Reinas

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

-prvi deo-

Latinska Amerika je vazda bila politički trusno područje, što je posebno dolazilo do izražaja tokom druge polovine XX veka, u hladnoratovskom ili post-hladnoratovskom kontekstu. Slučaj je hteo da se tog područja i tog perioda dotaknu dvoje autora čiji su filmovi izabrani za atraktivni program Pjaca Grande u okviru kojeg se na gradskom trgu u Lokarnu filmovi puštaju za publiku od oko 8.000 duša. Povrh toga, interesantno je primetiti da se oba filma, iako žanrovski i stilski različita, zapravo bave istim temama (roditeljstvom u politički kriznim i potencijalno opasnim situacijama) i to iz slične perspektive – dečije do omladinske uz dodatak autobiografskih i auto-fikcijskih elemenata.

Prvi od dva prikazana, Reinas, smešten je u Peru ranih 90-ih kada zemljom vladaju hiper-inflacija, borbe između desničarskih vlasti i komunističkih terorističkih organizacija, a na snazi je i policijski čas. Samohranoj majci Eleni (Himena Lindo), koja, doduše, dolazi iz privilegovanijih slojeva društva, je svega toga dosta, zbog čega je našla posao u Minesoti, te uspela da izvadi useljeničke vize za sebe i svoje kćeri, kao i da nabavi avionske karte. Jedino što joj treba je potpis bivšeg supruga kako bi tinejdžerka Aurora (Luana Vega) i mlađa Lucija (Abril Đurinović) mogle da napuste zemlju.

Tata Karlos (Gonzalo Molina) je, međutim, sasvim posebna priča, vetropir i avanturista, čovek sposoban da se snađe za neku prakitčnu stvar u tačno određenom trenutku, ali nesposoban za organizovan zajednički život. Iznad svega toga, Karlos je apsolutno neodgovoran i pritom patološki lažov (ali od one vrste za koju nije jasno priča li „baronije“ da bi bio zanimljiv ili su te neverovatne konstrukcije ipak ispredene s namerom), pa stoga mama Elena ne zna kojom taktikom može da ga privoli na saradnju.

Stvari dodatno komplikuje i to što starija kći Aurora apsolutno ne želi da se seli iz rodnog grada gde ima prijatelje i dečka, dok Lucija uživa da nervira odrasle, a još više od toga da prati svoju sestru u svakoj akciji i odluci. Druženja s ocem na plaži (što može biti rizično u smislu nepoštovanja policijskog časa) dovode do nekih pogrešnih interpretacija njegovih konstrukcija, one, pak, do pogrešnih odluka koje se mogu završiti tragično.

Osim detalja perioda ranih 90-ih u Peruu i njegovoj prestonici Limi koji su izvedeni precizno, s merom i dužnom pažnjom, vrhunac filma je tretman likova (na koje se sve vreme gleda toplo) i njihovih odnosa koji se precizno seciraju, doduše s nešto malo naknadne pameti. I stil koji režiserka Klaudija Rejnike-Kandeloro bira, sa sve uskim formatom slike i nešto malo diskretnih asocijacija na „prljavštinu“ kućnih video-kaseta, solidno doprinosi opipljivosti vremena i mesta, ali pored toga još i evocira nekakav nostalgični sentiment, zbog čega je Reinas već imao premijeru na Sandensu, a prikazan je i na Berlinalu gde je pokupio nagradu žirija u omladinskoj Kplus konkurenciji. Ne bi se trebalo čuditi ako mu se festivalska ili čak „oskarovska“ kampanja ubrzaju krajem leta i tokom jeseni.

Reinas, naravno, nije film bez svojih nedostataka od kojih su neki plod kompromisa u svrhu prilagođavanja ukusu festivalskih programera i direktora, a neki su plod pogrešnih autorskih odluka vođenih dobrim namerama. To sve u formi podizanja dramaturškog uloga zbog čega se od gledaoca zahteva pojačana suspenzija neverice kako bi autorka mogla da poentira, dešava se tek u poslednjoj trećini filma, ali je Reinas dotle vrlo dobar film o odrastanju u vrlo specifičnim okolnostima koje mi iz bivše Jugoslavije možemo razumeti u potpunosti.