Mexico 86

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

-drugi deo-

Latinska Amerika je vazda bila politički trusno područje, što je posebno dolazilo do izražaja tokom druge polovine XX veka, u hladnoratovskom ili post-hladnoratovskom kontekstu. Slučaj je hteo da se tog područja i tog perioda dotaknu dvoje autora čiji su filmovi izabrani za atraktivni program Pjaca Grande u okviru kojeg se na gradskom trgu u Lokarnu filmovi puštaju za publiku od oko 8.000 duša. Povrh toga, interesantno je primetiti da se oba filma, iako žanrovski i stilski različita, zapravo bave istim temama (roditeljstvom u politički kriznim i potencijalno opasnim situacijama) i to iz slične perspektive – dečije do omladinske uz dodatak autobiografskih i auto-fikcijskih elemenata.

Drugi film u ovom diptih-eseju, Mexico 86 Sezara Dijaza, svojim naslovom pomalo navodi na pogrešan trag, makar time što nam podgreva nade da ćemo u njemu videti Dijega Maradonu, Mišela Platinija, Paola Rosija, Karl-Hajnca Rumenigea i ostale majstore lopte koji su odmeravali snage na naslovnom svetskom prvenstvu u fudbalu. Možda ćemo u pozadini čuti poneki insert iz ponekog prenosa utakmice, prvenstvo će se pomenuti kao argument u razgovorima, raspravama ili pregovorima između različitih likova, ali i u igri povezivanja između očuha i posnika, ali ovde se ipak radi o nečemu drugom.

Priča počinje deset godina ranije i to u prestonici susedne države, Gvatemala Sitiju, gde politička aktivistkinja Marija (francuska glumica Berenis Bežo) dobija pretnje smrću od pobornika vojnog režima, a svedoči i brutalnim egzekucijama na ulici, zbog čega mora da beži preko granice, pre toga ostavljajući svog novorođenog sina Marka svojoj majci na brigu. Deset godina kasnije, baka je ozbiljno bolesna, zbog čega više ne može da se brine o Marku (Mateo Labe), pa ga dovodi majci u Meksiko Siti.

Štos je, međutim, u tome da Marija nije batalila politički aktivizam, naprotiv, već je njemu podređivala sve u životu do tada. Promenila je ime, gradom po pravilu hoda maskirana pod perikom, zaposlila se u uticajnim novinama odakle može da odašilje revolucionarnu propagandu na diskretni način, a čak je i njen partner Migel (Leonardo Ortizgris) član iste tajne organizacije kojom upravlja Armando (Fermin Martinez).

Kako u sve to ubaciti i roditeljstvo i kako ne ugroziti život vlastitog sina, a opet ga ne odgurnuti od sebe ponovo (i to u izbeglički kamp za gvatemalsku decu na Kubi), dok aktivizam zahteva apsolutnu posvećenost? Koju žrtvu, koliku i kome podneti, naročito ako znamo da se obruč oko Marije steže?...

Žanrovski i stilski, Mexico 86 je politički triler starog kova kakav se nekada proizvodio u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi, ali se za sada najbolje drži u latinoameričkim kinematografijama, najviše u Argentinskoj. Tople i zagasite boje, granulacija, saundtrek koji nam podvlači sentiment koji osećamo, ali ga ne diktira, sve su to jasne asocijacije na klasike žanra 70-ih na koje se Sezar Diaz poziva pričajući još jednu (ličnu) priču na temu oko koje je izgradio svoju celokupnu dosadašnju filmografiju – krvavi građanski rat u Gvatemali, teror vojne hunte i masakri nad levičarskim aktivistima i nad autohtonim centralnoameričkim stanovništvom.

To čini na način da se u filmu napetost „može seći nožem“, da osećamo stalnu pretnju i težinu dileme koja se pred protagonistkinju iznova i iznova postavlja. Prisustvo Berenis Bežo u kadru je tu apsolutno ključno, a snagu te prezentnosti osećamo sa svakim malo krupnijim kadrom. Slavna francuska glumica ima i svoje sasvim lične razloge da učestvuje u ovom i sličnim projektima, budući da je ona zapravo po rođenju Argentinka čiji je otac, reditelj Migel Beho, s familijom pobegao u Pariz od vojne diktature, a i Sezar Dijaz ima sličnu priču, s tom razlikom da je u emigraciju (u Belgiju) otišao kao student i sam.

Naravno, nije ni Mexico 86 bez grešaka, od kojih najpre možemo zapaziti sentimentalnost s kojom reditelj tretira svoj alter-ego, Marka, koji u tom pokušaju da se naglasi njegova osetljivost postaje gotovo karikaturalno cmizdrav. Drugi problem je brzanje prema kraju filma, sa sve inflacijom preokreta i peripetija, ali to je valjda bila cena koju je Diaz platio ne bi li film ostao kompaktan, u formatu od sat i po vremena.

Na kraju, Meksiko 86 postaje i ostaje obavezno štivo za ljubitelje političkih trilera starog kova: vrlo dobar film rađen po važnoj priči koju reditelj oseća kao svoju, zanatski vrlo solidno izveden i komunikativan s publikom.

Cry Macho

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Očito je da je Klintu Istvudu već odavno vreme za penziju. Lako je to potkrepiti faktografijom da ga pred kamerom gledamo već 66 godina, a da nam s pozicije iza kamere servira šta ćemo gledati okruglih 50. Takođe i vrednosnim sudom da mu je pozna faza u karijeri uglavnom nekako starački mlitava, ponekad nabijena političkom agendom (,,American Sniper“, ,,Richard Jewell“, 2019), ponekad amaterski bizarna (,,The 15:17 to Paris“, 2018), a tek retko potentna i stvarno prožeta mudrošću (,,Sully“, 2016). Ipak, valja se tu prisetiti još nekih faktora.

Primera radi, čuveni francuski reditelj Alen Rene je umro u 92. godini, dve sedmice nakon premijere svog poslednjeg filma ,,Life of Riley“ (2014), a još ekstremniji primer je portugalski reditelj Manoel de Olivijera koji je doživeo 106. rođendan, a poslednji film je završio u „nežnoj dobi“ od 105 godina. Ne smemo, dakle, prenagljivati s kvalifikacijom „oproštajnog filma“ Klinta Istvuda, bilo kao glumca, bilo kao režisera, da nas život ne bi demantovao kao sa svim tim oproštajnim turnejama sastava KISS ili The Rolling Stones.

Opet, najnoviji film Klinta Istvuda, ,,Cry Macho“, žestoko odjekuje testamentarnošću i pokušajima da svoju stvaralačku, a naročito životnu mudrost prenese nekim novim generacijama, samo kada bi ga iste slušale. U tom smislu, Istvud nam zapravo ne donosi ništa novo i neviđeno ranije u svom opusu. Od toga da je mačizam samo poza i maska, a da svetu zapravo fali dobrote i mudrosti, preko konstatacije da vreme nikoga ne štedi, pa do još jedne u nizu evidencija da je žanr koji ga je proslavio, vestern, već decenijama u fazi kliničke smrti. Međutim, u svemu tome opet ima one „istvudovske“ vrcave, vickaste iskrenosti da još i ovaj, a možda i neki sledeći, film pogledamo i da nam ne bude žao da smo to učinili.

,,Cry Macho“ je adaptacija romana američkog pisca i dramatičara Nejtana Ričarda Neša napisanog još 1975. godine. Neuspešnih pokušaja adaptacije bilo je i ranije, od Istvudove ideje da on sam režira, a da glavnu ulogu poveri Robertu Mičamu, preko pokušaja s Rojem Šajderom u glavnoj ulozi iz 90-ih, pa do ideje Breda Furmana da režira film s Arnoldom Švarcenegerom u novom milenijumu. Tema romana je, očekivano, odumiranje jednog sveta sa svojim određenim moralnim kodeksom, a Istvud i scenarista Nik Šenk (sarađivali na ,,Gran Torino“ iz 2008, ,,The Mule“ iz 2018) su ga vrlo selektivno adaptirali, uglavnom krojeći ga prema Istvudovoj filmskoj personi.

Radnja je zapravo bazična. Majk Majlo (Istvud) je nekada bio legendarni rodeo-kauboj, a posle doživljene nesreće otišao je u trenere - dresere konja, u čemu se nije proslavio. Film se otvara sekvencom u kojoj on kasni na posao i od šefa Hauarda Polka (Dvajt Joakam) dobija otkaz na ranču, uz porciju vređanja kako je nekad bio neko i nešto, a sada je samo pijanac i tužna kesa koju je on godinama „šlepao“.

Godinu kasnije, Hauard mu se javlja sa posebnom misijom: Majk mora da ode u Meksiko, tamo pronađe Hauardovog sina Rafu i dovede ga ocu na ranč. Iako je Hauardova priča nekako šuplja, Majk oseća da mu je dužan, pa nevoljno pristaje. Put ga vodi preko granice i kroz Meksiko sve do buržoaskog predgrađa Meksiko Sitija gde živi Hauardova bivša supruga i Rafina majka Leta (Fernanda Urehola). Sa kombinacijom „šarma“ noarovske fatalke, nimfomanke i mafijašice, ona Majku objašnjava da je uzalud dolazio jer je Rafo propalica, divljak, pijanac i kockar koji ide po borbama petlova, a nema ni 14 godina.

Majk ga bez problema pronalazi i ubeđuje da krene s njim pričom o očevom bogatstvu i ranču sa stotinama konja, a Rafo (Eduardo Minet) na to pristaje, uprkos svom klinačkom mačo-gardu, i sa sobom vodi svog pevca koji se, pogađate, zove Mačo i koji je deo njegovog identiteta. Kako je situacija komplikovanija od onoga što je Hauard opisao, odnosno kako su on i Leta u nerazrešenim poslovnim odnosima koje „prebijaju“ preko klinca, ona za njima dvojicom šalje svoje siledžije, a oni moraju da se kriju i od njih i od policije po zabitim meksičkim selima.

U jednom od njih upoznaju udovicu Martu (Natalija Traven) koja vodi lokalnu gostionicu i živi sama s tri unuke i želi da im pomogne, jezičkoj i drugim barijerama uprkos. Na tom mestu će Majk moći da pokaže svoje talente: zna da dresira divlje konje, zna da leči životinje iako nije veterinar, već naprosto oseća šta im treba, a zna i da popravi stari džuboks. Dok se ona i Majk, takođe udovac, zbližavaju, obruč oko njih se steže, a Majk svejedno dobija šansu za iskupljenje tako što će Rafu naučiti kako biti dobar čovek, nevezano za „mačo“ koncept, i poslužiti mu kao mentor neke vrste.

Ta vrlo bazična radnja se razvija u sporom, ponekad skoro anesteziranom tempu u kojem se ređaju događaji niskog intenziteta. Fokus je, međutim, negde drugde, na emocijama i saznanjima koje dvojica muškaraca različite dobi, kulturne pozadine, životnog iskustva i svetonazora stiču. I u tom smislu, ,,Cry Macho“ liči na vrećicu mudrosti koju Klint Istvud zrno po zrno prosipa. Naravno, ima tu malo i nepotrebnog hvalisanja koje dovodi do neuverljivosti jer, ma kako izgledao i ma koliko se dobro snalazio u sedlu, Istvud ipak ima preko 90 godina, što nije isto kao, recimo, 70, pa neki od štoseva, posebno oni zavodnički, deluju krajnje deplasirano.

Njemu je kao glumcu i kao personi u filmu sve podređeno, što ima svojih prednosti i nedostataka. Istvud zapravo nema problema da ispuni ceo ekran i komanduje njime, ali evidentno je da ovde nema skoro nikakvu konkurenciju. Možda Dvajt Jokam, inače kantri izvođač po primarnoj vokaciji, ima nešto od te prezentnosti na ekranu, a slično se može tvrditi i za Fernandu Ureholu, čija je glumačka karijera u usponu od meksičkog nastavka serije ,,Narcos“. Ali, oni mu zapravo jedva pariraju.

Natalija Traven i Eduardo Minet, međutim, mogu samo da pokušaju da se uklope u kadar i upotpune ga, što ona čini s nekom gotovo majčinskom nežnošću, a on sa pomalo plahom tinejdžerskom energijom.

,,Cry Macho“ je najsnažniji i najefikasniji upravo u onim momentima tihe spoznaje, pa komadići akcije i napetosti deluju kao pažljivo ubačeni dramaturški trikovi, dok sam film deluje kao još jedno od Istvudovih viđenja pastorale i idile. U prilog tome govori i montaža Dejvida i Džoela Koksa, fotografija iskusnog „marvelovca“ Bena Dejvisa koja gotovo turistički puca od pastoralnih pejzaža, kao i diskretna muzika Marka Mansine.

Kada se podvuče crta, ,,Cry Macho“ je funkcionalan film i pristojan testament velikog glumca i režisera. Iliti, mogli smo s time da prođemo i lošije. Setimo se na primer ,,The Mule“ (,,Cry Macho“ je zapravo parnjak tog filma, suptilniji i u tekstu i u izvedbi) ili ,,The 15:17 to Paris“, ali mogli smo i bolje.

Istvud je imao priliku da karijeru završi remek-delom kao što je ,,Gran Torino“ ili makar filmom bez greške kao što je to ,,Sully“. ,,Cry Macho“ zapravo nije izuzetan, nije ni u kojem slučaju nov, i čini se da kasni barem dve decenije. Teško da ćemo baš po njemu pamtiti Klinta Istvuda i ono po čemu nas je zadužio.

Roma

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Alfonso Cuarón

uloge: Yalitza Aparicio, Marina de Tavira, Verónica García, Fernando Grediaga, Nancy García García, Jorge Antonio Guerrero, José Manuel Guerrero Mendoza, Diego Cortina Autrey, Carlos Peralta, Marco Graf, Daniela Demesa

Kako to obično biva u poslednjih godinu-dve dana, da bi se o filmu kalibra Rome ozbiljno razgovaralo, prvo treba raščistiti okolnosti u vezi sa činjenicom da je u pitanju Netflixov film za koji postoje objektivno male šanse da ga pogledamo onako kako je njegov autor to zamislio, dakle u bioskopu i sa 70-milimetarske trake. Istini za volju, ovo nije Netflixova originalna produkcija, već samo distribucija, što jedan arthouse film (doduše sa rediteljem koji je veliko ime i koji je verziran i u “komercijali”) uspeva da dovede pred potencijalnu publiku od preko milijardu gledalaca. U tom smislu, kvalitet projekcije je žrtvovan radi kvantiteta gledalaca, što možda nije ni tako loše, naročito iz pozicije običnog gledaoca koji možda desetak puta godišnje ode u bioskop, a festivali, Oscar-revije (Roma se kotira kao jedan od favorita, i to ne samo u konkurenciji filma sa ne-engleskog govornog područja) i slični događaji će Romu vrlo rado uvrstiti na svoj program, pa eto prilike za ozbiljniju publiku da film pogleda još koji put.

Potpuno je druga priča sa kojim su motivom produkcijske kuće uopšte ušle u ovaj ne baš jeftini projekat (radnja smeštena u određeni vremenski period, snimanje na traci i to crno-belo) izuzetno artističkog senzibiliteta (glumci uglavnom neprofesionalni, kadrovi izuzetno elaborirani, “slice of life” pristup bez konkretnog zapleta) čiji je jedini komercijalni potencijal ime autoa. U nju čak ne bih ni ulazio, jer, ako ćemo pravo, cifra od 15 miliona možda zvuči kao ekscesna za meksički art-film, ali Cuarónovo ime je očito dovoljno zvučno (ma koliko i Children of Men i Gravity po mom mišljenju bili precenjeni, tehnički impresivni, ali dramaturški traljavi filmovi), a u filmskom poslu su izdvajane i veće cifre za ekscentričnije projekte sa manje šansi za uspeh.

 

Inspiraciju za film je Cuarón pronašao u svom odrastanju u naslovnom više-srednjeklasnom kvartu Mexico Cityja početkom 70-ih godina prošlog veka. Detalji perioda i miljea su ponekad upadljivi (arhitektura, vozila, odeća), a ponekad nešto diskretniji (odjeci globalnih događaja kao što su uspomene na u sećanju još sveže Olimpijske Igre 1968. i Svetsko Prvenstvo u fudbalu 1970. godine), dok je kontekst onovremenih klasnih razlika i političkih previranja svakako prisutan, premda je u tretmanu toga autor izuzetno suptilan. Vizura je, pak, lična, čak i detinja, a radnja se proteže na godinu dana života jedne familije koja uz određenu slobodu rekreira samu autorovu. Svaka sumnja će biti otklonjena na samom kraju, uz posvetu Libo, kućnoj pomoćnici i dadilji koja je igrala važnu ulogu u odrastanju autora i njegove braće.

U tih godinu dana se nižu događaji niskog i srednjeg intenziteta, a protagonistkinja koju principijelno pratimo je kućna pomoćnica Cleo (izvrsna debitantkinja Yalitza Aparicio) koja živi i radi u vili često odsutnog doktora Antonija (Grediaga) i njegove žene Sofije (de Tavira). U kući obitava još njihovo četvoro dece i još jedna kućna pomoćnica Adela (García García) zadužena uglavnom za kuhinju sa kojom Cleo deli sobu. Odnos do posluge je poslovan, pošten, sa dozom poštovanja i prijateljstva (pominje se kako se na njih gleda kao na članove familije, iako to nije baš potpuno istinita tvrdnja), ali ipak tu postoji svojevrsna klasno uslovljena distanca. Za tih godinu dana centralni događaji portretirani kroz ritualne, bili oni dnevni, nedeljni ili praznični, biće razvod braka usled očevog neverstva i laganja i trudnoća naše protagonistkinje koja će se završiti nesrećno i po njenu vezu sa momkom Fermínom (Guerrero) i po dete koje nosi. 

Fermínov lik nam, pak, nudi uvid i u politički kontekst jer se tokom filma on od nekadašnje sitne barabe i zaluđenika za borilačke veštine pretvara u člana paravojne jedinice Los Halcones odgovorne za Corpus Cristi masakr koji se dogodio 1971. na narečeni praznik, a u filmu je portretiran skoro pa usputno, kroz prozor prodavnice nameštaja. Klasni aspekt u Meksiku je povezan i sa rasnim i kulturalnim, što se ogleda i kroz lik Cleo koja je indijanskog (astečkog) porekla i sa pripadnicima svoje familije i kruga prijatelja govori lokalnim Mixtec dijalektom, dok samo okruženje kvarta Roma ima evropski, skoro stoprocentno belački štih. Cuarón tu vešto poentira u sceni požara na izletu gde bogati beli turisti proslavljaju Novu Godinu, a lokalni seljaci su zauzeti gašenjem vatre.

Roma je jedan od onih filmova gde je pitanje “kako” dosta važnije od pitanja “šta”, a Cuarónov postupak je briljantan, precizan i promišljen. On nije majstor verbalnog pripovedanja, zato pripoveda vizuelno, kroz neprekinute široke kadrove gde je svaki pokret kamere (najčešće rotacioni) pažljivo odmeren i svaki može biti predmet analize na predavanju studentima režije. Svaki od tih kadrova je bogat i slojevit, u prvom planu su najčešće nekakve banalne radnje, dok se prava drama, interno-porodična ili društvena, odvija na rubovima. Da dostignuće bude veće, Cuarón skoro sve u filmu radi sam, osim scenarija i režije, prisutan je i u funkciji direktora fotografije (što je u njegovim ranijim filmovima radio veliki Emmanuel Lubezki od kojeg se dosta naučio i čiji stil s razumevanjem i merom emulira), kao jedan u timu producenata i kao jedan od dvojice montažera (drugi je Adam Gough koji je karijeru započeo kao asistent montaže upravo kod Cuaróna na Children of Men), što će reči radi se o potpunoj kontroli i potpuno svesnim autorskim odlukama. Šlag na torti je i Cuarónov izbor i rad sa glumcima.

Naravno, kroz film se Cuarón obilato referira na neke od svojih filmskih uzora. Za početak, kadar otvaranja, ona voda na pločniku, je direktna posveta Tarkovskom ili je, pak, direktno “dignut” iz Zerkala. Značajan uticaj je svakako izvršio i Fellini, i to ne samo zbog naziva (italijanski reditelj je sa istoimenim filmom iz 1972. godine započeo seansu prekopavanja po vlastitom sećanju, što je kulminiralo godinu dana kasnije briljantno citatnim Amarcordom), već i zbog pomeranja radnje i šire slike u drugi plan, dok se ne nužno strukturirana sećanja stavljaju pod reflektor. Fellinijeva rana faza pod uticajem neo-realizma prisutna je kod Cuaróna i u pero-lakom tretmanu socijalnih tema.

Roma je svakako film koji će dobiti epitet filmofilskog i gurmanskog, ali to nije nužno dobra stvar. U svoj svojoj preciznosti, Cuarón se, međutim, pokazuje vrlo hladnokrvnim, dok toplinu manje ili više samo fingira, pa bih ja Romu nazvao pre svega virtuoznim filmskim delom u smislu ne mnogo različitom od onog koji se upotrebljava za klasičnu muziku. Kako to obično biva, virtuoznost je sama sebi svrha i to važi i u slučaju filma. Sa druge strane, valja napomenuti da sam film gledao u kućnim uslovima (što pojačava osećaj distanciranosti) i da sam greškom izabrao verziju za slepe (da, to postoji) sa dodatnim naratorom koji opisuje scenu i prekriva za film izuzetno važan dizajn ambijentalnih zvukova, pa je sasvim moguće da bi u idealnim bioskopskim ili festivalskim uslovima moj utisak bio još i bolji.

Gringo

kritika originalno objavljena na DOP-u

Podsetimo se, pre 17 godina mrak kino-dvorana je ugledao film The Mexican, krimi-komedija u režiji Gorea Verbinskog sa Bradom Pittom, Juliom Roberts i Jamesom Gandolfinijem u nosećim ulogama. Blesavi zaplet se vrteo oko toga da je nespretni i malerozni sitni krimos poslan u Meksiko da pokupi i preko granice vrati naslovni antikni revolver i time otkupi svoj život od mafijaškog bossa kojeg je svojom nepažnjom spravio u zatvor. Stvari, naravno, nisu išle po planu i sve se pretvorilo u “clusterfuck” da njega jure svi živi, između ostalog i gay plaćeni ubica koji je oteo njegovu curu sa kojom krimos ima turbulentan odnos koji je razlog mnogim nevoljama. Bio je to osrednji film, u suštini neautentičan, derivativan, pun kulturno neosetljivih šala na račun Meksikanaca, ali solidno zabavan i pratljiv do te mere da je uprkos laganom podbačaju na kino-blagajnama u neku ruku obeležio početke Div-X kulture.

Gringo je njegov savršen “companion piece”. Ne “update”. Ne nastavak. Baš prateći film koji 2018. godine izgleda isto kao što bi izgledao i 2001: osrednje, neautentično, derivativno, malo “humorno”, malo “napeto”. Opet imamo situaciju u Meksiku koja se pretvara u “clusterfuck”, samo što umesto američkog krimi-miljea imamo korporativni: u centru priče je pomalo naivni zaposlenik kome se smeši otkaz dok njegovi korumpirani šefovi muljaju, pa je smislio da lažira otmicu i makar naplati nekakvu otpremninu, a sve, logično, odlazi u vražju mater pa se u poteru uključuju i karteli i dvostruki agenti i na pare alavi klinci koji drže ušljivi motel i američki turisti na naizgled nepovezanoj švercerskoj misiji i bivši komandos koji je navodno promenio svoje nazore, ali nije izgubio veštine. Reč je o gledljivom, solidno zabavnom i kompetentno režiranom filmu koji u svom “genetskom kodu”, kao i The Mexican, ima beskonačno razvodnjene kopije “lakšeg” Tarantina i Guya Ritchieja, te zvučnu glumačku postavu.

Gledanje filma zapravo ima više smisla nego bilo kakvo prepričavanje radnje, za šta treba pohvaliti reditelja Nasha Edgertona, nekadašnjeg glumca i kaskadera kojem je ovo druga režija. Njegov jedini propust je možda potpuno nepotrebna uvodna scena koja čak ni ne radi kao “udica”, a prvu trećinu filma šalje u “flashback” da bi se onda ponovila iz drugog ugla. A-ha momenat tu i nije baš naročito jak, upravo smo videli kako se sve to odigralo – na jedini način kako je moglo. Ono po čemu je Gringo sasvim solidan film je i napeta akcija pametno tempirana kroz film, a za pohvalu je naročito izrazito precizna montaža Lukea Doolana, Davida Rennieja i Tatiane S. Riegel (poznate po sjajno obavljenom poslu u filmu I, Tonya).

Glumački je Gringo takođe solidan, ali hajdemo reći da to nije neočekivano s obzirom na glumačka imena s kojima Edgerton raspolaže. Brat Joel već ima epitete versatilnog i pouzdanog glumca, s tim da Rich ne spada u njegove najinspirativnije likove. Charlize Theron u retkim trenucima kada se od njene Elaine ne zahteva prostačenje sasvim je solidna kao karijeristkinja koja ne preza ni od čega na putu uspeha. David Oyelowo ovde igra kontra svog uobičajenog tipa stoičkih boraca, pa kao komičar ponekad pogađa, a ponekad promašuje kao naivni cendravac kojeg je život preveslao. Sharlto Copley briljira kao ludi komandos, što je i inače njegov tip uloge u američkim filmovima. Utisak popravlja plejada epizodista, od odlične Amande Seyfried kao simpatične cure Sunny, preko vrlo solidne Thandie Newton i uvek pouzdanog Yula Vazqueza, pa do sasvim neočekivane epizodice Paris Jackson, kćeri Michaela Jacksona.

Problem je, međutim, u scenariju. Prvo, likovi su tanki, a najčešće i karikaturalni. Tako je Rich stereotipni ljigavi šef koji se sprema da izda svog prijatelja, a Elainino odsustvo empatije je samo po sebi pretvara u lik na rubu psihopatije, pa je njen prostakluk i kurvarluk u suštini nepotreban, da ne pominjemo onu scenu njenog nervnog sloma sa plakanjem u autu koja joj nevešto pokušava udahnuti ljudskost, dok začudni momenat da je mafijaški boss opsednut sastavom The Beatles ne spada u red najuspešnijih. Drugo, i najverziraniji majstor od reditelja (a Nash Edgerton to nije, ma koliko se trudio) bi se namučio kako izvesti da gledaoci znaju da protagonistu žena vara i s kim, a da on to tek saznaje. Ovde to deluje zaista nespretno.

Treće i konačno, jedno je staviti do znanja da ti se živo fućka za političku korektnost, a drugo je to udariti na sva zvona i zapravo je namerno rušiti na svakom koraku. To čak nije ni “southparkovski”, to je jednostavno nedoraslo. Dobro, falš-španjolski kojim pokušavaju da govore Amerikanci se može tumačiti i kao sprdnja sa njihovim ignorantskim stavom prema drugim kulturama, kao što je imitacija gluvo-neme osobe koju izvodi najnegativniji lik u filmu potpuno u skladu sa njegovim karakterom. Kap koja preliva čašu su dve nevezane metafore sa gorilama koje se serviraju liku koji je, po akcentu se tačno čuje, afrički imigrant. Nema veze ko ih i iz kojeg razloga servira, za takvom provokacijom nema potrebe.

Vredi li i pored toga pogledati Gringa? Kako se uzme, odnosno koliko vam prežvakanost priče kao takva smeta. U kućnim uslovima, ovo je jedan od onih filmova koje se gleda s pola mozga, sendvičem u jednoj ruci i pivom u drugoj. Uostalom, ovo je Amazonova produkcija, pa će mu kućni video biti glavni medij. Za kino je već potrebno naoružati se većim količinama kokica i gaziranog pića jer bez toga film ima jako malo smisla.

Eisenstein in Guanajuato

2015.

scenario i režija: Peter Greenaway

uloge: Elmer Back, Luis Alberti, Maya Zapata, Anna Knaifel, Alain Vargas

Može se reći da je Peter Greenaway svestrana autorska ličnost. Po obrazovanju je slikar-muralista, a filmsku karijeru je gradio na kratkim, eksperimentalnim filmskim esejima, dokumentarcima i televiziji, pre nego što je izbacio svoj prvi dugometražni bioskopski film The Falls (1980) kojim je uspostavio svoj apsurdistički konceptualni stil. Na njega su presudno uticale flamanska renesansa i barok (vidljivo ponekad na izboru tema, a gotovo uvek mizanscenski, sa sve vedutama u eksterijeru i chiaroscuro postavkom u enterijeru), francuski novovalni autori iz Rive Gauche krugova i njihove čiste forme, te muzika koja u njegovim filmovima zauzima značajno mesto i muzičko-scenska dela (Greenaway je postavio i jednu filmsku operu).

Međutim, godine njegovog kreativnog vrhunca su prošle. Tokom 80-ih i 90-ih je ređao kultne naslove kao što su Drowning by Numbers (1988), The Cook, the Thief, His Wife and Her Lover (1989) i The Pillow Book (1996), da navedem samo neke. Novi milenijum je doneo raširenu trilogiju The Tulse Loper Suitcases (2003-2005), igrani film i dokumentarac o Rembrandtu – Nightwatching (2007) i Rembrandt's J'acuse (2008), te, između ostalih, još jedan film sa tematikom nizozemskog baroka, Goltzius and The Pelican Company (2012). Tim filmovima je redom falilo originalnosti i snage Greenawayovih ranijih radova.

Nova inspiracija je Eisenstein, revolucionarni reditelj, po Greenawayevim rečima najznačajniji filmski umetnik svih vremena. Već je najavljen film o Eisensteinu u Hollywoodu, a ovaj tretira njegov desetodnevni boravak u naslovnom meksičkom gradu koji je obeležio ne samo rediteljev boravak u Meksiku, nego i celokupnu njegovu dalju karijeru. Da se podsetimo faktografije (čemu u filmu služi narator na početku i na kraju), nakon učešća u Oktobarskoj revoluciji i kratke karijere u teatru, Eisenstein se okrenuo filmu i sa svoja prva tri dugometražna naslova Štrajk (1925), Oklopnjača Potmekin (1925) i Oktobar (1927) nepovratno promenio filmsku umetnost, pre svega unapredivši montažu koja je je od čisto zanatskog posla postala intelektualni pogon za ideje i asocijacije. Želeći da svoju filmsku revoluciju (kad već ne može onu političku) “izveze” na Zapad, Eisenstein je preko Evrope dospeo do Hollywooda i konačno do Meksika gde je snimio preko 200 sati filmskog materijala koji je (dosta) kasnije uobličen u brojne dokumentarne i igrane filmove. Sama misija u Ameriku i Meksiko je, međutim, na kratki rok bila fijasko: velikog reditelja je s jedne strane pritiskala Staljinova paranoja da on slučajno ne prebegne, a sa druge potpuno drugačiji sistem rada u Hollywoodu koji je pre bio industrija nego li umetnost.

U Greenawayevoj interpretaciji tih deset dana u Guanajuantu su za Eisensteina analogni Oktobarskoj revoluciji za svet: potres koji je iz temelja promenio dotadašnje stanje. Eisenstein u Meksiko dolazi kao veliki umetnik, uz svu pozu i prateću logoreju na “žižekovskom” engleskom, ali i kao seksualno neostvarena i represirana ličnost. Na tom planu će se i dogoditi revolucija: Eisenstein (Back) će se zaljubiti u svog vodiča, antropologa i profesora komparativne religije Palomina Caneda (Alberti) koji je inače oženjen.

Iako Greenaway u početku povlači paralelu između Eisensteinove panseksualnosti (što je poznata stvar, u filmu data kroz njegove ilustracije) i meksičkog panteističkog katolicizma sa jakim uticajem starih verovanja, on se odlučuje da tu seksualnu revoluciju ograniči samo na gay stranu priče, što je pomalo usko. Eisenstein je pritom tipičan greenawayevski muškarac: preraslo derište koje se, navodno, čudi tušu, govori o svom telu sa iskrenom naivnošću, napije se i istovremeno povraća i kenja proliv pod gradskom česmom da bi se u tome kasnije valjao i slično. Valjda je to dualnost svakog umetničkog genija: po pravilu ih zamišljamo kao nesposobne za svakodnevni život. Otuda i rediteljeva fascinacija likom slepog i gluvog zvonara (Vargas), dok ga u realnosti jedino drže razgovori sa sekretaricom Perom Ataševom (Knaifel), alias Pearl Fogelman koja će mu kasnije postati supruga.

Nefiltriran, naivan tok Eisensteinovih misli, logoreja i anksioza prate naizgled jednako naivne (mada zapravo ironiče), ali kontrastno sigurne Greenawayeve intervencije. Autor se igra sa bojama, od crno-bele fotografije, preko ispranih do živih boja i formatima slike, često sužavajući filmski ekran i na njegove rubove ubacujući “stock” fotografije koje ilustruju ono što se u dijalogu (ili češće monologu) govori. Naravno, uz to imamo raskošne eksterijere i enterijere skupih hotela složene kao vizuelno fascinantne, ali ispod površine preteće slike, te izuzetno dramatičnu muzičku temu iz Romea i Julije Sergeja Prokofjeva koja je spoilerasta samim svojim tonom, dok se ostatak soundtracka šeta između klasične i tradicionalne meksičke muzike.

Jasno je da je Eisenstein in Guanajuato film snimljen ne toliko da nam ispriča priču, odnosno vinjeticu iz istorije filma, koliko da na nas prenese utisak anksioze i ponekad kreativnog, a ponekad destruktivnog ludila jednog briljantnog autora. Međutim, u tome ne uspeva baš najbolje. Greenaway ostaje često samo na površini i to što nema baš šta suvislo da kaže maskira teatralnošću i naivnim bizarlukom koji teško može nekoga šokirati. Postavlja se pitanje čemu sve to. A kao što rekoh, sprema nam se i “prequel”. Nadam se samo da će i u njemu biti Elmer Back čije je skidanje anksioze jedna od svetlijih tačaka filma.

Cartel Land

2015.

autor: Matthew Heineman

Svake godine se kladim na Oscare i svake godine popušim, nekad za kategoriju ili dve, nekad onako baš opasno. Ne zato što pozlaćene kipiće Američke Akademije Filmskih Nauka i Umetnosti smatram pravednom i merodavnom nagradom, već zato što testiram svoje znanje o tome kako logika filmske industrije razmišlja. Ove godine sam na dva tiketa promašio po jednu stavku, nisam predvideo toliko furanje Inarritua čak i sa lošim do prosečnim filmom i posledično nepoštovanje Georgea Millera koji je nam je dao prvi pametni blockbuster posle pet godina i kategoriju dokumentarca.

Moram priznati da mi jako ide na živce trend da se nagrada po pravilu dodeljuje najtrivijalnijem od naslova, osim kada se radi o teškom “hypeu” od teme kao što je to bio slučaj sa Citizenfour. Ove godine sam se kladio na Cartel Land iz racionalnih razloga: tema je američka i aktuelna, čak iako nije baš “vruća”, sprema se izborna godina, zaumni desničari ionako povezuju migracije i kriminal, ma koliko to bile odvojene stvari, a takvi u Americi obećavaju zidove. Dodajmo na to i sličan diskurs glede izbeglica u Evropi i postupke pojedinih država unutar EU, pa je jasno zašto je Cartel Land materijal za Oscara, ako su već Joshua Oppenheimer i njegove disekcije o zločinima u Indoneziji koje je makar posredno podržala Amerika nešto suviše radikalno za Akademiju. Međutim, mudre glave su ove godine rešile da nagrade ne-loš, ali ne ni briljantan dokumentarac o predoziranoj pop-zvezdi i njenoj genijalnosti, stvarnoj ili učitanoj.

Cartel Land se ipak bavi važnijom temom, meksičkim narko-kartelima i njihovim uticajem na životne prilike sa obe strane meksičko-američke granice, putem nasilja i preuzimanja ekonomske i društvene moći. To smo već imali kao temu u brojnim dokumentarnim i igranim filmovima, poslednji put pre nekoliko meseci u Sicariu Dennisa Villeneuvea. Ono što Cartel Land čini unikatnim je njegova perspektiva: Matthew Heineman se bavi “vigilante” grupama boraca protiv kriminala sa obe strane granice.

Stvar se svodi na jednostavnu činjenicu da je tim ljudima i u Arizoni i duboko u Meksiku dosta državne nemoći, možda čak uz dozu korupcije ili proste ljudske kvarljivosti, u borbi protiv sve moćnijih, sve bogatijih i sve agresivnijih kriminalnih grupa. U korenu kartela, pa i posledične korupcije, krije se neumoljiva tržišna logika: ljudi vole drogu, na tome se može zaraditi, ko kontroliše više tržišta može više profitirati, taj profit kasnije ide u podmićivanje nadležnih radi jednostavnije logistike posla i u pranje, odnosno u legalnu ekonomiju pa tako karteli nekom običnom sirotanu ili jedva plaćenom lokalnom policajcu postaju poslodavci. Nekima drugima, pak, oni upadaju u kuće, ubijaju i otimaju rođake, uništavaju sela i gradove i čine druge gadosti. Pa opet na ove samoorganizacije građana gledamo različito u odnosu na to jesu li one na američkoj ili na meksičkoj strani granice, što nas opet dovodi do različitih perspektiva kao u primeru sa mojim klađenjem i konačnim rezultatima.

Prosto, na organizacije tog tipa u Americi gledamo kao na desničarske militante i rasiste, čak i kad njihova priča ima smisla, a njihovi motivi su potpuno validni strah za sopstvenu sigurnost u uslovima kad je najbliža policijska jedinica udaljena sat vremena vožnje. Opet, moramo priznati da njihov strah najčešće nije utemeljen u realnosti, meksički karteli u Americi ipak nisu toliko moćni da ubiju ko god im stoji na putu i moraju da se ponašaju po načelima poslovne komunikacije koja ne gleda blagonaklono na ubistva civila. A i argumentacija im je blago rasistička, s obzirom da kartele i ilegalne migrante u svojoj glavi trpaju u isti koš, iako ti ilegalni migranti dolaze u Ameriku možda i zbog toga što su im karteli uništili izvor sredstava za živor.

Iako to otvara jednu drugu i dugu temu, a analogno je sa izbeglicama i islamskim militantima u Evropi, možemo se složiti da situacija nije tako jednostavna kao što je oni predstavljaju, ali da to ne znači da ti zabludeli ljudi zaslužuju osudu pre edukacije i uvođenja u nekakav sistem. Uostalom, šta oni rade? Patroliraju pored granice, traže zaposlenike kartela, a ako slučajno uhvate ilegalne migrante, predaju ih policiji.

Sa druge strane, meksičke grupe za samoodbranu automatski dobijaju naše simpatije jer brane svoju imovinu, svoja sela i gradove od pretnje kartela, kada već država ne može ili ne želi da im pomogne. One su veće i brojnije od američkih militantnih patroldžija i imaju veću podršku među običnim ljudima, toliku da kada dođu u sukob sa vojskom građani naoružani motkama sprečavaju vojnike da ih razoružaju. Međutim, ono što se kod tih naoružanih grupa građana zanemaruje je to da oni sa brojnošću postaju sila i učesnik u sukobima, da rade posao koji nije njihov, da uzimaju pravdu u svoje ruke, da takođe upadaju u nečije kuće, neosnovano zadržavaju i ispituju građane, a da takođe svako od pripadnika te naoružane građanske formacije može imati i “poslić” sa strane, sa lokalnim kartelom ili konkurentskim, pa možda čak i potpuno privatnu varijantu. Te grupe građana jesu posledica delovanja, odnosno nedelovanja države i možda imaju inicijalne simpatije građanstva, ali postaju problem: ko je njih ovlastio i ko ih kasnije može potčiniti i nekako ugurati u zakonske okvire?

Cartel Land je film o tome koji govori na jedan direktan i “matter of fact” način. Matthew Heineman je uvek tu, na licu mesta, sa svojom kamerom i još jednim snimateljem i zapravo je uspeo da prodre duboko u obe organizacije, čak i da ih snima u različitim akcijama. Dok za američke militente to nije čudno, vole oni pažnju, a naročito priliku da se prikažu kao obični, ni po čemu ekstremni ljudi, priča o meksičkim grupama za samoodbranu je detaljnija, uverljivija i zanimljivija. Do njih možda nije lako doći, a možda samo niko nije pokušao, ali Heineman uspeva da napravi hroniku uspona i pada (odnosno utapanja u neku državnu formaciju) jedne takve grupe, kroz sve razvojne faze, brojne akcije i sukobe, pa čak i unutarnja trvenja i neslaganja.

“Matter of fact” pristup ne treba da čudi, Kathryn Bigelow, poznata po takvim igranim filmovima je producent Cartel Landa, uz ostale, naravno. Cartel Land uspeva da zadrži duh jednog od njenih filmova, inteligentan je, pronicljiv, kompleksan i otvara bezbroj tema za razmišljanje o motivima i postupcima, a pritom nije lak na obaraču i na osudi. Heineman je to održao, ali je uspeo da održi i drugu potpisnu stvar za njene filmove: nemalu količinu napetosti i utisak da smo baš na licu mesta i u epicentru događanja. Preporuka se podrazumeva.

La jaula de oro / The Golden Dream

2013.

režija: Diego Quemada-Diez

scenario: Diego Quemada-Diez, Gibran Portela, Lucia Carreras

uloge: Brandon Lopez, Rodolfo Dominguez, Karen Martinez, Carlos Chajon

Španski naslov filma je ujedno i naslov meksičke folk-balade o surovoj sudbini ilegalaca u potrazi za boljim životom u Americi. Čak i kad se domognu sna, oni ostaju zarobljeni u zlatnom kavezu, bez dokumenata i bez mogućnosti za socijalnu mobilnost, zauvek na loše plaćenim manuelnim poslovima. Engleski naslov je prevod jedne druge balade i ukazuje mnogo više na put nego na destinaciju, koja ostaje u snu.

Znamo dosta o položaju Meksikanaca i inih Latinoamerikanaca u Sjedinjenim Državama, čitali smo novine i gledali filmove i dokumentarce. Znamo da im nije lako i da slika koju dobiju sa terena retko korespondira sa slikom iz sna. Ostaje, međutim, pitanje zašto se oni ipak odlučuju na rizični put prepun smrtnih opasnosti da bi samo bili loše plaćeni ilegalni radnici na farmama, po kućama i u fabrikama. Razlog je jasan: njihovo američko siromaštvo se čini kao bogatstvo u poređenju sa siromaštvom u kojem su živeli u Meksiku, a posebno južno od Meksika, u Americi barem mogu da zarade za hranu i krov nad glavom, čak i da uštede nešto novca i na jedan ili drugi način pomognu familiji. Pitanje ilegalnih migracija je u startu pre svega klasno pitanje: uspešni i obrazovani Latinoamerikanci se ne zaleću u ilegalne migracije, oni migriraju legalno ili pronalaze način da prežive u svojoj zemlji. Ilegalne migracije su “sport” za sirotinju.

I meni su, kao i većini publike asocijacija za ilegalne imigrante Meksikanci, verovatno zbog brojki ili zbog marketinga ili zbog prostih rasnih stereotipija. La jaula de oro se uopšte ne bavi meksičkim imigrantima, nego onim još očajnijim, siromašnijim i ugroženijim koji moraju da prođu ceo surovi Meksiko (neki od njih još nekoliko slično surovih zemalja) ne bi li se dokopali svojeg komadića američkog sna. La jaula de oro na putu prati troje tinejdžera iz slamova Gvatemale i jednog mladog Indijanca iz Chiapasa.

Prvo upoznajemo Saru (Martinez) u sceni u kojoj odseca svoju kosu, pritiska grudi zavojem i oblači mušku odeću i stavlja kapu na glavu. Ona je svesna da je put posebno opasan za devojku, pa se zato predstavlja kao dečak Osvaldo. Njeni saputnici su Juan (Lopez), neformalni vođa puta, da li zato što je najstariji, da li zato što je najsnažniji, da li zato što je to sve bila njegova ideja. Treći član je Samuel (Chajon). Po prelasku meksičke granice, njima će se priključiti Chauk (Dominguez), Indijanac koji ne govori šanski i koji je sam krenuo na put. Juan će ga doživljavati kao rivala za Sarinu pažnju, ali i kao pretnju svom liderskom statusu, jer je Chauk od Juana dosta snalažljiviji u prirodi.

Kada pogledamo šta ih sve čeka, jasno nam je da neće svi na putu istrajati, a da verovatno neće ni svi preživeti. Čeka ih kešanje na teretne vozove, život pod vedrim nebom, besparica iako je potrebno platiti određene “usluge”, kao i neprijatni susreti, kako sa surovom meksičkom imigracionom policijom, tako i sa naoružanim bandama pljačkaša, silovatelja i trgovaca drogom i belim robljem. Na kraju puta ih čeka i krajnje negostoljubiv prijem kod Amerikanaca, granične patrole i privatni vlasnici rančeva koji na “Meksikance” gledaju otprilike kao neku vrstu štetočine koja se može ubiti ako zabasa na privatni posed. Ipak, nije sve tako crno, klinci će na putu uživati u momentima igre i zabave, kao i u gostoljubivosti humanitarnih i crkvenih organizacija koje će im stajati na raspolaganju, doduše ni izbliza dovoljno često.

Ako vam se ovo učini poznatim, verovatno ste u pravu. Pre nekoliko godina je film Sin nombre Carija Fukunage pratio devojčicu iz Hondurasa na istom tom putu kroz Meksiko i pokupio brojna priznanja na festivalskom ciklusu, pažnju kritike i u konačnici i publike. Istina, Fukunagin film je prošao kroz primetnu “hollywoodizaciju”, što je, u konačnici, razlog za uspeh kod publike, ali i Fukunagin munjeviti proboj u višu ligu.

Diego Quemada-Diez dolazi iz potpuno drugog miljea. Ovaj Španac je karijeru započeo kao momak zadužen za traku kod Kena Loacha, da bi vrlo brzo uznapredovao do prvog asistenta kamere kod istog autora. Kasnije je dogurao prvo do direktora fotografije, a kasnije do autora kratkometražnih filmova. La jaula de oro mu je dugometražni prvenac i njegovo “poreklo”, bilo profesionalno, bilo u smislu autorskih uzora je jasno. To u prevodu znači da je fotografija odlična, analogna na traci od 35 mm i da je kompozicija kadra besprekorna. Od Loacha je, međutim, pokupio kako socijalno osetljivu tematiku, tako i sličan način obrade. On pušta svoje naturščike koji su u scenariju samo skicirani u slobodnu interakciju sa okolinom i sa pričom. To sve kao rezultat daje jedan gotovo dokumentarni film koji će svakako pogoditi emocije kod gledalaca, uprkos nekim neskrivenim manama. Karakterizacija likova ni u kom slučaju nije potpuna, oni su ostali na nivou proto-tipova sa kojima bi se gledaoci povezali, a ni priča nije naročito ispolirana, sve je svedeno na hronološku seriju epizoda nedaća, bez ikakvih akcenata ili makar promene ritma.

Sve u svemu, La jaula de oro je solidan, čak i dobar film, ali daleko od savršenog. Tema kojom se bavi će ostati aktuelna barem za još neko vreme, a ona ne dopušta previše varijacija. Zanimljivo je da Diego Quemada-Diez ne podilazi publici, ali nije ni posebno brutalan. Deluje kao da iskreno priča jednu priču koju bi trebalo ispričati. Autor ne odstupa od svog stava, a mi se možemo složiti s njim, ali i ne moramo.

Go For Sisters

2013.
scenario i režija: John Sayles
uloge: LisaGay Hamilton, Yolanda Ross, Edward James Olmos, Harold Perrineau, Isaiah Washington, Sal Lopez, Hector Elizondo, Elizabeth Sung, McKinley Belcher III

John Sayles je jedan od najdugovečnijih autora američke indie scene. Iza sebe ima dve oscarovske nominacije, obe za scenario, i dvadesetak uglavnom cenjenih filmova najčešće na aktuelne političke i socijalne teme, ali nikad nije uspeo ili možda nije ni hteo da se probije u “prvu ligu”, odnosno Hollywood. Najbliže tome je bio sa svojim ponajboljim filmom Lone Star (1996).
Budimo iskreni, Styles je dosta jednostavan autor koji kroz svoje filmove govori ljudski i razumljivo. Pomislite na nekakvog umereno-levičarskog Clinta Eastwooda. Njegovi filmovi su snimljeni sa jednostavnom namerom da se ispriča priča, a stil je tu dosta manje bitan. U neku ruku, svi njegovi filmovi deluju kao doslovno iščitavanje scenarija koji ima status književnog dela. U drugu ruku, sa obiljem likova i pod-zapleta među njima, kao i sa najčešće usporenom radnjom, njegovi filmovi su jednostavno predugački i vape da budu isečeni na format mini-serije.
Za Go For Sisters u potpunosti važe obe tvrdnje. Sayles veoma pazi na to šta će reći (a govori o mnogo toga – od emigracije, preko kriminala, droge, kineske imigracije u Meksiko, socijalne mobilnosti do prijateljstva i emotivnih ožiljaka koji nas obeležavaju), a mnogo manje kako će to reći, pa su potencijalno sočne priče koje mogu otvoriti pod-zaplete ovde samo načete i napuštene. Format filma je oko standardnih 120 minuta, ali mu je tempo usporen, fokusiran čas na razvoj troje glavnih likova, čas na predvidljiv i često tanak zaplet, koji bi se možda još mogao razvući na sezonu bolje kriminalističke serije.

Priča počinje sa Bernice (Hamilton), ogorčenom službenicom za nadzor robijaša na uslovnoj slobodi. Ona je dugo u poslu i za pretpostaviti je da ne postoji izgovor koji ona već nije čula. Jednog dana u njenu kancelariju ulazi Fontayne (Ross), njena nekadašnja najbolja prijateljica koju je život odveo u drugom pravcu, pravcu droge i kriminala. Objašnjenje kako se tako intezivno prijateljstvo prekinulo je generičko i pojaviće se nešto kasnije u filmu, ali njih dve su kao devojke bile toliko bliske i još su ličile jedna na drugu da su mogle proći kao sestre (naslov filma je sleng fraza istog značenja). I posle toliko godina i neviđanja, one i dalje jedna prema drugoj osećaju neku vrstu lojalnosti.

Obe su u problemu, ali je Bernice u većem: njen otuđeni sin Rodney (Belcher) je nestao i upetljao se u kriminalne poslove sa lošim i opasnim društvom. Zato će ona pozvati svoju staru prijateljicu da joj pomogne, pošto je Fontayne upoznata sa “scenom”. Njihovo preliminarno raspitivanje će ih dovesti do saznanja da je Rodney u Meksiku i da je upetljan u šverc imigranata za račun kineskih krijumčara. Njih dve će angažovati penzionisanog detektiva Freddija Suareza (Olmos) kao vodiča kroz komplikovan socijalni i kriminalni pejzaž meksičkih pograničnih gradova. Suarez je malo poseban lik, oteran je u penziju ranije posle nekakvog skandala, a povrh toga ima i ogroman hendikep: skoro je slep. On će se oslanjati na sjajan osećaj i osluškivanje sagovornika, a i vidi se da mu fali akcije.

 

Klasična detektivska noir priča sa primesama “road” filmova će poslužiti kao narativni kostur na koji će se kačiti veće ili manje digresije. Problem sa pričom nije toliko ni to što je spora, a ni to što je već nebrojeno puta ispričana, koliko je problem nedostatak bilo kakvog akcenta. Digresija je puno, najčešće su samo ispostavljene i ne vode nikuda, a u svakom slučaju bi priču mogle učiniti manje običnom. Istina, neke od tih rubnih scena koje bi se mogle proglasiti viškom su sjajne, poput one u kojoj Suarez razgovara sa svojim starim prijateljem (Elizondo) koji ima bar, ili nešto bizarnijeg duhovitog razgovora sa kineskom prodavačicom.

Da stvar bude gora, ni najočitije stvari nisu iskorištene, poput Suarezovog hendikepa. Privatni detektivi sa ovim ili onim hendikepom su sada već standardna pojava u filmovima i upravo ih hendikep čini zanimljivijim likovima. Drugi problem je potpuno nelogična upotreba centralnog negativca kojeg vidimo samo nakratko, i koji nije ni misteriozan i sa kojim zapravo nema pravog obračuna.

Go For Sisters ipak jednu stvar pogađa u centar, a to je studija karaktera i studija prijateljstva između dve žene. U tom aspektu scenario je inventivan, iskren i jak, a glumice imaju težak, ali zahvalan zadatak da odglume takve organske likove. Njihova hemija je savršena, a njihov odnos stalno evoluira. 

 

Druga stvar zbog koje je Go For Sisters dobar film i svakako vredan gledanja je način na koji nam autor prezentira svoje stavove. Sayles je autor sa skoro novinarskim okom, osećajem za atmosferu, kulturu i puls nekog mesta, i to sjajno koristi. Umesto da nam popuje i gura svoje stavove (o sistemu uslovne slobode, o nemogućosti socijalne mobilnosti ili o zatvorskoj romansi, recimo) on nam ih pokazuje na primerima, iz scene u scenu. To ne znači da Sayles ponekad nije direktan i ne obraća nam se kroz likove. Suarez ima veoma sočan “one-liner” u kojem Tijuanu naziva “zabavnim parkom za loše ponašanje”.

Go For Sisters je solidan film, usuđujem se čak reći i dobar, ali nikako nije savršen. Ima problema i sa tempom i sa akcentima i čak je dosta nekoherentan jer skače sa teme na temu. Nije baš najjasnije šta je autorova ideja o čemu se tu radi. Istina, u detaljima je bolji nego u celini, a neki od njih se graniče sa genijalnim. Ko može da pređe preko toga i nađe utehu u delovima, neka obavezno pogleda. Isto važi i za fanove Johna Saylesa, njegovog stila i njegovog stava.

U svakom slučaju, Go For Sisters nam govori i neke pametne stvari do kojih treba doći. Možda je to film za više gledanja, ali ja, iskreno, nemam vremena za to. Ako nište drugo, može da posluži kao primer šta se može uraditi sa skromnim sredstvima i u nezavisnoj produkciji. Pogledajte pa prosudite sami...

A Night in Old Mexico

2013.

režija: Emilio Aragon

scenario: William D. Wittliff

uloge: Robert Duvall, Jeremy Irvine, Angie Cepeda, Luis Tosar, Joaquin Cosio

Priznajem, fora je videti Roberta Duvalla u glavnoj ulozi, iako je, i pored Oscara za glavnu ulogu, najbolje upamćen kao epizodista. Da mu je Lt. Col. Killgore (Apocalypse Now) jedina uloga, već bi imao moje doživotno i maksimalno poštovanje. A Night in Old Mexico je Duvallova saradnja sa scenaristom Wittliffom sa kojim je zajedno ostvario hvaljenu, a meni dosadnjikavu western mini-seriju Lonesome Dove (1990). Duvall se u poslednje vreme specijalizirao za western i neo-western uloge ostarelih kauboja i rančera koji prosipaju komadiće mudrosti iz stihova country pesama.

U ovom filmu bi situacija bila slična da se Wittliff zapravo potrudio da uradi karakterizaciju likova i nekakav scenario koji nije sastavljen od samih klišeja iz više žanrova. Nakon uvodne scene u kojoj dvojica dripaca ubiju i opljačkaju tipa, upoznajemo Duvalla kao Reda, starog rančera kome se banka sprema da oduzme sve. Jasno nam je da je Red neopevana budala koja ide okolo i vređa ljude, kako slučajne prolaznike, tako i ženu iz susedstva koja se brine o njemu. U nekom trenutku on reši da mu je dosta sranja, prisloni revolver na glavu, ali ne uspe da stisne ni petlju ni obarač. U pravi čas se pojavljuje Gally (Irvine) i predstavlja mu se kao njegov unuk.

I film skreće u “bonding time”, sa jedne strane imamo dedu kojeg treba zatvoriti u starački dom i kljukati sedativima da se smiri, a sa druge uštogljenog unuka u lažnoj kaubojskoj odeći koja izgleda kao kostim za gay paradu. I njih dvojica odlaze u “Stari” Meksiko (Red insistira na tom terminu, ali ipak nije toliko star da New Mexico smatra delom Meksika) da bi se deda proveo po poslednji put u životu. Familijarna melodrama će, očekivano, opaliti još jednom u “zgodnom” trenutku.

Ako ste se pitali šta je sa onom dvojicom dripaca sa početka, njih će Red i Gally pokupiti kao stopere, pa ih ostaviti pored puta. Dripci će ostaviti torbu punu love u autu (vrlo ubrzo će i izginuti u već nekom obračunu), a ta torba će poslužiti kao, pogodili ste, pokretački motiv za jurnjavu sa meksičkim krimosima...

U međuvremenu će se Red i Gally vući po nekom meksičkom gradu koji je, kada je zgodno, veliki kao neki San Francisco u kojem žurka nikad ne prestaje, a kada je zgodno mali toliko da se likovi mogu naći posle petominutne vožnje. Njih dvojica će se svađati, prepirati, ići na kurve i tekilu, šta već rade Gringosi u Meksiku. Tu će i upoznati lepu pevačicu / striptizetu u noćnom klubu (Cepeda), a ona će se, neočekivano, zaljubiti u nadrkanog polu-dementnog starkelju. Naravno, i razni krimosi će juriti lovu i sve će teći prema klišeiziranom kraju.

Duvall je u pristojnoj formi, bilo za komičnu, bilo za lagano tragičnu notu koju ima njegov lik. Problem je što je dijalog kretenski drven, a monolozi dugi i besmisleni, pa Duvall, hteo to ili ne, deluje kao pajac. Jeremy Irvine ne dobija priliku da pokaže svoje glumačke mogućnosti i sve vreme je nešto između “mokre krpe” i blentavog klinca koji nema pojma o životu. Angie Cepeda dobro izgleda i u svaku rečenicu ubacuje psovku, i to bi bilo to. Tosar i Cosio su klišeji zlikovaca i pograničnih krimosa, ništa bitno.

Iskreno, kada sam čitao prve kritike, nisam očekivao ništa posebno. A Night in Old Mexico je mogao da bude relativno simpatičan film sa lagano kultur-rasističkom notom o dvoje ljudi koji u toku jedne noći doživljavaju zgode i nezgode i zbližavaju se. A Night in Old Mexico pravi nekoliko kardinalnih grešaka, likovi su antipatični, njihovi razgovori nerealno glupi, i ceo film je neverovatno dosadan. Pored toga, iako krade masu klišeja iz nekoliko žanrova, nije baš najjasnije koji od nekoliko aspekata treba da dominira. Tu su u jednakoj meri zastupljeni i “nightmare logic” i komedija i ljubavna priča i porodična drama i neo-western i neo-noir, sve smućkaj pa prospi.

Reditelj Aragon očito nema iskustva (ovo mu je drugi film koji režira) i ne uspeva da pronađe svoj glas, nego prosto realizuje očajan scenario. Wittliff nije ni nepoznat ni loš scenarista, ali njegova specijalnost su pitoreskne dramice širokog zamaha tipa Legends of the Fall. Očito da se ne snalazi kada piše nešto što bi u teoriji moralo biti dinamičnije.

2 Guns

2013.

režija: Baltasar Kormakur

scenario: Blake Masters (po stripu Stevena Granta)

uloge: Mark Wahlberg, Denzel Washington, Paula Patton, Bill Paxton, James Marsden, Edward James Olmos

Već na plakatu je jasan cilj sa kojem je sniman 2 Guns. Vidimo dva frajera (crno-bela kombinacija, kao u stara dobra vremena), kako stoje okrenuti leđima jedan drugom sa isukanim pištoljima dok oko njih lova pada kao kiša. Kada shvatimo da je film snimljen po stripu, možemo ga upotrebiti kao poslednji u nizu dokaza da je Hollywood otišao u kiselinu i da njihove glavešine nemaju elementarno petlje da snime hitičan film koji prethodno nema svoju fan-bazu, ma koliko ta baza bila malobrojna. Ipak, 2 Guns služi svojoj svrsi: lagan je za gledanje, zabavan je i podseća nas na akcione komedije od pre dvadesetak godina.

Bobby (Washington) i Stig (Wahlberg) sede u klasičnom američkom restorančiću preko puta banke i prave diverziju ne bi li opljačkali banku. Nadaju se ulovu od 3 miliona dolara koji pripadaju meksičkom mafijaškom gazdi Papi Grecu (Olmos), međutim završe sa preko 40 miliona. E, sad, Bobby je DEA agent na tajnom zadatku, a Stig je mornarički obaveštajac takođe na tajnom zadatku i nijedan od njih dvojice ne zna pravi identitet drugog. Ni njihovi nadređeni, agentica Deb (Patton) i oficir Quince (Marsden) ne znaju za planove druge agencije, niti su spremni da zaštite svoje podređene. A kada se ispostavi da novac zapravo u banci drži CIA, da je novac skupljen od reketa koji plaćaju mafijaši i da služi za finansiranje tajnih operacija, i kada se pojavi sirovi i surovi Earl (Paxton), šef te CIA-ine ćelije sa nastupom sadističkog seljobera, počinje opšta jurnjava u kojoj svako igra dvostruku, trostruku ili četvorostruku igru, svi su spremni da prevare svakoga, a na naše junake je otvorena sezona lova. Spektakularna akcija se meša sa očekivanim forama, verbalnim ping-pongom, nešto malo CGI-ja i puno kaskaderskih trikova. I imamo odličnu filmsku limunadu za odmaranje mozga poput Lethal Weapon serijala.

Stvar je u tome što 2 Guns savršeno korespondira sa današnjim vremenom i za potporne tačke svog zapleta koristi ono o čemu se nekad nagađalo, a danas je poznato: haos u okviru američke obaveštajno-sigurnosne zajednice, u kojem jedna služba više čuva podatke od druge nego od konvencionalnog neprijatelja. Sa jedne strane, dobro je što se taj odnos snaga ne koristi samo za malo ziheraškog humora, mada ima i toga, ali sa druge strane je loše što domet korištenja tog materijala ograničen samo na zaplet. Scenarista i reditelj, a verovatno i veliki studio iza njih, propuštaju priliku da od tog šizofrenog odnosa naprave poentu filma. To ne treba da čudi, ipak je ovo akciona komedija, a ne politički triler, ali malo hrabrosti i političke provokacije ne bi bilo na odmet.

Kada smo se već dotakli humora, film ima svoje briljantne ili manje briljantne momente. Bolje fore imaju nešto političkog naboja, recimo kada se Bobby i Stig raspravljaju odakle Stigu vojnička puška. Stig kaže da ju je kupio na akciji u supermarketu, što je jasna aluzija na američku politiku kontrole oružja. Druga sjajna fora je kada Bobbija u pustinji presretnu dve naoružane seljačine i kažu da proveravaju da li je slučajno musliman, što se odnosi na kolektivnu paranoju u post-9/11 Americi. Treća sjajna fora je kad ih mafijaš natera da pređu meksičko-američku granicu ilegalno, onako kako to Meksikanci rade. Osim u trećem slučaju, autorski tim propušta priliku da od tih fora napravi malo više poente. Nije loše ni to što crnci nisu na tapetu za očekivani blago rasistički humor, a malo gnjavi što su na tapetu Meksikanci, kao lenštine i muljatori opsednuti kurčevima i mudima. Problem sa tim štosevima je što su malo previše korišćeni, pa su sada stari vicevi. Opet, pun sam razumevanja, u žanrovskom filmu ovog tipa treba sa nečim popuniti kvotu komedije, a preterano elaboriran humor se tu ne bi uklapao.

Glumački, stvari stoje dobro i više od toga. Wahlberg i Washington imaju nešto te drugarske akcione komične hemije, i prilično klasične replike u scenariju im pomažu u tome. Kada se ta hemija istroši, obojica su profesionalci koji igraju relativno jednostavne likove, pa mogu da fingiraju hemiju bez previše improvizacije. Epizodisti su koloritni i na solidnom nivou. James Marsden istupa kao preterano ambiciozni vojno-špijunski mastiljar, Olmos kao meksički krimi patron, Bill Paxton kao Earl malo previše polaže na redneck notu, ali valjda i lik takav. U stanju sam da oprostim i to što pokušava da istu foru sa „Russian Rou-lette“ proda dva puta. Paula Patton je glumački najslabija karika, i već sam zamišljao neku drugu glumicu u toj ulozi, ali ona filmu doprinosi sa solidnom količinom golotinje, a izgleda dobro.

Reditelj Baltasar Kormakur kod kuće na Islandu važi za relativno bitnog autora sa raznorodnom filmografijom, 101 Reykjavik (2000) je bio ogroman festivalski hit, a sa The Deep (2012) mu je zamalo izmakla nominacija za Oscara. U Hollywoodu je najpoznatiji kao reditelj žanrovskih filmova, pre svega trilera i akcija od kojih je poslednji Contraband (2012) zaradio solidnu količinu novca, iako je u pitanju generički akcioni film. Za sledeću godinu se očekuje njegov avanturistički film Everest.

2 Guns ima sve kvalitete zanimljive akcione komedije. Bezobrazan je koliko treba da bi bio zabavan, iako mu nedostaje hrabrosti da ide do kraja. Ipak, prozaičan zaplet maničnog tempa je nadomešćen komedijaškim ping-pongom i spektakularnošću starog tipa. Ako bih sve sumirao u jednoj sintagmi, to bi bilo over the top. Film ima moju preporuku svima za opuštanje, a ljubiteljima akcionih i krimi komedija za uživanje. A ako vas zanima da li je ekipa iza filma zaradila brdo love, odgovor je da. Duplirali su nimalo naivan budžet od 60 i kusur miliona dolara. Svaka čast za ovakav, u suštini retro film.

We're The Millers

2013.

režija: Rawson Marshal Thurber

scenario: Bob Fisher, Steve Faber, Sean Anders, John Morris

uloge: Jason Sudeikis, Jennifer Aniston, Emma Roberts, Will Poulter, Ed Helms, Nick Offerman, Kathryn Hahn, Tom Sisley, Matthew Willig, Luis Guzman

Pred Jennifer Aniston su pre 10 godina bila dva puta: jedan je vodio u typecast za romantične komedije, drugi u neizvesniju varijantu koja bi značila jeftinije produkcije, koketiranje sa indie pričom, ali bi na duže staze od Jennifer Aniston napravila legitimnu glumicu, pošto je već prestara da bi igrala nečiju devojku ili lokalnu devojku. Jennifer Aniston je prirodno slatkasta, lepo stari i ima talenta za komediju, ali joj je pogrešan izbor došao glave. I dalje je pamte kao Rachel Greene iz serije Friends i kao glumicu za štancerske romantične komedije. Office Space (1999) i The Good Girl (2002) nisu ubedili zahtevniju publiku da im je Jennifer potrebna. Čak i kod potencijalno dobrih i zrelih filmova koji postignu slučajan uspeh, recimo Horrible Boses (2011), Jennifer Aniston igra sporednu ulogu, pa je zamenjiva čak i kada je dobra. We're The Millers je prilika da ona izađe iz typecasta za koji je prestara, a da ostane u domenu komedije, ali bez etikete romantična.

Iako je Jennifer Aniston možda najsvetlija tačka ovog filma, ona sama nije ostvarila neku posebno dobru ulogu, a film je, iako solidnog koncepta, osrednji do loš. Premisa je jednostavna: David (Sudeikis) je sredovečni diler trave koji sticajem okolnosti biva opljačkan. Njegov šef (Helms) ga šalje na zadatak u Meksiko da pokupi zalihu trave i prošvercuje je preko granice ne bi li otplatio dug i zaradio još nešto novca pride. David zna da bi, ako je sam u autu, izazvao sumnju kod policije, pa odlučuje da skupi instant-familiju koja bi delovala turistički. Za ženu bira striptizetu Rose (Aniston), koja je ostala bez posla i kinte. Za klince bira neiskusnog i naivnog Kennija (Poulter) i problematičnu pobegulju / klošarku Casey (Roberts). Njih četvoro postaju Millerovi, malograđanska familija u ogromnom kamperu. Ono što mu šef nije rekao je da će travu zapravo ukrasti od meksičkog bossa (Sisley) koji će im, zajedno sa pomoćnikom koji izgleda kao ogromni Machete (Willig), biti za petama. Na putu će upoznati i pravi malograđanski, uz to još seksualno frustriran par (Offerman i Hahn), od kojih je muž bivši agent DEA.

OK, imamo potencijalno zanimljive likove (barem su to sredovečni diler i sredovečna striptizeta), imamo urnebesni, iako već viđen, zaplet. Imamo iskusni scenaristički tim sa dosta komedija iza sebe i imamo reditelja sa nekoliko komedija iza sebe. I imamo jedan problem: We're The Millers nije ni relevantan ni smešan, samim tim ni zabavan. Likovi nemaju dovoljno izraženu pozadinsku priču, što bi filmu dalo nešto relevantnosti, bilo kao satiru malograđanštine i panike koja se diže oko relativno bezopasne marihuane, bilo kao širu socijalnu priču, bilo kao studiju o seksualnim navikama omladine i sredovečnih ljudi. Priča je formulična, manje-više je poznat sled događaja, obrata i štoseva. Fali joj začin, „wild factor“, šta god da bi istupala iz gomile takvih i sličnih komedija u pokretu.

Najvažnije, fali mu istinskog, spontanog i uverljivog humora. Samo oko 20 % fora su smešne, na neki način. To se uglavnom svodi na reference iz pop-kulture, i na predstavu malograđanštine koju izvodi Jennifer Aniston. Ostatak fora su glupi gegovi, uvredljivo glupe seksualne reference, prostakluk i odvratnost, otrcane fore i lajne toliko puta viđene i, što je najgore, transfer neprijatnosti. Koliko još meksičkih policajaca-pedera (Guzman) moramo videti po filmovima? I koliko puta će još upotrebiti nesporazum oko valute (dolar ili peso)? Koliko puta će neko pasti u kontejner? I zašto Jennifer Aniston (ili bilo koja druga striptizeta u klubu) nije pokazala sise u sceni striptiza, kad film već ima R rejting zbog pokazanih otečenih muda?

Ed Helms je solidan kao narko-biznismen, ljigavac i narcis i on će odvaliti pokoju dobru šalu, tu i tamo. Scene iz striptiz-kluba su tupave zbog jednog lika viška (mlade striptizete sa tetovažom „Boner Garage“), ali donose jednu uspelu šalu na račun Apple-a. Sudeikis pokušava da napravi ulogu nalik na Jeffa iz serije Community, što će reći tipa koji drži sve pod kontrolom, na svoje prijatelje gleda s visine i ispaljuje cinične štoseve. U tome ne uspeva. Will Poulter nije loš kao naivac, ali lik je tako odvratno jednodimenzionalan i dosadan. Emma Roberts ne donosi ništa novo kao beskućnica. Nick Offerman i Kathryn Hahn čine šta mogu sa svojim likovima, ali oni su loše napisani i karikirani sami po sebi.

Komedija je nezahvalan žanr. Tanka je linija između satire i popovanja, originalnosti i nebuloze, klasičnog i otrcanog. Ali je široka publika voli svim srcem, i neka je tako. Komedija često funkcionira na stereotipima, ali i sa njima treba biti pažljiv. We're The Millers je loša komedija, između ostalog i zato što nije smešna, dok je istovremeno uvredljiva. Međutim, problem je i u tome što bi film bio bolji da je hrabriji u bilo kom aspektu: da su likovi malo više over-the-top ili da je akcija takva, ili da priči da kakav-takav socijalni kontekst. Umesto Little Miss Sunshine, imamo štancersku prostačku komediju.