Mexico 86

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

-drugi deo-

Latinska Amerika je vazda bila politički trusno područje, što je posebno dolazilo do izražaja tokom druge polovine XX veka, u hladnoratovskom ili post-hladnoratovskom kontekstu. Slučaj je hteo da se tog područja i tog perioda dotaknu dvoje autora čiji su filmovi izabrani za atraktivni program Pjaca Grande u okviru kojeg se na gradskom trgu u Lokarnu filmovi puštaju za publiku od oko 8.000 duša. Povrh toga, interesantno je primetiti da se oba filma, iako žanrovski i stilski različita, zapravo bave istim temama (roditeljstvom u politički kriznim i potencijalno opasnim situacijama) i to iz slične perspektive – dečije do omladinske uz dodatak autobiografskih i auto-fikcijskih elemenata.

Drugi film u ovom diptih-eseju, Mexico 86 Sezara Dijaza, svojim naslovom pomalo navodi na pogrešan trag, makar time što nam podgreva nade da ćemo u njemu videti Dijega Maradonu, Mišela Platinija, Paola Rosija, Karl-Hajnca Rumenigea i ostale majstore lopte koji su odmeravali snage na naslovnom svetskom prvenstvu u fudbalu. Možda ćemo u pozadini čuti poneki insert iz ponekog prenosa utakmice, prvenstvo će se pomenuti kao argument u razgovorima, raspravama ili pregovorima između različitih likova, ali i u igri povezivanja između očuha i posnika, ali ovde se ipak radi o nečemu drugom.

Priča počinje deset godina ranije i to u prestonici susedne države, Gvatemala Sitiju, gde politička aktivistkinja Marija (francuska glumica Berenis Bežo) dobija pretnje smrću od pobornika vojnog režima, a svedoči i brutalnim egzekucijama na ulici, zbog čega mora da beži preko granice, pre toga ostavljajući svog novorođenog sina Marka svojoj majci na brigu. Deset godina kasnije, baka je ozbiljno bolesna, zbog čega više ne može da se brine o Marku (Mateo Labe), pa ga dovodi majci u Meksiko Siti.

Štos je, međutim, u tome da Marija nije batalila politički aktivizam, naprotiv, već je njemu podređivala sve u životu do tada. Promenila je ime, gradom po pravilu hoda maskirana pod perikom, zaposlila se u uticajnim novinama odakle može da odašilje revolucionarnu propagandu na diskretni način, a čak je i njen partner Migel (Leonardo Ortizgris) član iste tajne organizacije kojom upravlja Armando (Fermin Martinez).

Kako u sve to ubaciti i roditeljstvo i kako ne ugroziti život vlastitog sina, a opet ga ne odgurnuti od sebe ponovo (i to u izbeglički kamp za gvatemalsku decu na Kubi), dok aktivizam zahteva apsolutnu posvećenost? Koju žrtvu, koliku i kome podneti, naročito ako znamo da se obruč oko Marije steže?...

Žanrovski i stilski, Mexico 86 je politički triler starog kova kakav se nekada proizvodio u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi, ali se za sada najbolje drži u latinoameričkim kinematografijama, najviše u Argentinskoj. Tople i zagasite boje, granulacija, saundtrek koji nam podvlači sentiment koji osećamo, ali ga ne diktira, sve su to jasne asocijacije na klasike žanra 70-ih na koje se Sezar Diaz poziva pričajući još jednu (ličnu) priču na temu oko koje je izgradio svoju celokupnu dosadašnju filmografiju – krvavi građanski rat u Gvatemali, teror vojne hunte i masakri nad levičarskim aktivistima i nad autohtonim centralnoameričkim stanovništvom.

To čini na način da se u filmu napetost „može seći nožem“, da osećamo stalnu pretnju i težinu dileme koja se pred protagonistkinju iznova i iznova postavlja. Prisustvo Berenis Bežo u kadru je tu apsolutno ključno, a snagu te prezentnosti osećamo sa svakim malo krupnijim kadrom. Slavna francuska glumica ima i svoje sasvim lične razloge da učestvuje u ovom i sličnim projektima, budući da je ona zapravo po rođenju Argentinka čiji je otac, reditelj Migel Beho, s familijom pobegao u Pariz od vojne diktature, a i Sezar Dijaz ima sličnu priču, s tom razlikom da je u emigraciju (u Belgiju) otišao kao student i sam.

Naravno, nije ni Mexico 86 bez grešaka, od kojih najpre možemo zapaziti sentimentalnost s kojom reditelj tretira svoj alter-ego, Marka, koji u tom pokušaju da se naglasi njegova osetljivost postaje gotovo karikaturalno cmizdrav. Drugi problem je brzanje prema kraju filma, sa sve inflacijom preokreta i peripetija, ali to je valjda bila cena koju je Diaz platio ne bi li film ostao kompaktan, u formatu od sat i po vremena.

Na kraju, Meksiko 86 postaje i ostaje obavezno štivo za ljubitelje političkih trilera starog kova: vrlo dobar film rađen po važnoj priči koju reditelj oseća kao svoju, zanatski vrlo solidno izveden i komunikativan s publikom.