Split

2016.

scenario i režija: M. Night Shyamalan

uloge: James McAvoy, Anya Taylor-Joy, Betty Buckley, Haley Lu Richardson, Jessica Sula

Otvoreno rečeno, M. Night Shyamalan me nikada nije “kupio”. The Sixth Sense me je smorio, mada je obrat na kraju postao standard za filmove tog žanra. Dalje ga nisam pratio, što slučajno (iz lenjosti), što namerno. Čak sam i od Wayward Pines, te inačice Twin Peaks za malo sporije kapirajuće odustao negde oko četvrte epizode, jakoj glumačkoj ekipi uprkos. The Visit me je, priznajem, ugodno iznenadio, Shyamalan je pokazao da zna sa malim budžetima i da svoje loše pisanje ne prenosi nužno na režiju gde, kad zatreba, zna biti itekako precizan.

U teoriji, Split je film koji bi mi bio zanimljiv: psihološki triler o manijaku (McAvoy) sa podeljenom (hm, bolje rasparčanom) ličnošću koji otima tri cure i drži ih zaključane u podrumu. One, naravno, moraju pobeći pre nego što na scenu stupi najgora i najgroznija od njih, šarmantno nazvana Zver. U međuvremenu, manijakova psihijatrica puna strpljenja i razumevanja (Buckley), pokušava da otkrije šta se zapravo dešava i zašto je jedna od ličnosti alarmira, da bi je druga odjebavala, a da pritom ne povredi pacijenta koji joj je dragocen za istraživanje.

U praksi, međutim, Split je drek od filma iz milion i jednog razloga. Čak i kad ostavimo po strani bogus-psihologiju na kojoj je cela priča zasnovana (23 ličnosti u jednoj osobi bi bio rekord, a 24. mislim da nikako nije moguća, pogotovo u formi kakvog deformiranog monstruma), već sama činjenica da se od tolikog broja upoznajemo samo sa kakvih 8 komada, i to u većini slučajeva izuzetno površno, a karakterizacija najdalje dobacuje do karikature, vrišti koliko je Split pretenciozni lažnjak. I to, naravno, u nezavidnu poziciju stavlja glavnog glumca, inače vrlo dobrog McAvoya koji bi u idealnim okolnostima ovom ulogom napravio glumački “masterclass”, ali je sprečen ograničenošću tih ličnosti.

Druga stvar, nije nas naročito briga za žrtve, dve su glupe kao noć (Richardson, Sula) i zaslužuju da poginu, a treća (Taylor-Joy) je potencijalni psiho vrlo mutne prošlosti (ukorenjene u neprijatnim stvarima poput porodične tragedije i pedofilije, u čemu se delom poklapa i sa našim manijakom) kojom nas Shyamalan vuče za nos, ne da bi je do kraja ispitao, zaokružio i time razvio lik koji daje znakove života. Treće, čini se da nas on zajebava i sa tom zverkom, otkako je uvede u priču pa do finala očekujemo nešto ne znam kako jako, a dobijemo gotovo ništa – McAvoya koji skakuće sa sjajem u očima jače izraženim žilama po telu.

Jasno, Shyamalan pokušava da se igra Hitchcocka via rani de Palma, ali mu to ne uspeva. Prvo, u odnosu na velikog majstora nema ni blizu dovoljno znanja, a ne uspeva ni da bude provokativan i “stylish” kao de Palma, pa nije ni čudo da je Split u popriličnoj meri “dry-humping”. Međutim, problem svih problema je što tu zapravo ima materijala za jednu epizodu televizijske serije u rasponu od Twilight Zone preko Tales from the Crypt, pa do Law and Order: Special Victims Unit ili Criminal Minds.

Što se filma tiče, skoro sve što vidimo u Split (a da nije kompletni “gimmick”), već smo u boljem izdanju videli u 10 Cloverfield Lane: i otmicu, i ograničeni prostor za kretanje, i motivaciju zlikovca za postupke, pa čak i obrat kojeg u 10 Cloverfield Lane makar ima, kakav god bio. Ovde je obrat to da obrata nema, možda je to nekakav meta-štos na Shyamalanovu karijeru, ali nimalo ne koristi filmu, naročito u situaciji u kojoj strpljivi gledalac poput mene već posle pola sata počinje da “hvata zjala”.