Moon / Mond

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Osim što piše scenarije i režira filmove u kojima se najviše bavi mračnim, brižljivo čuvanim tajnama (pojedinih slojeva) austrijskog društva, Urlih Zajdl je i producent koji omogućava drugim autorima da se ispolje. Možda nije toliko čudno da je poznati filmski autor lansirao karijere svoje (sada već bivše) supruge Veronike Franc i svog nećaka Severina Fiale (Goodnight Mommy, The Lodge), ali on ima još jedno veliko otkriće – mladu autoricu Kurdvin Ajub.

Interesantno, ove godine je duo Franc-Fiala već predstavio svoj novi film – folk-horor The Devil‘s Bath koji je premijeru imao na Berlinalu, ali ni Ajub nije sedela skrštenih ruku. Njen drugi dugometražni uradak Moon premijerno je prikazan u glavnom takmičarskom programu Lokarna.

Moon, iliti Mond, na neki način se nadovezuje na dugometražni igrani prvenac kurdsko-austrijske autorice Sun, odnosno Sonne. U njemu se Kurdvin Ajub bavila miljeom koji dobro poznaje – kurdskom, mahom radničkom dijasporom u Beču, i sa time ostvarila do koske iskren, pitak, ali ne i plitak generacijski film, dok je ovde perspektiva malo drugačija, možemo da kažemo komplementarna, budući da u fokusu stoji Austrijanka koja odlazi „na rad“ u Jordan. Moguće je povući neke poveznice sa Zajdlovim diptihom Rimini-Sparta, ali se u dramaturgiji oba Ajubina filma ipak ne uspostavlja toliko formalna veza kao kod Zajdla.

Naša protagonistkinja i tačka gledišta je Sara (Florentina Holcinger u svojoj prvoj filmskoj ulozi), nekadašnja MMA borkinja koja je nakon kraja sportske pokušala da napravi trenersku karijeru. U njoj je, pak, dobacila samo dotle da bude instruktorka borilačkih veština u nekoj bečkoj lokalnoj teretani, od čega baš i ne može da se živi, na šta je konstantno podseća njena srećno udata sestra. Zbog toga Sara prihvata poziv od „prestolonaslednika“ bogataške familije iz Amana da njegovim mlađim sestrama bude personalna instruktorka.

Čini se kao boza od posla za dobru platu koji pritom dolazi sa benefitima plaćenog života u luksuznom hotelu i dosta slobodnog vremena, ali... Za početak, čini se da devojke nisu baš zainteresovane za trening, već više za šoping, gledanje televizije i naročito pozajmljivanje njenog mobilnog telefona kako bi išle na internet, a i pravila kuće su malo čudna. Sara ne sme ništa slikati i snimati, ni sa kime komunicirati iz kuće, a pristup tamo joj je ograničen na podrum gde je teretana i prizemlje, dok u sobe na spratu ne sme da uđe.

Kako vreme odmiče, sve se više čini da će se ona uplesti u unutrašnje borbe tog „dvorca“ na osami. Jasno, ona je tu zapravo angažovana kao neka vrsta dadilje sa zadatkom da se devojke s njom nečim „bave“, ali devojke u njoj vide priliku za bekstvo iz svog „zlatnog kaveza“. Pritom, one o tom bekstvu imaju različite vizije i spremne su na različite nivoe rizika, čak i kada najbrižljivije čuvana kućna tajna izađe na videlo. Hoće li se Sara u to uplesti? Želi li to i do koje mere? Koliki je rizik sama spremna preuzeti?

Ugao gledanja u „dijalogu“ sa onim iz Ajubinog prethodnog filma svakako je jedan od zanimljivijih aspekata filma Moon, i autorica ga sasvim fino gradi, od upozorenja maskiranih u politički nekoretne šale njenih prijatelja ili cimera u uvodnom delu do pogleda u Sarine dnevne rutine jednom kada se preseli u Jordan. Opet, u poređenu sa Sun, čini se da je Ajub ovde tek zagrebala po površini u istraživanju miljea usko-specijalizovanih zapadnjačkih gastarbajtera na „sluganskim“ poslovima za bliskoistočne bogataše. Nema tu puno mesta čuđenju, jer je to ipak milje koji autorica poznaje tek ovlaš i tu postupa na osnovu pretpostavke.

Ipak, Kurdvin Ajub se iz nebranog grožđa vadi ne samo nepatvorenom ženskom zapadnjačkom perspektivom na odnose moći, već i pažljivim dizajnom lokacija u doslednom novobogataškom bliskoistočnom stilu, ali i infuzijom trilerski napete atmosfere. A elegantnom i elokventnom završnicom, autorica nam poručuje da na nju možemo računati i u budućnosti.