13 Sins

2014.

režija: Daniel Stamm

scenario: Daniel Stamm, David Birke (prema tajlandskom filmu 13: Game of Death)

uloge: Mark Webber, Rutina Wesley, Ron Perlman, Pruitt Taylor Vince, Davon Graye, Tom Bower

Postoji neka perverzna naslada u tome da gledamo čoveka kako se muči, kako se bori za goli ili bolji život i kako u procesu moralno propada. Vrte mi se po glavi braća Coen koji vuku svoje likove kroz patnju i očaj i od toga prave neizmerno zabavne filmove. Očaj je najjači motiv na svetu, često vodi u brutalnost ili u genijalnost. 13 Sins, američka verzija tajlandskog filma 13: Game of Death se upravo bavi očajničkim pokušajem protagoniste da napravi nešto od svog života na bizaran i brutalan način.

Uvodna sekvenca je spoiler, posebno ako imate na pameti tajlandski original, ali je zato vrhunski zabavna navlakuša. Stariji gospodin treba da održi govor povodom neke nagrade, ali on svoj govor pretvori u recital klozetske poezije i sve se završava odsecanjem prsta njegove žene i njegovim stradanjem pod kišom policijskih metaka. Film se potom seli u New Orleans na kojem su još uvek vidljive posledice Katrine, ali i decenijskog urbanog propadanja. Vidimo našeg junaka, Eliota (Webber), kukavnog prodavca osiguranja sa blagim manirima i sklonošću da izbegava konflikte. On će instantno popiti pedalu na poslu i istrpeti vređanje od svog šefa. Tako usran i očajan će se zaustaviti na semaforu i javiti se na telefon...

Glas sa druge strane žice zna koliko je Eliotov život usran. Zna da on ima 100.000 dolara studentskog duga, plus još duga na karticama, da ima trudnu ženu (Wesley), brata retarda (Graye) koji će uskoro izgubiti mesto u prijatnoj privatnoj bolnici i oca rasistu i budaletinu (Bower) koji će doći da živi sa njim i njegovom ženom. Ali za sve postoji rešnje. Eliot mora da obavi 13 zadataka i biće milioner. Prvi je jednostavan: ubiti muvu – 1.000 dolara, drugi je malo gadniji: pojesti tu istu muvu za 3.000 dolara. Ali pravila propisuju da Eliot ne sme nikom reći da igra igru, niti sme na nju uticati, kontaktirati organizatore ili ometati ostale igrače.

Ko je gledao tajlandski film, zna kako ide dalje. Reći ću samo da su motori preživeli amerikanizaciju, ali da jedenje govana nije. Gledaćemo Eliota kako malo-pomalo gubi svoje skrupule i visoka moralna načela. Međutim, 13 Sins nije prosti re-make, ne ide se scena za scenu, nego je u pitanju potpuno novi kontekst filma, potpuno nova razrada sa potpuno novim kanalima u koje priča zalazi. Površni zaključak iz originala kako iza igre stoji kućna medijska imperija novog doba ovde i stoji i ne stoji. Sama igra nije baš najoriginalnija, ima tu elemenata Fincherovog filma The Game, Saw serijala, Truman's Show i reality Fear Factor su takođe uticali a oba filma. 13 Sins, međutim, ide u širinu i bavi se (fiktivnim) poreklom igre sa aluzijom na Rim, bilo antički, bilo katolički, te podvlači kontinuitet i održavanje onog famoznog jednog procenta bogatih i moćnihkroz istoriju, kao i potrebe tih ljudi za brutalnom zabavom.

Kažem u širinu, zato što za dubinu nema vremena, mesta, sredstava, pa ni želje autora. Ovo je horor-triler sa furioznim akcionim sekvencama i obiljem crnog humora, nekad uspelog, nekad ne. Zdrava logika je tu sekundarna i najbolje je da na nju zaboravite čim pustite film. Nijednog trenutka nećete zaboraviti da gledate veoma fikcijski film i pomisliti da je tako nešto stvarno moguće. To naravno ne isključuje aluzije na sadašnje stanje stvari koje će se pojavljivati u pozadini – hint: Internacionala na probi venčanja, neprocenjivo.

Izmene u odnosu na original su nekad dobrodošle, a nekad ne. Podzaplet koji uključuje detektiva (Perlman) i paranoika koji pokušava da uđe u trag igri (Vince) je kliše, ali ovde ne smeta. Za razliku od tajlandskog protagoniste, Eliot je razrađeniji lik, možemo se povezati s njim i ima tu harizmu običnog čoveka za kojeg možemo da navijamo čak i kad klizi u monstruoznost i ludilo. Webber je dovoljno dobar glumac da Eliota odigra sa taktom, krećući od karikature slabića, i gradualno gubiti skrupule, ali na taj način da ne postane karikatura monstruma. Zbog prejakog glavnog lika, međutim, pate svi ostali. Oni su svedeni ili na štake ili na dimnu zavesu da nam nakratko skrenu pažnju na sebe. Obrati i otkrića vezani za Eliotovu familiju su neverovatna, ničim potkrepljena, senzacionalistička i jeftina.

Tehnički gledano, film je stilizovan i upeglan koliko jedan jeftini B film namenjen pre svega VOD servisima mora da bude. Kamera i scenografija su efektne, režija stabilna i rutinirana. Tempo je ubrzan i film je napet. Scenario je veoma nategnut, štancerski, i u drugoj polovini jako gubi na fokusu.

Kada se sve sabere i oduzme, 13 Sins je jedan od onih filmova koje možete uvek pogledati, ali mu ne treba predavati previše značaja. U pitanju je pre svega lagan, nasilan i zabavan film koji se ne trudi previše da bude umetnost, a kada mudruje, čini to skoro preko volje. Ako ne očekujete previše, nećete biti razočarani, a nekoliko fora će vam baš dobro doći. Jedini pravi značaj ovog filma je pokazna vežba kako se pravi re-make koji nije kopija originala.