Death Will Come / La Mort viendra

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pošiljka novca skrivena u umetničkoj slici. Kurir uhapšen, stavljen u kućni pritvor i ubijen od strane nepoznatog nekog u Luksemburgu. Agencija za poslovnu pratnju koja funkcioniše kao mafijaška špijunska služba. Revolucija u seks-industriji koja pomoću lutaka od sintetičke kože i virtuelne realnosti eliminiše nepouzdani ljudski faktor iz prostitucije. Stara škola briselske mafije, novi agresivni bandit iz Luksemburga i Italijani koji kao Damoklov mač vise nad glavom i jednog i drugog. Tajnovita mlada žena koja radi kao plaćeni ubica. I smrt, taj jedini sigurni posao, koja se šunja i prikrada.

Filmski festival u Lokarnu barem u poslednje vreme ima običaj da glavni takmičarski program otvori najzanimljivijim filmom u konkurenciji koji, makar za primer, neće osvojiti neku od nagrada. Prošle godine, to je bio Yannick Kentana Dipjea, a pretprošle Saturn Bowling, triler u režiji Patricije Mazuj. Ove godine čast je pripala nemačkom autoru Kristofu Hohausleru i njegovom nemačko-belgijsko-luksemburškom atmosferičnom gangsterskom trileru Death Will Come.

Ono što Hohausler, koji se u svojih poslednjih nekoliko filmova bavio žanrovskim filmom na tragu krimića, trilera i noara, ovde pokušava nije ni novo ni nečuveno. Gangsterske drame i noari s gustom atmosferom i egzistencijalnom potkom su francuski standard od 50-ih godina prošlog veka i kao takvi su verovatno reakcija na egzistencijalne krize i traume Drugog svetskog rata i poratnih godina. Frankofonost Death Will Come (u originalu La Mort viendra) svakako pomaže u navođenju nas kao gledalaca da razmišljamo na tu stranu.

Nije neka naročita novina ni tema gangsterskog šefa „starog kova“ koji je legalizovao poslove, usvojio etički kodeks, ali ipak nije smekšao (iako svi misle da jeste) koji mora nekako da prihvati svoju nadolazeću smrt i tranziciju u neka nova vremena obeležena brzinom reakcije i divljaštvom. Nije novina ni to da je onaj koji dolazi da ga zameni na tronu zapravo ambiciozna baraba bez šlifa. Nije novina čak ni to da baraba ima svog „konsiljerea“, da je zapravo njegov pijun, ali je pomalo egzotično da je on – žena. Lui-do Lenkeseng, Mark Limpak i Hilde van Miehem svoje likove Šarla Mara, Patrika de Bura i Žili Depont igraju fantastično u tom trouglu moći i, što se kastinga tiče, pun su pogodak.

Intrigantnije stvari u scenariju koji reditelj potpisuje zajedno sa svojim stalnim saradnikom Urlihom Pelcerom dolaze sa druge strane, od slabovide madam Mele (Delfin Bibe) koja je rešila da koristi svoju agenciju kako bi se zaštitila od mafijaških ratova i koja, agencija, je li, služi i kao neka vrsta servisa za usluge drugog tipa. Otud u priču ulazi Tez (Sofi Verbek), tajanstvena atentatorka koja ovde više služi kao neka vrsta istražiteljke.

Misterija koju ona istražuje – ko je ubio Marovog kurira Jana i zašto, odnosno je li to okidač za besmisleni rat u briselskom podzemlju, na kraju će se rasplesti, možda i prebrzo i ne baš zadovoljavajuće i u skladu s našim očekivanjima, ali, kako to u krimiću obično biva, ne radi se o cilju nego o putu. U ovom slučaju, put nije samo gusta i napeta atmosfera na koju utiče i lingvistika, i sintisajzerska muzika, i kišno-sive boje u koje je ofarban inače božanstveno lep grad Brisel, već Hohausler radi ono što malo koji reditelj danas uopšte sme da pomisli – poštuje gledaoca i njegovu inteligenciju.

Naime, Death Will Come je jedan od retkih filmova u kojem mi gledaoci ukupno znamo manje od likova koji, s jedne strane skrivaju tajne, a sa druge mogu ostati iznenađeni i zatečeni razvojem situacije drugačijim od očekivanog. To za gledaoca, naročito onog naviknutog da mu se sve servira na tanjiru, može biti izuzetno frustrirajuće iskustvo, a nivo frustracije zbog „nesnalaženja u zapletu“ ostaje na visokom nivou i kod treniranijih gledalaca, makar u prvoj trećini filma. Ali, ako možemo to da istrpimo Hohausler će nas bogato i obilato nagraditi jednim od retko inteligentnih, opipljivih i intrigantnih trilera kakvi su danas gotovo nestali.