Shot Caller

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Sva je prilika da je potreba američkog filma za muževnim germanskim tipovima, u poslednje vreme Skandinavcima, neutaživa. Dobra vest je da se cela ta stvar razvila i izašla iz okvira B produkcije i klasičnih hollywoodskih modela i da se uklopila u kompleksnije indie i arthouse modele. Mads Mikkelsen je već jedan od najtraženijih i najcenjenijih glumaca globalno, a uskoro bi mu se u tom statusu mogao pridružiti i još jedan Danac, Nikolaj Coster-Waldau koji je već stekao globalnu prepoznatljivost ulogom u televizijskoj seriji Game of Thrones. A miks zatvorske drame i krimi-trilera Shot Caller bi mogao poslužiti kao “showcase” njegovog talenta koji bi se mogao dobro utržiti: “strong and silent” tip, ali sa mozgom, emocijama i osećajem za ljudskost.

Zapravo, moguće je da su upravo Coster-Waldau i popularnost Game of Thrones u našim krajevima i jedini razlozi zašto je Shot Caller koji je u matičnoj Americi već odavno zaglavio na video-tržištu kod nas došao u redovnu kino-distribuciju, makar da popuni rupu i pruži iluziju alternative u poslovnično nezahvalnom letnjem terminu u kojem prolaze samo “blockbusteri”. Koliko to ima smisla – videćemo, premda je format od dva sata ipak ugodniji kada se gleda iz fotelje i kod kuće, ako film nije remek-delo, naravno. Shot Caller to nije, zapravo je neujednačen u svojim komponentama, ali je gledljiv.

Tu imamo dve priče. U jednoj robijaš nadimka Money (Nikolaj Coster-Waldau) izlazi iz zatvora, pokušava da obriše ženu (Lake Bell) i sina iz svog života i da proda veću količinu oružja meksičkom kartelu, zajedno sa okorelim kriminalcem nadimka Shotgun (Jon Bernthal) i mladim veteranom iračkog rata Howiejem (vrlo dobri Emory Cohen) pre nego što ih sve skupa pohvataju agenti ATF-a i “nosati” nadzornici uslovne slobode predvođeni Kutcherom (Omari Hardwick). Money je u zatvoru bio član naci-bande, vernost ne prestaje na slobodi i ovo je zapravo njihov posao.

Druga priča prati Jacoba, berzanskog posrednika sa savršenim životom, ženom, detetom i kućom u predgrađu i njegovu transformaciju u okorelog kriminalca u zatvorskom okruženju, gde je dospeo zbog saobraćajne nesreće koju je pijan skrivio i u kojoj je poginuo jedan njegov prijatelj. Poenta scenariste i reditelja Rica Romana Waugha je jasna: zatvorski sistem, takav kakav je, neće “popraviti” prestupnika niti mu pružiti drugu šansu za pošten život, nego će ga samo porinuti dalje na putu kriminala.

Triler-priča zapravo štima u potpunosti i sasvim fino je isprepletana sa onom zatvorskom. Prvi razlog za to je nastudirani žargon kojim kriminalci međusobno govore i koji je očito produkt Waughove dugotrajne opsesije zatvorskom tematikom i krimi-miljeom. On je za potrebe svojih filmova (uz ovaj treba “overiti” i jedan od njegovih ranijih, Felon iz 2008. godine, kao i Snitch iz 2013) volontirao kao socijalni radnik i zapazio besmisao surovog sistema koji samo perpetuira kriminal.

Drugi razlog je Nikolaj Coster-Waldau i njegova kao stena čvrsta gluma. On uspeva da nas uveri i u to da je okoreli kriminalac, ali i da je inteligentan strateg, a da se ispod te grube površine ipak krije dobar i etičan čovek. Ostatak ansambla mu uglavnom sekundira i servisira ga, ali je svejedno zanimljivo posmatrati Lake Bell, inače glumicu koju vezujemo za indie komedije, u jednoj potpuno dramskoj ulozi, Emoryja Cohena kako raste iz uloge u ulogu i jednu od otkačenijih minijaturica Jeffreya Donovana (serija Burn Notice) koji igra jednog od podružnih šefova naci-bande.

Problem sa filmom je očiti kompozit od zatvorskog sveta koji on stvara i koji često ne poštuje niti najelementarniju logiku stvari. Tako “pod istim krovom” imamo The Shawshank Redemption (pošten čovek postaje kriminalac) na način Un prophete (ta transformacija je izuzetno prljava, naporna i brutalna) u okruženju bandi nalik na American History X prepunom osebujnih likova u stilu Prison Break, uz socijalnu težinu Starred Up. Waugh uspeva da sve to nekako izblenda i prekrije stilom koji simulira autentičnost, ali ćemo se, ako film gledamo pozorno, često zapitati kako i zašto se situacija razvija baš na taj način.

Recimo, po logici stvari, sistem neće “lovana” koji je skrivio prometnu nesreću zbuksati sa okorelim ubicama u stvarno zajebani zatvor, već će ga, recimo, poslati na korektivnu farmu sa mešetarima, korumpiranim doktorima i sličnom ekipom. A ni banda ga, ako joj već tako “padne s neba”, neće tesati u nasilnika, već će ga štititi kao resurs i pogurati u računovodstvo, pranje novca ili trgovinu čime već.

Waugh to, naravno, radi zbog šoka i potencijalne gledalačke fascinacije potpunom transformacijom, ali to je jedan od slabije utemeljenih klišea. Ali, ako ste raspoloženi za zatvorski triler koji se lako prati, taj manjak logike vam neće smetati toliko. A kao reklama za moguće buduće angažmane Nikolaja Coster-Waldaua, Shot Caller sasvim solidno ispunjava zadatak.