Moon / Mond

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Osim što piše scenarije i režira filmove u kojima se najviše bavi mračnim, brižljivo čuvanim tajnama (pojedinih slojeva) austrijskog društva, Urlih Zajdl je i producent koji omogućava drugim autorima da se ispolje. Možda nije toliko čudno da je poznati filmski autor lansirao karijere svoje (sada već bivše) supruge Veronike Franc i svog nećaka Severina Fiale (Goodnight Mommy, The Lodge), ali on ima još jedno veliko otkriće – mladu autoricu Kurdvin Ajub.

Interesantno, ove godine je duo Franc-Fiala već predstavio svoj novi film – folk-horor The Devil‘s Bath koji je premijeru imao na Berlinalu, ali ni Ajub nije sedela skrštenih ruku. Njen drugi dugometražni uradak Moon premijerno je prikazan u glavnom takmičarskom programu Lokarna.

Moon, iliti Mond, na neki način se nadovezuje na dugometražni igrani prvenac kurdsko-austrijske autorice Sun, odnosno Sonne. U njemu se Kurdvin Ajub bavila miljeom koji dobro poznaje – kurdskom, mahom radničkom dijasporom u Beču, i sa time ostvarila do koske iskren, pitak, ali ne i plitak generacijski film, dok je ovde perspektiva malo drugačija, možemo da kažemo komplementarna, budući da u fokusu stoji Austrijanka koja odlazi „na rad“ u Jordan. Moguće je povući neke poveznice sa Zajdlovim diptihom Rimini-Sparta, ali se u dramaturgiji oba Ajubina filma ipak ne uspostavlja toliko formalna veza kao kod Zajdla.

Naša protagonistkinja i tačka gledišta je Sara (Florentina Holcinger u svojoj prvoj filmskoj ulozi), nekadašnja MMA borkinja koja je nakon kraja sportske pokušala da napravi trenersku karijeru. U njoj je, pak, dobacila samo dotle da bude instruktorka borilačkih veština u nekoj bečkoj lokalnoj teretani, od čega baš i ne može da se živi, na šta je konstantno podseća njena srećno udata sestra. Zbog toga Sara prihvata poziv od „prestolonaslednika“ bogataške familije iz Amana da njegovim mlađim sestrama bude personalna instruktorka.

Čini se kao boza od posla za dobru platu koji pritom dolazi sa benefitima plaćenog života u luksuznom hotelu i dosta slobodnog vremena, ali... Za početak, čini se da devojke nisu baš zainteresovane za trening, već više za šoping, gledanje televizije i naročito pozajmljivanje njenog mobilnog telefona kako bi išle na internet, a i pravila kuće su malo čudna. Sara ne sme ništa slikati i snimati, ni sa kime komunicirati iz kuće, a pristup tamo joj je ograničen na podrum gde je teretana i prizemlje, dok u sobe na spratu ne sme da uđe.

Kako vreme odmiče, sve se više čini da će se ona uplesti u unutrašnje borbe tog „dvorca“ na osami. Jasno, ona je tu zapravo angažovana kao neka vrsta dadilje sa zadatkom da se devojke s njom nečim „bave“, ali devojke u njoj vide priliku za bekstvo iz svog „zlatnog kaveza“. Pritom, one o tom bekstvu imaju različite vizije i spremne su na različite nivoe rizika, čak i kada najbrižljivije čuvana kućna tajna izađe na videlo. Hoće li se Sara u to uplesti? Želi li to i do koje mere? Koliki je rizik sama spremna preuzeti?

Ugao gledanja u „dijalogu“ sa onim iz Ajubinog prethodnog filma svakako je jedan od zanimljivijih aspekata filma Moon, i autorica ga sasvim fino gradi, od upozorenja maskiranih u politički nekoretne šale njenih prijatelja ili cimera u uvodnom delu do pogleda u Sarine dnevne rutine jednom kada se preseli u Jordan. Opet, u poređenu sa Sun, čini se da je Ajub ovde tek zagrebala po površini u istraživanju miljea usko-specijalizovanih zapadnjačkih gastarbajtera na „sluganskim“ poslovima za bliskoistočne bogataše. Nema tu puno mesta čuđenju, jer je to ipak milje koji autorica poznaje tek ovlaš i tu postupa na osnovu pretpostavke.

Ipak, Kurdvin Ajub se iz nebranog grožđa vadi ne samo nepatvorenom ženskom zapadnjačkom perspektivom na odnose moći, već i pažljivim dizajnom lokacija u doslednom novobogataškom bliskoistočnom stilu, ali i infuzijom trilerski napete atmosfere. A elegantnom i elokventnom završnicom, autorica nam poručuje da na nju možemo računati i u budućnosti.

Sonne

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Kurdwin Ayub

uloge: Melina Benli, Law Wallner, Maya Wopienka, Kerim Dogan, Omar Ayub

Identitet nije jednostavna i jednostavno definisana, uglavnom nasleđena, stvar za generacije koje odrastaju danas. Kada u priču uđe odrastanje u specifičnim uslovima, primera radi ako je mlada osoba deo dijaspore u svetu kulturološki različitom od njene zemlje porekla, onda složenost pitanja identiteta treba podignuti za nekoliko stepenika. I to je polazišna tačka za dugometražni igrani prvenac Sonne austrijske autorice kurdskog porekla Kurdwin Ayub koji je premijerno prikazan na Berlinalu (gde je trijumfovao u relativno novom takmičarskom programu Encounters), a domaću premijeru doživeo na nacionalnom festivalu Diagonale u Grazu.

Ayub otvara film kombinacijom snimaka mobilnim telefonom (koji predstavljaju „film“) i kamerom iz ruke (koji predstavljaju „film o snimanju filma“). „Film“ o kojem se ovde radi je jedan specifičan „muzički video“ u kojem tri devojke obučene u hidžabe „otvaraju usta“ dok u pozadini ide pesma Losing My Religion sastava REM. U slučaju dveju devojaka, Belle (Wallner) i Nati (Wopienka), ovakav akt se može tumačiti kao kulturalno neosetljiv ili makar kao neukusan, ali u centru svega ipak stoji devojka Yesmin (Benli), naša protagonistkinja koja raste u distinktivno kurdskoj familiji, a maramu nosi i u svakodnevnom životu.

Njihov klip postaje viralno popularan, kako u njihovoj školi (Bella, Nati, ali i druge devojke iz škole su ipak opsednute savremenom YouTube / TikTok varijantom slave), tako i u kurdskoj zajednici u Beču, pa devojke dobijaju prilike da nastupe na brojnim uglavnom formalnim proslavama u okviru zajednice. Bizarnost da niko (ili skoro niko) ne shvata ironiju izbora pesme može se pravdati time da ciljna publika uglavnom ne vlada engleskim jezikom, sve dok tu „nezgodaciju“ ne otkriju dvojica mladih momaka, zbog čega Yesmin počinje da se oseća lagano nelagodno. Za Bellu i Nati to nije toliki problem jer se one ponašaju kao „turistkinje“ u stranoj kulturi, ali će odnosi između njih dve Yesmin postati zategnuti kada njih dve nađu kurdske momke.

To, međutim, nije jedina turbulencija u odnosima u koje je Yesmin uključena, jer određeni razdor postoji i kod kuće. Dok otac prema svojoj kćeri oseća ponos (ne samo da je odlična učenica, već je i „zvezda“ u kurdskim kurgovima), majka joj nije ni najmanje naklonjena. Jedan od razloga za to je interpretacija da je Yesmin profanom upotrebom uprljala sakralni predmet poput hidžaba, a drugi je inherentna patrijarhalna tendencija po kojoj majka favorizuje sina. Yesminin brat Kerim (Dogan) je, međutim, baraba u nastajanju koja se druži s lošim društvom i rekreativno bavi vandalizmom, pa je situacija u kući uglavnom usijana.

Sonne je perfektan primer artistički dorađenog, do koske iskrenog generacijskog filma koji se bez zazora, ulepšavanja ili preterane dramatizacije, bavi izazovima savremenog odrastanja u uslovima gde se „nasledni i sredinski“ faktori u formi različitih identiteta i koncepata ponekad spajaju, a ponekad sudaraju. Sve je, od škole, preko drugarstva do kuće, obeleženo mikro-agresijama, bilo da je reč o kompetitivnosti, bilo da je reč o komunikaciji ili zadatoj dinamici odnosa. Zbog toga je Yesmininu priču vrlo lako pratiti, a nije teško ni saživeti se s njom.

Za pretpostaviti je da Kurdwin Ayub tu ubacuje ponešto autobiografskih elemenata, većinom smeštenih u pozadinu kao deo bečko-kurdskog miljea, ali, interesantno, uloge Yesmininih roditelja, dodeljuje svojima. To, međutim, nije novost za nju, budući da je u svom dokumentarnom filmu (i to na temu seljenja i biranja mesta za život) pod imenom Paradise! Paradise! (2016) ona pratila upravo njih dvoje. Budući da i Sonne ima nemali broj dokumentarnih kvaliteta, naročito u detaljima koje je teško tek tako izmisliti, dozirano oslanjanje na autobiografske elemente u pričanju fiktivne, a opet univerzalne priče, itekako ima smisla.

Smisla ima i njena režija u svim svojim elementima. Glumačku postavu uglavnom sačinjavaju nepoznata lica, delom naturščici, delom ne još afirmisani glumci i glumice, koji zauzvrat nude ležernost i prirodnost u potpunom uranjanju u uloge, dok spoj klasičnih tehnika filmskog snimanja s obiljem snimaka načinjenih mobilnim telefonom i grafikama za oslikavanje komunikacije govore u prilog tome da Kurdwin Ayub itekako razume tendencije i moduse funkcionisanja modernog sveta. Uz veštu montažu Rolanda Stöttingera (koji je inače verziraniji u dokumentarnom, nego u igranom rodu), Sonne je vrlo gladak i pratljiv film koji od gledaoca ne zahteva previše, ali ga obilato nagrađuje.