24.5.14

Atomski zdesna / From Zero to Hero



2014.
scenario i režija: Srđan Dragojević
uloge: Srđan Todorović, Tanja Ribič, Branko Đurić, Nataša Janjić, Brane Šturbej, Ana Kostovska, Milutin Karadžić, Bojan Navojec, Goran Navojec, Isidora Simijonović, Hristina Popović, Miloš Samolov, Zoran Cvijanović, Mira Banjac, Mladen Nelević, Dubravka Vukotić, Uroš Đurić

Postavka je užasno jednostavna i primamljiva, posebno za Dragojevića, ovde potpisanog sa titulom autor (ne zezam vas, jedino što ga vadi je prevod na engleski kao “author”, a ne “auteur”): post-yu tranzicioni Glengarry Glen Ross u svetu prodavaca “time sharing” aranžmana negde na jadranskoj obali (sugerira se Hrvatska, ali je snimano u Crnoj Gori) i njihovih naivnih kupaca. I jedni i drugi su sa svih krajeva bivše nam države. I jedni i drugi su pod pritiskom (“ovce” od strane prodavaca, prodavci od strane svojih šefova). I jedni i drugi su najebali u prljavoj igri zvanoj kapitalizam, samo što to još ne znaju.
E, sad, postavku treba nekako izvesti, po mogućnosti uspešno, kroz humor ili kroz tragediju, a i didaktički pristup je legitimna opcija, ali rizična jer se pod teškom rukom lako pretvori u popovanje. Dragojević se hvata svih mogućih trikova koji postoje, čak i vodi male, privatne ratove, kako u samom filmu, tako i u predstavljanju, i uspešno privlači pažnju na sebe. To mu je već drugi takav film, posle Parade, namenjen najširoj mogućuoj ex-yu publici, i kao tržišni (marketinški, kapitalistički) proizvod je jako dobar, ali kao film (umetničko delo) baš i nije. Ne kažem da nema svojih momenata, povremeno je smešan, povremeno šokantan, nađe se tu i nekoliko krajnje “juicy” poklona poput trash estetike i maskote u obliku ružičastog flaminga, činjenice da se more nikako ne vidi u kadru, ili aluzije na Srpski film i Klip, međutim konačna nameravana tragedija nikad ne dođe do izražaja jer je ugušena teškim popovanjem.
 
Film je podeljen u poglavlja koja simuliraju tok “time sharing” prezentacije. Naš glavni lik je Mladen (Todorović), urbani Beograđanin, jebač-zavodnik, uživalac alkohola i kokaina, prodavac magle opterećen sa malo čovečnosti i velikim kreditom. Njegova švalerka i koleginica je Sonja (Ribič) je udata za Metoda (Šturbej), ljigavog vođu operacije. Od prodavaca su tu i zagrebački šminker – beskičmenjak Pedro (Bojan Navojec), crnogorski bukadžija i psihopata Batrić (Karadžić), te Olga (Kostovska), očajna Makednoka na ivici (a kasnije i preko ivice) nervnog sloma. Ostali prodavci imaju malo do nimalo teksta, a među njima je i jedan kepec koji, bogu hvala, nema lajnu teksta. Njih sve bez reči nadzire kontrolor Nemac (Uroš Đurić).
Sa druge strane su potencijalni kupci. U centru pažnje su malo neotesani i tupavi, ali prirodni i simpatični Bosanci Omer (Branko Đurić) i Maja (Janjić) sa malim sinom. Tu imamo i hrvatski par, ustašu (Goran Navojec) i sponzorušu (Simijonović), karikaturalno prostodušne provincijske grebatore iz Niša (Samolov i Popović), beogradske malograđane, naivnu majku (Banjac) prepunu para i njenog sina šmokljana (Cvijanović) koji zna da je sve to prevara, ali ne može da joj se suprotstavi i bračni par gastarbajtera Envera (Nelević) i Milenu (Vukotić).
Ako ništa drugo, dok nam popuje i prodaje najpovršniju jugonostalgiju, Dragojević barem zna da nas zasmeje i zabavi, mislite vi. Frajer je ipak napravio Anđele, Lepa sela i Rane. Dobro, nastavci Anđela su bili uvredljivo glupi, Sveti Georgije je bio naručen državni projekat, a Parada nije bezveze jedan od najgledanijih filmova u celoj bivšoj Jugi. Zna nas on u dušu, zato ga i volimo i trpimo njegove uvredljive šale u kojima se prepoznajemo. Pa... Svako ima svoje granice.
Moj problem sa Dragojevićem počinje sa Ranama, koje jesu zabavne i tragične na prvo gledanje, ali se slamaju pod analizom jer su opterećene sa previše karikaturalnim likovima, pa i poruka (nadajmo se dobra, ispravna i poučna) nije lepo preneta, jer naprosto u tom “settingu” nije baš uverljiva. Sa Paradom je karikatura uobličena u nacionalne stereotipe i stereotipe o seksualnim manjinama, a isti tretman dobijaju i likovi u Atomskom zdesna.
 
Bosanska familija je tupava i prostodušna, ali nama ih je nekako i žao, jer su jadni i zavedeni. Hrvati su ili ustaše ili zagrebački latentno gay šminkeri, Hrvatice sponzoruše, Makedonci depresivci, Albanac je klozetar, Srba ima raznih, od provincijalaca koji govore nekim karikiranim niškim akcentom (tako se u Nišu govorilo nije nikada, verujte mi) i mole se svetoj Petki, preko malograđana do urbanih frajera poput Mladena, Crnogorci su bukači i hvalisavci, a Slovenci su eksploatatori “južnjaka”, dok su istovremeno sluge zlog i mrskog kapitalističkog Zapada, pritom je frajer impotentni ljigavac koji seda u invalidska kolica da bi izmamio emocija od ovaca koje se sprema da ošiša, a ženska, iako gleda s visoka ipak više nego išta želi južnjački kurac. Kome je to malo, tu su i Cigani koji glume srećne kupce od prošle godina na prezentaciji.
Tačni ili ne, stereotipi su uvredljivi zbog svoje pojednostavljenosti. Za takve karikature ne možemo mnogo da marimo. Više od svega, u filmu koji prodaje nostalgiju za socijalističkim vremenima i anti-kapitalizam, ti stereotipi su samo distrakcija, skretanje na jeftini humor i za našu priču potpuno nebitni. Jedini iole živi lik je Mladen, mada se i on može svesti na menadžera koji je duboko u sebi pronašao srce i možda Bosanci koji su najmanje uvredljivo napisani. Daleko od toga da jeftini humor tu prestaje, svaki lik ima neki svoj “quirk” koji nije vezan za naciju, tako su recimo Mladen i Pedro drugari preko droge, Omer minira svaki pokušaj prodaje sa neslanim šalama i žicanjem alkohola, a Metodu je svaka treća reč “pizda”, što podseća na jeftinu verziju brokerskih rituala i manira iz The Wolf of Wall Street.
Malo humora se može naći u trashu i preterivanju kojim film obiluje. Jasno nam je da nas autor zajebava svetski, od početka do kraja. Hoćete Cigane – može. Hoćete kepece – može. Hoćete kurac u kadru – nema frke. Ženu koja se “muze” da je ne bi provalili da je trudna – evo vam. Ružičaste flamingose i gomilu đubreta? Mrtvu decu? Sladoled sa peskom? Drogiranje na klonji? Prebijanje žena? Šale o erekciji? Ratne priče? Povraćanje? Svega ima, sve je gadno i neprijatno.
 
Isto tako i popovanje je prisutno od početka do kraja. Od samog naslova. Atomski zdesna je kapitalizam (kapirate – desničari kapitalisti), posle je to nekako, zajedno sa bizarnom JNA komandom “atomski zdesna!”, umuljano u Omerovu ratnu priču. Kako film ide dalje tog popovanja je sve više i više, naročito kada Mladen pronađe svoje srce, ispovedi se o svemu što ga tišti i pokuša da zaštiti Bosance koji su se upecali iz naivnosti, ali i iz ponosa, na udicu koju im je sam bacio. Na kraju krajeva, cinično je i apsurdno to da će jedan tržišni proizvod profitirati na kritici tržišnog sistema koju mi, naivni gledaoci znamo već napamet i koju svejedno želimo da čujemo zato što nam godi. To nam je što nam je.
Zapravo, šteta glumaca za većinu uloga. Srđan Todorović jedini ima materijala sa kojim može da radi, prisutan je u većini scena i oseća se njegovo odsustvo kada ga nema. Ostali imaju poneki zadatak, gest, tik ili manir koji će ponoviti po nekoliko puta. Branko Đurić varira standardnu ulogu sirove dobričine, a Nataša Janjić dokazuje da je možda najkarakternija glumica na našim prostorima. Miloš Samolov i Hristina Popović se trude da svoje karikature od likova učine makar simpatičnim i to im donekle i uspeva, ali sa ovakvim scenariom je teško raditi.
Sigurno da postoji razlog za ovakav film. Dobro, osim love koju će pobrati i malih obračuna sa srpskim filmskim establishmentom. Moguće je da će se Dragojević iskupiti sa narednim filmom, političkim trilerom radnog naslova Porcupine o kojem već duže vremena naveliko trubi i za koji nikako da zatvori finansijsku konstrukciju. Možda su Parada i Atomski zdesna i ko zna još koji filmovi pre toga samo šljaka i tezga da se skupe sredstva za veliki umetnički projekat, a možda i nisu. Bilo kako bilo, opet smo pojeli šta nam je Dragojević servirao, ukus nije baš bio neki, ali smo to shvatili tek kad smo završili.

No comments:

Post a Comment