Once upon a Time in Venice

2017.

režija: Mark Cullen

scenario: Mark Cullen, Rob Cullen

uloge: Bruce Willis, John Goodman, Thomas Middleditch, Jason Momoa, Emily Robinson, Famke Janssen, Stephanie Sigman, Jessica Gomes, Adrian Martinez, Ken Davitian, Victor Ortiz, Adam Goldberg, Wood Harris, Elizabeth Röhm, David Arquette, Christopher McDonald

Bruce Willis je krajem 80-ih i tokom 90-ih toliko uspostavio svoju personu spasitelja sveta ili makar akcijaša-pametnjakovića da je lako zaboraviti da je u te vode zaplivao iz okrilja komedije. Sada, kako se omatorilo, a iz nekog već razloga Europacorp. nije opcija, mogućnosti su malko sužene. Akcijade su ispale iz mode u Hollywoodu, super-junačko odelo ne priliči starijem čoveku, pa je teško naći pravu ulogu. Once upon a Time in Venice, međutim, zvuči kao prava stvar za revitalizaciju karijere: akciona komedija u kojoj Willis sa Johnom Goodmanom kao svojim unekoliko depresivnim “sidekickom” (zamislite tužnog Waltera iz The Big Lebowski i na pravom ste tragu) šutira dupeta, ispaljuje one-linere i ispada smešan u društvu mnoštva karakternih glumaca.

Willisov lik je Steve Ford, omatoreli privatni detektiv iz naslovnog plažnog gradića nadomak Los Angelesa, sklon ekscesima na poslu i privatno. John Goodman je njegov jedini pravi drugar Dave, tip koji je sve što ima uložio u surfersku radnju, a i to će izgubiti usled razvoda. Naš narator je John (Middleditch), smotani momak koji se zanosi da će mu Steve dati punopravni, partnerski status. Nakon prolongiranog uvoda u kojem se upoznajemo s njima, ali i sa “negativcem” Jasonom Momoom koji igra latino gangstera sa dobrim srcem, zaplet počinje da se vrti oko Willisovog otetog psa koji mu je jedina veza sa depresivnom sestrom (Janssen) i nećakinjom (Robinson), što opet vodi preko Momoine negde već izgubljene droge, sve dok bi detektiv morao da radi na slučaju grafitiranja zgrada za šta ga je unajmio lik zvani Lew the Jew (Goldberg).

Jasno, priča je zezalica i manje-više služi da polu-smisleno poveže scene u kojima se Willis glupira igrajući se ne baš najsposobnijeg detektiva. Ima to svojih čari, naročito u uvodnom delu gde imamo sekvencu u kojoj on mora da beži od dvojice rmpalija koji hoće da ga prebiju jer im je spavao sa sestrom-nimfomankom, pa on beži bez gaća na skejtu kroz grad, ili kada za račun poznanika koji mu je pomogao mora da ukrade auto koji je njemu ukrao Momoa, pa se prerušava u dostavljača pice. Problem je, međutim, što jednom kada se istroše najbolji štosevi, zaplet nema dovoljno momenta i gubi se u digresijama, epizodicama i ne baš vešto izvedenim obratima.

Čini se da je braću Cullen poprilično bolelo dupe da napišu funkcionalan scenario, ako su to uopšte ikad znali uraditi u formatu celovečernjeg filma. Njihov prethodni film Cop Out (2010) u režiji tada već suviše napušenog Kevina Smitha baš i nije neka referenca. Njihov primarni format je televizija, odnosno serije, i na tom polju zaista znaju šta rade. Glede režije koju potpisuje jedan od braće Mark, ona je školski neupadljiva, čak i neinspirativna.

Once upon a Time in Venice je loš film po svim parametrima i to je prilično teško kontestirati. Ali to nije ono što će ga odrediti. Pravo pitanje bi glasilo je li zabavan. I eto nas tu na prilično klimavoj vagi. Da, super je gledati kako se Bruce Willis glupira u društvu sa Johnom Goodmanom, glumcem koji je pao žrtvom svog specifičnog izgleda i kojeg bih iskreno voleo videti u više filmova, naročito zato što se oseća kako se oni zaista dobro zezaju pomalo režirajući sami sebe. Njih dvojica i ostatak ansambla koji ima manju minutažu nas će nas nekako dovesti do kraja filma, i to će se pokazati kao težak zadatak sa ovako tupo napisanom pričom i scenariom.

My Happy Family / Chemi Bednijeri Ojakhi

kritika originalno objavljena na DOP-u:

napomena: drugi deo "double bill" kritike

Ovogodišnje izdanje Sarajevo Film Festivala prošlo je u znaku Gruzije. Osim naslova Hostages smeštenog u sovjetsko doba, druga dva igrana filma, Scary Mother koji je u Sarajevo došao nakon svetske premijere u Locarnu neke dve sedmice ranije i tu odneo glavnu nagradu, Srce Sarajeva, te My Happy Family koji je na festival došao nakon izuzetno duge turneje još od Sundancea i Berlina savremene su priče koje tretiraju jednu te istu temu (položaj žene u još uvek patrijarhalnom društvu) i čiji su likovi dve iznimne pedesetogodišnje žene imena Manana.

Druga Manana (Ia Shugliashvili), ona čija je porodica “srećna”, ima malo drugačiji set problema. Na njoj nisu prisutni vidljivi znaci traume iz kuće, detinjstva i mladosti. Njen osnovni problem je komično prepuna kuća, odnosno stan koji deli sa svojim roditeljima, ocem Otarom (Goven Cheishvili), starcem večito obučenim u narodnu nošnju koji je opsednut svojom smrtnošću, dominantnom i zajedljivom majkom Lamarom (Berta Khapava), tunjavim mužem Sosom (Merab Ninidze) i sa dvoje odrasle dece od kojih sin ne silazi sa kompjutera, a kćerka je u stan dovela i svog muža. Manana se nalazi na dnu kućnog lanca ishrane, nema pravo na svoje mišljenje već mora slušati majku, poštovati tradiciju i bojati se sramote. Ona pritom nije neobrazovana i lenja žena, već vrlo inteligentna i sposobna nastavnica književnosti i sve što želi je pravo na svoj život.

Ostvariće ga tako što će sama iznajmiti stan (navodno u lošoj četvrti), tamo se preseliti nakon proslave svog rođendana koju su bez njenog znanja i odobrenja organizirali drugi ukućani na čelu sa mužem, te početi da živi sama na zaprepašćenje i osudu ostalih ukućana, ali i mlađeg brata Reza (Dimitri Oragvelidze) koji će nastaviti da se meša u njen život sa pozicije patrijarhalne moći.

Nasilje u filmu ostaje isključivo na verbalnom nivou, ali varira od buke i besa do pasivno-agresivnih igrica. Manana će sav taj pritisak izdržati uverena u ispravnost svoje odluke čak i posle otkrića koje bi nekom slabijem filmskom liku (ili stvarnoj osobi, svejedno) promenilo život iz korena. Ona svoje bivše ukućane i dalje voli, pa na nju ne deluju emocionalne ucene i apsolutno razume njihovu tendenciju da se po svaku cenu drže zajedno, šta god to značilo. Iz zapadnjačke perspektive će se učiniti čudnim što njen muž ostaje sa njenim roditeljima pod istim krovom i na istoj strani, ali njoj ni taj nedostatak lojalnosti neće smetati.

Jedna od glavnih teza koju autorski dvojac Nana Ekvitmishvili i Simon Gross, internacionalno poznat po svom prethodnom filmu i tadašnjem pobedniku ZFF-a In Bloom, postavljaju je paradoks u kojem patrijarhalnu tradiciju najgorljivije brane upravo njene primarne žrtve – žene. Toga se, uz dozu začudnosti i tripa u svom prvencu Ne gledaj mi u pijat dohvatila i Hana Jušić. Ovde je postupak drugačiji, raspoloženje prijatnije, a fokus je na porodičnoj histeriji koja je u svojoj apsurdnosti čak smešna, a ponekad i izuzetno topla (uglavnom zahvaljujući Mananinoj osobnosti), a da nije ništa manje strašna u svojim implikacijama. Za razliku od Ane Urushadze koja u Scary Mother ne vidi izlaz, Nana i Simon (koji se i inače potpisuju svojim imenima, a ne prezimenima) u My Happy Family nude opciju: upornost, ali i zezanje i ljudskost, a najviše iskrenost u borbi za ličnu slobodu.  

Scary Mother / Sashishi deda

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Napomena: prvi deo "double bill" kritike

Ovogodišnje izdanje Sarajevo Film Festivala prošlo je u znaku Gruzije. Osim naslova Hostages smeštenog u sovjetsko doba, druga dva igrana filma, Scary Mother koji je u Sarajevo došao nakon svetske premijere u Locarnu neke dve sedmice ranije i tu odneo glavnu nagradu, Srce Sarajeva, te My Happy Family koji je na festival došao nakon izuzetno duge turneje još od Sundancea i Berlina savremene su priče koje tretiraju jednu te istu temu (položaj žene u još uvek patrijarhalnom društvu) i čiji su likovi dve iznimne pedesetogodišnje žene imena Manana.

Prva, ona naslovna strašna majka u dugometražnom prvencu Ane Urushadze, često dobija “komplimente” na osnovu svog izgleda i držanja, te da se malo sredi jer je ipak žensko, te da nađe neke normalne prijateljice, te da je njena dužnost brinuti se o familiji. To nju, naravno, iznimno nervira jer se ona, po svom mišljenju, bavi nečim važnim, odnosno pisanjem svog romana. U njemu ona meša fikciju sa stvarnim životom, tok svesti sa vrlo čudnim i nesvakidašnjim idejama, te sebe zamišlja, odnosno plaši se da ne postane kao Manananggal, filipinska žena-demon koja se hrani krvlju trudnica i nerođene dece.

Muž Anri (Dimitri Tatishvili) se u početku pravi da je podržava u njenom pisanju, ali tek kad po prvi put čuje o čemu se tu zapravo radi, maske počinju da padaju. Manana (Nato Murvanidze) će biti prinuđena na radikalan korak – odlazak od doma u skoro distopijski propaloj socijalističkoj zgradi i preseliti se kod svog jedinog prijatelja, fana i pomagača Nukrija (Ramaz Ioseliani), vlasnika obližnje knjižare u kojoj joj on uređuje sobu za nesmetani život i rad, što će Anriju još teže pasti. Dodatni problem je to što Mananino pisanje takođe ne dolazi na topao prijem kod profesionalnih literarnih i izdavačkih krugova, dobija etikete morbidnog i pornografskog, te u tom smislu potpuno nepriličnog jednoj ženi.

Mananino psihičko stanje produkt je porodične patologije i to ne samo iz njenog udatog života, već i iz njene matične kuće. Objašnjenje te patologije u dugom razgovoru sa ocem i ujedno lektorom (koji nije baš najsvesniji čiji rukopis čita), igra ga Avtandil Makharadze, najslabiji je deo filma i zapravo kvari konačni utisak o njemu svojom banalnom psihoanalizom u kojem se makar deo krivice u konačnici svaljuje na žrtvu nesposobnu da se izbori sa svojim nedaćama. Do tada film profitira na svom sporom ritmu, izvrsnoj glumi, veoma gustoj i jezivoj atmosferi u kojoj se stvarnost prepliće sa fikcijom, kao i na distopijskom pejzažu koji beznadežnost atmosfere još dodatno pojačava. Borba protiv patrijarhata je mučna i čini se unapred osuđenom na neuspeh.

Loveless / Neljubov

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Andrej Zvjagincev

scenario: Andrej Zvjagincev, Oleg Negin

uloge: Aleksej Rozin, Marjana Spivak, Marina Vasiljeva, Andris Keiss, Matvej Novikov, Aleksej Fatejev

Andrej Zvjagincev je svakako jedan od velikih filmskih autora današnjice, onih Autora sa velikim A, i tu svoju reputaciju gradi što na sjajnoj preciznosti i nastudiranosti svakog pojedinačnog kadra i reza u montaži, što na činjenici da, uz tehniciranje, nikada ne ispušta veliku sliku iz vida, što na svojoj sposobnosti da istovremeno bude epičan i intiman. Loveless je njegov peti film, nakon izvrsnog prvenca The Return, The Banishment, elegične Elene i remek-dela Leviathan sa kojim je dogurao do nagrade za scenario u Cannesu, Zlatnog Globusa i nominacije za Oscara koji mu je (greškom?) izmakao. Jasno, ogromna reputacija je tu i očekivanja su visoka, a najavljena oštra društvena kritika kroz naizgled apolitičnu priču svakako golicaju maštu gledatelja.

Recimo da se ovde radi o razvodu, što ćemo otkriti u drugoj sceni, nakon zlogukog uvodnog kadra šume pod snegom na obodu grada. Majka Ženja (Spivak) bez emocija govori sinu Aljoši (Novikov) da pospremi svoju sobu jer dolaze potencijalni kupci da pogledaju stan, mali se ne obazire. Stan je ukusno i funkcionalno namešten (za standarde Rusije barem) i jasno je da je majka pripadnica srednjeg nivoa buržoazije, dakle finansijski nešto boljeg stanja od intelektualaca i stručnjaka, ali ne toliko da bi se mogla približiti tajkuneriji. Na pitanje zašto ga prodaje, hladno odgovara da se razvodi.

Druga strana u tom sukobu je otac Boris (Rozin), jedan od onih izvrsno plaćenih korporativnih miševa kojem je u životu jedino stalo do posla i koji od muke što mu je dupe u procepu (njegov “veliki šef” je pravoslavni fundamentalista koji na posao prima samo krštene, oženjene, porodične ljude) konstantno ždere. Jasno, njih dvoje se ne vole više, ako su se ikada i voleli, a svađa je toliko eskalirala da je nemoguće vratiti je u okvire civiliziranog ponašanja i funkcionalnih razgovora. Ne, ide se na sve ili ništa, na totalni rat, na potpuno uništenje protivnika, bilo iz povređene sujete ili iz nagona za samoodržanjem.

Savremeni ruski “twist” (radnja se odvija 2012. godine – vidimo po vestima na televiziji, kada i njihov sin i “Putinland” imaju tačno 12 godina) u ovoj Kramer vs Kramer situaciji je to da su obe zaraćene strane materijalisti, da su oboje našli svoje nove partnere – Ženja nepristojno bogatog, ali pomalo blaziranog Antona (Keiss), a Borisova primetno mlađa ljubavnica Maša (Vasiljeva) je upadljivo trudna, da jedva čekaju da započnu svoje nove živote i da im je tihi, povučeni i nekako tužni Aljoša samo kamen oko vrata i vruć krompir koji valja uvaliti drugom da ga sputava. U tu svrhu, Ženja preti internatom pa vojskom, što bi ugrozilo Borisovu poziciju na poslu, a ovaj se koprca rukama i nogama. Aljoša, međutim, sve to sluša kroz zatvorena vrata sa prestravljenim izrazom na licu (scena je jedna od retkih takvih koja ne klisi u patetiku, već pogađa prave emocije) i jasno nam je da se sranje sprema na veliko.

Kada ga oboje roditelja ostavi samog u stanu i posveti se svojim ljubavnim životima (dve emotivno snažne i ukusno izvedene “ljubavne” scene koje evociraju najbolje radove Wonga Kar-waija), Aljoša u jednom trenutku izlazi iz stana i zgrade i nestaje. Oni će to saznati nakon skoro dva dana kada im jave iz škole i kada saznaju da policija nema vremena i sredstava da juri svakog odbeglog pubertetliju, pokrenuti privatnu istragu zajedno, možda se čak osećajući i krivima, ali ne priznajući to jedno drugome. Hoće li manjak ljubavi osujetiti istragu isto tako kao što je izazvao incident?

Ovaj zaplet se, nakon poduže i unekoliko teatralne ekspozicije i prilično grube karakterizacije likova koji kao da su ispali iz teatra dešava na polovini filma, što dovodi do totalne promene tona i skretanja radnje u smeru misterije. U pozadini, naravno, imamo ono važno: studiju karaktera i odnosa među njima, te povezanost svega toga sa opštom krizom moralnih vrednosti u na više načina bankrotiranom ruskom društvu. Igrajući na dva paralelna fronta, menjajući pristup od otvorene do skrivenije subverzije preko artistički obojenih scena potrage za dečakom koje asociraju na Egoyana u najboljim danima, Zvjagincev u potpunosti drži kontrolu i stvara moćan i strašan, “hanekeovski” hladan i precizan film. Usput, on se ne libi da ubaci i pokoju referencu u pojedinim scenama, pa tako u jednom trenutku citira Tarkovskog i Stalkera vodeći potragu na teritoriju napuštene socijalističke zgrade, nekakvog kongresnog centra, što sluti na apokalipsu na svakom nivou, od privatnog do državnog, ako ne i globalnog.

Za svoj uspeh Zvjagincev se mora zahvaliti vrlo raspoloženim glumcima koji ne pokušavaju da svoje antipatične likove očoveče i učine simpatičnima, ali ih i ne karikiraju. Oba lika su zbog takvog pristupa pamtljiva i jeziva kao nekakvo realno, nesvesno zlo koje melje sve pred sobom, dok je lik Aljoše kojeg bez šmiranja igra Matvej Novikov u drugoj polovini filma vrlo “glasno” odsutan. Glasno odjekuje i odsustvo muzike, osim u jednoj sceni kada ista, ambijentalno data, odnosno puštena sa radija, postane oružje u međusobnom prepucavanju budućih bivših supružnika. O briljantnoj fotografiji kojom dominiraju hladni tonovi Mihaila Krihmana i savrešno preciznoj montaži Anne Mass (oboje su rediteljevi stalni saradnici) ne treba previše trošiti reči – sve je sjajno.

No dobro, znali smo da je Zvjagincev pronicljiv autor koji ništa ne prepušta slučaju, kako na tehničkom planu, tako i na planu priča. Loveless je svakako film sa stavom i emotivnim nabojem. Oštrica je okrenuta prema gotovo svima koji su na bilo koji način odgovorni za društvene tokove i u tome Zvjagincev zna biti blatantan kao u sceni pred kraj filma sa reprezentativnom trenerkom. I na intelektualnom i na emotivnom planu, Loveless ima smisla, čak i produžena ekspozicija i gruba karakterizacija nekako sedaju na svoje. Iako bi bilo teško reći da je Loveless remek-delo, Zvjagincev je sa The Return i Leviathanom samom sebi postavio izuzetno visoke standarde, svejedno mu dolazi blizu.

A Film a Week - Guidance Through the Black Hole

originally published on Cineuropa

Life itself can be stranger than fiction and that is the reason why documentaries can be as interesting as fiction features, if they are done properly, that is. Sometimes it is a matter of topic; sometimes it’s all about the protagonist. A polished narrative and visual style don’t hurt either. Guidance Through the Black Hole [+], a film by Aleksandar Nikolić and Zlatko Pranjić world-premiering in Sarajevo Film Festival’s Documentary Competition, has it all: the protagonist, the plot twists and lots of style, heart and soul. Further festival exposure is expected, especially in the former Yugoslavian region.

The issue of “immigrant blues” might seem to be used and re-used in cinema, but in the case of the man nicknamed Sule, a Bosnian immigrant and one of the last true bohemians of London’s Portobello Road, it seems completely fresh. An interesting person, a poet, a painter, a serial procrastinator, a compulsive gambler and an alcoholic who is his own worst enemy. He never quite adjusted to life in London, the sole destroyer of his marriage, homeless for several years and with one single dream: to see his hometown of Banja Luka again. He will get his chance at redemption with an offer to exhibit his work in the Embassy of Bosnia and Herzegovina in London. His only task is to finish the four remaining paintings from the titular cycle.

In a genuine, no-nonsense style, Sule narrates his life achievements, slip-ups and his attitude and opinions on the mistakes that he has made: friendship, fatherhood, religion, art and personal development. He is what he is, he honestly wants to make things better and he gets so close. But can he really change? As a highly individual character, Sule makes his story both distinctive and universal. Guidance Through the Black Hole is not just a film about migration, integration, the lack of it and nostalgia. Neither it is just an exploration of creative processes and making art. It is about life as a whole. 

First-timer Zlatko Pranjić and the more experienced Aleksandar Nikolić - known for his work as a cinematographer, editor, writer and director on another well-known documentary The Serbian Lawyer - felt comfortable with their protagonist and knew what to do with the material he provided them. Filmed almost completely in black and white, the film underlines the moodiness of its main character and contrasts it. One sequence in vivid colour near the end shows the sweetness of success on the horizon. The sound design, consisting mainly of background noises cut with sharp beats accenting the tense scenes, is also interesting and so is the soundtrack, which varies from Serbian alternative rockers Goribor to melancholic Bosnian folk music (“sevdah”) standards.

A Ghost Story

2017.

scenario i režija: David Lowery

uloge: Casey Affleck, Rooney Mara, Liz Franke, Will Oldham, Kesha Sebert, David Lowery

Nekima će ovo biti najbolji film godine, možda i nekoliko godina unazad. Drugi će se, pak, upitati na šta su to trošili svoje dragoceno vreme. Jedna stvar je sasvim jasna: A Ghost Story je iznimno čudan film, definitivno najčudniji sa ovogodišnjeg festivalskog ciklusa, i kao takav nije za svakoga niti će svakom upornom gledaocu pružiti nagradu. Na ovaj način pokušavam da se ogradim i da kažem da mi jedno gledanje u nezgodnom festivalskom terminu (pretponoćna projekcija) možda nije dovoljno da bih ga u potpunosti prigrlio i da ću možda biti u stanju napisati nešto pametnije nakon još jednog gledanja, ako do njega dođe. Dotle – difuzni utisci.

Kako volim da na film dođem sa što manje predznanja onog statističkog tipa ili napaljen trailerom (koji i inače služi samo da napali i neretko razočara), ono što me je privuklo je jedna potpuno trivijalna informacija: Casey Affleck igra duha, onog sa plahtom preko glave kao u nekoj dečijoj predstavici, i kroz veći deo filma skoro bez reči pazi na svoju udovicu koju igra Rooney Mara. Oboje su vrlo sposobni glumci da sa vrlo malo inputa naprave sjajne uloge, i ovo je u teoriji glumački film, ali možemo li se zadovoljiti jednom ucveljenom ženom i jednim skoro pa nepomičnim čaršavom koji nemo bdije nad njom? Odnosno, koliko je moguće igrati osobu u večitoj sadašnjosti patnje, a naročito sa dodatnim hendikepom u vidu odsustva teksta i mimike, samo stavom. Dobro, barem je “ulaz” duha u film briljantan, negde na 20-ak minuta, u dugom neprekinutom kadru u mrtvačnici, nema laži, nema prevare, zaista je to Casey Affleck.

Prvo što će odbiti ljude je spor ritam, toliko spor da imamo naturalistički potresnu scenu u kojoj Rooney Mara, bezimena do kraja filma, onako mršava proždire pitu dok ne ode da povrati. Jasno, ovo nije priča o duhovima za pored logorske vatre, o ukletim kućama, uhođenju ili, sa pozitivne strane, o spiritualnom prisustvu koje vodi nekoga kroz dalji život, ovo je film o žalovanju, i to ne jednostranom, kao kad preživeli žali za pokojnikom, nego obostranom, kad pokojnik zatlačen između svetova žali za životom. Te ideje na kojima je zasnovana prva polovina filma nisu naročito nove, poznate su nam iz više izvora, ali reditelj Lowery uspeva da nam ih prenese na prilično unikatan način, koristeći oštre rezove umesto pretapanja.

Druga stvar koja će nas začuditi i dovesti na rub izdržljivosti je cela druga polovina filma obeležena vrlo liberalnim tumačenjem vremena. Jednom kad se udovica pomeri sa mrtve tačke i odseli (nikada nije volela tu kuću na nekadašnjem ranču u ruralnom Texasu, što je i bio predmet spora između nje i pokojnika dok je isti još bio živ i klepao jedva slušljivu muziku), duh će ostati vezan za mesto i pratiti nove stanare u toj kući. Radnja odatle ide i u prošlost, u doba pionira i kauboja, ali i u budućnost, posmatrajući propadanje kuće i izgradnju novog objekta na tom mestu, a ugođaj postaje na tragu savremenih Malickovih filmova (The Tree of Life i napred) sa sve temama koje ovog teksaškog sineastu preokupiraju: prolaznost vremena, spiritualni svetovi, kreacija i destrukcija, sile prirode, religija itd.

Od Davida Loweryja možemo očekivati spor tempo i meandriranje u priči, on je svoju karijeru gradio kao montažer na izrazito arthouse filmovima tipa Primer Shanea Carrutha. Film koji je režirao, Ain’t Them Bodies Saints, jedan spori, melanholični neo-western / backwoods noir meandirarujeće priče i strašne atmosfere, jedan je od onih koji su me ostavili bez daha. Slučajno ili ne, u njemu su isto Casey Affleck i Rooney Mara igrali nekako prokleti i ukleti par. Razlika je u tome što je tada Lowery imao priču ili priče koje je hteo da ispriča, a ovde kao da pušta da mu misli slobodno lete unaokolo u depresivnom raspoloženju.

Ako pitate za negradu gledaocu, ima je. Jedna od njih je izuzetno poetična fotografija na formatu 4:3 sa zaobljenim rubovima, kako u kakvoj staroj priči o duhovima u tamnim i mutnim bojama melanholije. Takvu fotografiju “soundtrack” kojim dominiraju tužni gudači čak i za nijansu previše ističe. Druga stvar je gluma, jer se i Casey Affleck i Rooney Mara trude da prevaziđu sami sebe na ono malo prostora koliko imaju, a mi možemo vrlo jasno videti njihove emocije, čak i kad su, kao u Affleckovom slučaju, skrivene pod plahtom. Treća stvar je originalnost celog filma – ovako nešto definitivno niste gledali do sada i to morate priznati čak i ako mislite da je nebuloza.

U konačnici, još uvek nisam siguran koliko je to nešto novo baš toliko dobro. A Ghost Story je pažljivo urađen film, do poslednjeg detalja. Namerno je takav kakav je. Zahtevan, čudan, možda kontemplativan. Pojedina rešenja prolaze kao gotovo genijalna, dok se iz nečeg drugog može iščitati pretencioznost. I dalje mislim da zahteva barem još jedno gledanje...

Hostages

2017.

režija: Rezo Gigineishvili

scenario: Rezo Gigineishvili, Lasha Bugadze

uloge: Irakli Krivikadze, Tina Dalakishvili, Avtandil Makharadze, Merab Ninidze, Darejan Kharshiladze, Giga Datiashvili, Vakho Chachanidze, Iliko Sukhishvili, Nadezhda Mikhalkova

“Da ne mislite možda da ćemo preplivati do Turske”, pita gruzijski mladić sovjetskog vojnika na plaži u Batumiju, nudeći ga uvoznim, američkim cigaretama. Vojnik odgovara kako je on tu da sluša naređenja i rastera ljude sa plaže čim se spusti mrak, kupanje onda nije dozvoljeno iz sigurnosnih razloga, ali će cigaretu svakako uzeti. Mladić koji zeza vojnika deo je “reakcionarne mladeži” koja puši švercane cigarete, sluša zapadnjačku muziku i želi da okusi zapadnjačku slobodu tako što će pobeći daleko od sovjetske paranoje 80-ih godina u vreme dok je socijalistički sistem na izdisaju, a oni koji ga vode o tome još nemaju pojma.

Nemaju pojma ni dotični gruzijski mladići i devojke da će vreme uskoro učiniti svoje, pa će se zato odlučiti na ekstremne poteze, otmicu aviona za koju će kao paravan iskoristiti venčanje i svadbeno putovanje Nike (Krivikadze) i Ane (Dalakishvili). Njihov problem je što su oni svi do jednog obrazovani ljudi iz finijih porodica, a ne teroristi, pa nemaju ni taktičkog ni tehničkog znanja da nešto takvo izvedu kako treba. Otmica aviona, inače stvarni događaj po kojem je snimljen film, pretvara se u haos i katastrofu sa ljudskim žrtvama.

Njihova nespretnost, bilo u planiranju akcije sa sve svadbom kao srceparajućim paravanom, bilo u njenom izvođenu je dirljiva. Iako ekstremnost njihovog postupka nije opravdana u potpunosti, to ih čini u suštini pristojnim ljudskim bićima dovedenih na rub i čini ih više taocima (sistema) nego klasičnim kriminalcima, otmičarima, teroristima. I upravo su te dve duže sekvence, ona na svadbi i ona turbulentna, nepregledna, krvava i napeta u avionu apsolutni emotivni vrhunci filma.

Rezo Gigineishvili čija se karijera uglavnom sastojala od ruskih limunadastih romantičnih komedijica se ovde dosta oslanja na svoje raspoložene glumce, mlađe i starije, kao i na sjajno promišljenu fotografiju Vladislava Opleyantsa poznatog po svom radu na prošlogodišnjem canneskom naslovu (M)učenik. Ovde nema one sreće i radosti kakvu obično vezujemo za mladost, pa kakvu god, odnosno ima je veoma malo i traje kratko kao oduševljenje novom pločom, dok dominiraju tamni tonovi, melanholija i poprilično precizan osećaj kako bi se sve to moglo završiti, pošto su dotični omladinci još od početka filma na listi sumnjivaca koje KGB posmatra iz prikrajka.

Jedini pravi problem ovog inače vrlo dobrog filma je nekako standardan za gruzijske filmove koji nose oznaku festivalskih. U pitanju je preterano objašnjavanje onoga što bi trebalo biti jasno još ne početku i ono postaje skoro nesnosno na kraju. Pitanje koje se ponavlja kroz ceo film, šta je te mlade ljude toliko mučilo da su se odlučili na nešto tako strašno (vlastima su životi nevino stradalih ljudi sekundarni, dok je izdaja zemlje ono što ih izjeda) kada su u tom sistemu imali i više od drugih. Znamo, njihovi roditelji su bili ugledni članovi društva, bilo zato što su u sistem verovali ili su mu se samo prilagodili, a oni su bili studenti na umetničkim akademijama, glumci, slikari, lekari...

Ali, budimo objektivni, ne pokreće li baš sve promene u društvu upravo nekakva kvazi-buržoazija i inteligencija i ne žele li slobodu ljudi koji su u stanju zamisliti slobodu ili su je čak i osetili, a ne oni koji za nju ne znaju niti su ikada znali? Malo suptilnosti i neko promućurnije centralno pitanje bi od ovog inače prilično dobrog filma napravili još bolji.

Sex Doll

2016.

scenario i režija: Sylvie Verheyde

uloge: Hafsia Herzy, Ash Stymest, Karole Rocher, Ira Max, Lindsay Karamoh

Ako vas ne privuče sam naslov, onda će to učiniti sadržaj sumiran u jednu rečenicu. Elitna prostitutka se spetljava sa misterioznim frajerom koji bi hteo da je izvuče iz kandži njene brutalne “madamme” i kurveraja kao takvog. Tu ćete se zajebati kao što sam se ja zajebao, jer čak i kad zanemarimo mogućnost popovanja i moralizacije i zaplet koji nekako liči na jeftine erotske trilere 90-ih, ipak možemo očekivati nešto uzbuđenja, nešto psihologije, nešto nasilja i nešto vrućeg karanja. Teška greška!

Čini se da je autorica Sylvie Verheyde išla na realističniji ugođaj predstavljajući elitnu prostituciju kao nešto dosadno u rangu korporativnog kancelarijskog posla. Nije to bez neke, naša naslovna junakinja imena Virginie (Herzy) je Francuskinja u Londonu koja se za masne pare nalazi sa bogatim gazdama i ispunjava im želje koje se uglavnom svode na loš, mlitav seks. Ona to obavlja kao posao, bez emocija, i tu je analogija sa korporativnim poslom potpuno na mestu: dođeš ujutro, slušaš matore seronje ceo dan i uveče dođeš kući iscrpljen.

Frajer koga upoznaje, Rupert (maneken Ash Stymest u prvoj filmskoj ulozi), deluje kao idealna avantura i razbibriga da posredi nisu dve stvari. Prvo, “madamme” Raphäelle (Rocher) ne dozvoljava svojim zaposlenicama romantične ispade. I drugo, Rupert se zaista, zaista fura na spasavanje prostitutki od teškog života. Samo što u slučaju Virginie, on baš i nema od čega da je spasi: nije na ulici da je maltretiraju makroi i šljam, Raphäelle vodi računa o njoj i sigurnosti na poslu koji se odvija uglavnom u ugodnom okruženju skupih večera, ekskluzivnih prijema, viletina i hotelskih soba sa udobnim krevetima i sva je prilika da joj je to jedina karijerna opcija jer ne dobijamo utisak da je ona obrazovana, pametna, nadarena ili sklona upornom radu.

Sve u svemu, obećanje ludom radovanje, ništa od karanja, ništa od napetosti, ništa ni od romanse, pa se Sex Doll može smatrati jednim anti-filmom, jer je istovremeno film o seksu bez seksa, triler bez napetosti i romansa bez romantike. Čak nas nije ni briga za likove koliko su plošni, a ni o fenomenu elitne prostitucije nećemo saznati ništa novo. Sylvie Verheyde nas samo draži mračnim i ozbiljnim tonovima, ali tu zapravo nema ama baš ničega zanimljivog, potresnog, intrigantnog. Sex Doll izgleda kao ekranizacija novinskog feljtona, ali loše napisanog i za nezahtevnu publiku, pre onog iz neke tamo Glorije nego iz New York Timesa.

Godspeed / Yi lun shun fen

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Tajvanski „art house“ žanrovski film doživljava renesansu u poslednje vreme i jedan od njenih simbola je i Mong-Hong Chung, direktor fotografije i reditelj koji stoji iza uspešnih festivalskih filmova poput Parking (2008), The Fourth Portrait (2010) i Soul (2013). Njegov najnoviji film Godspeed (2016), premijerno prikazan prošle godine u Torontu i koji je nakon dugačke svetske festivalske turneje konačno „dolijao“ u programu Kinoskop na Sarajevo Film Festivalu, teško je opisati žanrovski, tematski, stilski i bilo kako drugačije nego kao začudno filmsko delo u kojem se, ako vas pogodi, uživa bez ostatka.

Priča je prilično jednostavna: mafijaški potrčko koji ne zna baš za koga radi uleće u lagano raskantani taksi kod vozača koji je čudno pričljiv i srdačan, pa njih dvojica, što usled svojih odluka, što sticajem čudnih okolnosti uleću u nepredviđene situacije. Premisa je takođe i relativno standarda, prosto zaziva žanrovsku obradu kroz spoj filma ceste, gangsterskog trilera i crne komedije, ali ovde imamo i puno egzistencijalne drame u dijalozima između dvojice nesrećnika, kao i vrlo nepredvidljive obrate i krive tragove na koje nas Chung sve vreme navodi.

Pomislite na gangstere koji u maniru klasičnog Tarantina (koji je ovaj pak preuzeo iz azijske, pre svega hongkonške kinematografije) raspravljaju o udobnom sedenju, najlonu na kauču i opsesiji da se stvari što duže vremena očuvaju novima, nasuprot tome da ostare, razviju karakter i prirastu nam srcu. Pomislite na gangsterskog dogalvnika (Leon Dai) koji nije sposoban samo da kreativno muči svoje protivnike ili da istrpi nenormalnu količinu batina, već je velemajstor strateškog razmišljanja filozofski distanciran od nasilja u kojem ne uživa. Ili na taksistu (poznati hongkonški komičar Michael Hui), nesrećnog imigranta koji nije uspeo u životu i izgubio je svaku nadu da će mu se to ikada dogoditi, koji je istovremeno spreman slatkorečivo varati svog klijenta i oprostiti mu dug kada sranje zadesi obojicu i deliti iskrene životne mudrosti i upadati na sahranu ne bi li se ogrebao za hranu. Ili dilersku „mazgu“ (Na-Dou Lin, takođe komičar) koja svoj posao nesvesno obavlja slušajući bizarna šefova naređenja preko telefona i pridržavajući ih se strogo uz dozu snalažljivosti.

Istini za volju, ritam je pomalo čudan, reklo bi se čak nehajno usporen do krajnjih granica, a sled događaja je meandrirajući i deluje skoro slučajno, iako se iza toga nesumnjivo skriva namera, što se najbolje vidi kod prvog skretanja od gangsteraja ka filmu ceste i zameni onoga kojeg percipiramo kao glavnog lika. To ne samo da ne smeta, nego ima i svojih čari, naročito sa glumcima koji igraju kontra svojih uobičajenih tipova i to čine odlično se zabavljajući. Svaku pohvalu zaslužuje i često fascinantno lepa, meditativna fotografija koju potpisuje sam Chung pod svojim standardnim pseudonimom Nagao Nakashima, kao i „soundtrack“ koji spaja tradicije azijske i zapadnjačke filmske muzike.

Sad, koliko god film „skakao“ sa skokovima u tempu, izbrusima akcije i nasilja i generalno neočekivanim stvarima, toliko je ponekad teško „spustiti se“ u one trenutke kada se prazni hod pretvara ili u crnu komediju ili u egzistencijalnu dramu. U tim među-momentima, Godspeed je pomalo naporan film koji treba i valja izdržati jer je nagrada koju nam pruža dovoljno velika. Iako se veći deo filma odvija po auto-cestama i magistralama, pomislite na vožnju kroz prirodu: truckavo, lepo, uzbudljivo. Sretan put!

Always Shine

2016.

režija: Sophia Takal

scenario: Lawrence Michael Levine

uloge: Mackenzie Davis, Caitlin FitzGerald, Lawrence Michael Levine, Khan Baykal, Alexander Koch, Michael Lowry, Colleen Camp

Dobre devojke igraju po pravilima, znaju kada da ućute, kada da se smeškaju, šta da prihvate i po koju cenu. To će ih u životu održati u sigurnoj zoni proseka ili ih popeti malo iznad toga. Loše devojke igraju po svojim pravilima i ubeđene su da ih tuđa pravila sputavaju u usponu do nesuđenih visina. Tek nekima polazi za rukom da se vinu tako visoko, ostale će pre ili kasnije naleteti na zid od prepreke i neće moći da ga zaobiđu, preskoče, premoste ili razvale jer je taj zid njihov stav. Always Shine je psihološki triler o dve takve devojke, jednoj “dobroj” i jednoj “lošoj”.

Obe su glumice i jedna drugu smatraju najboljom prijateljicom, iako su im profili ličnosti i karijerne pozicije u kojima se nalaze skoro potpuno suprotne. Beth (FitzGerald) upoznajemo na audiciji, prvo je vidimo kako plače izgovarajući potencijalno uznemirujući tekst, u krupnom planu i sa belom pozadinom. Kada se u njen monolog uključe muškarci iz pozadine koje ne vidimo i krenu joj objašnjavati o čemu se tu radi, mi shvatamo gde smo. U pitanju je audicija za pritupasti horor-film sa puno golotinje, a Beth je skoro pretplaćena na takve uloge. Mislim, daj šta daš, ipak glumi i plaćena je za to, skoro da je uspela u životu, što će pasivno-agresivno nabiti na nos svom dečku (Baykal).

Annu (Davis) isto upoznajemo kako urla na majstora u auto-servisu u krupnom kadru njenog ekspresivnog lica i opet sa belom pozadinom. To izgleda kao audicija ili isečak iz realističke socijalne drame, ali onda otkrijemo da je to zaista svađa između mlade žene na rubu živaca i finansija i majstora koji joj bez njenog znanja popravio kvar kojeg nije bilo u predračunu i orobio je za 300 dolara. Anna je glumica, bolja od Beth, ali vrlo teška osoba za saradnju što njenu karijeru drži na nivou neplaćenih uloga u kratkim eksperimentalnim filmovima u pauzi između konobarskih smena.

Njih dve će, kao najbolje prijateljice koje se nisu dugo videle, otići zajedno na vikend u gotovo mitski Big Sur (gde je jedno vreme Kerouac živeo i pisao), čisto da se podruže i ispričaju, ali će sve njihove razlike isplivati na videlo, što će eskalirati sukobom sa nepredviđenim posledicama. Za to su, svaka na svoj način, krive obe, Anna zna delovati kao zastrašujuća ludača, a Beth je sve vreme diskretno sabotira u svakom njenom pokušaju, bilo da se radi o barenju frajera, o prosleđivanju portfolija svojoj agentici ili o ulozi u pomenutom kratkom filmu kod zajedničkog poznanika Matta (Koch).

Ono što u početku izgleda kao “mumblecore” drama u kojoj dve žene reprezentiraju različite životne stavove i kao glumice raspravljaju i padaju žrtvom stanja stvari u industriji (svaka na svoj način i jedna više od druge, valja primetiti), vrlo brzo počinje da ima vrlo mračne pod-tonove. I pre nego što do otvorenog sukoba dođe, on je nagovešten naglim rezovima, flash-forward momentima i paralelnom montažom nejasne vremenske linije. Odnos između prijateljica je dodatno naglašen atraktivnim, a opet brutalnim slikama prirode, nepreglednih šuma, strmih litica i valova koji se razbijaju o stene.

Always Shine je izuzetno atmosferičan film koji se ne boji otvorenih citata drugih autora, od Bergmanove Persone i Lynchovog Mulholland Drive, odakle izvire poenta zapleta, pa sve do De Palminog klasičnog opusa, a da pritom nikad ne deluje kao kopija. Mumblecore je tu samo početna stanica, što je i logično, imajući u vidu glumački i autorski “background” Sophie Takal, ali nemojte se prevariti, ovo je izuzetno stiliziran film i više nego dobar primer neobičenja naizgled poznatih motiva.

Za to pre svega treba zahvaliti dvema glavnim glumicama koje detaljno i sa osećajem portretiraju dobro napisane protagonistkinje. Mackenzie Davis baš na ovom filmu može napraviti karijeru jer njena Anna ide mnogo dalje u dubinu od standarda neuspešne glumice. Njeno ludilo je zastrašujuće, ali dozirano, skriveno, a opet vidljivo. Sa druge strane Caitlin FitzGerald sjajno kanalizira pasivnu agresivnost prisutnu kod Beth, njeno ljubomorno čuvanje pozicije koja čak i nije ugrožena i generalno nezadovoljstvo životom (sasvim moguće perpetualno) koje se pokazuje u stavu “kuvane noge”, koji može biti i iskren, ali i odglumljen.

Always Shine, uprkos naslovu, neće popraviti vaše raspoloženje. Naprotiv, reč je o nečemu izuzetno uznemirujućem, ali magnetičnom. Intrigantnog sadržaja, sjajno odglumljen, stiliziran i tehnički upeglan, ovaj film itekako zaslužuje vašu pažnju.

The Books of Knjige: Cases of Justice / The Books of Knjige: Slučajevi pravde

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2017.

Režija: Zoran Marković

Scenario: Aleksandar Radunović

Uloge: Nikola Pejaković, Nebojša Glogovac, Stefan Bundalo, Veselin Gajović, Goran Vujović, Zoran Marković, Aleksandar Radunović, Izudin Bajrović, Zoran Kesić

Ako se o nečemu ne može govoriti u apsolutima, to je humor. Humor zavisi od konteksta i isključivo od konteksta. Svaka država, regija, grad i kvart imaju svoje specifične štoseve koji van tog okvira znaju biti teško prevodivi. Zato je komediju koja će istovremeno biti komunikativna sa vanjskim svetom, a opet obojena lokalnim koloritom izuzetno teško napisati, pa onda i režirati.

Opet, u relativno širokom kontekstu bivše nam države smejali smo se nekim istim stvarima od Vardara do Triglava. Zapravo, iste su se stvari vrtele na televiziji. Uvozne, najčešće britanske serije kao što su Mućke, Alo Alo i Monty Python odgojile su generacije i generacije ljudi i zapravo ih još uvek odgajaju. Što se domaćih proizvoda tiče, od „light“ varijanti poput Pozorišta u kući do malo specifičnijih, uvrnutijih i zahtevnijh stvari kao što je Top-lista nadrealista, to nisu bile puke kopije zapadnih matrica, već su svoj kultni status zasluženo osvojili.

I zapravo, najgora stvar kod raspada države i rata koji je usledio bio je prekid komunikacije i sužavanje konteksta, pa su mnoge knjige, muzika, filmovi i serije ostali zarobljeni u jednoj, dve ili tri od novonastalih država. Teško da je neko u Beogradu uspeo upratiti Pervana ili Malnarov Nightmare Stage, kao što do Zagreba nisu dobacili novosadski Foliranti ili crnogorski show The Books of Knjige. A to je šteta, posebno kada je o The Books of Knjige reč jer se tu radi o vrlo neobičnom apsurdističkom humoru koji je univerzalno razumljiv, odnosno nerazumljiv, zapakiranom u kratke, ali potentne skečeve. Da ne kvarim užitak, potražite ih na internetu, dostupni su besplatno.

Iskreno, moram priznati da sam bio skeptičan kada sam čuo da snimaju film. Dobro, na „štap i kanap“ produkciju i nedostatak sredstava smo navikli u ovom delu sveta, kao na iscrpljujuće dugi period produkcije, ali to ovde nije centralni problem. Suština stvari je da humor kratke forme najčešće nije moguće preneti na duže formate. Ako ne zapne u priči i scenariju, zapeće u režiji i ritmu jer je logika potpuno drugačija. I to se, na moju veliku žalost, dogodilo sa Slučajevima pravde.

Što je zapravo šteta, jer početak filma puno obećava: robijaš Labrador (Pejaković) izlazi iz zatvora sa čvrstom željom da se osveti prepotentnom inspektoru Mačeku koji ga je strpao iza rešetaka i preoteo mu ženu. Ni Maček ni njegov tupi pomoćnik Rajko nisu baš „čisti u glavi“, ali su često jedini na koje šef može da se osloni, posebno u trenutku kada opasni šverceri uvode nove tablete na tržište narkotika, kada se događaju misteriozna ubistva i bizarni slučajevi spaljivanja ruku kod policajaca. Kako će se sve to rasplesti?

Problem je u tome što, jednom kada nas autorski dvojac Marković-Radunović upozna sa likovima, okruženjem i pričom, kao da ne zna kuda dalje. Jasno, priča je samo vezivno tkivo između humornih momenata, ali ritam je tu zapravo problematičan i film kao da se raspada nakon pola sata i potrošenih ponajboljih štoseva. Ne znači da štoseva neće biti i dalje u toku radnje i da oni neće biti smešni tu i tamo, ali dolazi i do ponavljanja i do promene u stilu humora koji od finog i intelektualnog apsurda polako klizi u provokativni i nepristojni „gross-out“ seksualne tematike sa ne tako zabavnim mizoginim tendencijama i u „slapstick“ radi „slapsticka“.

Možda je to filmičnija varijanta humora i svakako otvara prostor za zabavne cameo-uloge poznatih faca kao što su Nebojša Glogovac i srpski komičar Zoran Kesić (politički „talk-show“ 24 minuta) i možda donekle razigrava postavu sastavljenu uglavnom od standardnih aktera iz serije skečeva ovog puta pojačanu za briljantnog Nikolu Pejakovića, ali to nisu The Books of Knjige u svom punom sjaju. U pokušaju da ostanu isti, a drugačiji (što je hrabra odluka), Slučajevi pravde često žrtvuju svoj The Books of Knjige identitet, a ne uspevaju da ga pokriju novim, filmskim.

Ostavljam mogućnost da kritika „greši“ i da će publika biti zadovoljna viđenim, film je tek imao internacionalnu premijeru u Sarajevu i na početku je festivalskog ciklusa. Ko zna, možda budemo imali i nastavak. Mada, ostajem u uverenju da su originalni skečevi kvalitetniji i reprezentativniji za ono što The Books of Knjige jesu.  

A Film a Week - Directions / Posoki

Some say the best way to get to know some country is travelling its roads. The same goes with cities and streets, preferably by walking, but driving or being driven also helps. And here we are on the territory of cabbies and their stories and anecdotes: Stephan Komandarev’s Directions examines Sofia and Bulgarian society in general through the series of kinda-sorta connected short stories from the taxi rides.

The first one starts as a family piece, a nervous, stressed small entrepreneur father drives his daughter to school, giving orders and instructions to his workers over the phone, then turns into socially aware farce when the girl goes out and high school-age prostitute gets in, just to end as a tragedy when that cabbie-entrepreneur is confronted with the banker who tries to squeeze him for bribe. “We make the laws for us, not for you”, the banker says and sets the mood of the film: a country completing the transition to capitalism, corruption, erosion of the values, gaping class divide, the whole nine yards. That story, the only one set and shot in daytime, will be just some news over the radio in the others, with citizens commenting and sympathizing with the taxi driver taking the justice in his own hands.

In the ones that follow, we will see a medley of short stories. A surgeon goes to work in his Sofia hospital for the last time before moving to Germany, opening the subject of leaving “the country of optimists (because all the pessimists and realists have already left)”. A melancholic young driver saves a philosophy teacher in debt from suicide. A lawyer gets in trouble for exposing his driver as a cheater. And so on, and so on.

“Cab stories” are not that new in cinema. Let us just remember Jarmusch’s modern classic Night on Earth and the stories happening around the same time in big cities from Los Angeles to Helsinki. It was a bit uneven, as all “short story collections” are, but it was well done, cool and soulful. The problem with Directions is not that it is uneven, it is, and its stories vary in length and mood, but the fact that Jarmusch’s Earth is reduced to one very particular city with its particular problems that are staple diet of East European cinema.

Komandarev’s film has its moments, there is some ingenuity and gentleness and definitely there is some heart and even humour. But how far can you go hitting all the same tones of corruption, capitalism, crime, class, especially in the form of short. With a more thorough selection of the material that would or would not get in the final version, better character development and focus on more personal, quieter moments and universal topics, Directions would be a better film. But the spotlight on the socio-political context makes it more of a statement.

I Don’t Feel at Home at This World Anymore

2017.

scenario i režija: Macon Blair

uloge: Melanie Lynskey, Elijah Wood, Gary Anthony Williams, Macon Blair, Devon Graye, Jane Levy, David Yow, Christine Woods, Robert Longstreet

Naslov je simptomatičan: ne razumemo ono što je naš svet postao i ne osećamo se dobro u svojoj koži. Ispostavilo se da je sve ono čemu su nas učili u smislu ljudskosti, etike ili makar najobičnije pristojnosti samo gomila gluposti koje nemaju veze sa onim kako stvaran svet oko nas funkcioniše. Po nekoj analogiji, i I Don’t Feel Home at This World Anymore pripada nekom drugom svetu filma, onom od pre 20-ak godina, i tada bi bio omanja kino-senzacija. U današnje vreme, tu je samo premijera na Sundance festivalu uz nagradu žirija u domaćoj igranoj konkurenciji i distribucija kroz Netflix.

Naslov se pre svega odnosi na našu junakinju, usamljenu medicinsku sestru Ruth (Lynskey) koju život nekako preskače. Magarac sa kolicima se ugura ispred nje u redu u samoposluzi, drugi magarac uporno turira svoj pick-up ispred nje u gužvi dok mu prljav dim izlazi iz auspuha, treći (Macon Blair u cameo-ulozi) joj ispriča kraj knjige koju čita bez ikakvog pitanja i razloga. Kod kuće tek ima šta da vidi: neko joj je upao unutra, uzeo laptop i nasleđenu srebrninu. Policijski inspektor (Williams) joj ne daje puno nade, ali joj zato natrljava nos – sama je kriva što nije zaključala.

Ispostavlja se da jedini tip koji nije seronja u njenom životu onaj na koga nikada ne bi posumnjala: suludi komšija Tony (Wood), tip koji nosi jednu majicu, sluša preglasnu muziku, fura se na borilačke veštine, a ima telo pileta, i čiji se veliki pas redovno userava po njenom travnjaku. Naprotiv, on je jedini koji će joj pomoći u njenoj amaterskoj detektivskoj potrazi ne samo za ukradenim stvarima, već i za počiniteljima (bandom razbojnika i narkomana koje igraju Devon Graye, Jane Levy i David Yow).

Njih dvoje, međutim, više tragaju za poštenjem, pristojnošću i čovečnošću, ali zapravo nisu ni svesni koliko je njihova misija istovremeno osuđena na neuspeh i čak opasna. Ironija u svemu tome je što će i oni putem morati da postanu seronje, jer je svet prosto tako ustrojen. Isto tako, malo ljudskosti i ljubaznosti će naći tamo gde najmanje očekuju, od pripite “trofejne žene” (Woods) kojoj će se lažno predstaviti kao murija, a ona će im ponuditi kapućino, malo unutarnje boli i tračeva o svojoj familiji. U lekciji koju će im održati njen muž, ljigavi advokat (Longstreet), pak, biće sadržana suština onoga protiv čega se oni bore. Ali to neće biti samo borba za princip, već i za život.

To, međutim, otvara jedan problem u filmu, zapravo jedini. Prve dve trećine su vrlo pronicljiva, ćaknuta i zabavna krimi-komedija koja svoje korene vuče ponajviše od braće Coen. Ne samo da Tony figurira kao mršava, jednako izgubljena varijacija na temu Waltera iz filma The Big Lebowski (a i potraga je jednako bizarna kao u tom filmu, čak su i razbojnici na tragu čuvenih nihilista), već je i Ruth ženska varijanta njihovih nesnađenih junaka a la Billy Bob Thornton u The Man Who Wasn’t There.

Kroz to zezanje Macon Blair krajnje ozbiljno ispoljava svoj stav o trenutnom stanju stvari, što radi posao sve dok film u poslednjoj trećini ne skrene u pravcu žanra, trilera, čija su pravila ipak ponešto rigidnija, pa završnica filma nema onako sumanutu energiju niti očekivanu težinu. Blair takav kliše (u suštini, ceo prosede filma je u solidnoj meri klišeiziran) pokušava da osveži štosevima koje je pokupio kao glumac dok je slušao druge reditelje, pre svega Jeremyja Saulniera u čijim se filmovima Murder Party i Blue Ruin i proslavio (ima i manju ulogu u trenutno najrecentnijem Green Room). To je sve i dalje zabavno za gledanje, ali ne puno više od toga.

Resurs koji I Don’t Feel at Home at This World Anymore koristi do kraja su glumci. Elijah Wood se u principu odlično snalazi u čudačkim ulogama, a Tony je jedan od detaljnijih i bolje odrađenih čudaka u njegovoj kolekciji. Melanie Lynskey, glumica koja je skrenula pažnju na sebe istovremeno kad i Kate Winslet (u filmu Heavenly Creatures), retko kad je dobijala priliku da na filmu igra više od epizode. Mumblecore pokret i uloge kod Joea Swanberga su je održale u fokusu indie publike, a uz malo sreće, nakon ovog filma će dobiti još koju priliku na velikom ekranu. Kao i obično, ona je sjajna, a lik Ruth joj daje više nego dovoljno materijala, bilo u smislu dijaloga ili u smislu emocije i raspoloženja, da zablista punim sjajem. Uloge koje igraju njih dvoje su podvučene plejadom vrlo raspoloženih epizodista.

Macon Blair je, dakle, savršeno iskoristio svoje glumačko iskustvo tako što je postao reditelj koji razume glumce, zna sa njima i omogućava im maksimum. Takođe, reč je o filmskom autoru koji je u stanju učiti, napredovati, promišljati i kojem je stalo do svojih projekata. I Don’t Feel at Home at This World Anymore je iznimno dobro debitantsko ostvarenje, ali dobra vest je da od Blaira možemo očekivati još puno toga u budućnosti.  

A Cure for Wellness

2016.

režija: Gore Verbinski

scenario: Justin Haythe, Gore Verbinski

uloge: Dane DeHaan, Mia Goth, Jason Isaacs, Harry Groener, Celia Imrie, Adrian Schiller, Ivo Nandi

Čini se da je Gore Verbinski (“mastermind” iza franšize Pirates of the Caribbian i američkih “vanilla” prerada japanskog Ringu serijala) potrošio apsolutno sve kredite u Hollywoodu kada je njegov The Lone Ranger poginuo na bioskopskim blagajnama, pa je sad prinuđen da se vrati niskobudžetnim korenima i snima internacionalne koprodukcije bez velikih zvezda. Ono “apsolutno” shvatite vrlo relativno, jer u slučaju A Cure for Wellness taj “mizerni” budžet iznosi 40 miliona dolara. Velikih zvezda, doduše, nema, premda su i Dane DeHaan i Mia Goth potencijalno vruća roba u bližoj budućnosti, a sve je otišlo na vizualije i efekte.

Da se ne foliramo, horor-misterija A Cure for Wellness zaista izgleda impozantno kada je reč o vizualima. Recimo da bi se paralele mogle povući sa gothic klasicima, evropskim i američkim. Ipak je radnja situirana u “ukleti zamak” u Švici (snimano ipak u Nemačkoj) koji figurira kao bogataško lečilište i u sebi sadrži negativca koji traga za večitom mladošću. Bogata tekstura kadrova i scena je upotpunjena vrlo dobrom muzikom, što doprinosi stvaranju izuzetne, divne i jezive atmosfere kojom dominiraju detalji poput ljudskih tela u vodi, smežuranih leševa u staklenim buradima i više jegulja nego što ćete videti u svim recentnim hororima skupa. Zamislite nešto kao Sorrentinov film Youth u kojem je nešto nalik na Shutter Island okrenuto na horor sa posvetama Seidlu, von Trieru i Kubricku.

Ali, avaj, problem je u tome što sav taj stil potpuno nepotkrepljen ikakvom supstancom u vidu jezgrovite i svrhovite priče. Zapravo, sve se toliko vuče i vuče, pa nam ono što nam je prijalo, to jest koncentrirana atmosfera u polaganom tempu, postaje naporno negde na polovini filma koji traje dva i po sata. Misterija celog tog mesta je lagano providna, kao i njene usputne pod-misterije i sve se može rasplesti na samo jedan način nakon što prođe kroz sve standarde uklete bolnice u kojoj ludi doktori drže pacijente dok isti ne polude i ne požele da ostanu doveka. Čak je i završni obračun anti-klimaks.

Što se priče tiče, naj junak Lockhart (DeHaan) je zaposlenik srednjeg menadžmenta u firmi na Wall Streetu i zapravo potrčko velikim gazdama koji ga šalju da pokupi najvećeg gazdu Penbrooka (Groener) koji se povukao u narečeno lečilište sa namerom da tamo ostane. Penbrook je, naime, potreban jer se protiv firme sprema sudski proces za muljažu i, ako se on ne pojavi, cela firma odlazi na doboš. Naizgled jednostavan zadatak pretvara se u izrazito kompleksan kada se otkrije da to nije neka obična fancy banja, već krajnje sumnjiva ustanova sa još mutnijom prošlošću koja uključuje opsesije čistotom vode i krvi, incest, tlačenje kmetova i pobunu, te da će nesrećni Lockhart tamo protiv svoje volje, a nakon saobraćajne nesreće (jedne od najbolje snimljenih ikada), biti zadržan kao pacijent.

Pitanje svih pitanja je ko je tu lud, ko zbunjen i šta oni rade međusobno, a odgovor se potencijalno krije u jedinoj pacijentici mlađoj od 100 godina. Ona se zove Hannah, igra je mršava i tužna Mia Goth (Nymphomaniac vol. 2) i, Lockhart oseća, nekako je povezana sa doktorom (Jason Isaacs koji pokušava da dostigne standarde starih majstora, kako Frankensteina, tako i uglađenih nacista, bezuspešno) koji upravlja celom tom institucijom. Ako je za utehu, Verbinski je barem dobro izabrao glumce, DeHaan može da prođe kao mladi Leonardo DiCaprio, samo još zbunjeniji, Mia Goth je sinonim za tihu patnju, uz želju za otporom i neznanje kako bi isti izvela, a ostatak ansambla ionako služi ili da “otvara” njih dvoje ili da se što je moguće bolje utopi u scenografiju.

Iza svega toga, naravno, stoji kritika savremenog kapitalizma, jer danas je ionako sve kritika savremenog kapitalizma i individualizma. Jasno, Lockhartove gazde su tu pravi “bad guys” jer oni predstavljaju ambiciju za grabež, bez Boga i hijerarhije, kako to kaže ludi doktor koji se protiv tog sveta navodno bori. Kako se bori? Hijerarhijom, brijama na plemstvo, zdravstvenim fašizmom, čistom vodom, živom vodom, Meher-babom, pizdom materinom. U tom konfliktu hladne sadašnjosti i feudalne fantazije, Verbinski ne zna kojem bi se privoleo carstvu, pa veći deo vremena balansira između obe, zbunjen kao njegov junak. Ironija u svemu tome je što je on nakupio 40 miliona dolara i sve spucao u ono najpojavnije da bi se protiv tog zlog kapitalizma borio, makar dok mu ponovo ne postane miljenik... Uostalom, nije li sve povezano i vrlo fluidno po pitanju značenja u ovom našem dekonstruktivistički obojenom svetu? Mislim, kapitalizam, wellness i ostalo...