The Virus of Pathological Kindness / Virus patološke dobrote

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jeste li znali da od dobrote može da se umre? Dobro, sad, ne baš da se umre, ali zamislite kada bi ljudi jedni drugima nesebično činili usluge preko svojih mogućnosti, delili novac i robu besplatno, žrtvovali se... Ekonomija bi propala, i to bi značilo da su kapitalisti bili u pravu od samog početka jer pohlepa stvara dodatnu vrednost i pokreće svet. Takvu patološku dobrotu koja izaziva kolaps treba sprečiti po svaku cenu!

To bi bila premisa priče za drugi dugometražni film Predraga Ličine, Virus patološke dobrote, ali sam film, u Ličininom poznatom maniru, na duhovit, satiričan i žanrovski referentan način govori o mnogim drugim stvarima. Najviše o jugoslovenskoj prošlosti i post-jugoslovenskoj sadašnjosti koja je na rubu da se premetne u post-apokaliptičnu budućnost. Premijera se odvila na Sarajevo Film Festivalu u sekciji Open Air Premijere, dok se bioskopska distribucija očekuje za novembar.

Jedne hladne zimske noći 1983. godine, profesorka hrvatsko-srpskog jezika Zorka Vasiljević (Hristina Popović) dolazi u svoj stan u Zagrebu. Veče teče posve normalno, sve dok se iznenada u njenom stanu u krugu munja ne stvori goli muškarac. Zorka beži, zaključava se u kupatilo i naoružava makazicama za nokte ne bi li pokušala da se odbrani od nezvanog gosta. Posetilac, međutim, nije nimalo neprijateljski nastrojen, čak naprotiv, ali je njegova priča prilično neverovatna.

On se predstavlja kao Luka Radivojević (Nikola Đuričko), antikvar iz Beograda, putnik kroz vreme, rođen 1986. godine, koji je tada već staru Zorku upoznao u njenom beogradskom stanu 2031. godine. Luka je poslat na zadatak da spreči Zorkino upoznavanje s budućim mužem doktorom Hrvojem Perkovićem, te rođenje njihovog sina Zigija (Gordan Kičić u svojoj verovatno najluđoj epizodi), propalog političara i ludog naučnika koji je smućkao virus patološke dobrote.

Zorka mu, naravno, ne veruje, jer njeno najgore iskustvo u dotadašnjem životu je to da sused Novak (Rade Šerbedžija) zove miliciju zbog glasne muzike, pa patrolu koju čine Bogdan (Goran Bogdan) i Sutjeska (Tihana Lazović Trifunović) mora da časti kafom i rakijom, da joj koleginica i najbolja prijateljica Josipa uvaljuje frajere i da je zeza struja u stanu, posebno po nevremenu. Posetilac iz budućnosti, međutim, nekako zna da će baš te večeri na dnevniku javiti da je umro njen omiljeni pisac Tenesi Vilijams, te da će Josipina majka javiti da je Josipa doživela nesreću.

Zorka mora da utvrdi je li čudak potpuno lud, da li je zeza i s kojom namerom, ili je, pak, poslednja nada za čovečanstvo suočeno s pretnjom istrebljenja. U međuvremenu, Luka joj priča o filmovima koji će se tek snimiti, o sportistima koji će se tek roditi, o raspadu Jugoslavije, prešaltavanju tvrdih komunista na tvrdu nacionalističku liniju, Evropskoj Uniji, bankomatima, internetu i trolejbusima koji će i dalje postojati i u XXI veku u kojem su svi očekivali leteće automobile. Za Zorku, koja voli Bouvija, Kazimirov Kazneni Korpus i oko sebe vidi svet pun nade u bolje sutra, neke od tih stvari su simpatične, a druge deluju jezivo i – još više od toga – sasvim neverovatno.

Ličinina poenta je sasvim jasna: mi, narodi i narodnosti Jugoslavije, smo u toj državi dostigli svoj istorijski maksimum razvoja i otvorenosti za koje možda i nismo bili spremni, pa smo, zaraćeni i posvađani, postali lak plen stranom kapitalu i političkim interesima. Možemo se s time složiti, sporiti ili pomalo od oboje, ali to je legitiman stav. Štos je što je sve to upakovano u zabavan žanrovski i repertoarski film s dozom satirične gorčine, kao naručen za inteligentnu, ali ne nužno artistički zahtevnu publiku.

Reference nije teško uhvatiti i identifikovati, u suštini Virus patološke dobrote je spoj prvog Terminatora i izvrnute verzije originalnog Back to The Future, ali uglavnom ograničen na prostor jednog stana, što mu daje određenu pozorišnu notu. To ograničenje takođe ide u prilog filma koji se manje rasplinjava i manje klizi u digresije od Ličininog dugometražnog prvenca, Poslednji Srbin u Hrvatskoj, ali povremena odstupanja od tog naizgled statičnog okvira film uvode u probleme i manje logičke rupe, naročito u scenama flešbeka u budućnosti. Stilizacija tih scena je dopadljiva, ali i ponešto gruba (ograničeni budžeti), pa dosta zavisi od vizuelnih efekata, a sve na kraju deluje pomalo kao spot nekog alternativnog benda, i to možda iz 80-ih, na temu distopijske budućnosti.

Drugi problem je takođe karakterističan za Ličinu, ne samo njegove filmove, već i pisanje i javnu personu. Reč je o pristupu humoru da se fore i fazoni ispaljuju rafalno, pa šta pogodi metu, a šta je promaši. Takođe, nisu sve mete iste za različitu publiku koja film gleda, a neke zahtevaju pred-znanje o prilikama u Srbiji ili u Hrvatskoj, pa čak i lokalne medijske napise. Iako uglavnom pogađa, Ličina ponekad i promašuje, što pomalo izbacuje film iz ritma, ali ne zadugo. I ovde čvršći koncept nego kod prethodnika radi u prilog filma.

Stvar koja ga dodatno rešava su i raspoloženi i pravilno izabrani glumci. Istina, Hristini Popović se ponekad čuje da glumi purgerski akcenat, ali ima prezentnost na ekranu, pa to možemo da progutamo. Nikola Đuričko je pouzdan u ulozi urbanog šarmera, premda je Luka dosta mekši i smotaniji lik nego njegovi uobičajeni. Gordan Kičić ima priliku da luduje, Goran Bogdan i Tihana Lazović Trifunović su očekivano pouzdani, dok Rade Šerbedžija koristi i minimum vremena na ekranu da odigra još jednu pamtljivu rolu i ispali najcitatniju repliku filma.

Na kraju krajeva, i naslov je faktor, a Virus patološke dobrote je jedan od boljih i atraktivnijih naslova u regionalnom filmu. Nevolja je što takav naslov može da podigne očekivanja u nebo, ali tu su kritičari da kažu kako stvari zapravo stoje. Nije ovo neko remek-delo, niti ima ambicije i sredstva da to bude, ali je zabavan film, što je i bio cilj.