Kicks

2016

režija: Justin Tipping

scenario: Justin Tipping, Joshua Beirne-Golden

uloge: Jahking Guillory, Christopher Jordan Wallace, Christopher Meyer, Kofi Siriboe, Mahershala Ali, Molly Shaiken

Gledanje Kicks i sveta u kojem se film odvija me je podsetilo na moje osnovnoškolske dane ranih do srednjih 90-ih. Za nas klince, patike na nogama su bile sve: prilika da se, iako nam se dijeta sastojala od masti na hlebu za doručak i pasulja ili kupusa za ručak, makar nosimo kao “sav normalan svet” koji smo gledali na televiziji. Naravno, i statusni simbol i dokaz da nismo baš tako jadni i bedni, odsečeni od svega i zaglavljeni u glibu.

Patike su se, naravno, skidale. Ako si žgoljav ili “nerdy” klinac, mangupi bi ti u roku keks skinuli te tvoje Reebok ili Nike (ostale marke se nisu toliko kotirale, a Nike Airmax modeli su posebno bili na ceni). Zašto su to radili? Da bi ih nosili ako im odgovara broj. Da bi ih prodali. Da pokažu ko je jači i ko sme da se mangupira. Neke šanse bi imao jedino ako si “sportista”, odnosno treniraš nešto, pa su ti patike sredstvo za rad, pa bi ti se klipani možda smilovali. Mada, ko je lud da sa patikama za trening ide u školu ili po kraju... Kraj digresije.

Ovde kao nepokretni pokretač figuriraju Air Jordan, crno-crvene, sveti gral patika. Mesto radnje je crnački ghetto na zapadnoj obali SAD, vreme može biti sadašnje ili recentno prošlo, imajući u vidu da je Tipping izjavio kako je kao inspiracija poslužio stvarni incident u kojem su mangupi njemu skinuli patike, što ga je nateralo da ubrzano odraste.

  Te patike će od uličnog prodavca kupiti najsitniji i najkrhkiji klinac u školi, Brandon (Guillory), ujedno protagonista i narator kroz poetične ispovesti i okoreli rap, što će mu podići status kod jedina dva drugara koja ima, Alberta (Wallace) i Rica (Meyer). Patike će, međutim, privući i neželjenu pažnju lokalnih gangsterčića, pa će nesrećni Brandon biti prebijen, a obuća završiti u posedu izvesnog Flaca (Siriboe).

Kako ne bi ispao pička i kako bi povratio svoju investiciju, Brandon će pokušati angažirati svog ujaka (Ali) koji je faca u kraju, ali koji će mu mudro savetovati da svoje bitke mora birati i voditi sam. Malac ne odustaje, pa se količina sranja i nasilja samo povećava. U tom procesu nekako možemo razumeti i Flaca i njegovu motivaciju da te patike ukrade i zadrži (što je filmsko opšte mesto od The Bicycle Thieves nadalje, ali ovde donekle ima smisla i iza toga). On je, naime, mladi otac bez prebite kinte, a patike su namenjene njegovom sinu koji ga obožava, pa je stoga više žrtva nepravedne podele karata nego nekakvo iskonsko zlo.

U redu, život je surov, naročito kad si sirotinja, nema tu nužno loših i nužno dobrih momaka, svi se podjednako bore za opstanak. Treba ga baš tako slikati i na filmu, što debitant u dugometražnom formatu Justin Tipping čini sa stilom i sa sigurnošću. Svoje glumce koji uglavnom imaju ograničeno iskustvo pred kamerom (pouzdani Mahershala Ali je tu izuzetak) vodi kroz priču i pomaže im u kreaciji životnih likova (ne bi me čudilo da Jahking Guillory napravi karijeru u indie kinematografiji posle ovoga) i istovremeno uspeva da stvori unikatan audio-vizuelni identitet film koji je poetičan jednako koliko je mračan.

Problem nastaje sa pitanjem “čemu sve to” i sa sumnjom na romantizaciju jednog nasilnog sveta. Snolike sekvence koje su godinu dana ranije sjajno izgledale u The Fits, filmu lociranom u sličan milje siromašnih mladih ljudi, doduše sa malo do nimalo nasilja, ovde deluju ne samo “off” nego i kao etički sporan materijal.

Može li se dečko koji sanja prijateljski nastrojenog astronauta koji bi ga kao anđeo čuvar pratio kroz život (Molly Shaiken čije lice ne vidimo ni glas ne čujemo) toliko furati na gangsteraj? Je li mu zaista toliko stalo do patika da borbu za njih dovodi u vezu sa postajanjem čovekom? Zašto su ženski likovi u filmu svedeni na kurve koje se karaju i kučke koje se vređaju?

Moj je utisak da na taj način Tipping siromaštvo nudi kao opravdanje za odrastanje u lošu, nemilosrdnu i bezobzirnu osobu koja ne vrednuje ljudski život, ni svoj ni tuđi. To što u Tippingovoj režiji to elegantno izgleda govori i o njemu kao veštom zanatliji, ali i o njemu kao autoru koji bi morao preispitati implikacije onoga što nam servira.