Goat

2016.

režija: Andrew Neel

scenario: Andrew Neel, Mike Roberts, David Gordon Green (prema memoarima Brada Landa)

uloge: Ben Schnetzer, Nick Jonas, Gus Harper, Danny Flaherty, Jake Picking, Eric Staves, James Franco

Nikada nisam kapirao bratsva, one fakultetske društvene klubove sa tri grčka slova u imenu. Ne kapiram čemu to služi. Kažu, to je primer veze za ceo život, prijateljstvo i ortaštvo, burazeri i kumovi će te kasnije gurati kroz život. Ili ćeš se makar dobro provoditi i napijati na koledžu, pa posle šta bude. Slična priča važi i za sestrinstva, isto to samo sa ženskim predznakom, što bi bio fenomen za analizu iz antropološkog i feminističkog ugla (“female empowerment” kroz emulaciju mužjačkih oblika ponašanja) u koju se ne bih upuštao. (Ako neko od čitalaca i naročito čitateljki sa odgovarajućim akademskim i životnim “backgroundom” to želi, apsolutno pozdravljam.) Verovatno je problem u meni, mojoj uređenoj i stečenoj individualnosti ili fluidnosti kada je reč o druženju, menjanju ekipa i slično. Pravo na izbor, jebiga.

Goat, film Andrewa Neela nastao prema stvarnim događajima koje je zabeležio Brad Land, u nekom idealnom svetu bi mi objasnio u čemu je stvar tu, zašto se mladi momci svesno podvrgavaju ritualnom mučenju i zlostavljanju radi prijema u nešto tako ne baš ekskluzivno kao što je to bratstvo. Neel se rado bavi društvenim fenomenima (njegov prethodni film King Kelly je za temu imao internet celebrity status ostvaren striptizom) i ranije je radio dokumentarce, što znači da bi morao imati “oko”, ali i predanost da zahvati dovoljno duboko. Jedan od scenarista, indie filmaš David Gordon Green je u stanju proniknuti u psihologiju likova i njegovih međusobnih odnosa. Moje su nada, ipak, bile uzaludne, Goat je u suštini ružan i neprijatan film o ružnoj i neprijatnoj temi koji pritom sve vreme ostaje na površini.

Naš junak Brad (Schnetzer) se oporavlja od pljačkaškog incidenta koji se zbio posle žurke u okviru bratstva čiji je član njegov brat Brett (Jonas). Dvojica bilmeza su ga odvukla na seoski put, premlatila i uzela mu auto. Protiv svake zdrave logike, Brad je rešen da se učlani u isto bratstvo i preživi “paklenu nedelju” u kojoj će ga članovi bratsva mučiti, vređati, napijati, tući, gađati voćem i raditi sve ono što “hazing” podrazumeva, simulirajući pritom opasnije rituale sa vojne obuke. Oni tu inicijaciju smatraju ispitom zrelosti, a čini se da na to ne pristaje samo Brad-lik kojeg će PTSP pre ili kasnije uhvatiti, već i Brad-pisac, kao i reditelj i tim scenarista.

Pravo pitanje “zašto” dobija jedan jedini odgovor “jebiga”. Jer osim odnosa između rođene braće na različitim hijerarhijskim pozicijama u grčkom bratstvu, ništa drugo se zapravo ne ispituje, ni Bradova motivacija, ni Brettovo pristajanje, pa oklevanje, pa čak ni fenomen bratstava dalje od pojavnog nivoa niti vojničko poreklo rituala inicijacije. Umesto toga imamo Brada među ostatkom “koza” (naziv za kandidate na testu) koje je teško razlikovati i njegove mučitelje, kao papir tanke likove sa imenima tipa Chance, Baity ili Dixon. Zabave, žene i orgijanje uglavnom nemamo, ali zato imamo homofobiju, homoerotiku, oslovljavanje sa “bro” i “dude” i uvrede tipa “bitch” i “pussy”, nesmešnu cameo ulogu Jamesa Franca i pretnju jebanja prave, žive koze.

Hajde što se “koze” muče da upadnu u bratstvo, njihova stvar, ali zašto se mi mučimo da gledamo to mučenje koje je samo glupo, ne pruža neki novi uvid, a čak nije ni skandalozno.