Catfight

2016.

scenario i režija: Onur Tukel

uloge: Sandra Oh, Anne Heche, Alicia Silverstone, Amy Hill, Myra Lucretia Taylor, Ariel Kavoussi, Damian Young

Kada se dvoje ljudi pošiba, onako u fer uslovima, jedan na jedan, istog pola, sličnih godina i građe, to valja pogledati. Razdvajati je rizično ako nisi nekakav rmpalija od dva metra koji izaziva strahopoštovanje, miriti je najčešće besmisleno, navijati drkadžijski. Ali pogledati, to je znak poštovanja prema trudu i emociji koji te osobe ulažu u svoju aktivnost. Naročito ako su u pitanju obrazovani, kultivisani ljudi kojima fizičko nasilje ne priliči. I naročito ako su to žene kojima rodne uloge propisuju potpuno drugačije rešavanje sukoba. To već postaje bizarno, čak nadrealno, što nas dovodi na teritoriju filma Catfight u režiji Onura Tukela.

Jasno, tuča, odnosno tuče na ekranu nisu same sebi cilj. Do prve, od ukupno tri koliko ih ima (sve su briljantno koreografirane i još bolje odglumljene) ćemo sačekati skoro trećinu filma i usput se upoznati sa našim anti-junakinjama i svetom u kojem žive. Prvo što vidimo, a što će se ponavljati kroz film je večernji talk show u kojem voditelj ispaljuje semi-smešne političke komentare, da bi onda pozvao entitet zvani “fart machine”, tipa u gaćama koji bi glasno i jasno prdnuo, na opšte oduševljenje publike u studiju i ispred malih ekrana. Taj svet je nalik našem, ali u bliskoj distopičnoj budućnosti Trumpovog mandata u kojem je eskalirao “rat protiv terorizma” i ljudi su sve neosetljiviji i odvratniji jedni prema drugima.

Jedna od tih odvratnih osoba je Veronica (Oh), žena ratnog profitera, odnosno građevinskog preduzimača (Young) koji mlati lovu obnavljajući srušene gradove. Njena rivalka je ne baš popularna i neviđeno besna slikarka Ashley (Heche) koju izdržava njena, čini se, dosta prijatnija, strpljivija i normalnija devojka Lisa (Silverstone). Njih dve se znaju sa koledža i čini se da se nikad nisu baš naročito volele, što je eskaliralo u ubilačku mržnju prilikom njihovog susreta na jednom prijemu na kojem Lisa i Ashley rade cattering, a Veronica i njen muž su gosti.

Izbija tuča između njih dve, Veronica završava u komi na dve godine i budi se u za sebe nepoznatom svetu: muž je poginuo u nesreći, sin u ratu, a ona je ostala bez krova nad glavom i prebite kinte zbog bolničkih računa, pa završava na kauču kod svoje nekadašnje kućne pomoćnice Donne (Taylor). Kriveći Ashley za sve, Veronica kreće da joj se osveti, što rezultira revanš-mečem u kojem (SPOILER) Ashley, tada priznata i cenjena umetnica, završava u komi na dve godine, gubi Lisu, svoj status i novac, pa završava na kauču kod Sally (Kavoussi), svoje asistentkinje koju je na pravdi boga kinjila. Logično sprema se majstorica... (KRAJ SPOILERA)

Precizno podeljen u tri čina, film ispituje distopijski svet na pola puta između A Clockwork Orange i Idiocracy koji jako liči na naš. Tuče između njih dve su tu čak sekundarna stvar, premda atraktivna za gledanje, kao i psihološka podloga spirale mržnje koju dve glumice sjajno dočaravaju. Jasno, one predstavljaju dva sveta koja se predstavljaju kao suprotstavljeni, ali jedan drugom sličniji nego što je to moguće zamisliti. Odnosno, loša osoba može dolaziti iz bilo koje klase, a njena unutarnja gadost će se samo možda (veliko “možda”) drugačije ispoljavati.

Ono čime se Onur Tukel, poznat kao autor provokativnih, niskobudžetnih filmova, zapravo zanima je nivo do kojeg je ta gadost prodrla u društvo, u koje se sve sfere uplela i koje je forme poprimila. U filmu skoro da i nema nijedne pristojne osobe, a na tapetu su i zdravstveni sistem i pseudo-hippie alternativci i svet visoke umetnosti i militantne pasivno-agresivne majke (Alicia Silverstone nije u stanju primiti nijedan poklon za bebu koju očekuje bez komentara kako su poliester, kineske igračke i wi-fi signali opasni), a u jednoj sceni se čak adresiraju i ličnosti iz američke visoke politike čija imena Veronicina luda tetka (Hill) dodeljuje drveću. (Punchline je tu briljantan.)

Ono u čemu Tukel uspeva, protiv svih šansi, je da na film prenese logiku koja bi bolje radila u kraćim formatima, televizijskim ili internetskim humorističkim serijama. Napraviti satiru više i nije tako teško, zna se kako se to radi, ali kako prodati “running joke”, e, to je već umetnost! Jasno, nije svaki štos u filmu potpuno uspeo, ali Catfight je svejedno pravi mali dragulj.