2014.
scenario i režija: Srđan Dragojević
uloge: Srđan Todorović, Tanja Ribič,
Branko Đurić, Nataša Janjić, Brane Šturbej, Ana Kostovska,
Milutin Karadžić, Bojan Navojec, Goran Navojec, Isidora
Simijonović, Hristina Popović, Miloš Samolov, Zoran Cvijanović,
Mira Banjac, Mladen Nelević, Dubravka Vukotić, Uroš Đurić
Postavka je užasno jednostavna i
primamljiva, posebno za Dragojevića, ovde potpisanog sa titulom
autor (ne zezam vas, jedino što ga vadi je prevod na engleski kao
“author”, a ne “auteur”): post-yu tranzicioni Glengarry
Glen Ross u svetu prodavaca “time sharing” aranžmana negde
na jadranskoj obali (sugerira se Hrvatska, ali je snimano u Crnoj
Gori) i njihovih naivnih kupaca. I jedni i drugi su sa svih krajeva
bivše nam države. I jedni i drugi su pod pritiskom (“ovce” od
strane prodavaca, prodavci od strane svojih šefova). I jedni i drugi
su najebali u prljavoj igri zvanoj kapitalizam, samo što to još ne
znaju.
E, sad, postavku treba nekako izvesti,
po mogućnosti uspešno, kroz humor ili kroz tragediju, a i
didaktički pristup je legitimna opcija, ali rizična jer se pod
teškom rukom lako pretvori u popovanje. Dragojević se hvata svih
mogućih trikova koji postoje, čak i vodi male, privatne ratove,
kako u samom filmu, tako i u predstavljanju, i uspešno privlači
pažnju na sebe. To mu je već drugi takav film, posle Parade,
namenjen najširoj mogućuoj ex-yu publici, i kao tržišni
(marketinški, kapitalistički) proizvod je jako dobar, ali kao film
(umetničko delo) baš i nije. Ne kažem da nema svojih momenata,
povremeno je smešan, povremeno šokantan, nađe se tu i nekoliko
krajnje “juicy” poklona poput trash estetike i maskote u obliku
ružičastog flaminga, činjenice da se more nikako ne vidi u kadru, ili aluzije na Srpski film i Klip,
međutim konačna nameravana tragedija nikad ne dođe do izražaja
jer je ugušena teškim popovanjem.
Film je podeljen u poglavlja koja
simuliraju tok “time sharing” prezentacije. Naš glavni lik je
Mladen (Todorović), urbani Beograđanin, jebač-zavodnik, uživalac
alkohola i kokaina, prodavac magle opterećen sa malo čovečnosti i
velikim kreditom. Njegova švalerka i koleginica je Sonja (Ribič) je
udata za Metoda (Šturbej), ljigavog vođu operacije. Od prodavaca su
tu i zagrebački šminker – beskičmenjak Pedro (Bojan Navojec),
crnogorski bukadžija i psihopata Batrić (Karadžić), te Olga
(Kostovska), očajna Makednoka na ivici (a kasnije i preko ivice)
nervnog sloma. Ostali prodavci imaju malo do nimalo teksta, a među
njima je i jedan kepec koji, bogu hvala, nema lajnu teksta. Njih sve
bez reči nadzire kontrolor Nemac (Uroš Đurić).
Sa druge strane su potencijalni kupci.
U centru pažnje su malo neotesani i tupavi, ali prirodni i
simpatični Bosanci Omer (Branko Đurić) i Maja (Janjić) sa malim
sinom. Tu imamo i hrvatski par, ustašu (Goran Navojec) i sponzorušu
(Simijonović), karikaturalno prostodušne provincijske grebatore iz
Niša (Samolov i Popović), beogradske malograđane, naivnu majku
(Banjac) prepunu para i njenog sina šmokljana (Cvijanović) koji zna
da je sve to prevara, ali ne može da joj se suprotstavi i bračni
par gastarbajtera Envera (Nelević) i Milenu (Vukotić).
Ako ništa drugo, dok nam popuje i
prodaje najpovršniju jugonostalgiju, Dragojević barem zna da nas
zasmeje i zabavi, mislite vi. Frajer je ipak napravio Anđele,
Lepa sela i Rane. Dobro, nastavci Anđela su
bili uvredljivo glupi, Sveti Georgije je bio naručen državni
projekat, a Parada nije bezveze jedan od najgledanijih filmova
u celoj bivšoj Jugi. Zna nas on u dušu, zato ga i volimo i trpimo
njegove uvredljive šale u kojima se prepoznajemo. Pa... Svako ima
svoje granice.
Moj problem sa Dragojevićem počinje
sa Ranama, koje jesu zabavne i tragične na prvo gledanje, ali
se slamaju pod analizom jer su opterećene sa previše karikaturalnim
likovima, pa i poruka (nadajmo se dobra, ispravna i poučna) nije
lepo preneta, jer naprosto u tom “settingu” nije baš uverljiva.
Sa Paradom je karikatura uobličena u nacionalne stereotipe i
stereotipe o seksualnim manjinama, a isti tretman dobijaju i likovi u
Atomskom zdesna.
Bosanska familija je tupava i
prostodušna, ali nama ih je nekako i žao, jer su jadni i zavedeni.
Hrvati su ili ustaše ili zagrebački latentno gay šminkeri,
Hrvatice sponzoruše, Makedonci depresivci, Albanac je klozetar, Srba
ima raznih, od provincijalaca koji govore nekim karikiranim niškim
akcentom (tako se u Nišu govorilo nije nikada, verujte mi) i mole se
svetoj Petki, preko malograđana do urbanih frajera poput Mladena,
Crnogorci su bukači i hvalisavci, a Slovenci su eksploatatori
“južnjaka”, dok su istovremeno sluge zlog i mrskog
kapitalističkog Zapada, pritom je frajer impotentni ljigavac koji
seda u invalidska kolica da bi izmamio emocija od ovaca koje se
sprema da ošiša, a ženska, iako gleda s visoka ipak više nego
išta želi južnjački kurac. Kome je to malo, tu su i Cigani koji
glume srećne kupce od prošle godina na prezentaciji.
Tačni ili ne, stereotipi su uvredljivi
zbog svoje pojednostavljenosti. Za takve karikature ne možemo mnogo
da marimo. Više od svega, u filmu koji prodaje nostalgiju za
socijalističkim vremenima i anti-kapitalizam, ti stereotipi su samo
distrakcija, skretanje na jeftini humor i za našu priču potpuno
nebitni. Jedini iole živi lik je Mladen, mada se i on može svesti
na menadžera koji je duboko u sebi pronašao srce i možda Bosanci
koji su najmanje uvredljivo napisani. Daleko od toga da jeftini humor
tu prestaje, svaki lik ima neki svoj “quirk” koji nije vezan za
naciju, tako su recimo Mladen i Pedro drugari preko droge, Omer
minira svaki pokušaj prodaje sa neslanim šalama i žicanjem
alkohola, a Metodu je svaka treća reč “pizda”, što podseća na
jeftinu verziju brokerskih rituala i manira iz The Wolf of Wall
Street.
Malo humora se može naći u trashu i
preterivanju kojim film obiluje. Jasno nam je da nas autor zajebava
svetski, od početka do kraja. Hoćete Cigane – može. Hoćete
kepece – može. Hoćete kurac u kadru – nema frke. Ženu koja se
“muze” da je ne bi provalili da je trudna – evo vam. Ružičaste
flamingose i gomilu đubreta? Mrtvu decu? Sladoled sa peskom?
Drogiranje na klonji? Prebijanje žena? Šale o erekciji? Ratne
priče? Povraćanje? Svega ima, sve je gadno i neprijatno.
Isto tako i popovanje je prisutno od
početka do kraja. Od samog naslova. Atomski zdesna je
kapitalizam (kapirate – desničari kapitalisti), posle je to
nekako, zajedno sa bizarnom JNA komandom “atomski zdesna!”,
umuljano u Omerovu ratnu priču. Kako film ide dalje tog popovanja je
sve više i više, naročito kada Mladen pronađe svoje srce,
ispovedi se o svemu što ga tišti i pokuša da zaštiti Bosance koji
su se upecali iz naivnosti, ali i iz ponosa, na udicu koju im je sam
bacio. Na kraju krajeva, cinično je i apsurdno to da će jedan
tržišni proizvod profitirati na kritici tržišnog sistema koju mi,
naivni gledaoci znamo već napamet i koju svejedno želimo da čujemo
zato što nam godi. To nam je što nam je.
Zapravo, šteta glumaca za većinu
uloga. Srđan Todorović jedini ima materijala sa kojim može da
radi, prisutan je u većini scena i oseća se njegovo odsustvo kada
ga nema. Ostali imaju poneki zadatak, gest, tik ili manir koji će
ponoviti po nekoliko puta. Branko Đurić varira standardnu ulogu
sirove dobričine, a Nataša Janjić dokazuje da je možda
najkarakternija glumica na našim prostorima. Miloš Samolov i
Hristina Popović se trude da svoje karikature od likova učine makar
simpatičnim i to im donekle i uspeva, ali sa ovakvim scenariom je
teško raditi.
Sigurno da postoji razlog za ovakav
film. Dobro, osim love koju će pobrati i malih obračuna sa srpskim
filmskim establishmentom. Moguće je da će se Dragojević iskupiti
sa narednim filmom, političkim trilerom radnog naslova Porcupine o
kojem već duže vremena naveliko trubi i za koji nikako da zatvori
finansijsku konstrukciju. Možda su Parada i Atomski zdesna
i ko zna još koji filmovi pre toga samo šljaka i tezga da se skupe
sredstva za veliki umetnički projekat, a možda i nisu. Bilo kako
bilo, opet smo pojeli šta nam je Dragojević servirao, ukus nije baš
bio neki, ali smo to shvatili tek kad smo završili.
No comments:
Post a Comment