The Magnet Man

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tako to biva s cirkusom. O ovoj instituciji imamo dva jednako iritantna stereotipa koja koristimo kao svojevrsne štake. Jedan je plitko-pozitivan i po njemu je cirkus mesto slobode u kojem izopštenici i otpadnici uspevaju da pronađu svoje mesto pod Suncem. Drugi je melanholično-negativan, a izopštenici koji se u cirkusu okupljaju tamo ipak ne uspevaju da zaleče svoj bol.

The Magnet Man holandskog autora Husta van der Berha predstavnik je ove druge „škole mišljenja“ o cirkusu. Film je premijerno prikazan prošle godine u takmičarskom programu Black Nights Film Festivala u Talinu, a kod nas u region je prispeo na Festival Evropskog Filma na Paliću čije je ovogodišnje izdanje 31. po redu. Film je prikazan u glavnom takmičarskom programu na letnjoj pozornici, ali u manje atraktivnom, kasnom terminu.

Naš naslovni junak Lusijen (Deni Ronaldo), seljak iz ravne i blatnjave Flandrije. Ovaj naizgled ni po čemu poseban tupavac, međutim, ima jedan talenat: on je „čovek-magnet“, za njega se lepe metalni predmeti kao što su veći novčići, escajg, makaze i slično. „I u Antverpenu su rekli da tako nešto nisu videli“, kaže njegova umiruća majka putniku-namerniku, vašarskom muzičaru koji se u njihovu kuću sakrio od kiše.

Majka, međutim, uskoro umire, pa posle sahrane otac kuje plan: on će sa sinom u grad, pravo u nekakav pučki teatar, gde bi on mogao da pokaže svoje talente i da za to bude plaćen. Ali, kad otac pošalje sina s violinom punom nađenog novca na železničku stanicu da ga sačeka, dešava se nesreća (pogađate, magnetne prirode) i njih dvojica se razdvajaju. Lusijen na kraju u putujući cirkus prispeva sam...

A tamo ga čekaju klasični cirkuski tipovi: lažni egipatski fakir iz Zapadne Flandrije, klovn-najavljivač Pladijs (Jan Bijvoet, poznat po ulogama u filmovima Borgman, The Broken Circle Breakdown i The Embrace of the Serpent) s pesničkom dušom, dirigent koji je u stvari propali kompozitor, snagator i lažljivi, pohlepni šef cirkusa Sezar Malfe (Karel Kremers). Na prostodušnog pridošlicu će prijateljsku i ljudsku pažnju obratiti samo njegova kćerka, plesačica Žervez (Izolda Dihauk) s kojom će kasnije on imati zajedničku plesno-paranormalnu tačku.

Sve, čini se, ide kao po loju, sve dok nepismeni Lusijen ne dobije pismo iz svog zavičaja od komšinice Etel (Mieke Dobels) da mu je otac na samrti. Odlučuje da se vrati, pa silom prilika tamo i ostaje, dok ga seoski pastor (Bruno Vanden Breke) uverava da se okane snova i skrasi, odnosno da prihvati svoju sudbinu. Njega, međutim, nazad intimno vuku svetla pozornice, pa makar i provincijalne i prema njemu prevarantski nastrojene.

Prosede je, dakle, kliše do klišea, u potpunosti predvidljiv i do sada toliko puta ispričan u masi filmova o cirkusu. Autor Van der Berhe (čiji je film Lucifer imao zdrav festivalski život pre desetak godina) na taj kostur pokušava da kači razne detalje kao što su apsurdno-komični momenti (recimo na majčinoj sahrani ili sa vozom), ili, pak, oni melanholični (kao u sekvencama cirkusog života), ili, na kraju krajeva, oni sasvim čudni. Citiraju se klasici ovakvog ili onakvog humora, od „deadpan“ do groteskne i apsurdne varijante, od Bastera Kitona preko Žaka Tatija i Federika Felinija, pa sve do Žan-Pjera Ženea i Roja Andersona, a dizajnerski detalji poput scenografije, kostimografije i fotografije koja ih hvata u kontrastu od sivila, preko ispranih do sasvim živih boja su prilično upadljivi, iako ne nužno dopadljivi. Interesantan je i izbor glumaca: glavna uloga dodeljena je stvarnom cirkusom artisti, a njegovu primarnu partnerku igra Izolda Dihauk, glumica izuzetno zanimljive biografije široj publici najpoznatija po ulozi Lukrecije Bordžije u seriji.

Međutim, svi ti ukusi i arome se ne prožimaju baš najbolje jer apsolutno sve u filmu deluje slučajno i proizvoljno, kao kolekcija rasutih misli i ideja koje ne vode nikuda. U tome stereotipi o tužnim klovnovima, slaboumnicima dobrog srca, kradljivim gazdama, dokonim popovima i masi koja bi da se malo nasmeje iako rat (Prvi svetski) besni okolo služe kao ortopedska pomagala ne bi li film makar stvorio neku iluziju kretanja. Na kraju, manje od 90 minuta filma će nam se učiniti mnogo dužim, pa će nam ostati da se pitamo čemu sve to.