The Eyes of My Mother

2016.

scenario i režija: Nicolas Pesce

uloge: Kika Magalhaes, Olivia Bond, Diana Agostini, Paul Nazak, Will Brill, Clara Wong, Flora Diaz, Joey Curtis-Green

Problem sa današnjim hororima je što pokušavaju da nas očaraju, zgranu, zgroze ili preplaše vrlo očekivanim setom trikova i štoseva. Tako imamo krvoliptanje, bogus psihologiju koja ne rezonira sa stvarnim svetom, creva i govna u crevima i to na kraju po pravilu nije strašno niti je, jednom kada usvojimo vizuelno-stilske trikove, naročito očaravajuće. Kriknuće neki: “ali sve to treba domisliti, pomisli na implikacije!” U redu, drugovi, ali da bi bilo implikacija, one se moraju iz nečega izvući i, takođe, ne biti uvek standardne. Hororu treba, dakle, malo pameti i malo iskrenosti i to upravo dobija sa The Eyes of My Mother, prelepim košmarom koji potpisuje debitant Nicolas Pesce.

Svet u kojem se film odvaja se može opisati pojmom “American Gothic”, predeo je ruralan i retko naseljen, a vreme radnje se može shvatiti slobodno u okvirima od nekih 50-ih do danas. Sve to je usnimljeno digitalnom kamerom u crno-beloj tehnici mekih kontrasta (dominiraju nijanse sive) na širokom formatu, propraćeno vrlo oštrim dizajnom zvuka u kojem se čuje i potezanje noža i zarivanje istog u meso i vlažna krpa na podu i fado muzika u pozadini. Pesce obilato koristi statične kadrove sa metodično odabranom perspektivom, ostavljajući većinu akcije implicitnom, van ekrana, ali nas suočavajući sa njenim posledicama.

A pošto je sve zapakovano u kompaktan format od 75 minuta i besprekorno logički povezano bez otkrivanja previše detalja i nepotrebnog objašnjavanja, ovo je film koji će vas uznemiriti, o kojem ćete misliti i razgovarati, ako imate stomak da ga svarite. Pomislite na “torture porn” u svetu negde između Antonionija i Jarmuscha. Pomislite na komornu art varijantu ruralnog horora iz 70-ih. Ili možda na “origins story” serijskog ubice iz psihološke perspektive pola (i roda) i empirijskih uslova izolacije.

Kroz tri poglavlja nazvana “Majka”, “Otac” i “Porodica”, mi pratimo atipičan razvoj naše junakinje Francisce i to kako su je traume i izolacija oblikovale. Nju u detinjstvu igra Olivia Bond, a kasnije kao devojku i mladu ženu Kika Magalhaes. Franciscin život na farmi sa majkom (Agostini), Portugalkom i lekarkom koja je sa kliničkom preciznošću uči anatomiji i pomaže joj da shvati prirodnost smrti i distanciranim ocem (Nazak) naglo je prekinut dolaskom serijskog ubice koji na prvu loptu deluje kao putujući prodavac Biblije koji se nekako umulja u kuću, tamo potegne pištolj i ubije majku dok je otac odsutan. Otac uzima stvar u svoje ruke, sahranjuje majku u šumi, a počinioca okuje u ambaru. U čudnom sledu događaja, Francisca ga tretira kao kućnog ljubimca ili makar domaću životinju i kao model na kojem će vežbati svoja hirurška znanja.

Možete pretpostaviti u kakvu osobu ona odrasta, naročito kad joj u neodređenom trenutku umre otac i kada se ona posle izvesnog vremena oprosti od njegovog tela. Kakve emocije gaji. Kako ih iskazuje. Kako komunicira sa svetom. Pokušaj koji vidimo u filmu je potresan u svojoj nespretnosti i usled njega će nam biti žao naše protagonistkinje. Ona takođe želi stvari koje mi smatramo normalnim i prirodnim, ali štos je u tome kako misli do njih doći.

Vođene autorovom do detalja razrađenom vizijom, obe glumice je utelovljuju kao osobu, u čemu leži ključ strave koju osećamo. Stalo nam je do nje. Ona nije neka poremećena ludača, odnosno nije samo to, i nikako nije “loše seme”, već inteligentna i emotivna osoba koju su oblikovala iskustva, ne samo traume, već i ona pozitivna. Pesce je jako dobro znao šta tu radi i kolike rizike preuzima gurajući svoju viziju do kraja. Glupo je samo reći “isplatilo mu se”, The Eyes of My Mother su delo velikog filmskog autora u nastajanju i verovatno prva uspešna filmska verzija “murder” balade, autohtonog američkog pesničkog i muzičkog žanra.