I Don’t Feel at Home at This World Anymore

2017.

scenario i režija: Macon Blair

uloge: Melanie Lynskey, Elijah Wood, Gary Anthony Williams, Macon Blair, Devon Graye, Jane Levy, David Yow, Christine Woods, Robert Longstreet

Naslov je simptomatičan: ne razumemo ono što je naš svet postao i ne osećamo se dobro u svojoj koži. Ispostavilo se da je sve ono čemu su nas učili u smislu ljudskosti, etike ili makar najobičnije pristojnosti samo gomila gluposti koje nemaju veze sa onim kako stvaran svet oko nas funkcioniše. Po nekoj analogiji, i I Don’t Feel Home at This World Anymore pripada nekom drugom svetu filma, onom od pre 20-ak godina, i tada bi bio omanja kino-senzacija. U današnje vreme, tu je samo premijera na Sundance festivalu uz nagradu žirija u domaćoj igranoj konkurenciji i distribucija kroz Netflix.

Naslov se pre svega odnosi na našu junakinju, usamljenu medicinsku sestru Ruth (Lynskey) koju život nekako preskače. Magarac sa kolicima se ugura ispred nje u redu u samoposluzi, drugi magarac uporno turira svoj pick-up ispred nje u gužvi dok mu prljav dim izlazi iz auspuha, treći (Macon Blair u cameo-ulozi) joj ispriča kraj knjige koju čita bez ikakvog pitanja i razloga. Kod kuće tek ima šta da vidi: neko joj je upao unutra, uzeo laptop i nasleđenu srebrninu. Policijski inspektor (Williams) joj ne daje puno nade, ali joj zato natrljava nos – sama je kriva što nije zaključala.

Ispostavlja se da jedini tip koji nije seronja u njenom životu onaj na koga nikada ne bi posumnjala: suludi komšija Tony (Wood), tip koji nosi jednu majicu, sluša preglasnu muziku, fura se na borilačke veštine, a ima telo pileta, i čiji se veliki pas redovno userava po njenom travnjaku. Naprotiv, on je jedini koji će joj pomoći u njenoj amaterskoj detektivskoj potrazi ne samo za ukradenim stvarima, već i za počiniteljima (bandom razbojnika i narkomana koje igraju Devon Graye, Jane Levy i David Yow).

Njih dvoje, međutim, više tragaju za poštenjem, pristojnošću i čovečnošću, ali zapravo nisu ni svesni koliko je njihova misija istovremeno osuđena na neuspeh i čak opasna. Ironija u svemu tome je što će i oni putem morati da postanu seronje, jer je svet prosto tako ustrojen. Isto tako, malo ljudskosti i ljubaznosti će naći tamo gde najmanje očekuju, od pripite “trofejne žene” (Woods) kojoj će se lažno predstaviti kao murija, a ona će im ponuditi kapućino, malo unutarnje boli i tračeva o svojoj familiji. U lekciji koju će im održati njen muž, ljigavi advokat (Longstreet), pak, biće sadržana suština onoga protiv čega se oni bore. Ali to neće biti samo borba za princip, već i za život.

To, međutim, otvara jedan problem u filmu, zapravo jedini. Prve dve trećine su vrlo pronicljiva, ćaknuta i zabavna krimi-komedija koja svoje korene vuče ponajviše od braće Coen. Ne samo da Tony figurira kao mršava, jednako izgubljena varijacija na temu Waltera iz filma The Big Lebowski (a i potraga je jednako bizarna kao u tom filmu, čak su i razbojnici na tragu čuvenih nihilista), već je i Ruth ženska varijanta njihovih nesnađenih junaka a la Billy Bob Thornton u The Man Who Wasn’t There.

Kroz to zezanje Macon Blair krajnje ozbiljno ispoljava svoj stav o trenutnom stanju stvari, što radi posao sve dok film u poslednjoj trećini ne skrene u pravcu žanra, trilera, čija su pravila ipak ponešto rigidnija, pa završnica filma nema onako sumanutu energiju niti očekivanu težinu. Blair takav kliše (u suštini, ceo prosede filma je u solidnoj meri klišeiziran) pokušava da osveži štosevima koje je pokupio kao glumac dok je slušao druge reditelje, pre svega Jeremyja Saulniera u čijim se filmovima Murder Party i Blue Ruin i proslavio (ima i manju ulogu u trenutno najrecentnijem Green Room). To je sve i dalje zabavno za gledanje, ali ne puno više od toga.

Resurs koji I Don’t Feel at Home at This World Anymore koristi do kraja su glumci. Elijah Wood se u principu odlično snalazi u čudačkim ulogama, a Tony je jedan od detaljnijih i bolje odrađenih čudaka u njegovoj kolekciji. Melanie Lynskey, glumica koja je skrenula pažnju na sebe istovremeno kad i Kate Winslet (u filmu Heavenly Creatures), retko kad je dobijala priliku da na filmu igra više od epizode. Mumblecore pokret i uloge kod Joea Swanberga su je održale u fokusu indie publike, a uz malo sreće, nakon ovog filma će dobiti još koju priliku na velikom ekranu. Kao i obično, ona je sjajna, a lik Ruth joj daje više nego dovoljno materijala, bilo u smislu dijaloga ili u smislu emocije i raspoloženja, da zablista punim sjajem. Uloge koje igraju njih dvoje su podvučene plejadom vrlo raspoloženih epizodista.

Macon Blair je, dakle, savršeno iskoristio svoje glumačko iskustvo tako što je postao reditelj koji razume glumce, zna sa njima i omogućava im maksimum. Takođe, reč je o filmskom autoru koji je u stanju učiti, napredovati, promišljati i kojem je stalo do svojih projekata. I Don’t Feel at Home at This World Anymore je iznimno dobro debitantsko ostvarenje, ali dobra vest je da od Blaira možemo očekivati još puno toga u budućnosti.