Spider-Man: Homecoming

2017.

režija: Jon Watts

scenario: Jon Watts, Jonathan Goldstein, John Frances Daley, Christopher Ford, Chris McKenna, Erik Sommers (prema stripu Stana Leeja i Stevea Ditka)

uloge: Tom Holland, Michael Keaton, Robert Downey Jr, Jacob Batalon, Laura Harrier, Tony Revolori, Zendaya, Marisa Tomei, Donald Glover, Hannibal Burres, Kenneth Choi, Gwyneth Paltrow, Jennifer Connely (glas)

Pitate se šta sam čekao do sada, kada je novi Spider-Man već na izlasku iz kino-distribucije. Prvo, nismo li već imali re-boot Spider-Mana pre nekih pet godina? Drugo, nisam lud za super-herojima. Treće, letnja sezona je u našim krajevima festivalska, pa mi stoga letnji kino-hitovi dugo beže i često temeljno pobegnu. Međutim, novi Spider-Man je apsolutno vredan gledanja, zabavan, razigran, svež i u velikoj meri drugačiji od onoga što podrazumevamo pod franšiznim super-herojskim filmom.

To, naravno, ne znači da “franšiziranja” nema. Naprotiv, ono je u filmu od prve, uvodne scene u kojoj sakupljač otpada Adrian Toomes (Keaton) na poprištu konačnog obračuna iz prvih Avengersa pronalazi njihov crtež do odjavne špice, u filmu je prisutan Tony Stark / Iron Man (Downey) kao Spider-Manov mentor i sponzor, kao i Captain America, makar u komično tupavim školskim videima. Uostalom, novi Spider-Man je kao lik uveden upravo u poslednjem Captain America filmu u kojem naslovnom junaku oduzima štit, na šta se ovde referira u jednoj furiozno-blesavoj sceni. Homecoming, dakle, pozicionira novog Spider-Mana u Marvelov univerzum, verovatno sa ciljem još daljeg zaplitanja različitih radnji, te snimanja još i još novih nastavaka.

Dobra stvar u tome je da smo pošteđeni još jedne “origins story” o tome kako je malog Petera Parkera ujeo radioaktivni pauk i kako je izgubio ujaka koji ga je odgajao. Ne, ovde imamo Petera Parkera (Holland) kao tinejdžera, “nerdy” srednjoškolca koji uživljeno prati šta se dešava sa super-herojima (možda čita i stripove), živi sa svojom ujnom May (Tomei), “stažira” u Stark korporaciji, želi zadatke “za velike dečke”, smara šefa i njegovog vozača-telohranitelja Happyja (Favreau), ne snalazi se u školi iako je član kluba za akademski desetoboj (nešto nalik kvizaškom znanju kod nas), na meti je zezanja kako od strane “face” Flasha (Revolori), tako i od strane još više “nerdy” cure Michelle (Zendaya), zaljubljen je u Liz (Harrier), ali ne sme da joj kaže i ima jednog jedinog pravog prijatelja Neda (Batalon). Spider-Man kao klinac nije tako nezamisliva varijanta, ali je Spider-Man kao nepopularni štreber u surovom vanjskom svetu i još surovijem svetu škole čista inspiracija.

Njegov prvi problem je kako da održi koncentraciju i sačuva svoju tajnu. Drugi je kako da ovlada svojim moćima. Za uspešno rešenja oba potrebna mu je poslušnost i odgovornost. Za šta nije sposoban. Jer je klinac. Spider-Man je inače super-heroj koji je više usmeren na zaštitu nego na borbu sa zlikovcima. Ovaj primerak je drugačiji, razvijeniji kao lik, ranjiviji na onaj organski način. Tom Holland ga igra sjajno, a ostatak pažljivo izabrane glumačke postave složene od mladih zvezda, ali i od (meni) potpuno nepoznatih faca ga sjajno prati i sekundira mu.

Takođe i neprijatelj Toomes, odnosno Vulture, nije karikaturalno jednodimenzionalan kakvi neprijatelji znaju biti i njihov međusobni odnos je kompleksan. Vulture, zapravo Toomes u sklepanom odelu za letenje je čovek koji pokušava da zaradi za život sklepanjem oružja i pljačkom vanzemaljsko-mutantskog materijala od Stark korporacije koja ga je, kako on vidi, prevarila i dovela na rub egzistencije. Posmatrajte ga kao osvetu radničke klase, kao anarho-socijalizam nasuprot Starkovom liberterijanizmu i anarho-kapitalizmu. Činjenica da lika u krilatom kostimu igra Michael Keaton, vrhunski glumac, bivši Batman i nedavni Birdman, dodaje jedan urnebesni meta-nivo.

Akcijske scene zbog kojih većina publike i dolazi na ovakve filmove su vrlo solidne i pregledne, od one kod bankomata u Queensu, preko one u Washingtonu i one na brodu, sve do poslednje čiji završni deo ipak ne ispunjava sada već visoka očekivanja. Tempo filma je furiozan od početka do kraja i tih preko dva sata deluju dosta kraće, ali se ispostavlja da nije baš moguće “otrčati” maratonski film u sprinterskom tempu. Naprosto, suviše toga se dešava i film nas time zasipa ispitujući naše granice izdržljivosti.

Homecoming se najbolje nosi sa onim malo “tišim” scenama u kojima propituje tinejdžerske stvari, tinejdžerske probleme i tinejdžersku sliku sveta. Spider-Man će se lako odlučiti da baci svoju mrežu na lopove ili dilere super-oružja, ali pravo je pitanje kako smiriti zabrinutu tetku ili kako reći devojci da ti se sviđa. Jon Watts koji je skrenuo pažnju na sebe ruralnim trilerom Cop Car u kojem imamo dvojicu klinaca koji upadnu u nevolju zbog toga što maznu pandurski auto kojim je upravljao korumpirani šerif, očito razume klince i njihov osećaj za avanturu. Iskreno se nadam da će mu biti poveren zadatak režije skoro pa izvesnih nastavaka i da oni neće biti upropašteni radi servisiranja franšize. Bilo bi šteta, jer je ovaj Spider-Man, i film i lik, suviše kvalitetan za tako nešto.