2016.
scenario
i režija: Nicolas Pesce
uloge:
Kika Magalhaes, Olivia Bond, Diana Agostini, Paul Nazak, Will Brill,
Clara Wong, Flora Diaz, Joey Curtis-Green
Problem
sa današnjim hororima je što pokušavaju da nas očaraju, zgranu,
zgroze ili preplaše vrlo očekivanim setom trikova i štoseva. Tako
imamo krvoliptanje, bogus psihologiju koja ne rezonira sa stvarnim
svetom, creva i govna u crevima i to na kraju po pravilu nije strašno
niti je, jednom kada usvojimo vizuelno-stilske trikove, naročito
očaravajuće. Kriknuće neki: “ali sve to treba domisliti, pomisli
na implikacije!” U redu, drugovi, ali da bi bilo implikacija, one
se moraju iz nečega izvući i, takođe, ne biti uvek standardne.
Hororu treba, dakle, malo pameti i malo iskrenosti i to upravo dobija
sa The Eyes of My Mother, prelepim košmarom koji potpisuje
debitant Nicolas Pesce.
Svet
u kojem se film odvaja se može opisati pojmom “American Gothic”,
predeo je ruralan i retko naseljen, a vreme radnje se može shvatiti
slobodno u okvirima od nekih 50-ih do danas. Sve to je usnimljeno
digitalnom kamerom u crno-beloj tehnici mekih kontrasta (dominiraju
nijanse sive) na širokom formatu, propraćeno vrlo oštrim dizajnom
zvuka u kojem se čuje i potezanje noža i zarivanje istog u meso i
vlažna krpa na podu i fado muzika u pozadini. Pesce obilato koristi
statične kadrove sa metodično odabranom perspektivom, ostavljajući
većinu akcije implicitnom, van ekrana, ali nas suočavajući sa
njenim posledicama.
A
pošto je sve zapakovano u kompaktan format od 75 minuta i
besprekorno logički povezano bez otkrivanja previše detalja i
nepotrebnog objašnjavanja, ovo je film koji će vas uznemiriti, o
kojem ćete misliti i razgovarati, ako imate stomak da ga svarite.
Pomislite na “torture porn” u svetu negde između Antonionija i
Jarmuscha. Pomislite na komornu art varijantu ruralnog horora iz
70-ih. Ili možda na “origins story” serijskog ubice iz
psihološke perspektive pola (i roda) i empirijskih uslova izolacije.
Kroz
tri poglavlja nazvana “Majka”, “Otac” i “Porodica”, mi
pratimo atipičan razvoj naše junakinje Francisce i to kako su je
traume i izolacija oblikovale. Nju u detinjstvu igra Olivia Bond, a
kasnije kao devojku i mladu ženu Kika Magalhaes. Franciscin život
na farmi sa majkom (Agostini), Portugalkom i lekarkom koja je sa
kliničkom preciznošću uči anatomiji i pomaže joj da shvati
prirodnost smrti i distanciranim ocem (Nazak) naglo je prekinut
dolaskom serijskog ubice koji na prvu loptu deluje kao putujući
prodavac Biblije koji se nekako umulja u kuću, tamo potegne pištolj
i ubije majku dok je otac odsutan. Otac uzima stvar u svoje ruke,
sahranjuje majku u šumi, a počinioca okuje u ambaru. U čudnom
sledu događaja, Francisca ga tretira kao kućnog ljubimca ili makar
domaću životinju i kao model na kojem će vežbati svoja hirurška
znanja.
Možete
pretpostaviti u kakvu osobu ona odrasta, naročito kad joj u
neodređenom trenutku umre otac i kada se ona posle izvesnog vremena
oprosti od njegovog tela. Kakve emocije gaji. Kako ih iskazuje. Kako
komunicira sa svetom. Pokušaj koji vidimo u filmu je potresan u
svojoj nespretnosti i usled njega će nam biti žao naše
protagonistkinje. Ona takođe želi stvari koje mi smatramo normalnim
i prirodnim, ali štos je u tome kako misli do njih doći.
Vođene
autorovom do detalja razrađenom vizijom, obe glumice je utelovljuju
kao osobu, u čemu leži ključ strave koju osećamo. Stalo nam je do
nje. Ona nije neka poremećena ludača, odnosno nije samo to, i
nikako nije “loše seme”, već inteligentna i emotivna osoba koju
su oblikovala iskustva, ne samo traume, već i ona pozitivna. Pesce
je jako dobro znao šta tu radi i kolike rizike preuzima gurajući
svoju viziju do kraja. Glupo je samo reći “isplatilo mu se”, The
Eyes of My Mother su delo velikog filmskog autora u nastajanju i
verovatno prva uspešna filmska verzija “murder” balade,
autohtonog američkog pesničkog i muzičkog žanra.
