška potapa inače potencijalno zanimljivu ideju.
Ludo je i dalje zanimljiv komad trivije, samim tim što je horor i što je iz Indije, što je prljav, krvav i bespoštedan i što izgleda profesionalno, kao da je snimljen sa takvom namerom. Nagađam, ali mislim da u Indiji generalno ne postoji jaka podrška za žanrovsku kinematografiju, posebno ako propituje moralne vrednosti na kojima počiva društvo. Ali ipak, Ludo više deluje kao heavy metal spot (minus kadrovi rezanja po gitarama) razvučen na ceo film: atraktivno, ali besmisleno.
Ludo je ovogodišnji pobednik Festove programske celine Granice, što me je začudilo iz barem dva razloga. Prvo, više mi upada u Thrills and Kills nego u ipak malo artsy Granice. A drugo, bilo je boljih, rečitijih i kompletnijih filmova u toj konkurenciji. Što se zadataka iz prvog pasusa tiče, Ludo se pokazao polovično uspešnim: indijski je, o društvenoj igri i horor je, ali ga baš i ne mogu nazvati dobrim filmom.

30.3.16

Evolution

2015.
režija: Lucile Hadžihalilović
scenario: Lucile Hadžihalilović, Alante Kavaite, Geoff Cox
uloge: Max Brebant, Julie-Marie Parmentier, Roxande Duran, Mathieu Goldfeld

More kao izvor života. Dečak koji u njemu pliva. Ostrvo Lanzarote sa svojim crnim, vulkanskim peskom. Drugi dečaci. Njihove majke. Igra i učenje novih veština. Večera koja ne izgleda nimalo primamljivo. Lek. Bolnica koja deluje sablasno. Eksperimenti ili kakvi već medicinski zahvati. Medicinske sestre. Žene koje noću odlaze na obalu i predaju se ritualu dok su dečaci pod ključem. Gde su odrasli muškarci? Gde devojčice? Šta znači izolacija?
Jasno, ovo nije realni svet u kome važe pravila koja se sama po sebi podrazumevaju. Ovo je bliže logici radoznalog deteta, logici sna ili bolje rečeno košmara. Filmski poznavaoci će tu pronaće odjeke Cronenbergovih ranih body horora, još ponešto od drugih autora, ali to bi bilo lenjo razmišljanje. Lucile Hadžihalilović je jedna od zanimljivijih pojava u savremenoj kinematografiji, ne samo u rodnoj Francuskoj, nego i šire.
Većini publike je najpoznatija kao ko-scenaristkinja Gaspara Noe na Enter the Void i iza sebe u dvadesetak godina karijere ima samo dva kratka filma, jedan srednjemetražni i Evolution joj je drugi dugometražni naslov. Tempom stvaranja je donekle slična Noeu, ali reč je o sasvim drugačijoj autorskoj ličnosti sa samo svojim spektrom tema i ideja koje izlaže u eliptičnim fantazijama od filmova koji se uglavnom bave transformacijama usled odrastanja. Uostalom, izuzetno zanimljivi Innocence (2004) to potvrđuje, a Evolution samo nastavlja.
Kvaliteti Evolution ne odnose se samo na Lucilinu autorsku viziju i ideju, koliko na izvedbu u pojedinim segmentima. Lokacije su pažljivo odabrane i vrhunski usnimljene kamerom Manuela Dacossea, uglavnom u tamnim tonovima morskih dubina, sumraka, noći i slabo osvetljenog enterijera. Briljantan je i izbor glumaca i rad sa njima, naročito sa decom (Lucile Hadžihalilović očito ima žicu za to koju je demonstrirala još u Innocence), a mali Max Brebant je pun pogodak za glavnu ulogu koja je esencija detinjstva.
Problem sa Evolution je samo i jedinu njegova preterana eliptičnost. U redu je “slowburn” pristup i odsustvo “crtanja” na koje je većina gledalaca naviknuta, ali problem nastaje kada nema dovoljno imaginarnih tačaka koje bismo morali da povežemo. Naslov je tu i očito je on ključ u kojem tumačimo začudne stvari koje vidimo pred sobom, moramo samo dokontati radi li se o razvoju jedinke ili razvoju vrste, ili jednom kroz drugi, ali to ne uspevamo. Praznine koje treba popuniti su prevelika distrakcija, a autorica nam ne ostavlja dovoljno jasnih putokaza, kao što reče jedan uvaženi kolega.

Sve to mi daje štofa za razmišljanje o jednom drugom filmu, tematski i izvedbeno sličnom, ali dosta uspešnijem u konačnici. Under the Skin (2013) Jonathana Glazera isto se u neku ruku bavio evolucijom i razvojem jedinke, bio je jednako eliptičan i začudan, narativna linija je možda bila čvršća, ali je išao ka nečemu određenom i na odredište stigao. Sa Evolution pokušava slično, ali zapravo komplicira i petlja, što je nepotrebno, naročito u formatu od 80-ak minuta u kojem fali barem 15 minuta nečega što bi povezalo razasute tragove u nešto konkretnije. Mada, i da se našlo tih nekoliko minuta više, čisto sumnjam da bi bili potrošeni na ublažavanje elipse.

29.3.16

Uncanny

2015.
režija: Matthew Leutwyler
scenario: Shahin Chandrasoma
uloge: Mark Webber, Lucy Griffiths, David Clayton Rogers, Rainn Wilson

Oduvek sam mislio i isticao da je najekonomičnije imati dobru priču, ma o kom žanru se radilo. Onda nema potrebe za skupim i stalnim efektima za mazanje očiju gledaocima, a i glumci su uglavnom voljni da igraju u zanimljivijim projektima za manje honorare. Ovo važi i za tradicionalno produkcijski zahtevan žanr SF-a, ali već je nebrojeno puta dokazano da se dobar SF na osnovu razrađene ideje može odvijati u okruženju od nekoliko likova i u jednoj jedinoj prostoriji. Podrazumeva se, digitala je pojeftinila i snimanje i efekte, naročito ovih potonjih nema mnogo i nisu nadrkani.

Evo, Uncanny je primer toga. Idejom se nastavlja na Her i Ex Machina, pokušavajući da odgovori na pitanje postavljeno još u Blade Runneru i brojnim knjigama ranije: šta raditi kad veštačka inteligencija poprimi sve karakteristike ljudskosti, pa i osećanja. Ex Machina se može osetiti i u izvedbi, u pitanju je opet komorna drama u jednom stanu sa samo četvoro likova, od kojih se jedan pojavljuje tek na kraju, ali je budžet dosta bliži ciframa koje su imali Coherence i Time Lapse, što apsolutno ne ugrožava kvalitet filma.
Novinarka Joy Andrews (Griffiths) dolazi da napravi intervju sa naučnikom Davidom Kressenom (Webber) i njegovim najnovijim, najnaprednijim i potpuno “čovekolikim” robotom Adamom (Rogers) koji zapravo ima zaduženje njegovog laboratorijskog asistenta. Naravno, Joy nije obična novinarka, nego ima znanja iz robotike i programiranja, bila je nagrađena i za jednu igricu. Intervju traje sedam dana i dok Joy procenjuje njegov Davidov rad, verovatno za paranoičnog i skrivenog šefa korporacija Castla (Wilson), David nju koristi kao ljudski deo Turingovog testa kojem podvrgava Adama.
Međutim, stvari nisu onakve kakvim se čine, posebno ako uzmemo u obzir da je Adam veoma napredni robot koji genijalnom Davidu savršeno parira u šahu i intelektualnim razmerama, kao i da se između Davida i Joy javljaju varnice strasti (on njoj vraća strast za nauku, ona njemu za ljudskim, naročito ženskim društvom), pa Adam postaje dvostruko ljubomoran. Na novinarku jer dobija većinu pažnje njegovog kreatora, ali i na kreatora zato što s njom može raditi “stvari za ljude”. I šta uostalom znači biti ljudsko biće...
Reference na Ex Machina i poređenja s tim filmom su neizbežna, ali istina je da su dva filma snimana odvojeno i u prilično slično vreme, tako da nisu uticali jedan na drugi. Znači, Uncanny ne varira premisu iz Ex Machina utoliko što menja polove ljudskom i androidskom delu Turingovog testa, nego pre okreće premisu iz nekih drugih filmova u kojima su žene po pravilu (ili po nekoj zastareloj analogiji) dovođene u vezu sa mašinama. Blade Runner je još držao brojčanu jednakost polova kroz dobar deo filma, ali je, recimo, u Her inicijalni konzument muškarac, a konzumirani operativni sistem ima ženski glas. (Naravno, dok se ne preokrene to ko je superiorniji i ko koga konzumira.) Čak su i u Under The Skin koji se ne bavi toliko veštačkom inteligencijom koliko ljudskošću, ljudi isključivo muškarci, a naša junakinja je vanzemaljka, dakle nešto strano, preteće, nešto što izaziva sumnju.
  Već samim stavljanjem žene u poziciju nekoga ko posmatra i zaključuje, a muškarca kao zamorca, Uncanny se pozicionira kao sasvim drugačiji film. Razlike, međutim, tu tek počinju. Ne bih išao u detalje u strahu od spoilera, ali hajdemo reći da se dinamika odnosa stalno menja u ovoj partiji preferansa, sve do opakog “twista” na kraju, pa nije lako zaključiti ko ima kakve ciljeve i namere u celoj priči.
Rezultat je vrlo zanimljiv film koji u kompaktnom formatu nikad ne zaboravlja šta je neophodno, a šta začin. U skromni budžet su upali i efekti koji nisu razmetljivi, ali su fini i generalno dodatno podižu utisak o filmu. Upali su i glumci kojih se možda sećamo iz indie filmova i sa televizije i koji jednostavno nisu imali prilike da zablistaju. Uloge su možda tipske, ali su oni na visini zadatka i spremni da unesu i malo inovacije u njih. Od svih četvoro, Mark Webber ipak iskače svojim kvalitetom i sigurnošću u izvedbi, dok David Clayton Rogers ima par nespretno napisanih dijaloga i situacija na kojima se spotiče, pa deluje karikaturalno.
Zapravo, ono što se ne uklapa u celu priču ovog filma je njegov reditelj, Matthew Leutwyler. Kao reditelj potpisuje baš svašta, i žanrovski, i tematski i po kvalitetu, ali uglavnom filmove zakopane duboko ispod radara relevantne kritike. Kao producent čini to isto, samo u nešto većem obimu. Naravno, njegova režija ovde se može nazvati školskom i neupadljivom, što će reći primerenom za SF film koji je u osnovi komorna drama. Čini se da je imao sreće da mu ovakav projekat padne u ruke, pa makar ga videlo relativno malo fanova i makar ostao u senci nekih prominentnijih filmova. Uncanny je svakao vredan gledanja.

28.3.16

Hail, Caesar!

kritika originalno  objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Ethan Coen, Joel Coen
uloge: Josh Brolin, George Clooney, Alden Ehrenreich, Ralph Fiennes, Scarlett Johansson, Tilda Swinton, Frances McDormand, Channing Tatum, Jonah Hill, Veronica Osorio, Heather Goldenhersh, Alison Pill, Max Baker, John Bluthal, Ian Blackman, Christopher Lambert, Natasha Bassett, Fred Malamed, Dolph Lundgren, Michael Gambon (narator)

Možda ne bi bilo loše povući paralelu između braće Coen i Woodija Allena. Ne radi se tu samo o njihovom poreklu i sličnom smislu za meta-humor, elaboriranim i intelektualiziranim štosevima, pa ni o njihovoj poželjnosti za saradnju kod etabliranih glumaca. Stvar je pre svega u njihovoj potrebi da svako malo izbace film, odnosno realizuju ideju, iako bi ponekad možda bolje bilo da pričekaju, o tome da svaki njihov film na neki način govori o njima, izražava njihove stavove i namere, pa i o mojoj recepciji istog. Iskreno, smatram da loši do prosečni Coeni, kao uostalom i Woody Allen, još uvek “šiju” većinu kino-repertoara.

A loših do prosečnih filmova imaju u svojim karijerama. Dok se kod Allena to može opravdati njegovom starošću, pa je čak i simpatično da štanca film godišnje kako bi se osetio mlađim, kod braće je to prilično neshvatljivo – nisu toliko stari da bi se utrkivali s vremenom, niti moraju biti sveprisutni da bi bili relevantni, već imaju status miljenika relevantne kritike. Možda oni samo prave filmove kao neke svoje uvrnute tematske žurke, a sa tim stvarima znate kako ide. Nekad stvari odu dovraga, a da ni naši domaćini, ni njihovi gosti, pa ni mi koji to gledamo za sigurne distance, ne znamo kako i zašto. Hail, Caesar! je jedna takva žurka.
Što je čudno jer su svi sastojci za coenovski cirkus tu: satirični ton, prepoznatljiv “setting” poslednjih godina klasičnog Hollywooda, obilje referenci na taj period, Hollywood uopšte i karijeru samih Coenovih, zvezdana postava sačinjena što od njihovih veterana (Josh Brolin, Frances McDormand, Tilda Swinton u dvostrukoj ulozi), što od novih faca, prepoznatljivih “vrućih” zvezda (Scarlett Johansson i dvojac Tatum-Hill), što od zaboravljenih asova izvučenih iz naftalina za camero uloge kao što su Christopher Lambert i Dolph Lundgren. Čak je i George Clooney opet tu u ulozi tupana, iako je posle Burn After Reading rekao da mu je dosta.
Film prati jedan radni dan u životu menadžera filmskog studija Capitol Eddieja Mannixa (Brolin). Taj dan traje više od 24 sata, protagonista panično gleda na sat da nas na to podseti, i u njemu nema spavanja. Mannix za to vreme mora da predupredi skandale i očuva imidž studija i da se pobrine da produkcija novih naslova ide glatko. Njegovi izazovi počinju sa pijanim zvezdama koje bi pozirale u lascivnim pozama, zvezdom mjuzikala na vodi (Johansson) koja je zatrudnela van braka, raspevanim kaubojem (Ehrenreich) koji je po nalogu vlasnika studija dobio “prekomandu” u sofisticiranu salonsku dramu po motivima broadwayske predstave u čijem se okruženju, naravno, ne snalazi, ma koliko se i on i reditelj (Fiennes) trudili i kompleksnom produkcijom naslovnog rimsko-bibliskog spektakla na tragu Ben Hura čija je glavna, budalasto-pijana zvzeda (Clooney) netragom nestala baš pred ključnu scenu velikog govora. Ispostaviće se da je njega otela komunistička ćelija sastavljena od nezadovoljnih, slabo plaćenih scenarista i da za njega traže otkup. Tu su još sastanci sa predstavnicima religijskih zajednica kako bi se utvrdilo je li sadržaj spektakla prihvatljiv za moralna osećanja Amerikanaca, sestre-bliznakinje (Swinton) i ljute rivalke, trač-novinarke koje su iskopale stari skandal, iluzija privatnog života sa ženom i decom i ponuda od kompanije Lockhead za bolje plaćeni, stabilniji i manje zahtevan i stresan posao na koju Mannix mora da odgovori do kraja dana.
Pripremite se, dakle, za jurnjavu, zabune, rapidne dijaloge i mešavinu fizičkog i verbalnog humora. Posetićemo filmske setove i studije na kojima se snimaju westerni, spektakli, drame, “vodeni” i “mornarski” mjuzikli, kino-dvorane za testne projekcije, montažnu sobu u kojoj sa cigaretom u ustima i šalom oko vrata radi Frances McDormand, skrivene restorane i još skrivenije detektivske agencije u kojima se događaju još skriveniji sastanci. Upoznaćemo i grupu komunističkih pisaca koji svoju revoluciju podižu iz luksuzne vile sa prekrasnim pogledom, a u tome im pomaže i sam doajen marksističke misli, Herbert Marcuse (Bluthal), gledati vinjetice iz raznih filmova u produkciji, a neretko ćemo upasti i u muzičke numere.
Sve, naravno, obiluje referencama, počevši od Capitol studija, istog onog za koji je radio Barton Fink u prvom filmu Coenovih koji se bavi Hollywoodom i koji je preslika MGM-a. O tome govori i ime protagoniste, stvarnog “fixera” u slavnom studiju u “zlatno doba”. Naš vrli kauboj je tako “stand-in” za Johna Waynea, trudna plivačica u kostimu sirene za Esther Williams, rasplesani mornar za Genea Kellyja, a rimski tribun za Charltona Hestona. Komunisti-scenaristi su jasna asocijacija na Daltona Trumba i makartizam, štos sa Marcuseom podseća na Woodija Allena i ubacivanje Marshalla McLuhana u Annie Hall. Čak je i ne baš uspeli štos sa udvajanjem trač-novinarke asocijacija na Heddu Hopper.
Lovljenje referenci je zapravo i najzabavniji deo filma, posebno za nekoga kome su bliski stari hollywoodski filmovi. Međutim, u obilju istih sasvim je moguće smetnuti s uma glavnu, onu koja se daje u podnaslovu (“a story of Christ”) i koja se ne odnosi samo na Ben Hura i naslovni filmu u filmu, nego i na osnovnu narativnu liniju filma. Mannix je Isus pred iskušenjem (ponuda iz Lockheada, korporacije koja prodaje smrt sa sve fotografijom sa Bikini Atola je svakako satanski zov) i eto objašnjenja zašto film počinje i praktično se završava u ispovedaonici Katoličke crkve. Referentan je, i zato uspeo, štos i sa fotografijom Rogera Deakinsa koja do u detalje podražava fotografiju kičastih spektakala iz 50-ih godina.
Ali to je otprilike to. Jer sve smo to, u dosta boljem izdanju, već videli kod Coenovih. Oni su se već bavili Hollywoodom, što direktnije i u dosta mračnijem tonu u Bartonu Finku, što poprilično očito u Big Lebowskom, što indirektno, u većini naslova koje snu snimili u novom milenijumu, parodirajući i svodeći na postmodernistički apsurd pojedine hollywoodske žanrove. Ono što je trebalo biti sinteza njihovog dosadašnjeg rada na temu Hollywooda i filmova uopšte deluje kao nered u kome se ređaju fore i fazoni sa polovičnim uspehom.
Fizička komponenta humora se još nekako i drži jer utisak popravljaju pevačko-plesačke masovke i inače slabo iskorišteni Clooney u idiotskoj rimskoj uniformi koji ne može da reši misteriju kako sesti na modernu stolicu sa pripasanim mačem. Problem je sa verbalnom komponentom, naročito sa izgrađenim i elaboriranim štosevima koji jednostavnu promašuju metu. Scene poput komunističke indoktrinacije ili sastanka sa predstavnicima verskih zajednica su prerazvučene, posvećene nepotrebnom objašnjavanju (ko je shvatio, shvatio je, ko nije, taj i neće), pa stoga i naporne. Narator je nepotrebna distrakcija, posebno zato što već imamo štos sa efikasnom sekretaricom (Goldenhersh) koja se svako malo pojavljuje sa novostima za našeg junaka. Povrh toga, ni na jednom mestu ne vidimo nikakav stav Coenovih o bilo kojoj temi, što Hail, Caesar! u najboljem slučaju čini lakom zabavom i igranjem na sigurno. Zapravo, jedina poenta filma je onaj kršćansko-mazohistički kliše da je teži put jedini ispravan.
Čini se da su braća Coen postali lagano cmizdravi likovi. Dok je to elementarno imalo smisla u Inside Llewyn Davis, njihovom tonalno različitom filmu za koji su jedva našli finansijska sredstva, Hail Caesar! dolazi u periodu njihove apsolutne ljubavi sa filmskim establishmentom, posle sigurno odlično plaćenih “tezgi”, odnosno scenarija za Angelinu Jolie i Stevena Spielberga. To se vidi i po tonu filma koji je klasično, zašećereno “ljubavno pismo” klasičnom Hollywoodu. Čemu onda tupljavina o biranju težeg puta i snimanju filmova uprkos svemu. Mislim, neka snimaju, nemam ništa protiv, čak se radujem i vrlo rado gledam njihove filmove. Ali bih voleo da sledeći ipak bude primetno bolji. Od njih sam na to navikao.

27.3.16

The Invitation

kritika originalno  objavljena na FAK-u
2015.
režija: Karyn Kusama
scenario: Phil Hay, Matt Manfredi
uloge: Logan Marshall-Green, Emayatzi Corinealdi, Tammy Blanchard, Michiel Huisman, John Carroll Lynch, Lindsay Burdge

Evo jednog recepta za horor scenario i košmarne snove. Dolazite na večeru kod prijatelja koje mislite da poznajete, ali oni nisu ono što mislite da jesu. Ma koliko mislili da ih poznajete, zapravo nemate pojma o njima i njihovom skrivenom životu u kojem oni mogu bilo šta od sledećeg: svingeri, prodavci u multi-level shemi, članovi religijskog ili new age kulta, serijske ubice. “Trope” je prilično standardan, ima ga onoliko po filmovima, može ga se obojiti u različitim tonovima, ali štos je u tome da se tako nešto može desiti svakome. Meni se ta varijanta vrzmala po glavi, recimo poznajem par koji je nekoć prodavao HerbaLife proizvode (inače su divni i dragi ljudi), a verujem i vama je tako nešto palo na pamet.

The Invitation je film zasnovan na takvoj premisi, skoro ceo smešten u “prijateljsko okruženje”, prostranu kuću (i okućnicu) i njegov opis i sadržaj više odgovaraju kakvoj indie drami ili komediji. To da je u pitanju horor možemo zaključiti eventualno po imenu rediteljice i po terminu u kojem se film prikazivao na beogradskom Festu – u pitanju je ponoćna projekcija. Dobro, da se naslutiti šta nas čeka i iz psihički zahtevnih pod-tonova koji probijaju, iz psiholoških profila glavnih i nekih sporednih likova, ali veći deo vremena ćemo zapravo gledati jednu sporu i depresivnu indie dramu. Tek kraj filma opravdava ponoćni termin. Budite upozoreni.
Što se Karyn Kusame tiče, treba biti oprezan, njen prvenac Girlfight (2000) je obećavao, ali su usledili SF “tezga” Aeon Flux (2005) i poprilično kriminalni eksperiment sa horor-komedijom Jennifer's Body (2009) od kojeg su mi u sećanju ostali samo prilično loš generalni utisak i zanosna figura Megane Fox u onoj sceni u kojoj skače u jezero. Tek od scenarista ne možemo očekivati ništa impozantno. Hay i Manfredi rade u duetu, sa Kusamom su sarađivali na Aeon Fluxu i usput su nam podarili filmske “shitove” kao što su The Tuxedo, Clash of the Titans i, najsvežije, Ride Along koji je dobio i nastavak. Budite duplo upozoreni.
Da objasnim malo “setting”, bez ulaska u nepotrebne detalje i spoilere. Will (Marshall-Green) je, vidi se odmah na prvi pogled, čovek sa svojim silnim problemima. Već u prvoj sceni vožnje on i njegova devojka Kira (Corinealdi) autom udare kojota i Will mu, sa traumom u pogledu, prekrati muke komadom alata koji ima u autu. Njih dvoje zapravo idu na Willovu bivšu adresu, u vilu poviše Los Angelesa u kojoj je živeo sa bivšom ženom Eden (Blanchard). Njih dvoje su se razveli usled traumatičnog događaja (smrti deteta) i nekompatibilnosti tugovanja. Eden sad ima novog muža, Davida (Huisman) i njih dvoje su na večeru pozvali ne samo Willa i Kiru, nego i šaroliko društvo (bivših) zajedničkih prijatelja.
Jedina osoba koja iz tog kruga istupa je nova prijateljica Sadie (Burdge) za koju kažu da su je upoznali kada su živeli u Meksiku. Kasnije će se društvu priključiti i sablasni Pruitt (fenomenalni John Carroll Lynch) koji svoju očito mračnu, sociopatsku stranu pokušava da prikrije maskom priprostog, srdačnog čoveka. I David je malo čudno srdačan kao novi muž prema bivšem, a Eden je možda fizički prepoznatljivo elegantna, ali se ponaša potpuno drugačije od onoga Will pamti. Ispostaviće se da su se njih dvoje upoznali na grupnoj terapiji i navukli na nekakvu new age priču i da su na osnovu toga pokupili i Sadie i Pruitta. Ništa strašno. Ili...
Atmosfera u kući je vrlo difuzna i melanholična, negde između “povratničke” i “oproštajne”, kao na nekakvoj The Big Chill godišnjici mature. Jasno je da se oni nisu videli dugo i da traumatično iskustvo nije ostavilo posledice samo na Eden i Willa, niti samo na njihov međusobni odnos, nego i na odnos sa prijateljima. Ožiljci su najvidljiviji na Willu kojem odmah tu nešto “smrdi”, ali ga ostali otpisuju kao nekakvu “kvari-igru” i paranoika. Pije se skupo vino, jede se fina hrana, razgovara se o svemu i svačemu, prijateljski ili sa distance, usiljeno ili uljudno.
Iz uljuljkane atmosfere filma će vas možda povremeno prodrmati poneki pažljivo ubačen detalj. Ti detalji nisu invazivni i šokantni, kratkog su daha i sve se uglavnom vraća na staro. Kako vreme prolazi, tih “off” detalja je sve više i više, a maske se sve manje drže i prave namere izlaze na videlo. Iako nas diskretno pripremaju na kraj filma, tih poslednjih nekoliko minuta će svejedno doći kao iznenađenje.
  Iznenađujuće precizno i pametno napisan i veštom, ali nežnom ženskom rukom režiran, The Invitation je izvrstan film. Treba obratiti pažnju na dosta detalja, od prilično školskog plan – kontraplan kadriranja koje ovde rešava većinu potreba i upotrebe svetla, tona i muzike do teksta i pod-teksta. Film je slojevit i tera na razmišljanje, pa makar i o standardnim temama kao što su suburbanizacija i otuđenje u modernom svetu.
Tu čak ni sastav družine nije nebitan i slučajan: dominiraju belci, Kira je crnkinja, imamo azijatski bračni par (likovi se šale na račun muškog dela tog para da je on najnepouzdaniji Koreanac), imamo i gay par od kojih je jedan latino i u grupi ljudi u 30-im godinama osetno stariji Pruitt je upadljiv kao da je obukao reflektirajući prsluk. Ovakva demografska konstrukcija likova nije samo tipična za Hollywood, nego i za američku kinematografiju generalno. Možda čak i za američko društvo u celini. U tom smislu će replika koju čujemo u završnici filma (“They're only humans”) dobiti jedno sasvim novo značenje, posebno uparena sa onom panoramom na kraju.
Zbog toga je The Invitation nešto najsvežije što se dogodilo na polju horora, ali i indie kinematografije. Ostaje još da se vidi da li je ovaj film plod slučajne inspiracije i spleta pogodnih okolnosti ili smo upravo pogledali delo do sada neprobuđenog genija. Vreme će pokazati.

26.3.16

Mustang

2015.
režija: Deniz Gamze Ergüven
scenario: Deniz Gamze Ergüven, Alice Vincourt
uloge: Günes Sensoy, Doga Zeynep Doguslu, Elit Iscan, Tugba Sunguroglu, Ilayda Akdogan, Nihal G. Koldas, Ayberk Pekcan, Burak Yigit

Eh, propustih ga u Sarajevu i na još nekoliko festivala potom, uvek pod geslom “biće prilike”. Zapravo me je grabio neki loš osećaj već na neviđeno, kao što me zna zgrabiti za neke od tih festivalskih filmova oko kojih se diže neverovatan “hype” i koji skupljaju nagradu za nagradom, a da mene čudi zašto. Slutnja kalkulantstva, koliko u estetskom, toliko i u nekom političkom smislu, nameće se sama od sebe.

Mustang je tako prošao svetom, skupljao nagrade sjajne kritike jednu za drugom, dogurao do nominacije za Oscara (i to kao francuski, ne turski kandidat) i dobio LUX nagradu Evropskog Parlamenta (kao da političari znaju kako se gledaju filmovi), pa sam ga kraju i ja odgledao. Sad, nije mi žao vremena, niti je film dugo trajao, niti to vreme smatram bačenim, ali, iskreno da priznam, ne osećam se ništa bogatijim zato što sam ga pogledao.
Reč je o turskoj varijaciji na temu The Virgin Suicides. Istina, imamo samo jedno samoubistvo (lagani spoiler, ali u suštini nebitan), ali ostali sastojci su tu: device, izolacija, zatvorena i opresivna sredina, religioznost, zatucanost i patrijarhat. I njihov tretman je isti, one su redom lepe i nežne, dok su njihovi ugnjetači ružni, prljavi i zli. I kamera ih snima zavodljivo i sanjivo, pokušavajući da uhvati njihov slobodni duh, ali to ispada kao u nekakvom naivnom spotu ili generičkoj reklami za sreću. One se igraju jedna sa drugom, sa isprepletanim nogama i slično.
Sve počinje jednog poslednjeg dana škole kad su se cure zaputile na plažu s momcima i tamo upustile u nevinu igru sa potapanjem i prskanjem. Realno, ima nečeg erotskog u mokrim školskim uniformama, ali ne znam koliko je to dovoljan razlog da inače sekularno obučene i odgajane cure najebu, na stranu što njih pet sestara raspona dobi od “tek ulazi u pubertet” do “na pragu punoletstva” ne bi visile u istom društvu. No dobro, videle su ih komšije, a komšije komšijaju, što je i logično, pa su devojke završile pod ključem.
One su inače siročad, roditelji su im pokojni, a odgaja ih šira familija predvođena stricem (Peckan), a pod operativnom kontrolom babe (Koldas). Devojke prolaze ubrzani kurs iz domaćinstva i dok su još neosramoćene (vekovni turski recept za kontracepciju i čuvanje nevinosti zvani “u dupe” još uvek deluje i primenjuje se, kako saznajemo), familija ih priprema za udaju, dok mladoženje sa familijama dolaze na čaj. Najstarija se izbori za svoj izbor, druga biva nesrećno utrapljena, treća sama sebi presudi, a kad dođe red na četvrtu, još uvek devojčicu, tu stvari počinju da izmiču kontroli. Peta i najmlađa, ona u koju je autorica ugradila svoje stavove i iskustva i kroz koju često govori, je naša naratorka koja nas vodi kroz priču...
Kako vreme prolazi, ona je u sve lošijoj poziciji. Sestre se redom udaju, a mere sigurnosti u kući su sve veće. Babe i tetke ih uveravaju da je sve to normalno i poželjno, i one su tako, navikne se čovek na sve. Stričevi ih ne pitaju puno za mišljenje. Jedini koji je spreman da im koliko-toliko pomogne je lokalni momak Yasin (Yigit) koji vozi kamionet...
Divno i krasno, čak pristojno i zanatski korektno režirano tako da drži pažnju, ali nažalost potpuno lažno, kalkulantski i iskonstruirano. Odakle da počnem? Možda od škole i nadležnih službi koje bi u Turskoj danas, pa makar i ruralnoj, proverile zašto se deca ispisuju iz obavezne osnovne škole. Možda od logike stvari. Kada se jednom izmigolje u punom brojčanom stanju i odu da se provedu, zašto bi se vraćale? Zašto ih babe i tetke u jednom trenutku štite od muškaraca time što izazivaju nestanak struje da ih ovi ne vide na televiziji, a onda pooštravaju sigurnosne mere? Zašto su stariji muškarci redom tirani, a mlađi se ponašaju kao kerovi kad osete ženku u teranju? Zašto autorica snima utakmicu na kojoj može poentirati (zanimljiva situacija, muškarcima je pristup zabranjen, klub je “kažnjen” time da igra isključivo pred ženama) snima kao dečiji disko u Vrnjačkoj Banji? Zašto preostale dve beže pod maksimalnim merama sigurnosti, same i pred svadbom kada su mogle ranije i lakše? Ovo poslednje se može otpisati na filmsku logiku građenja tenzije po svaku cenu, ali je i dalje stupidno.
Verujte mi, poslednji sam koji će se buniti po tome što neko za tuđe novce blati svoju zemlju. To je legitimno pravo, čak i moralna obaveza slobodne jedinke da oblati bilo kakav kolektiv zbog bilo kakve grube i nehumane prakse. Ako neko sa strane to plati, još bolje. Nije čak ni problem što je to razumljivo zapadnim recipijentima koji su obezbedili sredstva, ubacili “ruku” scenarija Alice Vincourt (autorice inače elementarno zanimljivog filma Augustine u kojem je Deniz Gamze Ergüven odigrala jednu epizodnu ulogu), pobrinuli se za fotografiju i muziku i u konačnici poslali baš taj film za Oscara.
Problem je u tome što Deniz Gamze Ergüven to radi lažno, folerski i tupo. Tretirajući te babe i tetke kao simpatične i dobre, ali eto malo staromodne žene, ona zapravo ne propituje i ne napada patrijarhat. Te drage žene su svojom voljom saučesnici u zločinu i to dobro znaju, a zbog toga su krive jednako koliko i brkati muškarci koji ih drže u kuhinjama. Konzervativizam i retradicionalizacija Turske pod Erdoganom je tema, sasvim legitimna, i treba je načinjati i iznutra i izvana (Evrope, odnosno Evropske Unije), ali u svojoj naivnosti, Mustang nije rešenje. Čak je i naslov filma foliracija: govori o slobodnom duhu divljeg konja, a većina postupaka njegovih heroina izgleda kao odlazak ovaca na klanje.

25.3.16

Cartel Land

2015.
autor: Matthew Heineman

Svake godine se kladim na Oscare i svake godine popušim, nekad za kategoriju ili dve, nekad onako baš opasno. Ne zato što pozlaćene kipiće Američke Akademije Filmskih Nauka i Umetnosti smatram pravednom i merodavnom nagradom, već zato što testiram svoje znanje o tome kako logika filmske industrije razmišlja. Ove godine sam na dva tiketa promašio po jednu stavku, nisam predvideo toliko furanje Inarritua čak i sa lošim do prosečnim filmom i posledično nepoštovanje Georgea Millera koji je nam je dao prvi pametni blockbuster posle pet godina i kategoriju dokumentarca.

Moram priznati da mi jako ide na živce trend da se nagrada po pravilu dodeljuje najtrivijalnijem od naslova, osim kada se radi o teškom “hypeu” od teme kao što je to bio slučaj sa Citizenfour. Ove godine sam se kladio na Cartel Land iz racionalnih razloga: tema je američka i aktuelna, čak iako nije baš “vruća”, sprema se izborna godina, zaumni desničari ionako povezuju migracije i kriminal, ma koliko to bile odvojene stvari, a takvi u Americi obećavaju zidove. Dodajmo na to i sličan diskurs glede izbeglica u Evropi i postupke pojedinih država unutar EU, pa je jasno zašto je Cartel Land materijal za Oscara, ako su već Joshua Oppenheimer i njegove disekcije o zločinima u Indoneziji koje je makar posredno podržala Amerika nešto suviše radikalno za Akademiju. Međutim, mudre glave su ove godine rešile da nagrade ne-loš, ali ne ni briljantan dokumentarac o predoziranoj pop-zvezdi i njenoj genijalnosti, stvarnoj ili učitanoj.
Cartel Land se ipak bavi važnijom temom, meksičkim narko-kartelima i njihovim uticajem na životne prilike sa obe strane meksičko-američke granice, putem nasilja i preuzimanja ekonomske i društvene moći. To smo već imali kao temu u brojnim dokumentarnim i igranim filmovima, poslednji put pre nekoliko meseci u Sicariu Dennisa Villeneuvea. Ono što Cartel Land čini unikatnim je njegova perspektiva: Matthew Heineman se bavi “vigilante” grupama boraca protiv kriminala sa obe strane granice.
Stvar se svodi na jednostavnu činjenicu da je tim ljudima i u Arizoni i duboko u Meksiku dosta državne nemoći, možda čak uz dozu korupcije ili proste ljudske kvarljivosti, u borbi protiv sve moćnijih, sve bogatijih i sve agresivnijih kriminalnih grupa. U korenu kartela, pa i posledične korupcije, krije se neumoljiva tržišna logika: ljudi vole drogu, na tome se može zaraditi, ko kontroliše više tržišta može više profitirati, taj profit kasnije ide u podmićivanje nadležnih radi jednostavnije logistike posla i u pranje, odnosno u legalnu ekonomiju pa tako karteli nekom običnom sirotanu ili jedva plaćenom lokalnom policajcu postaju poslodavci. Nekima drugima, pak, oni upadaju u kuće, ubijaju i otimaju rođake, uništavaju sela i gradove i čine druge gadosti. Pa opet na ove samoorganizacije građana gledamo različito u odnosu na to jesu li one na američkoj ili na meksičkoj strani granice, što nas opet dovodi do različitih perspektiva kao u primeru sa mojim klađenjem i konačnim rezultatima.
Prosto, na organizacije tog tipa u Americi gledamo kao na desničarske militante i rasiste, čak i kad njihova priča ima smisla, a njihovi motivi su potpuno validni strah za sopstvenu sigurnost u uslovima kad je najbliža policijska jedinica udaljena sat vremena vožnje. Opet, moramo priznati da njihov strah najčešće nije utemeljen u realnosti, meksički karteli u Americi ipak nisu toliko moćni da ubiju ko god im stoji na putu i moraju da se ponašaju po načelima poslovne komunikacije koja ne gleda blagonaklono na ubistva civila. A i argumentacija im je blago rasistička, s obzirom da kartele i ilegalne migrante u svojoj glavi trpaju u isti koš, iako ti ilegalni migranti dolaze u Ameriku možda i zbog toga što su im karteli uništili izvor sredstava za živor.
Iako to otvara jednu drugu i dugu temu, a analogno je sa izbeglicama i islamskim militantima u Evropi, možemo se složiti da situacija nije tako jednostavna kao što je oni predstavljaju, ali da to ne znači da ti zabludeli ljudi zaslužuju osudu pre edukacije i uvođenja u nekakav sistem. Uostalom, šta oni rade? Patroliraju pored granice, traže zaposlenike kartela, a ako slučajno uhvate ilegalne migrante, predaju ih policiji.
Sa druge strane, meksičke grupe za samoodbranu automatski dobijaju naše simpatije jer brane svoju imovinu, svoja sela i gradove od pretnje kartela, kada već država ne može ili ne želi da im pomogne. One su veće i brojnije od američkih militantnih patroldžija i imaju veću podršku među običnim ljudima, toliku da kada dođu u sukob sa vojskom građani naoružani motkama sprečavaju vojnike da ih razoružaju. Međutim, ono što se kod tih naoružanih grupa građana zanemaruje je to da oni sa brojnošću postaju sila i učesnik u sukobima, da rade posao koji nije njihov, da uzimaju pravdu u svoje ruke, da takođe upadaju u nečije kuće, neosnovano zadržavaju i ispituju građane, a da takođe svako od pripadnika te naoružane građanske formacije može imati i “poslić” sa strane, sa lokalnim kartelom ili konkurentskim, pa možda čak i potpuno privatnu varijantu. Te grupe građana jesu posledica delovanja, odnosno nedelovanja države i možda imaju inicijalne simpatije građanstva, ali postaju problem: ko je njih ovlastio i ko ih kasnije može potčiniti i nekako ugurati u zakonske okvire?
Cartel Land je film o tome koji govori na jedan direktan i “matter of fact” način. Matthew Heineman je uvek tu, na licu mesta, sa svojom kamerom i još jednim snimateljem i zapravo je uspeo da prodre duboko u obe organizacije, čak i da ih snima u različitim akcijama. Dok za američke militente to nije čudno, vole oni pažnju, a naročito priliku da se prikažu kao obični, ni po čemu ekstremni ljudi, priča o meksičkim grupama za samoodbranu je detaljnija, uverljivija i zanimljivija. Do njih možda nije lako doći, a možda samo niko nije pokušao, ali Heineman uspeva da napravi hroniku uspona i pada (odnosno utapanja u neku državnu formaciju) jedne takve grupe, kroz sve razvojne faze, brojne akcije i sukobe, pa čak i unutarnja trvenja i neslaganja.
“Matter of fact” pristup ne treba da čudi, Kathryn Bigelow, poznata po takvim igranim filmovima je producent Cartel Landa, uz ostale, naravno. Cartel Land uspeva da zadrži duh jednog od njenih filmova, inteligentan je, pronicljiv, kompleksan i otvara bezbroj tema za razmišljanje o motivima i postupcima, a pritom nije lak na obaraču i na osudi. Heineman je to održao, ali je uspeo da održi i drugu potpisnu stvar za njene filmove: nemalu količinu napetosti i utisak da smo baš na licu mesta i u epicentru događanja. Preporuka se podrazumeva.

24.3.16

Sizif K. / Sisyphus K.

2015.
scenario i režija: Filip Gajić
uloge: Bojan Dimitrijević, Lucija Šerbedžija, Rambo Amadeus, Marija Pikić, Hana Selimović, Goran Jevtić, Bane Vidaković

Bavljenje filmom, naročito bavljenje filmom kao umetnošću je često sizifovski posao. U filmskoj industriji, što je prilično rastegljiv pojam u zavisnosti od geografije, tržišta i koječega, stvari još nekako i idu, onako industrijski, ali kod umetničkih filmova to često nije slučaj. Koliko je dobrih ideja predloženo, pa nije odobreno na nekim konkursima? Koliko je samo projekata prekinuto u nekim razvojnim fazama? Koliko je nedovršenih filmova? Koliko je onih koji su “na mišiće” dovršeni, a da rezultat nije odgovarao autorskoj viziji sa kojom su započeti?
Sizif K. Filipa Gajića, inače pozorišnog reditelja koji na ovaj način debituje na filmu, pogled je u “sizifovštinu” rediteljskog posla, i to vrlo iskren. Od ideje, preko skupljanja ekipe, pronalaženja ionako kukavnih i nedostatnih finansija, organizacije, snimanja, pa do kreativnih razlika, kompromisa i neizbežnog upliva privatnog života u delo. Njegov cilj da snimi film i to baš o Sizifu (zanimljivo je primetiti da filmova o sizifovskim poslovima ima, dok onih o samom Sizifu ne), modernom Sizifu, čiji su koreni možda u antičkoj književnosti, ali je do kraja dat tek kod Camusa, neraskidivo spojenim sa Kafkinim Jozefom K. u apsurdnom svetu.
Naš je Sizif, kao i mitološki, počinio neka nedela iz kojih se često izvlačio lukavstvom, više instinktivnim nego pažljivo planiranim. Prevario je Smrt. Ogrešio se o bogove, naročito o Zevsa, i inače osvetoljubivog. I on po Sizifa šalje kaznu i još kazne...
Samo on nije nekakav obesni kralj nego prosti pastir koji nije svestan u šta se upleo. Čak ima i prezime. A ni Olimp nije Olimp, nego napuštena fabrika u kojoj stoluju bogovi u vojnim uniformama. Ni smrt nije jedna, nego ih je tri. Sizif jednu od njih drži vezanu u podrumu kafane u kojoj se skriva i sluša vesti o sebi kao o beguncu od pravde i druge aktuelnost na tranzistoru, na raznim jezicima pride, dok je još jedna zarobljena u sceni večite partije šaha kao u Seventh Seal. Zato ni Sizifova sudbina nije kamen, nego kamenolom Jozefa K.
Zvuči bizarno i potpuno je neopisivo, ali verujte mi, ipak radi. Iz scene u scenu se vidi autorska vizija i ambicija, ali i iskrenost i improvizacija, u čemu dosta pomažu raspoloženi i posvećeni glumci, a “no budget” estetika samo dodatno popravlja ugođaj. Sizif K. je gotovo idealan primer uspelog autorskog filma u kojem shvatamo šta nam autor poručuje, čak i kad mislimo da smo se potpuno izgubili.

Apsurdnu potvrdu možemo videti i u sudbini filma koji je imao premijeru na prošlogodišnjem FAF-u i ceo jedan termin na ovogodišnjem Festu. Između toga bila je kratka bioskopska distribucija, verovatno van nekih bitnih dvorana i bez jake reklame. Entuzijazam? Ma, budimo realni. Film je verovatno videlo jako malo zainteresovanih ljudi i to je to. Sizifovski posao filmskog autora je obrnuo pun krug: uložiš sredstva, materijalna i nematerijalna, isteraš sve do kraja uz neplanirane troškove i možda žrtve, a onda to vidi uzak krug ljudi. Nadajmo se da su barem svi bili zadovoljni viđenim kao ja.

23.3.16

Anasatsu kyoshitsu / Assassination Classroom

2015.
režija: Eiichiro Hasumi
scenario: Tatsuya Kanazawa (prema mangi Yuseija Matsuija)
uloge: Ryosuke Yamada, Kippei Shina, Jiyoung Kang, Masaki Suda, Seishiro Kato, Kanna Hashimoto, Masanobu Takashima

Kada sam ja, jednom davno, išao u školu, i to osnovnu, idoli moje generacije, makar njenog muškog dela, nisu bili naučnici i umetnici. Možda u nekom slučaju sportisti, ali u principu kriminalci. Mogao si ne znati za nekog tamo Napoleona ili Van Gogha, ali se za kojekakve giške, arkane, knelete i kristijanegoluboviće moralo znati. Takvo je vreme bilo, naši roditelji nisu imali za struju i benzin, a ti magarci su bili puni para, okruženi dobrim ribama i šta god. Na maloj, školskoj pozornici bilo je svega i svačega, tuča, nasilja, skidanja patika, jajarskog reketiranja, čak su kružile neproverene glasine o noževima, pištoljima, pa čak i bombama koje bi neki majmum u nekoj školi doneo i pokazivao. Grozno vreme, ali do srednje škole smo već uglavnom skapirali da put kriminala ne vodi nikuda, ako ne iz drugih razloga, onda barem zbog očekivanog životnog veka. Kažu mi, mada ne proveravam, da se “zlatne 90-te” ponovo vraćaju u modu u beogradskim školskim klupama. Jezivo.
Mada, ako ćemo iskreno, pitam se koliko je u tom boljem svetu stvarno bolje situacija kada u školu, bioskopsku dvoranu ili na fakultet uđu ludaci ili teroristi sa vatrenim oružjem i pucaju po ljudima. Nije to ničija ekskluziva, Amerika se najviše spominje, ali takvi incidenti su se dešavali i po Nemačkoj, Francuskoj, Skandinaviji, Rusiji. Slušao sam one rasprave o zabrani naoružavanja ili još većem (i čak obaveznom) naoružavanju u Americi i sve mi se više čini kao loš reality program. Što ne znači da na datu temu nije dozvoljeno zezanje...
Zamislite novoformiran razred preseljen u napuštene barake i sačinjen od otpadnika i čudaka kojima je jedina šansa da nauče zanat ubijanja. Ispit se polaže tako što, po principu Pinkija i Švabe, zvekneš učitelja koji te je od svoje volje naučio kako da rokaš. E, sad, taj učitelj se svesno i dobrovoljno javio za žrtvu, voljan je da te otpadnike nečemu nauči i malo ih uceni i prodrma. E, da, on je zapravo tri metra visoki vanzemaljac sa pipcima, brz kao munja, u stanju da se transformira u šta god, a ulozi u igri su veliki pošto je on već razvalio više od pola Meseca i sprema se da uništi zemlju.
Ako ste se pitali odakle ove bizarnosti dolaze, odgovor je jasan: iz Japana. Assassination Classroom je ekranizacija manga-stripa nakon animirane serije po istim motivima. Jasno, monstrumi, pipci, vanzemaljci, nindže, siledžije, ljudi-kompjuteri i sve ostalo. Ima tu i akcije i humora i fantastike i avanture, a najviše šarenila i zabave za ljubitelje tog đira. Naravno, uz elementarno pristojnu glumu, koherentnu režiju i prilično jeftine, stripovsko-crtićki neuverljive, ali ipak simpatične efekte.

Problem sa Assassination Classroom nije taj što film nije zabavan, naprotiv. Nije ni u poruci koja se može čitati i kao subverzivna prema rigidnom sistemu obrazovanja: da su ti klinci imali pristojne i posvećene učitelje kao što je to naš Džinovski Oktopod, oni nebi ni bili otpadnici. Problem je u samoj strukturi stripa u nastavcima koja se doslovno prenosi na film. Assassination Classroom je sačinjen od sve samih vinjetica koje su manje ili više zabavne, glavna priča je uvek tu negde, ali posle skoro dva sata filma to postaje malo zamorno za gledanje. Osim ako niste ludi za mangama, japanskom kulturom i bizarnostima. Onda ćete možda tražiti i nastavak.

22.3.16

Quand on a 17 ans / Being Seventeen

2016.
režija: Andre Techine
scenario: Andre Techine, Celine Sciamma
uloge: Kacey Mottet Klein, Corentin Fila, Sandrine Kiberlain, Alexis Loret, Jean Corso, Mama Prassinos, Jean Fornerod

Nešto se dešava sa francuskim filmom da jednostavno ne može biti veliki kao nekada. Evidentna je kriza velikih pokreta, jer od Novog vala nije bilo nijednog globalno relevantnog (Novi Ekstremni Film je bio i ostao margina), a neki tvrde da je u pitanju kriza nešto šireg obima – kriza velikih autora. Namesto toga imamo besomučnu reciklažu Novog vala što od strane još preživelih, što od strane njihovih naslednika, povremene bljeskove, neujednačene autore, Ozona koji je majstor, ali ne i lider, i gomilu solidnih, pametnih, nastudiranih i u konačnici potpuno “sigurnih” autora koji po pravilu čine “staple diet” festivalskih programa.

Jedan od tih pametnih, nastudiranih i pomalo sterilnih kalkulantskih autora je i Andre Techine, čovek čiju sam karijeru ovlaš ispratio ne primetivši u njoj nijedan supstandardni i nijedan nadstandardni film. Svi su oni bili OK do dobri, nikad dosadni i naporni, gledljivi, “to the point” i vrlo korektno napravljeni. Uostalom, on i nije bio razlog da obavezno pogledam ovaj sveži berlinski naslov na Festu, iako bih ga najverovatnije svejedno “overio”. Razlog za to je ko-scenaristkinja Celine Schiamma, autorica filmova Tomboy i Girlhood, sposobna da sjajno uhvati adolescente u datom vremenu i prostoru i da njihovu relevantnu priču ispriča bez foliranja, popovanja i prenemaganja, što je čini mojim izborom za sledeću francusku veliku autoricu.
Najveći štos sa Quand on a 17 ans je što manje-više od starta znamo šta gledamo, a istovremeno i nismo baš sigurni jesmo li u pravu. Upoznajemo se sa lokacijom, neimenovani gradić u kotlini i planinska sela okolo, te sa našim junacima, drugarima iz istog razreda. Oni su po skoro svemu različiti jedan od drugog, Tom (Fila) je usvojen i živi u udaljenom selu na farmi, pa svaki dan putuje kao đak-pešak, a Damien (Mottet Klein) se može nazvati maminim sinom, jer ga majka, ugledna doktorka (Kiberlain) vozi u školu i iz škole, dok mu je otac, pilot helikoptera (Loret) po pravilu odsutan na misijama. Iako obojica momaka vode računa o svojoj fizičkoj spremi, bivaju poslednji izabrani za basket na času fiskulture i tu počinje njihovo rivalstvo.
Damien je pomalo povučen, a pomalo i “pičkast” umetnički tip koji briljira na časovima književnosti i majci sprema gurmanske večere, pa će ga Tom, zdravo-seljačkih manira, zbog toga napasti. Ovaj će mu kasnije vratiti, što će izazvati sukob koji se nastavlja i biva primećen u školi. Istovremeno, Damienova majka posećuje Tomovu koja je trudna u poznim godinama, pa predlaže da Tom pređe kod njih u kuću u predgrađu, gde će moći da uči na miru i što će i njemu i Damienu poslužiti kao “brzi kurs tolerancije”, odnosno prilika da izglade odnose. Jednom pod istim krovom, momci će svejedno nastaviti sa sukobom koji očito nešto skriva.
Ne, nisu to ni rasne (Tom je, naime, tamnoput), ni klasne razlike, niti klasična tinejdžerska iritacija osobom različitog senzibiliteta. Ne, sedamnaestogodišnji momci su gay, i mi to pretpostavljamo od početka filma, samo oni to ne znaju, niti njihova okolina to zna. Uzevši u obzir da je u pitanju poslovično homofobna francuska provincija, možda bi im zdravorazumski i bilo lakše da ostane tako. Možda su i oni kondicionirani, ako ne u kući (Damienovi roditelji se čine suviše modernima da bi bili homofobi, otac je čak najatipičnije vojno lice kakvo se viđa u filmu, apsolutno nenasilni “letač” po ubeđenju, a Tomovi se doimaju prezaposlenim oko farme da bi se bavili tako efemernim stvarima kao što je to nečija seksualna orijentacija), onda verovatno u okviru vršnjačkih grupa. Pa ipak, svako potisnuto osećanje se vraća sa kamatom...
Neko će iz dosadašnjeg teksta pomisliti da imamo francuski tinejdžerski Brokeback Mountain, što ne može biti dalje od istine. Jedino slično sa tom hollywoodskom aktivističkom, plačljivom melodramom su gay osobe i netaknuta priroda. Quand on a 17 ans je suptilan, ne služi podizanju svesti i senzibilizaciji, već iskreno ispituje jedan fenomen, a to je ne baš uobičajeno seksualno sazrevanje dvojice tinejdžera i kako se oni nose sa tim. U pozadini toga videćemo i školski sistem i skrivanje od sveta i osamljivanje kao mehanizam koji primenjuju i iskusniji, otvoreni gayevi i raspravu o nasilju i nenasilju, o prirodi i civilizaciji, o instinktu, veštini i samokontroli. Quand on a 17 ans je film o odrastanju, samo su okolnosti tog odrastanja neobične.
Za to se treba zahvaliti školski veštoj režiji Andrea Techinea, odgovornoj pre svega za rad sa glumcima, kao i za vrlo upečatljivu vizualizaciju, široku prirodu koja stoji nasuprot tinejdžerskoj teskobi. Međutim, ničega od toga ne bi bilo da scenario nije tako fluidan, tempiran i savršeno složen. Celine Sciamma ne piše po prvi put sa drugim i za drugog, ali po prvi put se bavi momcima u svom ozbiljnom i perceptivnom maniru. Rezultat je isti kao u njenim filmovima o curama: jedan više nego dobar festivalski film.

21.3.16

Kollektivet / The Commune

kritika originalno objavljena na monitoru
2016.
režija: Thomas Vinterberg
scenario: Thomas Vinterberg, Tobias Lindholm
uloge: Ulrich Thomasen, Trine Dryholm, Helene Reingaard Neumann, Martha Sofie Wallstrom Hansen, Lars Ranthe, Fares Fares, Julie Agnete Vang, Mads Reuther

Ko živi u komunama? Narkomani? Hipici? Seksualni perverznjaci? Klošari? Sektaši? Zagriženi anarhisti i komunisti? Ljudi koji ne žele da učestvuju u cinizmu modernog sveta? Ljudi sa margine? Ne nužno. Danski reditelj Thomas Vinterberg je, recimo, veći deo svog detinjstva proveo u komuni i taj period naziva emotivnim i konfuznim. Ne ni toliko što je bio okružen nudistima (kao da je to nešto nenormalno i nemoralno, posebno u Danskoj), koliko zbog te čudne formacije, prevelike za porodicu, a opet premale za neku širu zajednicu.

Fokus na formalnu i neformalnu familiju i zajednicu uopšte dominantan je i u njegovom radu. Proslavio ga je film Festen (1998), film postavljen u milje raširene familije i proslave na kojoj razne tajne isplivavaju na površinu. Porodicom i lokalnom zajednicom se bavi u svakom svom filmu, nekad indirektno (kao u It's All About Love, 2003), nekad direktnije (u ne baš uspelom Dear Wendy, 2004. i sledećem En mand kommer hjem, 2007), da bi sa Submarino (2010) otišao u vode socijalne drame, pritom ostavivši porodične veze u centru priče, a sa Jagten (2012) secirao ponašanje (palanačke) zajednice koja se usled moralne panike okreće protiv jednog svog do tada uvaženog člana.
  Nakon zanatski korektnog i u suštini solidnog, ali ipak tuđeg filma bez Vinterbergovog ličnog pečata, Far from the Madding Crowd (2015), Vinterberg se opet vraća u Dansku sa The Commune. Njegov ko-scenarista i potencijalno novo veliko ime danske kinematografije Tobias Lindholm (Karpingen, 2012, Krigen, 2015) iz Vinterbergova poslednja dva vrlo uspela danska filma je opet tu i očekivanja su visoka. Očekujemo ličan film na temu koja je i inače bliska Vinterbergu i stalno ga prati.
Copenhagen, 70-ih godina. Uspešni arhitekta i univerzitetski profesor Erik (Ulrich Thomasen, poznat iz Festen) nasleđuje kuću, zapravo urbanu vilu u elitnom kraju u kojoj je odrastao od svog oca sa kojim nije bio blizak. Njegova žena Anna (Trine Dryholm, takođe iz Festen) i kćerka tinejdžerka Freja (Wallstrom Hansen) pokojnika nisu čak ni poznavale. Erikova ideja je da kuću proda jer je ne može održavati, ali Anna dolazi na ideju da bi bilo bolje umesto toga pozvati ljude i osnovati komunu, što bi održavanje učinilo podnošljivijim, a usput bi malo začinilo njihov stabilni, ali pomalo ohlađeni i ustajali odnos. Erik nije oduševljen idejom ali...
U kuću se brzo useli još ljudi raznih profila, od harizmatičnog zgubidana Olea, preko para sa bolesnim detetom do arapskog imigranta koji ne zna danski i koji je dobar i pošten čovek, ali nekako uvek bez posla u odsudnom trenutku. I oni uz manje trzavice, zgode i nezgode žive skupa u skladu sa u to doba modernim levičarskim hippie idealima: slave se praznici, Freja odrasta i upoznaje prvog dečka, nepospremljene stvari se bacaju u vatru, niko nije gazda nego se odluke donose konsenzusom i sve u tom stilu.
Erikova skepsa je ipak bila opravdana, iako se tako ne čini. Dinamika odnosa u kući ga sve više tera na izbivanje. U međuvremenu, on će se zaljubiti u svoju studentkinju Emmu (Reingaard Neuman) koja izgleda kao podmlađena verzija Anne. Nakon kratkotrajnog života van kuće, Erik rešava da se pod pretnjom upotrebe svog vlasničkog prava u kuću vrati na ovaj ili onaj način i da dovede Emmu. Podršku za to dobija i od Anne. Ali ma koliko se bilo ko od nas pravio liberalan i idealističan, ego i osećaj sopstvene vrednosti su nepredvidljivi.
Jasno je da je takav aranžman, ne samo bigamija, nego općenito takva ad-hoc zajednica, neodrživ na duže staze. Vinterberg se komunom kao takvom bavi vrlo malo i diskretno, uglavnom kreirajući začudnu, ali sentimentalnu i toplu atmosferu koristeći prigušeno osvetljenje i muzičku podlogu domaćih i stranih hitova iz tog perioda. Neki od pod-zapleta su melodramatični, neki simpatični, ali često banalni, a odnosi između mnoštva sporednih likova su samo skicirani, bez nekakve dubine. Upadljivo je odsustvo rasprave o dinamici moći u jednoj takvoj neformalnoj zajednici, nešto što se nameće kao sasvim validna tema kada su ovakvi filmovi u pitanju.
Film se, više nego komunom, bavi posledicama takvog života na njene osnivače. Zajednički imenitelj je strah od starenja i kod Erika i kod Anne. Ona ga je iz straha od starenja ubedila da pokrenu komunu, on je iz straha od starenja i gubitka moći u sopstvenoj kući našao drugu, mlađu žensku. Ona je iz ideala i straha od gubitka pokušala takvo stanje da prihvati, ali on je sad suočen sa svom silom strahova od gubitka, pa sedi na dve stolice. Komuna postaje bojno polje na kojem se prelamaju najrazličitiji interesi, pre svega njih dvoje, odnosno troje u ljubavnom trouglu, ali i ostalih ukućana koji su se navikli na finansijski vrlo ugodan život u zajednici.
Možda je Freja u filmu Vinterbergova tačka gledišta, pošto po godinama odgovara njegovim kada je on živeo u komuni. U svakom slučaju je još zanimljivije da reditelj, muškarac, ne samo za tačku gledišta, nego i za pokretača radnje bira ženu. Jednostavno, sve počinje sa Anninim odlukama i nezadovoljstvima, Erik je taj koji ima reakcije. One su često hladne i okrutne, ali su samo reakcije. Anna je tu svakako jači karakter i ona zbog toga više pati.
The Commune je svakako vešto izveden film, precizno vizualiziran i režiran i još bolje odglumljen. Gledati Ulricha Thomasena i Trine Dryholm je prava poezija, naročito u zajedničkim scenama, ali i u onim ključnim u kojima su odvojeni. Vinterbergova režija ih drži pod savršenom kontrolom i iz njih izvlači maksimum. On se dosta potrudio i oko atmosfere koja se začas od snolike pretvara u gustu i neprijatnu.
Međutim nešto tu fali što bi ovaj solidan, možda eventualno dobar film učinilo odličnim. Kao da mu fali fokusa, odnosno da ih ima više i da se često menjaju, što je prisutno još u scenariju. Ako uzmemo u obzir da je i autorov pogled na taj njegov period života difuzan i konfuzan, teško da bi njegov film mogao biti sređeniji. Pa opet, ako je radeći na scenariju i na filmu pokušao da sredi utiske i sam sebi odgovori na neka pitanja, čini se da nije uspeo. Čak ni tu personalnost ne bismo videli bez uvida u Vinterbergovu biografiju i filmografiju. The Commune je film svakako vredan gledanja, ali ne i oduševljenja.

20.3.16

Sisters

2015.
režija: Jason Moore
scenario: Paula Pell
uloge: Amy Poehler, Tina Fay, Maya Rudolph, Ike Barinholtz, John Cena, James Brolin, Diane Wiest, John Leguizamo, Bobby Moynihan, Madison Davenport, Rachel Dratch, Greta Lee

Festivali su preterivanje. Barem meni. Nagledam se filmova raznih, od užasnih do odličnih, nešto po zadatku, nešto po proceni, nešto iz gušta, pa onda imam domaći zadataka da pišem. Prvo neke grupne tekstove i izveštaje, onda plaćene ili barem naručene tekstove, na kraju i kritike za blog, tako da se preterivanje nastavlja. Sa poslednjeg sam došao sa spiskom od 30-ak naslova, do sada sam smanjio na ispod 10 i uglavnom uspešno preživeo detoksikaciju koja se svodila na naizmenično gledanje Lige Šampiona i ski-skokova.

Ipak ne mogu bez filmova, a onda je rešenje nešto što se dugo vuče na listi za gledanje, ako je moguće nešto lagano, da mi prođe vreme bez previše mozganja i da napišem tekst bez prevelike potrage za pojmovima po internetu i popunjavanja rupa u memoriji. Sisters se učinio kao idealan kandidat za takvu rabotu: bezvezna komedija koja mi se dugo vukljala na listi, nešto za pola mozga prilikom gledanja i pisanja. Nebitan televizijski reditelj kome je vrhunac karijere na filmu bio s moje strane zaobiđeni Pitch Perfect i scenarističko-glumački tandem iz Saturday Night Live koji se smatra osnovnom školom koju svaki američki komičar može proći. Koliko to loše može biti? Zapravo, poprilično. Sisters je generička komedija koja osim isfuranih štoseva nudi jako malo toga. No dobro, nije da sam gajio neke nade...
Stereotipna priča počinje otprilike ovako: Maura (Poehler) je naizgled uspešna žena sa stabilnim poslom medicinske sestre i filantropskim hobijima, ali toliko usamljena da se druži samo sa svojim psom i roditeljima preko Skypea. Njena sestra Kate (Fey) je u još gorem stanju, bez stalnog posla i bez stalne adrese stanovanja sa kćerkom starmalom tinejdžerkom (Davenport) koja joj drži lekcije o odgovornosti. Najava roditelja da će prodati kuću u kojoj su njih dve odrasle ih ubacuje u akciju da, svaka iz svojih razloga, to spreče ili makar pokušaju.
Kada se vrate u grad u kome su odrasle, imaju šta da vide: roditelji preživljavaju drugu mladost, a kuća je već prodata. Kako su sestre, svaka na svoj način, zeznule svoje živote, jedino što im je preostalo je da naprave oproštajnu žurku u stilu njihovih potpisnih zabava koje su organizovale kao klinke dok se još činilo da će nešto napraviti od sebe. Jedini “twist” je to da će Kate preuzeti ulogu odgovorne cure kako bi se Maura opustila.
Dalje sve ide svojim tokom, skuplja se ekipa što tipskih, što neupadljivih likova. Tu je društvo iz škole i obavezna ljubomorna zlobnica (Rudolph), jedan što je postao propalitet (Leguizamo), jedan koji još uvek misli da je duhovit (Moynihan) i gomila omatorelih likova koji verovatno nisu bili zabavni ni kao mlađi, pa zatim kontingent lezbejki sa opremom i ozvučenjem i kontingent usput pokupljenih mladih Azijatkinja koje se konačno opuste i podivljaju. Tu su i simpatije dveju sestara, simpatični sused James (Barinholtz) za Mauru i tajanstveni diler (Cena) za Kate. Znate šta sledi, pičvajz, nered, tajne i laži i humor često na ivici transfera neprijatnosti.
Problem je što tu objektivno ima materijala za jednu epizodu sit-coma, ali nikako za dva sata filma koji se jednostavno vuče od štosa do štosa. Ni ti štosevi nisu baš neki, ako ćemo realno, po pravilu su očekivani, slabo zamišljeni i vrlo retko smešni. O nekoj poruci i poučnosti da ne govorim, od trenutka kad se sestre pojave znamo tačno šta im fali i kako će se kao osobe popraviti do kraja filma. Film čak troši jednu vrlo upotrebljivu komičarku, Mayu Rudolph, na najtipskiju moguću ulogu koju ona odrađuje preko volje.
Štoseva vrednih pomena je ukupno tri. Prvi, odmah na početku, prilično je očekivan, Maura zameni radnika koji se odmara na ulici za beskućnika kome pokuša da pomogne. Drugi je ceo “set-piece” sa početka žurke koji se poigrava sa pojmovima odraslosti i starenja, a treći je tipična prostačka varijanta sa objektom koji završi u nečijoj guzici, ali je barem dovoljno razrađen da ne deluje tako isfurano. Ostalo je samo u pokušaju, često se oslanja na stereotipe i lagano je uvredljivo, pre svega za inteligenciju.
Jasno je od samog početka da film ima samo dva cilja. Prvi je zarada i zato je hrabro i pametno pušten u promet kad i novi Star Wars i igrajući na potpuno drugačiju ciljnu grupu je svoj cilj ostvario. Drugi je da posluži kao “showcase” za komičarski talenat svojih glavnih zvezda, što se ne može reći da je uspeo. Amy Poehler je uglavnom televizijska i glasovna glumica koja zna zablistati kad joj je uloga dovoljan izazov, što ovde nije slučaj. Smotane dobrice su jednostavno dosadni likovi. Tina Fey se bolje pokazala kao kreativac (njena je serija 30 Rock), ali ovde igra protiv svog uobičajenog tipa uloge i to jednostavno ne valja.
Sisters ima i taj dodatni problem da u svojoj lošosti ne ide do kraja. Nije to nekakav epski trash, pa čak ni nešto što bi nas moglo iznervirati. Ne, to je komedija populističkog tipa koja igra na zicere za nepažljivu i nezahtevnu publiku i pritom zapravo nije smešna. To je film jednostavno nevredan gledanja, vašeg, pa i mog vremena.