kritika originalno objavljena na DOP-u:
Sva
je prilika da je potreba američkog filma za muževnim germanskim
tipovima, u poslednje vreme Skandinavcima, neutaživa. Dobra vest je
da se cela ta stvar razvila i izašla iz okvira B produkcije i
klasičnih hollywoodskih modela i da se uklopila u kompleksnije indie
i arthouse modele. Mads Mikkelsen je već jedan od najtraženijih i
najcenjenijih glumaca globalno, a uskoro bi mu se u tom statusu mogao
pridružiti i još jedan Danac, Nikolaj Coster-Waldau koji je već
stekao globalnu prepoznatljivost ulogom u televizijskoj seriji Game
of Thrones. A miks zatvorske drame i krimi-trilera Shot Caller bi
mogao poslužiti kao “showcase” njegovog talenta koji bi se mogao
dobro utržiti: “strong and silent” tip, ali sa mozgom, emocijama
i osećajem za ljudskost.
Zapravo,
moguće je da su upravo Coster-Waldau i popularnost Game of Thrones u
našim krajevima i jedini razlozi zašto je Shot Caller koji je u
matičnoj Americi već odavno zaglavio na video-tržištu kod nas
došao u redovnu kino-distribuciju, makar da popuni rupu i pruži
iluziju alternative u poslovnično nezahvalnom letnjem terminu u
kojem prolaze samo “blockbusteri”. Koliko to ima smisla –
videćemo, premda je format od dva sata ipak ugodniji kada se gleda
iz fotelje i kod kuće, ako film nije remek-delo, naravno. Shot
Caller to nije, zapravo je neujednačen u svojim komponentama, ali je
gledljiv.
Tu
imamo dve priče. U jednoj robijaš nadimka Money (Nikolaj
Coster-Waldau) izlazi iz zatvora, pokušava da obriše ženu (Lake
Bell) i sina iz svog života i da proda veću količinu oružja
meksičkom kartelu, zajedno sa okorelim kriminalcem nadimka Shotgun
(Jon Bernthal) i mladim veteranom iračkog rata Howiejem (vrlo dobri
Emory Cohen) pre nego što ih sve skupa pohvataju agenti ATF-a i
“nosati” nadzornici uslovne slobode predvođeni Kutcherom (Omari
Hardwick). Money je u zatvoru bio član naci-bande, vernost ne
prestaje na slobodi i ovo je zapravo njihov posao.
Druga
priča prati Jacoba, berzanskog posrednika sa savršenim životom,
ženom, detetom i kućom u predgrađu i njegovu transformaciju u
okorelog kriminalca u zatvorskom okruženju, gde je dospeo zbog
saobraćajne nesreće koju je pijan skrivio i u kojoj je poginuo
jedan njegov prijatelj. Poenta scenariste i reditelja Rica Romana
Waugha je jasna: zatvorski sistem, takav kakav je, neće “popraviti”
prestupnika niti mu pružiti drugu šansu za pošten život, nego će
ga samo porinuti dalje na putu kriminala.
Triler-priča
zapravo štima u potpunosti i sasvim fino je isprepletana sa onom
zatvorskom. Prvi razlog za to je nastudirani žargon kojim kriminalci
međusobno govore i koji je očito produkt Waughove dugotrajne
opsesije zatvorskom tematikom i krimi-miljeom. On je za potrebe
svojih filmova (uz ovaj treba “overiti” i jedan od njegovih
ranijih, Felon iz 2008. godine, kao i Snitch iz 2013) volontirao kao
socijalni radnik i zapazio besmisao surovog sistema koji samo
perpetuira kriminal.
Drugi
razlog je Nikolaj Coster-Waldau i njegova kao stena čvrsta gluma. On
uspeva da nas uveri i u to da je okoreli kriminalac, ali i da je
inteligentan strateg, a da se ispod te grube površine ipak krije
dobar i etičan čovek. Ostatak ansambla mu uglavnom sekundira i
servisira ga, ali je svejedno zanimljivo posmatrati Lake Bell, inače
glumicu koju vezujemo za indie komedije, u jednoj potpuno dramskoj
ulozi, Emoryja Cohena kako raste iz uloge u ulogu i jednu od
otkačenijih minijaturica Jeffreya Donovana (serija Burn Notice) koji
igra jednog od podružnih šefova naci-bande.
Problem
sa filmom je očiti kompozit od zatvorskog sveta koji on stvara i
koji često ne poštuje niti najelementarniju logiku stvari. Tako
“pod istim krovom” imamo The Shawshank Redemption (pošten čovek
postaje kriminalac) na način Un prophete (ta transformacija je
izuzetno prljava, naporna i brutalna) u okruženju bandi nalik na
American History X prepunom osebujnih likova u stilu Prison Break, uz
socijalnu težinu Starred Up. Waugh uspeva da sve to nekako izblenda
i prekrije stilom koji simulira autentičnost, ali ćemo se, ako film
gledamo pozorno, često zapitati kako i zašto se situacija razvija
baš na taj način.
Recimo,
po logici stvari, sistem neće “lovana” koji je skrivio prometnu
nesreću zbuksati sa okorelim ubicama u stvarno zajebani zatvor, već
će ga, recimo, poslati na korektivnu farmu sa mešetarima,
korumpiranim doktorima i sličnom ekipom. A ni banda ga, ako joj već
tako “padne s neba”, neće tesati u nasilnika, već će ga
štititi kao resurs i pogurati u računovodstvo, pranje novca ili
trgovinu čime već.
Waugh
to, naravno, radi zbog šoka i potencijalne gledalačke fascinacije
potpunom transformacijom, ali to je jedan od slabije utemeljenih
klišea. Ali, ako ste raspoloženi za zatvorski triler koji se lako
prati, taj manjak logike vam neće smetati toliko. A kao reklama za
moguće buduće angažmane Nikolaja Coster-Waldaua, Shot Caller
sasvim solidno ispunjava zadatak.
No comments:
Post a Comment