The Virus of Pathological Kindness / Virus patološke dobrote

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jeste li znali da od dobrote može da se umre? Dobro, sad, ne baš da se umre, ali zamislite kada bi ljudi jedni drugima nesebično činili usluge preko svojih mogućnosti, delili novac i robu besplatno, žrtvovali se... Ekonomija bi propala, i to bi značilo da su kapitalisti bili u pravu od samog početka jer pohlepa stvara dodatnu vrednost i pokreće svet. Takvu patološku dobrotu koja izaziva kolaps treba sprečiti po svaku cenu!

To bi bila premisa priče za drugi dugometražni film Predraga Ličine, Virus patološke dobrote, ali sam film, u Ličininom poznatom maniru, na duhovit, satiričan i žanrovski referentan način govori o mnogim drugim stvarima. Najviše o jugoslovenskoj prošlosti i post-jugoslovenskoj sadašnjosti koja je na rubu da se premetne u post-apokaliptičnu budućnost. Premijera se odvila na Sarajevo Film Festivalu u sekciji Open Air Premijere, dok se bioskopska distribucija očekuje za novembar.

Jedne hladne zimske noći 1983. godine, profesorka hrvatsko-srpskog jezika Zorka Vasiljević (Hristina Popović) dolazi u svoj stan u Zagrebu. Veče teče posve normalno, sve dok se iznenada u njenom stanu u krugu munja ne stvori goli muškarac. Zorka beži, zaključava se u kupatilo i naoružava makazicama za nokte ne bi li pokušala da se odbrani od nezvanog gosta. Posetilac, međutim, nije nimalo neprijateljski nastrojen, čak naprotiv, ali je njegova priča prilično neverovatna.

On se predstavlja kao Luka Radivojević (Nikola Đuričko), antikvar iz Beograda, putnik kroz vreme, rođen 1986. godine, koji je tada već staru Zorku upoznao u njenom beogradskom stanu 2031. godine. Luka je poslat na zadatak da spreči Zorkino upoznavanje s budućim mužem doktorom Hrvojem Perkovićem, te rođenje njihovog sina Zigija (Gordan Kičić u svojoj verovatno najluđoj epizodi), propalog političara i ludog naučnika koji je smućkao virus patološke dobrote.

Zorka mu, naravno, ne veruje, jer njeno najgore iskustvo u dotadašnjem životu je to da sused Novak (Rade Šerbedžija) zove miliciju zbog glasne muzike, pa patrolu koju čine Bogdan (Goran Bogdan) i Sutjeska (Tihana Lazović Trifunović) mora da časti kafom i rakijom, da joj koleginica i najbolja prijateljica Josipa uvaljuje frajere i da je zeza struja u stanu, posebno po nevremenu. Posetilac iz budućnosti, međutim, nekako zna da će baš te večeri na dnevniku javiti da je umro njen omiljeni pisac Tenesi Vilijams, te da će Josipina majka javiti da je Josipa doživela nesreću.

Zorka mora da utvrdi je li čudak potpuno lud, da li je zeza i s kojom namerom, ili je, pak, poslednja nada za čovečanstvo suočeno s pretnjom istrebljenja. U međuvremenu, Luka joj priča o filmovima koji će se tek snimiti, o sportistima koji će se tek roditi, o raspadu Jugoslavije, prešaltavanju tvrdih komunista na tvrdu nacionalističku liniju, Evropskoj Uniji, bankomatima, internetu i trolejbusima koji će i dalje postojati i u XXI veku u kojem su svi očekivali leteće automobile. Za Zorku, koja voli Bouvija, Kazimirov Kazneni Korpus i oko sebe vidi svet pun nade u bolje sutra, neke od tih stvari su simpatične, a druge deluju jezivo i – još više od toga – sasvim neverovatno.

Ličinina poenta je sasvim jasna: mi, narodi i narodnosti Jugoslavije, smo u toj državi dostigli svoj istorijski maksimum razvoja i otvorenosti za koje možda i nismo bili spremni, pa smo, zaraćeni i posvađani, postali lak plen stranom kapitalu i političkim interesima. Možemo se s time složiti, sporiti ili pomalo od oboje, ali to je legitiman stav. Štos je što je sve to upakovano u zabavan žanrovski i repertoarski film s dozom satirične gorčine, kao naručen za inteligentnu, ali ne nužno artistički zahtevnu publiku.

Reference nije teško uhvatiti i identifikovati, u suštini Virus patološke dobrote je spoj prvog Terminatora i izvrnute verzije originalnog Back to The Future, ali uglavnom ograničen na prostor jednog stana, što mu daje određenu pozorišnu notu. To ograničenje takođe ide u prilog filma koji se manje rasplinjava i manje klizi u digresije od Ličininog dugometražnog prvenca, Poslednji Srbin u Hrvatskoj, ali povremena odstupanja od tog naizgled statičnog okvira film uvode u probleme i manje logičke rupe, naročito u scenama flešbeka u budućnosti. Stilizacija tih scena je dopadljiva, ali i ponešto gruba (ograničeni budžeti), pa dosta zavisi od vizuelnih efekata, a sve na kraju deluje pomalo kao spot nekog alternativnog benda, i to možda iz 80-ih, na temu distopijske budućnosti.

Drugi problem je takođe karakterističan za Ličinu, ne samo njegove filmove, već i pisanje i javnu personu. Reč je o pristupu humoru da se fore i fazoni ispaljuju rafalno, pa šta pogodi metu, a šta je promaši. Takođe, nisu sve mete iste za različitu publiku koja film gleda, a neke zahtevaju pred-znanje o prilikama u Srbiji ili u Hrvatskoj, pa čak i lokalne medijske napise. Iako uglavnom pogađa, Ličina ponekad i promašuje, što pomalo izbacuje film iz ritma, ali ne zadugo. I ovde čvršći koncept nego kod prethodnika radi u prilog filma.

Stvar koja ga dodatno rešava su i raspoloženi i pravilno izabrani glumci. Istina, Hristini Popović se ponekad čuje da glumi purgerski akcenat, ali ima prezentnost na ekranu, pa to možemo da progutamo. Nikola Đuričko je pouzdan u ulozi urbanog šarmera, premda je Luka dosta mekši i smotaniji lik nego njegovi uobičajeni. Gordan Kičić ima priliku da luduje, Goran Bogdan i Tihana Lazović Trifunović su očekivano pouzdani, dok Rade Šerbedžija koristi i minimum vremena na ekranu da odigra još jednu pamtljivu rolu i ispali najcitatniju repliku filma.

Na kraju krajeva, i naslov je faktor, a Virus patološke dobrote je jedan od boljih i atraktivnijih naslova u regionalnom filmu. Nevolja je što takav naslov može da podigne očekivanja u nebo, ali tu su kritičari da kažu kako stvari zapravo stoje. Nije ovo neko remek-delo, niti ima ambicije i sredstva da to bude, ali je zabavan film, što je i bio cilj.

Dole / Unten / Down There

kritika originalno objavljena na FAK-u

2016.

režija: Đorđe Čenić, Hermann Pescekas

scenario: Đorđe Čenić

Pojam “dole” ovde, u jednoj ličnoj gastarbajterskoj priči, možemo tumačiti u dva ključa: socijalnom i geografskom. Socijalno, znamo šta znači “dole”, ko je dole, a ko gore. Ako nam nije jasno, eto nam novinara pod krinkom Gunthera Wallraffa i njegovog svedočanstva o životu turskih gastarbajtera u Nemačkoj, Ganz Unten, Na samom dnu. Geografski, “dole” je kuća, dom, mesto gde se osećaš prijatno, gde imaš rodbinu, gde letuješ. Dole je, u Čenićevom slučaju, Jugoslavija, Hrvatska, Dalmacija, Knin. “Gore” je Austrija i rodni grad Linz.

Ono što je posebno zanimljivo je obrnuta korelacija između socijalno-ekonomskog i geografskog “dole”. Kada si geografski “gore”, socijalno si “dole”, živiš u tesnom i vlažnom stanu sa preskupom rentom, deliš krevet sa roditeljima, braćom i sestrama, tvoja odeća je jeftinija od one koju nose tvoji školski drugovi koji imaju svoje sobe u prostranim kućama (u razredu si jedini ili jedan od retkih sa prezimenom na -ić) i ne možeš ih pozvati kod sebe. Međutim, kad si geografski “dole”, socijalno si “gore”, dolaziš sa poklonima za celu familiju, gradiš kuću, imaš auto i možeš se spustiti do mora svaki dan ako treba. Istina, kad se sa komšijskom decom igraš partizana i Nemaca, budeš Švaba, ali ne mrze te baš kao Stevu Žigona.

Logično više voliš provoditi vreme “dole” i to smatraš svojim. “Gore” je muka, “gore” je nužda, “gore” je “samo za pare”, dok se ne dovrši kuća ili već neki zamišljeni i često nedostižni cilj. Zato “gore” ideš na dopunsku nastavu gde na svom jeziku učiš o blagodetima samoupravnog socijalizma ili već nečega, igraš folklor u ansamblu i činiš sve da odneguješ jugoslovenski identitet. Za austrijski koga briga, ionako ne vole da te vide van radnog mesta i zapravo te ne žele u svom društvu.

Ali kako odrastaš, tako i sam uviđaš prednosti Austrije, predvidljivost, uređenost, dobru i poštenu platu za obavljeni posao. Postaješ deo toga i to sam želiš. Srećom, pa se okolnosti menjaju. Sve je više “naših” na -ić, gastarbajteri više nisu toliki tabu, a nisu ni jedini neravnopravni sa domaćim stanovništvom (Čenić lepo primećuje pređašnje ranjive skupine, nemačke poratne izbeglice iz Istočne Evrope, a pre njih na silu dovedene logoraše koji su svi živeli na istim mestima, u istim barakama i nužnom smeštaju), a posle nekoliko teških godina dolazi potpuna integracija i svakako ugodniji život.

U međuvremenu je ono “dole” počelo odlaziti dovraga i taj naučeni, a nikad najbolje shvaćeni jugoslovenski identitet počinje da gubi smisao. Misliš da si Hrvat zato što ideš u Hrvatsku i tamo gradiš kuću, pa onda otkriješ da si zapravo Srbin. Navijaš za Hajduk, tvoji susedi “tamo dole” za Zvezdu. Razlike sa austrijske distance deluju još veće i hvata te nacionalizam. U tome vidiš utočište za svoju nemoć, “gore” ili “dole”. U ratu ostaješ bez kuće kojoj si se tako radovao. Ali kriza identiteta je još veća: “gore” si levičar, radnik internacionalnog usmerenja, “dole” si desničar, nacionalista. I ponovo otkrivaš jugoslovenstvo, onda kada su ga svi napustili.

Čenić počinje s pretpostavkom da nikog nije briga za gastarbajtere i njihove priče, što mu služi kao sjajan alibi da ispriča jednu potpuno ličnu priču koristeći kao sagovornike svoje roditelje, susede i rođake u prirodnom, opuštenom okruženju. Nema tu klasičnih intervjua, nema pametovanja, nema motiva da se o nečemu donese konačan sud. Nema čak ni jedne fiksne teme, nego Čenić sa lakoćom, intelektualnim poštenjem i iskrenom naivnošću ispituje sve aspekte gastarbajterskog odrastanja i lutanja po identitetima pojačanim raspadom matične zemlje. Umesto toga, tu su Čenićevi kućni filmovi, televizijski arhivski materijal iz Austrije i Jugoslavije i novosnimljeni materijal sa poratnih putovanja gore-dole.

Iako u Hermannu Pescekasu ima pomoć pre svega da filtrira suviše interna opažanja kako bi film bio komunikativniji sa publikom, austrijskom i ex-jugoslovenskom, Dole ostaje Čenićev film. Nije samo priča njegova, a i takva priča sa varijacijama na temu nije samo njegova, ali njegova zapažanja i motivi su iskreni i lični. Na momente nostalgičan i sentimentalan, ne momente iskreno zapitan, Čenić otvara zanimljive teme od kojih možda neke ne zatvara u potpunosti (recimo poveznica gastarbajtera i nemačkih izbeglica data u ženi koja je čuvala njegovu sestru i postala kućna prijateljica sa njegovim roditeljima i podatak da je, iako je bila pristojna osoba, na izborima glasala za neo-naciste deluje kao tema za još jedan identitetski film), ali u vremenu od nepunih 90 minuta uspeva da ispita svoje zablude i servirane istine i da prizna svoje greške u rezoniranju, što je danas retkost. Dole je izuzetno pitak, iskren i neposredan film koji od ličnog ugla uspeva da pokaže širu sliku jednog atipičnog odrastanja i formiranja jedne normalne osobe koja hrabro žonglira sa svojim identitetima.

Bićemo prvaci sveta

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom programu HRT-a. Dostupan je na linku: http://radio.hrt.hr/treci-program/aod/filmoskop/105643/?hc_location=ufi, a ovde ga, kao autor, prenosim u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

U kontekstu bivše Jugoslavije i svih država koje su nastale njenim raspadom, košarka bi trebala biti najznačajniji sport. Ako ni po čemu drugom, onda po broju trofeja. Spominjanje rukometa ili vaterpola je primjeren argument, ali to nisu globalno rasprostranjeni sportovi, tako da smo titule tu očekivali, a košarkaške smo priželjkivali i njima se više radovali. Međutim, u našim krajevima je, uprkos nedostatku opipljivih vrhunskih rezultata (dva polufinala na svjetskim, jedno finale europskog prvenstva), u centru pažnje nogomet, pa je on dobio i više filmova koji ga slave. Situacija se ponavlja i u novijoj srpskoj kinematografiji, pa je gotovo nemoguće gledati film i vjerojatnu TV seriju Bit ćemo prvaci svijeta van konteksta filmova i sezona serije na temu povijesnog uspeha iz Montevidea.

Bit ćemo prvaci svijeta sa Montevideom dijeli produkcijsku kuću Intermedia Network, određeni dio glumačke postave, tematiku neočekivanog sportskog uspjeha, a zajednički je i inspirator projekta, sportski novinar Zvonimir Šimunec. Ovdje se svakako može govoriti o formuli, i to oprobanoj i tek minimalno variranoj. Sa jedne strane imamo sport, od njegovih prvih koraka do prvog uspeha. Sa druge, tu je svojevrsni “period piece”, a s njim i povijesni kontekst. Imamo i rat u prošlosti, iako su u Montevideu odjeci rata glasniji i prisutniji nego u Prvacima, kao i imaginarno ili makar nostalgijom distorzirano “zlatno doba” koje je po ratu uslijedilo, barem za rečeni sport. Također, imamo i melodramatske “rukavce” kroz koje nas priča vodi, ljubav, prijateljstvo, politiku i povijesnu misiju. Osnovna razlika između dva projekta je perspektiva. U Montevideu ona je bila prije svega beogradska i srbijanska, dok Prvaci sliku neizbježno šire na jugoslavensku.

Film prati dva toka radnje. Prvi je dan odlučujuće utakmice, finala svjetskog prvenstva održanog u Ljubljani 1970. godine, od neprospavane noći, ranog ustajanja, pregledanja snimaka i određivanja taktike za najvećeg i najopasnijeg protivnika, reprezentaciju Sjedinjenih Država do priprema za meč u kojem su Ćosić, Skansi, Plećaš, Kapičić, Daneu i ekipa pod vodstvom Ranka Žeravice donijeli prvo zlatno odličje za jugoslavensku košarkašku. Drugi tok radnje vraća nas u prošlost i prati četvoricu entuzijasta koji su prvo osnovali košarkaški klub Crvena Zvezda, pa zatim i postavili temelje za jugoslavensku školu košarke. Ta četvorica momaka su Nebojša Popović, kasnije košarkaški trener i pionir televizije u Beogradu; Bora Stanković, kasnije funkcioner FIBA-e; Aleksandar Nikolić, kasnije trener i selektor i Radomir Šaper, kasnije funkcioner KSJ. Kroz njihovu priču i kontakt sa sveprisutnom politikom, blagonaklonim Dedijerom, zahtjevnim, ali samoljubivim Titom, kao i nižim političko-sigurnosnim činovnicima (oličenim u fiktivnom majoru Štukalu kojeg igra Leon Lučev), upoznajemo pozadinu, te dugotrajan i mukotrpan rad iza jugoslavenske košarkaške bajke.

U priči oko utakmice nema puno toga za analizu. Fokus se mijenja od košarkaša i njihovog trenera Žeravice (Sergej Trifunović) i njihovih aktivnosti ka aktivnostima dvadesetak godina starijih začetnika košarke u Jugoslaviji i njihovim poslovima oko organizacije, prenosa, politike i reminiscencija na sretne dane. Direktor fotografije Milan Tvrdišić tu i tamo ubaci poneki atraktivni “total” Ljubljane i Bleda, dok sama finalna utakmica deluje nefokusirano, kaotično i neubedljivo, bez prave sportske drame. Čini se da glumci koji igraju reprezentativce nisu savladali vještinu košarke i da je Sergej Trifunović jedini na mjestu u ulozi trenera. Iako pati od svojih glumačkih manirizama, stiče se utisak da košarku makar prati i cijeni u dovoljnoj mjeri da bi izvukao najbolje iz svoje uloge. Pred kraj filma se uvodi i lik Tita, igra ga Lazar Ristovski, ali stiče se dojam da se tu kalkulira sa lakim komičarskim poenima. Slično je potrošen i karakterni makedonski glumac Toni Mihajlovski čiji je lik sveden na “comic relief” u filmu koji nije komedija.

Iako su politika i osjećaj njenog neposrednog upliva prisutni u priči oko utakmice, u pozadinskoj priči ona skoro da preuzima primat. U pitanju je najjeftiniji i najproizvoljniji revizionizam, koji je svakako dio određene agende, ali je lukavo skriven da promakne oku neupućenog gledaoca i upakiran tako da se u teoriji može svidjeti svakome. Problem je u tome što je, kao i svaki revizionizam, nekonzistentan, pa je Jugoslavija tako istovrenemo i grozno mjesto za život, turobna diktatura diletanata i politikanata koje je donijela revolucija, ali i zemlja mogućnosti u kojoj pioniri košarke, reakcionari, beogradski buržujčići mogu ostvariti svoje snove ako se dovoljno potrude i naprave poneki kompromis, jer su nezamjenjivi. Taj antagoniazam je oslikan prije svega kroz rivalstvo dva sportska kluba, od kojih je Partizan državni, vojni i politički, a Crvena Zvezda narodni. Srećom, makar se ne igra na kartu međunacionalnih sukoba kao nakratko u Montevideu, u pitanju je ipak široka koprodukcija za tržište cijele bivše Jugoslavije, ali je povijesna slika blago rečeno iskrivljena. Možda nije riječ o otvorenom falsifikatu, ali se na činjenice gleda sa vrlo “obojenim naočalama”. Čak ni takvu sliku redatelj Darko Bajić i scenaristički tim ne uspijevaju ponuditi na koherentan način, pa ona ostaje nebitna.

Veći problem je to što ni ta politička situacija nije iskorištena kako bi stvorila makar umjetnu dramu, pa epizodična struktura sjećanja četvorice pionira nije iskorištena. U pitanju su fragmentirane slike, očito bez dubljeg značenja, prigodno odabrane i napunjene trivijalnim informacijama. Gledaoci će saznati ponešto o razvoju košarke, učešćima na svjetskim i europskim prvenstvima, ali to će biti uglavnom sirove informacije bez strukture. Likovi će se, dakle, udvarati djevojkama, ići na igranke, ženiti, napredovati u službi i sve vrijeme raditi na razvoju košarke, što će nam donijeti nekoliko atraktivnih kadrova i scena, uglavnom vezanih za ne-jugoslavenske lokacije, ali ništa više od toga. I ovdje ima primjera uludo potrošenih glumaca, američki velikan John Savage, ovdje u ulozi funkcionera FIBA-e, uglavnom deluje izgubljeno i nesnađeno, a sekvenca kada ga četvorica naših junaka vode po beogradskim kafanama i klubovima je preko ruba transfera neprijatnosti.

Razlog za to je možda što je cijeli projekt zamišljen kao TV serija, prije nego kao film. Znači, nije u planu dosnimavanje dodatnog materijala za potrebe serije, nego iz postojećeg “izvučen” film. To je vidljivo i prema pojedinim djelovima priče koji ne tvore nikakav kontekst sa ostalima, ali i prema veoma vidljivim “šavovima” u montaži. Problematičan je i spoj dvije linije radnje, ne toliko na narativnom planu (ma koliko tu bilo upotrebljeno najstandardnije moguće rješenje), koliko na tehničkom. Naime, događaju se situacije da mlađi glumci igraju starije likove u istim scenama gdje stariji glumci igraju mlađe, a maska i šminka koju oni nose nije ni izbliza dovoljno uvjerljiva na digitalnoj snimci visoke rezolucije.

Općenito slab tehnički dojam se još može opravdati za svjetske uvjete skromnim proračunom filma, ali Prvaci su još slabiji na kreativnom planu. Stječe se dojam kao da su scenaristi Nebojša Romčević, Gordan Mihić i Ognjen Sviličić svoje djelove scenarija pisali odvojeno, bez međusobnih konzultacija, a redatelj Darko Bajić ga čita bez ikakve želje za inovativnošću. On se i u kadriranju često drži dosadnih srednjih planova, a i glumci su prepušteni sami sebi. Neki od njih su prirodno dobri, kao Nebojša Dugalić u ulozi Vladimira Dedijera koji osvježi svaku scenu u kojoj se pojavi ili makar imaju prisustvo kao Trifunović i Lučev u svojim ulogama, ali većina njih nema niti ideju šta bi sa svojim likovima.

Postavlja se logično pitanje zašto je taj film uopće snimljen. Jedini mogući odgovor je da je ovo prije projekt nego film, da je motiv zarada, a da se logika kojom su se producenti vodili svodi na to da je uspelo Montevideu sa nogometašima, pa zašto ne ponoviti i sa košarkašima. Riječ je o filmovima koji nude novu mitologiju, neutralniju od ratova i političkih previranja i prihvatljiviju široj publici, sa dodatnim šarmom nostalgije za sretnijim vremenima. Iskreno govoreći, oba Montevideo filma su daleko od savršenstva, ali Bit ćemo prvaci svijeta je još za klasu ispod i čini se kao bezidejni, reciklirani materijal.

Atomski zdesna / From Zero to Hero

2014.

scenario i režija: Srđan Dragojević

uloge: Srđan Todorović, Tanja Ribič, Branko Đurić, Nataša Janjić, Brane Šturbej, Ana Kostovska, Milutin Karadžić, Bojan Navojec, Goran Navojec, Isidora Simijonović, Hristina Popović, Miloš Samolov, Zoran Cvijanović, Mira Banjac, Mladen Nelević, Dubravka Vukotić, Uroš Đurić

Postavka je užasno jednostavna i primamljiva, posebno za Dragojevića, ovde potpisanog sa titulom autor (ne zezam vas, jedino što ga vadi je prevod na engleski kao “author”, a ne “auteur”): post-yu tranzicioni Glengarry Glen Ross u svetu prodavaca “time sharing” aranžmana negde na jadranskoj obali (sugerira se Hrvatska, ali je snimano u Crnoj Gori) i njihovih naivnih kupaca. I jedni i drugi su sa svih krajeva bivše nam države. I jedni i drugi su pod pritiskom (“ovce” od strane prodavaca, prodavci od strane svojih šefova). I jedni i drugi su najebali u prljavoj igri zvanoj kapitalizam, samo što to još ne znaju.

E, sad, postavku treba nekako izvesti, po mogućnosti uspešno, kroz humor ili kroz tragediju, a i didaktički pristup je legitimna opcija, ali rizična jer se pod teškom rukom lako pretvori u popovanje. Dragojević se hvata svih mogućih trikova koji postoje, čak i vodi male, privatne ratove, kako u samom filmu, tako i u predstavljanju, i uspešno privlači pažnju na sebe. To mu je već drugi takav film, posle Parade, namenjen najširoj mogućuoj ex-yu publici, i kao tržišni (marketinški, kapitalistički) proizvod je jako dobar, ali kao film (umetničko delo) baš i nije. Ne kažem da nema svojih momenata, povremeno je smešan, povremeno šokantan, nađe se tu i nekoliko krajnje “juicy” poklona poput trash estetike i maskote u obliku ružičastog flaminga, činjenice da se more nikako ne vidi u kadru, ili aluzije na Srpski film i Klip, međutim konačna nameravana tragedija nikad ne dođe do izražaja jer je ugušena teškim popovanjem.

 

Film je podeljen u poglavlja koja simuliraju tok “time sharing” prezentacije. Naš glavni lik je Mladen (Todorović), urbani Beograđanin, jebač-zavodnik, uživalac alkohola i kokaina, prodavac magle opterećen sa malo čovečnosti i velikim kreditom. Njegova švalerka i koleginica je Sonja (Ribič) je udata za Metoda (Šturbej), ljigavog vođu operacije. Od prodavaca su tu i zagrebački šminker – beskičmenjak Pedro (Bojan Navojec), crnogorski bukadžija i psihopata Batrić (Karadžić), te Olga (Kostovska), očajna Makednoka na ivici (a kasnije i preko ivice) nervnog sloma. Ostali prodavci imaju malo do nimalo teksta, a među njima je i jedan kepec koji, bogu hvala, nema lajnu teksta. Njih sve bez reči nadzire kontrolor Nemac (Uroš Đurić).

Sa druge strane su potencijalni kupci. U centru pažnje su malo neotesani i tupavi, ali prirodni i simpatični Bosanci Omer (Branko Đurić) i Maja (Janjić) sa malim sinom. Tu imamo i hrvatski par, ustašu (Goran Navojec) i sponzorušu (Simijonović), karikaturalno prostodušne provincijske grebatore iz Niša (Samolov i Popović), beogradske malograđane, naivnu majku (Banjac) prepunu para i njenog sina šmokljana (Cvijanović) koji zna da je sve to prevara, ali ne može da joj se suprotstavi i bračni par gastarbajtera Envera (Nelević) i Milenu (Vukotić).

Ako ništa drugo, dok nam popuje i prodaje najpovršniju jugonostalgiju, Dragojević barem zna da nas zasmeje i zabavi, mislite vi. Frajer je ipak napravio Anđele, Lepa sela i Rane. Dobro, nastavci Anđela su bili uvredljivo glupi, Sveti Georgije je bio naručen državni projekat, a Parada nije bezveze jedan od najgledanijih filmova u celoj bivšoj Jugi. Zna nas on u dušu, zato ga i volimo i trpimo njegove uvredljive šale u kojima se prepoznajemo. Pa... Svako ima svoje granice.

Moj problem sa Dragojevićem počinje sa Ranama, koje jesu zabavne i tragične na prvo gledanje, ali se slamaju pod analizom jer su opterećene sa previše karikaturalnim likovima, pa i poruka (nadajmo se dobra, ispravna i poučna) nije lepo preneta, jer naprosto u tom “settingu” nije baš uverljiva. Sa Paradom je karikatura uobličena u nacionalne stereotipe i stereotipe o seksualnim manjinama, a isti tretman dobijaju i likovi u Atomskom zdesna.

 

Bosanska familija je tupava i prostodušna, ali nama ih je nekako i žao, jer su jadni i zavedeni. Hrvati su ili ustaše ili zagrebački latentno gay šminkeri, Hrvatice sponzoruše, Makedonci depresivci, Albanac je klozetar, Srba ima raznih, od provincijalaca koji govore nekim karikiranim niškim akcentom (tako se u Nišu govorilo nije nikada, verujte mi) i mole se svetoj Petki, preko malograđana do urbanih frajera poput Mladena, Crnogorci su bukači i hvalisavci, a Slovenci su eksploatatori “južnjaka”, dok su istovremeno sluge zlog i mrskog kapitalističkog Zapada, pritom je frajer impotentni ljigavac koji seda u invalidska kolica da bi izmamio emocija od ovaca koje se sprema da ošiša, a ženska, iako gleda s visoka ipak više nego išta želi južnjački kurac. Kome je to malo, tu su i Cigani koji glume srećne kupce od prošle godina na prezentaciji.

Tačni ili ne, stereotipi su uvredljivi zbog svoje pojednostavljenosti. Za takve karikature ne možemo mnogo da marimo. Više od svega, u filmu koji prodaje nostalgiju za socijalističkim vremenima i anti-kapitalizam, ti stereotipi su samo distrakcija, skretanje na jeftini humor i za našu priču potpuno nebitni. Jedini iole živi lik je Mladen, mada se i on može svesti na menadžera koji je duboko u sebi pronašao srce i možda Bosanci koji su najmanje uvredljivo napisani. Daleko od toga da jeftini humor tu prestaje, svaki lik ima neki svoj “quirk” koji nije vezan za naciju, tako su recimo Mladen i Pedro drugari preko droge, Omer minira svaki pokušaj prodaje sa neslanim šalama i žicanjem alkohola, a Metodu je svaka treća reč “pizda”, što podseća na jeftinu verziju brokerskih rituala i manira iz The Wolf of Wall Street.

Malo humora se može naći u trashu i preterivanju kojim film obiluje. Jasno nam je da nas autor zajebava svetski, od početka do kraja. Hoćete Cigane – može. Hoćete kepece – može. Hoćete kurac u kadru – nema frke. Ženu koja se “muze” da je ne bi provalili da je trudna – evo vam. Ružičaste flamingose i gomilu đubreta? Mrtvu decu? Sladoled sa peskom? Drogiranje na klonji? Prebijanje žena? Šale o erekciji? Ratne priče? Povraćanje? Svega ima, sve je gadno i neprijatno.

 

Isto tako i popovanje je prisutno od početka do kraja. Od samog naslova. Atomski zdesna je kapitalizam (kapirate – desničari kapitalisti), posle je to nekako, zajedno sa bizarnom JNA komandom “atomski zdesna!”, umuljano u Omerovu ratnu priču. Kako film ide dalje tog popovanja je sve više i više, naročito kada Mladen pronađe svoje srce, ispovedi se o svemu što ga tišti i pokuša da zaštiti Bosance koji su se upecali iz naivnosti, ali i iz ponosa, na udicu koju im je sam bacio. Na kraju krajeva, cinično je i apsurdno to da će jedan tržišni proizvod profitirati na kritici tržišnog sistema koju mi, naivni gledaoci znamo već napamet i koju svejedno želimo da čujemo zato što nam godi. To nam je što nam je.

Zapravo, šteta glumaca za većinu uloga. Srđan Todorović jedini ima materijala sa kojim može da radi, prisutan je u većini scena i oseća se njegovo odsustvo kada ga nema. Ostali imaju poneki zadatak, gest, tik ili manir koji će ponoviti po nekoliko puta. Branko Đurić varira standardnu ulogu sirove dobričine, a Nataša Janjić dokazuje da je možda najkarakternija glumica na našim prostorima. Miloš Samolov i Hristina Popović se trude da svoje karikature od likova učine makar simpatičnim i to im donekle i uspeva, ali sa ovakvim scenariom je teško raditi.

Sigurno da postoji razlog za ovakav film. Dobro, osim love koju će pobrati i malih obračuna sa srpskim filmskim establishmentom. Moguće je da će se Dragojević iskupiti sa narednim filmom, političkim trilerom radnog naslova Porcupine o kojem već duže vremena naveliko trubi i za koji nikako da zatvori finansijsku konstrukciju. Možda su Parada i Atomski zdesna i ko zna još koji filmovi pre toga samo šljaka i tezga da se skupe sredstva za veliki umetnički projekat, a možda i nisu. Bilo kako bilo, opet smo pojeli šta nam je Dragojević servirao, ukus nije baš bio neki, ali smo to shvatili tek kad smo završili.

Šanghaj / Shanghai Gypsy

2012.

scenario i režija: Marko Naberšnik (po romanu Ferija Lainščeka)

uloge: Visar Vishka, Asli Bayram, Senad Bašić, Marjuta Slamič, Jasna Diklić, Miodrag Trifunov, Bojan Emeršič, Vlado Novak, Ivo Ban, Mišo Kontrec, Emir Hadžihafizbegović, Goran Navojec, Vojislav Brajović

  Iako mu je Šanghaj drugi celovečernji film, Marko Naberšnik je sebi već izgradio status “najjugoslovenskijeg” od svih post-jugoslovenskih reditelja. To nije nimalo posprdna ocena, jer je jugoslovenska kinematografija stvar za elementarno poštovanje, pošto je izbacivala i solidne brojke i solidne filmove. Kada se prihvatio adaptacije Lainščekovog romana Petelinji zajtrk (Pevčev doručak), Naberšnik se odlučio za jugoslovenski “stil”, puno koloritnih likova, puno usputnog humora koji nije vezan za radnju i ritam filma koji odgovara vremenu i mestu radnje: leto u Prekmurju, panonskom delu Slovenije. Rezultat toga je nešto sporiji, ali izuzetno topao i simpatičan film sa neorealističkim, komičnim likovima kakve viđamo u našem susedstvu.

  Drugi film je nešto ambiciozniji, i da ne krijem, dosta manje uspeo od Petelinjeg zajtrka. Opet je tu Prekmurje, opet je mnogo likova vezanih za radnju i događaje i opet je u pitanju roman Ferija Lainščeka, međutim Šanghaj je daleko zahtevniji materijal za prenos na film u dva smisla: produkcijskom i dramaturškom.

  Priča Šanghaja rastegnuta je na najveći deo XX stoleća i prati četiri generacije romske familije. Ako vam se u glavi stvara slika Kusturice, učinite sebi uslugu i izbrišite tu sliku. Ovde nema žalopojki, nema socijale, i magijskog realizma sa letećim i magičnim Ciganima. Veće sličnosti ćete naći sa Šutka: The Book of Records, mada Romi u Šanghaju nisu ni izbliza kitnjasti i uvrnuti kao u Šutki. Ima tu njihove tipične dinamike, veselja, svadbi, gatanja u karte, statusnih simbola, prosjačenja, blatnjave dece, muzike i drugih arhetipskih simbola ciganskog “slobodnog života”. 

  Priča počinje na suđenju Lutviji Belmondu Mirgi (Vishka) i vraća se nekoliko generacija u prošlost, u doba kada su se upoznali njegovi baba (Diklić) i deda (Trifunov), u nekom čergarskom naselju duboko na Balkanu. Sledeći, nešto duži segment posvećen je Belmondovom ocu Ujašu (Bašić) i tome kako je on, ismevan od seoskog moćnika (Hadžihafizbegović) otišao u svet i “otkrio Italiju”, kako sam kaže. Vreme je neposredno poratno, u Jugoslaviji vlada glad za zapadnjačkom robom, i Ujaš uspeva da izgradi uspešan šverc-komerc biznis, u koji uvuče i sina Lutviju. Svoj nadimak Belmondo Lutvija je dobio u jednoj berbernici u Trstu, izabravši frizuru Jean-Paul Belmonda za svoju buduću.

  Tada se familija prvi put preseli u Sloveniju, da bude bliže Trstu. Kada Belmondo odraste, otkupi nevestu Amandu (Bayram), preuzme konce očevog posla i unapredi ga i izabere komad ničije zemlje na kojoj izgradi svoju utopiju, selo Šanghaj, nazvano prema predratnoj turističkoj fotografiji Šangaja koju je prvu kupio u Trstu. Tamo će se sresti sa lokalnim policajcem (Emeršič), partijskim fukcionerom (Novak), hrvatskim kriminalcem (Navojec) i raznim koloritnim likovima. Naravno, poželeće da njegov sin Dono (Kontrec) nasledi posao, ali Dona privlači samo muzika... I idila između Roma i Slovenaca će teći, posebno simpatičan momenat je kada se svi punoletni muškarci iz Šanghaja kolektivno učlane u Partiju da bi selo dobilo struju, dok ne postane jasno da se Jugoslaviji ne piše dobro... Pitanje je može li se Belmondo izvući ili će ga progutati krupniji igrači...

  Produkcijski problem je jasan sam po sebi: radnja razvučena na toliki vremenski period je težak zadatak za snimiti, od fotografije, preko rekvizita do šminke. Upravo su maska i šminka najveći problem filma, mi ne vidimo da su se likovi uopšte postarali, i oni ostaju manje ili više u nekoj zadatoj formi, od početka do kraja.

  Drugi problemi su dramaturški i logički. Prvo, da li je moguće da četiri generacije Roma bez ikakve zdravstvene zaštite, i dugo vremena bez tekuće vode, žive u isto vreme? Možda samo iznimno, ali ovde imamo familiju nalik na Maratonce, koji su sami po sebi nadrealni. Ili ipak imamo magične Cigane koji ne stare, neko se samo izvrnu i umru kad im dođe vreme.

  Sa dramaturške strane, problem sa Šanghajem je što nije Petelinji zajtrk, prosto i jednostavno. Dva romana su potpuno različita, u smislu da Petelinji zajtrk ima unutrašnju dramaturgiju, a Šanghaj nema. Stoga im treba pristupiti različito, i u Šanghaju treba izvršiti intervenciju kako bi se događaji iz romana prebacili na film sa nekom napetošću, pa makar fingiranom. Vremenski razvučena radnja je legitimna za roman, i moguće je napraviti niz veoma suptilnih akcenata na različitim poglavljima priče, ali u dvosatnom filmu akcenti moraju biti jači, naročito prema kraju. Kraj Šanghaja je antiklimaks, i ne uspeva da nas angažira za sudbinu svog lika, prosto jer se toliko naizgled slučajnih događaja već izređalo u manje ili više ravnoj liniji.

  Međutim, do tada, Šanghaj je dobar film, i najviše se kreće “feel good”, na momente sanjarskom teritorijom. Istina, pojaviće nekoliko znakova da sreća neće trajati večno, a babina priča o točku kao simbolu i kolu sreće je značajna i autentična. Upravo autentičnost je ono što spasava film. Sjajnu muzičku podlogu nadahnutu ciganskom muzikom je napisao Saša Lošić, odgovoran i za Petelinji zajtrk i za seriju Vratiće se rode, i sve u svemu trenutno najbolji filmski kompozitor, barem kada su u pitanju etno ključevi. Pored muzike, treba napomenuti da je većina dijaloga na romskom jeziku, što je posebno zgodan detalj. Ostatak dijaloga je jednako na slovenskom i srpsko-hrvatskom, uz malo na italijanskom.

  Glumci nisu imali nimalo lak zadatak. Oni u sporednim ulogama, poznatiji publici su rutinerski odradili svoj posao, Hadžihafizbegović je napravio svoj uobičajeni posao kao mahalski moćnik, Vlado Novak, čuveni Gajaš iz prethodnog filma i “sequel” monodrame Gajaš arestant ima premalu ulogu, ali je svejedno koloritan kao partijski funkcioner, i Voja Brajović je briljantan kao elokventni beogradski gangster, ali uloga Belmonda je zahtevna. Nama nepoznati makedonsko-albanski glumac Visar Vishka je tu pokazao svoje veliko umeće i izneo skoro celi film. Kada ima scene sa Asli Bayram u ulozi Amande, ona mu spretno sekundira.

  Za kraj nije loše istaći hrabrost ovog filma. Možda se publici i svidi jugonostalgični šmek koji Naberšnik potiče svojim filmovima, i možda mu njegovo umeće donese poene kod kritike, ali možda se nađe u problemu sa politikom. Za razliku od njegovog prethodnog filma, koji nije bio politički i čija se jugonostalgija osećala samo u izrazu, Šanghaj ima jednu politički nepopularnu tezu koju makar napominje. To je da je raspad Jugoslavije bio biznis. To je hrabra izjava koja političare svodi na figure, a film u našim krajevima je i politički posao. Zato ne bi bilo loše poželeti Marku Naberšniku puno sreće sa nekim budućim projektima.