Mean Dreams

2016.

režija: Nathan Morlando

scenario: Kevin Coughlin, Ryan Grassby

uloge: Josh Wiggins, Sophie Nelisse, Bill Paxton, Colm Feore, Joe Cobden, Vicky Papavs

Još jedan od karakternih glumaca koji su nas napustili nedavno je i Bill Paxton. On je bio jedno od onih diskretno poznatih imena sa diskretno poznatom njuškom, a u svoje likove je ulazio spremno i iz sve snage, uzdižući ih iz zaborava i popravljajući utisak o svakom pojedinačnom filmu. Scena, dve, tri, njemu je to bilo dovoljno. Osim pilično užasnog The Circle, Mean Dreams će biti njegov testamentarni film.

U pitanju je jedna velika posveta Malickovom remek-delu Badlands, prelepo uslikana u ruralnim delovima kanadske provincije Ontario koja “glumi” neodređeni ruralni američki kraj (možda sa nijansom južnjačkog šmeka u akcentima glumaca), dok radnja filma prati dvoje zaljubljenih tinejdžera u begu od nasilja u kući, odnosno depresije i siromaštva. Upoznajemo ih kada se i oni upoznaju, Jonas (Wiggins) je momak sa lokalne farme koji je čak prestao da ide u školu, Casey (Nelisse) je nova cura na selu koja je tu došla sa svojim ocem, novim šerifom (Paxton). Oboje imaju po 15 godina i mogli bi biti par ili makar drugari, ali...

Tatica ne samo da je autoritaran i posesivan kada je u pitanju njegova kćer, nego je i preke naravi, nasilan prema njoj, a uz to je i izuzetno korumpiran predstavnik zakona koji u tome ima pomoć i svog šefa (Feore). Jonas mu polu-slučajno ukrade skoro milion dolara i on i Casey moraju da beže i da se skrivaju, samo je pitanje koliko će dugo moći...

Film prolazi kroz sve ključne tačke dva pod-žanra, “coming of age” drame i “backwoods noira”, dajući ih u prilično tipskom obliku i spajajući ih na prilično tipski način. To možda nije loše kada bi se scenaristi potrudili da, osim stvaranja sveta i odnosa među likovima, ispričaju i neku razrađeniju priču od najbazičnije. Oni, međutim, nemaju iskustva i u potpunosti igraju na sigurno. Ali kada su u pitanju dijalozi – tu se precenjuju, pa ćete imati prilike čuti poprilične pseudo-mudre debilane iz usta likova. Na sreću, reditelj Morlando kojem je ovo drugi film ima nešto talenta za režiju, pa loš scenario uspeva da ispegla stvaranjem atmosfere kroz vizuelni ugođaj, za šta bi se morao zahvaliti više nego sposobnom direktoru fotografije Steveu Cosensu.

Stvar spasavaju i glumci. Dvoje mladih su više nego solidni u svojim ulogama i slažu se jedno s drugim. Josh Wiggins ima potencijala, a Sophie Nelisse je odrastala na filmu i od dečijih uloga prešla na tinejdžerske. Nju svakako treba pratiti dalje. Pa ipak, ako ćemo Mean Dreams po nekome pamtiti, onda će to biti Bill Paxton kao jedan od retko zastrašujućih negativaca. Zaista će nam faliti.